Љубав умире обично. Ни полако, ни брзо. Када умире, она нестаје. Љубав умире због нас. Умире због мене и тебе и било кога. Умире јер узимамо људе здраво за готово, а они полако нестају из наших живота. Љубав умире. Не умире преко ноћи. Не умире у трену. Али она заправо умире. Нестаје. Полако али сигурно. Понекад то осетиш. И чини половичне покушаје да вратиш ствари на начин на који су биле раније. Али део тебе је у порицању. Верујеш да неће отићи. Као ти си лик и неће она тебе. Хоће богами, хоће. А ти верујеш да ће она увек бити ту, опција, љубавник, жена, неко теби близак, део тебе. Да, то је било тако, све док се ти ниси променио. Престао си да је поштујеш; да примећујеш, да је слушаш - да чујеш њен вапај. Ниси је чуо ноћима, јер си хркао. А она није спавала. Њене бескрајне непроспаване ноћи. Она је људско биће. Она има осећања - супротно од онога што ти немаш.. Не , ту ти не желиш да имаш посла са тиме. Знам, знам. Имаш неку важну зезалицу или занимацију, другари, пиће, кладионица, лов, риболов, кафана. Ма, заузет си. Распикућо! Речићеш да ћеш сутра видети. Твоје сутра! Сутра је већ следећи месец, а потом и година. Ти не примећујеш ништа због заузетости собом. Речи ћеш - ма пустите ме. Радиш своју ствар, поред своје жене која полако вене. Дан за даном и у њој се гасило разумевање тога што чиниш. Све то јако боли.
И да ти кажем због чега те је једног дана твоја жена престала да те воли?
Био си нехајан, немаран, неуредан, груб према њој, без поштовања, разумевања, без заштите. Жена у мушкарцу види идола - оличење и симбол заштите. Мушко је да штити и да стане испед ње и да крене у сусрет проблему. А ти то ниси био- Ниси довољно помогао ни код куће, новац си трошио у кладионици, кафани, на глупости - само не на њу. Ниси доприносио. А када дођеш и кући ништа не донесеш - као да и ниси ушао у кућу. Непромењено стање. Када не донесеш ништа, ти ниси променио стање. То је исто као када узмеш нешто, остаје ништа. Према томе, узимао си, а ништа ниси дао заузврат. Чак и у кревету си био себичан љубавник. Све је у тој вези било око твог задовољства, твоје забаве, твог угођаја, извољевања и све више иживљавања. А њено је једва било упитно. Ниси био добар човек човече. Ниси био човек од помоћи и да отераш њене страхове и њену самоћу. Био си бескористан и узимао си све здраво за готово. Како - тако! Ништа ти није било важно.
Можда су твоји пропусти ствар лошег одгоја или ниси то видео код својих родитеља, али то никога, па ни тебе не оправдава. Ако нема свести, ако нема размишљања, ако нема емоција, или ко зна чега већ, све то неће дати резултат у животу - јер не дајеш. То човек не зна, али зна јако добро да узима.
Јер иако имаш проблем, има људи који изађу из блата у које су упали, окупали се и кренули поново чисти. Такви људи знају бити добро родитељи и супружници. Ето, то ти ниси. Ниси научио да када дајеш да никада нећеш бити сам. Знао би да твоје мало добро дело може бити једна јако лепа ствар које се некоме догодила у животу.
Штета...
Једног дана, бомба је пала. Али могао си да чујеш како звижди преко неба; како ти се приближава, да је све некако посивело и захладнело. Да си стао само на минут и стварно слушао. Ниси је ни погледао. Ниси то урадио... ниси, а када те удар задесио.
И?
У стању шока си да Теби неко то може да уради? Не, твоја мајка то то никада не би урадила. Али, авај. Нема мајке, нема коме да се пожалиш.
Сви су све видели.
Сви, осим тебе!
Твоја агонија ево које траје годинама. Имао си љубав. И убио је.
Човече, убио си своју љубав.
Убио си своје најдраже биће.
Убио си љубав своје жене.
Убио си оно најсветије што она може да ти приушти.
Не слажеш се, знам. Јер када човек почне да греши, он то и не примети. Ослади ми се. Постане нехајан и себичан. Тоне све дубље. Сваки дан помало, а сваки дан све то по мало више - до коначног убода.
Знам ти си можда и приметио тај твој мали дневни убод који ти је као да си попио чашу воде.
Једна по једна чаша воде, дан по дан, један по један мали убод, не схватајући да си учинио убиство - док ниси пронашао леш..
Твоје љубави више нема.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---