Sve više ljudi beži u mir i tišinu savskog ostrvceta koje se nalazi između „beogradskog mora” i novobeogradskih blokova

Oaza u centru dvomilionskog grada (Foto L. Vuletić) Najpoznatije prestoničke plaže i izletišta, Ada Ciganlija i Lido postale su, za mnoge Beograđane u toku proteklih godina „tesne”, zbog čega se neki sve češće odlučuju da deo slobodnog vremena provedu na nekom mirnijem mestu, kao što je Ada Međica. Na ovom savskom ostrvu smeštenom nedaleko od novobeogradskih blokova, u susedstvu „beogradskog mora”, u vrelim danima spas od žege pronađe i do dve hiljade ljudi.

Uređena plaža nalazi se na kraju ove zelene oaze na vodi, na čijim je obalama načičkano mnoštvo malih splavova i sojenica, okruženih šumom, tako da oni koji prvi put ovde dođu zaboravljaju da su centar grada i njegove prepune ulice udaljeni svega nekoliko kilometara. Do ostrva je moguće stići jedino čamcem koji staje u Bloku 44 i kreće na svakih pola sata. Cena povratne karte je 50 dinara.

– Čim temperatura vazduha dostigne 30 stepeni, iskoristim svaki slobodan trenutak da dođem ovde, osvežim se i odmorim u netaknutoj prirodi. Živim u Bloku 44, i plaža na Adi Međici mi je najbliže kupalište, jer mi je potrebno 15 do 20 minuta da stignem ovde. Voda je veoma čista i bezbedna za kupanje jer je plaža okrenuta nasuprotrečnojstrujikoja vas vraća u plićak, gde je uvek moguće dodirnuti dno – objašnjava Dimitrije Krstić, sedamdesettrogodišnji penzioner koji već godinama najveći deo leta provodi na Adi Međici.

Njegov prijatelj Goran Vukčević dodaje da je ova zelena oaza nasred Save najlepše mesto u Beogradu koje se može uporediti sa nekim poznatim primorskim odmaralištem.

Duž ostrva na obali okrenutoj prema novobeogradskim blokovima, kao i na strani koja se nalazi preko puta Ade Ciganlije raspoređeno je oko dvesta malih splavova. Pojedini vlasnici ovih kućica na vodi, kao i 86 sojenica pored obale, provode ovde celo leto, ne vraćajući se u Beograd i po nekoliko dana.

– Na ostrvu nema priključaka za struju i vodu, ali nikada ne bih letovao na drugom mestu. Nas desetak ovde provodimo celu sezonu, dok je na drugoj strani ostrva taj broj još veći. Ovakav mir i oazu u centru dvomilionskog grada, na temperaturi većoj od trideset stepeni, teško je sresti bilo gde u svetu – naglašava Mitar Nikolić, šezdesetdvogodišnji penzioner iz Beograda i, kako tvrdi, vlasnik najstarijeg splava na Adi Međici, napravljenog daleke 1939. godine.

On se priseća da je ovu kućicu na vodi, podigao još njegov otac na Adi Ciganliji i da je ona krajem šezdesetih godina prebačena sa „beogradskog mora” na mesto, na kome se danas nalazi. Kako kaže Nikolić, u to vreme je i počelo naseljavanje i uređivanje priobalja Ade Međice koja je dotle bila potpuno nenastanjeno ostrvo.

Beg iz grada

Tada je osnovana Direkcija Ade Ciganlije koja je zahtevala da joj isplaćujemo novčane nadoknade za mesta koja naši splavovi zauzimaju. Zato smo i odlučili da prebacimo naše kućice na Međicu i osnujemo Udruženje ljubitelja Save i Dunava, čiji je prvi predsednik bio pravnik Pera Vučetić. Tada su ovakvi splavovi predstavljali luksuz i vlasnici su najčešće bili advokati, lekari, sudije i drugi ugledni građani – objašnjava Nikolić.

On ocenjuje da je danas Ada Međica sve popularnija i među mlađim sugrađanima, ali se nada da ovde nikada neće biti gužvi, kao na „beogradskom moru” i sličnim mestima. Nikolić se žali na pojedine vlasnike glisera i brodića koji često prolaze Savom na prostoru između Međice i Ade Ciganlije, iako plovni put vodi pored novobeogradske strane i proizvodi buku i talase koji remete odmor njemu i njegovim komšijama, pri tome oštećujući njihove splavove.

– To mi više smeta od činjenice da nema priključaka za struju i vodu, jer je uvek moguće pronaći alternativu. Ja proizvodim struju uz pomoć solarne energije, a ugradio sam i pumpu sa filterom koji prečišćava savsku vodu. Moj splav ima i „klima uređaj”, sproveo sam prskalicu na krov i tako ga „osvežavam”, kada god mi je vrućina – otkriva Nikolić, nadajući se da dok oni i njegove komšije budu provodili leta na Adi Međici ova prirodna oaza neće „pasti u ruke” modernog i komercijalnog načina života.

---