Немогуће је писати о обновљеној музејској железници уског колосека на Мокрој гори, такозваној Шарганској осмици, а не споменути пророчанство видовњака Митра Тарабића да ће „гвоздени пут од Ужица ка Вишеграду ићи преко превоја Шарган и тамо где Цигани чергари логорују”. Видовњак је то предвидео три деценије пре него што је популарни „ћира”, 25. јануара 1925. године, први пут заклопарао трасом од 22,8 километара, пролазећи кроз станице Шарган – Витаси, Јатаре, Мокра Гора и Вардиште. А шта тек рећи на додатак пророчанства: „Проћи ће подоста година, па ће се људи опет сјетити гвозденога пута, те ће се испотекаре обновити овај пут. Само њим до Вишеграда неће путовати путници ради потреба и посла, већ људи од забаве сербез одморишта и уживањције.” И то се обистинило: тачно четврт века пошто је укинута 1974. године, људи се сетише да реконструишу пругу уског колосека коју су започели Аустријанци још 1916. године. После безмало деценије изградње, она је постала право градитељско чудо, што је остала и до данас. Разлог је веома тешко савладавање разлике од око 300 метара надморске висине између мокрогорске котлине и шарганског превоја, чак толико да су Аустријанци обећали слободу чувеном инжењеру, осуђеном на доживотну робију, ако тај проблем реши. Екипе које су копале шаргански тунел са обе стране нису се, међутим, среле на средини, због чега је инжењер извршио самоубиство. Пребирајући по његовим прорачунима, један од његових колега уочио је грешку, наставио истом трасом и после неколико дана ударен је штап о штап.

Трокрака жичана железница

Аустријанци, ипак, нису завршили пругу, јер је одрон у тунелу испод брда Будим затрпао читаву смену руских заробљеника који су ту копали. Због тога је на започетој деоници Шарган – Мокра Гора –Вардиште урађено свега девет километара пруге, и по томе се то место данас симболично зове Девети километар. Градња је настављена 1921. године, а посао је добило предузеће „Феникс”. На допола урађеном колосеку, осталом од Аустријанаца, постављена је пруга која је стигла до самог подножја Шаргана. Да би се наставили радови, инсталирана је жичана железница са три крака: до највишег тунела на Шаргану (дугог 1.825 метара), до станице Јатаре (1.926 м) и до 13. километра у долини реке Камишине (1.400 м). Међутим, пошто су ови радови за „Феникс” били прескупи, посао је окончала држава. Име „осмица” ова пруга је добила зато што је надморска висина од 300 метара савладана грађевинским решењем у облику броја осам. Занимљиво је да је део шина који прави ту осмицу дуг само 2,7 километара, а због стрмог терена на целој траси има чак 22 тунела од којих је шаргански најдужи. Још један куриозитет: на станици Јатаре, горе у беспућу, нико никада није купио карту. Ту нити је ко ушао, нити ко из воза изашао. Тачно 49 година и 25 дана јездио је Тарабићев „гвоздени коњ” од Ужица, преко Шарганског превоја према Вишеграду, и даље према мору и Дубровнику. Тада се од београдске Чукарице до Плоча у дрвеним вагонима путовало два дана и две ноћи.

Уместо „черге“ – швајцарски пејзаж

Изнебуха, стручњаци су проценили да је воз нерентабилан, па су га 28. фебруара 1974. године, заједно са свим пругама уског колосека, укинули. Четврт века касније, на иницијативу житеља овог краја и пристанак ЖТП Београд, започета је реконструкција пруге. Из Музеја железнице у Пожеги довучени су вагони и локомотива, па је „ћира”, како га је народ прозвао, на делу трасе пустио пару годину дана касније, а на читавој обновљеној деоници од 15,5 километара 2003. године.

То је сад туристичка атракција, понајвише за носталгичаре који, док локомотива пиштећи иде из тунела у тунел, обожавају да кроз отворене прозоре удишу дим са честицама гарежи, иако од њега сузе, кашљу и кијају. Ипак, Тарабић вероватно није могао ни да сања о томе да ће овај део Мокре Горе, уместо на циганску чергу, по чистим реконструисаним станицама које нуде удобан смештај и по још много чему, једнога дана подсећати на уређен швајцарски пејзаж, одакле се шири оштар мирис железничких прагова

---