| Чуда и природне лепоте Србије |
Смедеревска тврђава је највеће и последње остварење српске војне архитектуре у средњем веку. Вредна је по много чему, а народ је памти по монументалности, деспоту Ђурђу Бранковићу и миту о деспотици, „проклетој Јерини”  Унутрашњост Малог града Смедеревска тврђава, на ушћу мале Језаве у моћни Дунав, представља врхунац који је српска војна архитектура достигла у свом развоју. Грађена је у облику разнокраког троугла, опасана високим назубљеним зидинама и још вишим кулама, са две стране окружена рекама, а са треће каналом, па су је зато сматрали „воденом тврђавом”, иако јој темељи нису у води. Подигнута је у критичном тренутку српске историје. После смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године Београд је морао да буде враћен Угарима. Нови српски деспот Ђурађ Бранковић наследио је круну од ујака Стефана који није имао потомства. Син Вука Бранковића је морао што пре да започне градњу новог утврђења у којем ће се налазити владарски двор, институције државе и њено главно војно упориште јер, да тада није добила престоницу, Србија би била избрисана са географских карата. Смедерево граде од старина...  Замак је опасан дубоким каналом Како је Ђурађ изабрао место за будући двор и тврђаву, и како је она грађена, испричао нам је Радисав Лукић, смедеревски писац и хроничар. По предању, деспот је једне ноћи уснио сан да се будући град налази на питомом месту крај воде. Ујутро је наредио да пусте утве златокриле, које споро лете а гнезде се на мирним местима, и да их на коњима прате његови витезови. Предвече, оне су се спустиле на обалу уз само ушће Језаве у Дунав. Ту се завршава мит, а започиње напоран рад на изградњи тврђаве. Остварен је двоструки подвиг. Владарски замак који Смедеревци зову Мали град, грађен је као посебна тврђава, никао је за само две године, од 1428. до 1430, што је невероватно кратко време и за данашње услове градње, уз сву постојећу механизацију. Са градњом се није журило да би постигао рекорд, већ да би се то сакрило од Турака. Деспот је златом подмићивао везире да султану не дојаве шта се дешава, па је овај тек 1434. сазнао да се нешто гради на Дунаву. Ђурађ је успео да у тајности изгради замак, што је други подвиг, и онда је почео да гради и Велики град који је завршен до 1439. Ту, у другом великом троуглу, на око 11 хектара, требало је да буде формирано градско насеље. Срби су и то успели да направе, а да их Турци нису спречили у томе. Иако је првобитно била намењена за одбрану од хладног оружја, тврђава је већ 1430. имала положаје и за ватрено оружје које је тек улазило у употребу.  Од камена без камена
Велики проблем у градњи те монументалне тврђаве био је што у њеном питомом окружењу није било камена. Доношен је из Виминацијума, а када то није било довољно, и са Космаја, па чак и са Млаве, из околине Жагубице. Како су сељаци имали обавезу „градозиданија”, довлачили су на колима различите врсте камена што се одразило не само на изглед већ и на технику градње, која спада у специфичност смедеревске тврђаве.
 Куле високе 20 метара и данас делују моћно У нишама зидина постојали су чак и тоалети, јер је замак имао канализацију, што је у оно време био висок цивилизацијски ниво. Због неминовних несрећа приликом градње и „кулука без ајлука”, народ је проклињао деспотову жену Гркињу, туђинку због чијег су хира, како су мислили, подизане зидине, не разумевајући политичке побуде због којих је тврђава грађена. Јерини је приписивано да је прате глад, смрт и несрећа, да она, двадесетак година млађа од деспота, „прождире” мушкарце, па их потом баца са највише куле у Дунав, зато је и прозвана проклета. Истина је била другачија – византијска принцеза Ирина, из династије Кантакузина, заљубила се у Ђурђа, наочитог и стаситог витеза који се, рањен, опорављао у Грчкој и са њим касније делила све тегобе живота. И сама је била образована и мудра жена. Имали су петоро деце: синове Стефана, Гргура и Лазара и кћерке Мару и Катарину. Зарад политичких интереса, Мару су удали за турског султана Мурата Другог, а синове Стефана и Гргура су им ослепели Турци. Падом Смедерева 1459, после деспотове смрти, Србија је наредних пет векова провела под турском влашћу.
Народ је у Великом граду живео од трговине и занатства. За потребе 8.000 војника и око 20.000 становника била је ту ливница и ковница новца, било је оружара, дрводеља, катранџија, ћумурџија, пекара... Иако је све грађено у тешкој изнудици, саграђено је савршено. Смедерево је до краја 19. века било сачувано у онаквом стању у каквом је било кад га је Ђурађ Бранковић у 15. веку подигао. И данас представља сјајно остварење српске средњевековне културе, у градитељској техници и у фортификационим остварењима.
|
