Sredinom 80-ih godina prošloga veka jedan američki film emitovan iz studija beogradske televizije izazvao je burne rasprave širom tadašnje Jugoslavije. Sam film nije bio sporan, čak ni njegova radnja, već činjenica da je titlovan na ćirilici. Zahvaljujući ustaljenoj praksi da se nedeljni televizijski program naizmenično emituje iz republičkih televizijskih centara, film je istovremeno prikazan u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Hrvatskoj, ali ga ovi potonji nisu razumeli, jer većina njihovih građana ovo pismo nije razumela?! Cela Hrvatska je burno reagovala, optužujući Beograđane da su se perfidno poigrali nacionalnim osećanjima građana zemlje, proturajući, kako se tada govorilo, na mala vrata srbijanštinu i sve drugo što uz to ide. S druge strane, Srbi su odgovorili da su Hrvati, očigledno, polupismen narod, samim tim što koriste samo jedno od dva zvanična pisma zajedničke im domovine.

Nekoliko godina kasnije, početkom ratnih zbivanja i raspada zemlje, pitanje latinice i ćirilice još više je dobilo na značaju. Kao bitno obeležje nacionalnog identiteta skoro da je važnije bilo kojim smo pismom nešto napisali nego šta smo, zapravo, hteli da kažemo. Rat je odavno završen, na prostoru bivših jugoslovenskih republika se polemike na ovu temu više ne vode (ako su se ikada i vodile), ali rasprave u Srbiji i dalje traju. Da li su oba pisma zaista ravnopravna? Da li su oba pisma zaista naša? Da li je dvoazbučje u jednom jeziku kulturna baština ili veliki nedostatak, koji će vremenom neumitno dovesti do gašenja jednog od pisama? Hoćemo li širom upotrebom latinice na uštrb ćirilice zaista biti bliže svetu?

Kolonijalizam latinice

"Volim ćirilicu, ali, iskreno, mnogo češće koristim latinicu. Korišćenjem interneta, mobilne telefonije, video igrica, teleteksta na televiziji i drugih savremenih dostignuća, znatno mi je lakše da nju upotrebljavam. Nemam ništa protiv ravnopravnosti oba pisma, mada mislim da smo sa latinicom bliže svetu. S druge strane, smatram da veštačko nametanje ćirilice nije ništa drugo do nastavak razno-raznih naših fobija, kojima smo izloženi poslednjih dvadesetak godina, a možda i čitav vek pre toga. Takođe, ako već ravnopravno koristimo oba pisma, ne vidim razloga zašto bi se jedno toliko nametalo, da se čak i Ustavom proglašava jedinim zvaničnim. Imati dva pisma je veliko kulturno bogatstvo, pa zašto bi se toga svesno lišavali?"

Butique i burekue

O skaradnosti naziva naših radnji i preduzeća, možda najbolje ilustruje primer iz jedne naše varošice u unutrašnjosti. Vlasnik pekare, smeštene između dva butika, sa popularnim nazivom butique, na svojoj radnji je jednostavno ćirilicom ispisao burekue. Narod se, naravno, smejao, sve dok nije shvatio da nije reč o nepismenosti pekara, već o njihovoj sopstvenoj sklonosti da svačemu, bez ikakvog razloga i potrebe, nadevaju strana, često nerazumljiva imena.

Ovo je jedno od brojnih mišljenja na temu "ćirilica ili latinica", koje smo pronašli na forumima interneta. Namerno smo ga izdvojili, jer u sebi manje-više sadrži sve one nedoumice vezane za jezik, odnosno pismo koje koristimo. Stav autora možda i nije toliko sporan koliko "istine" koje su u njemu izložene. Odgovor na ova i slična pitanja potražili smo od lingvista, književnika, ljudi kojima su jezik i pismo struka, ali smo zabeležili i mišljenje običnih ljudi, onih koji u svakodnevnom životu koriste jedno ili drugo pismo, ili najčešće oba.

Profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Vanja Stanišić, koji drži predavanja iz predmeta razvoj pisma, kaže da pismo služi određenoj kulturi i određenoj naciji, zbog čega ne predstavlja samo sredstvo komunikacije, već i određeno kulturno obeležje, odnosno identitet jedne zajednice.

- Mi već punih devet vekova koristimo ćirilicu, takozvano slovensko pismo - kaže profesor Stanišić. - Potpuno logično i opravdano, jer smo kao Sloveni i nastali u tom slovenskom kulturnom krugu, čiji smo baštinici i kojem smo u toku proteklih vekova i sami dali značajan doprinos. To drevno, kulturno, slovensko nasleđe još živi kod nas, kao i kod drugih pravoslavnih Slovena. Treba, međutim, naglasiti kako je slovensko pismo starije od verskog raskola između hrišćanskog istoka i zapada i da prvobitno nije bilo nikakvo pravoslavno obeležje, već je prvenstveno nastalo kao deo slovenskog etno-kulturnog identiteta. Zahvaljujući toj činjenici Sloveni su se upisali među civilizovane narode još u devetom veku i taj veliki kulturni poduhvat slovenskih prosvetitelja Ćirila i Metodija visoko cene svi slovenski narodi, pa i oni kod kojih je viševekovni, tuđi imperijalni pritisak uspeo da prekine tu vezu, da im nametne tuđe civilizacijsko ruho.

To se, po mišljenju dr Stanišića, dešava i danas. Problem latinice i ćirilice je, zapravo, odnos imperijalnog i autohtonog. Latinica je svetsko, imperijalno pismo, obeležje zapadne civilizacije koja se ponaša kao imperija. S druge strane imamo ćirilicu kao naše originalno i autentično kulturno obeležje. Da li ćemo to uspeti da sačuvamo zavisi, ponajviše, od nas samih, od naše nacionalne svesti, od naše spremnosti da se borimo za opstanak našeg identiteta.

Važna odlika nacionalnog identiteta

Postoji mnoštvo poučnih primera tesne, sudbinske povezanosti pojedinih pisama s određenim civilizacijama s kojima se rađaju i nestaju, kaže profesor Stanišić. Savremeni Egipćani, na primer, možda i jesu krvni potomci starih Egipćana, ali su napuštanjem hijeroglifa praktično postali nov narod. Današnji Egipćani, koji se po etno-kulturnoj sudbini mogu uporediti s Francuzima - romanizovanim Galima - zapravo su sasvim drugi narod, kojem stara civilizacija ne znači ništa više nego obično mrtvo slovo na kamenu. U tome se, zapravo, i ogleda razlika između naroda i nacije. Kao narod nosimo neke bitne genetske odlike drevnih balkanskih naroda, oblik glave, nosa, psihičke crte, i po tome se, verovatno, znatno razlikujemo od drugih Slovena. Međutim, kao nacija smo svesni da pripadamo slovenskom svetu, da imamo ista etno-kulturna obeležja, među njima i slovensko pismo kao važan deo toga slovenskog identiteta.

- Zanimljiv je i primer Kineza, čije pismo datira upravo iz vremena hijeroglifa ili klinastog pisma u Mesopotamiji. Uspelo je da opstane preko tri milenijumima, ali je sredinom prošlog veka u doba famozne kulturne revolucije bilo ugroženo. Ponesen revolucionarnim zanosom, tadašnji politički vrh na čelu s Mao Ce Tungom hteo je da putem zamene nacionalnog pisma latinicom "modernizuje" Kinu i približi je razvijenom svetu. Pokušaj nije uspeo. Međutim, upravo zahvaljujući tom pokušaju, pokazalo se da kineskom jeziku daleko više odgovara staro pismo i da bi njegovo ukidanje nanelo veliku štetu kineskoj naciji i kineskoj kulturi. Današnji Kinezi gledaju drugim očima na modernizaciju svoje zemlje, koja u 21. vek nije ušla kao kulturna kolonija, već kao najstarija živa civilizacija na svetu. Ne morate poznavati kinesko pismo, ali ćete bilo gde u svetu lako prepoznati kinesku radnju, upravo po njihovim karakterističnim slovima - kaže dr Stanišić.

Pismo je, dakle, mnogo više od običnog sredstva komunikacije, predstavlja važno obeležje nacionalnog identiteta, pa i sam oslonac jedne države. Međutim, kako se mi prema tome ophodimo, možda najbolje potvrđuje podatak da smo jedinstveni u svetu po tome što za jedan jezik koristimo dva pisma. Dobro ili loše? Jedni smatraju da je to posebna vrednost naše kulturne baštine i da se oba pisma mogu posmatrati kao dva ravnopravna grafička izraza istog jezika. Drugi, opet, misle da je latinica pastorče iz braka bivše jugoslovenske zajednice, koje će vremenom naslediti i ono što joj ne pripada. Možda je najbolji odgovor na ovo pitanje svojevremeno dao Dragoljub Zbiljić, predsednik Udruženja Ćirilica iz Novog Sada.

Da li je latinica uopšte srpska?

- U rešavanju pitanja službenosti jezika i pisma valja da težimo, bez izuzetka, evropskoj praksi. Niko u Evropi ne rešava pitanje pisma kroz dvoazbučje. Uostalom, jezik to i ne trpi, jer mu je drugo pismo u svakodnevnoj upotrebi potpuno nepotrebno, pa zbog ekonomičnosti jedno mora da nestane. Zbog našeg pogrešnog odnosa prema pismu, polako i nestaje naše milenijumsko ćirilično pismo. Ljudi to ne shvataju ili neće da shvate. Mnoge nije briga što se u međunarodnim institucijama kulture poslednjih petnaestak godina sve što se objavi na srpskom jeziku, a što je štampano hrvatskom (gajevom) latinicom, knjiži kao deo hrvatske književne baštine. Ne očuvamo li ćirilicu, mi ćemo izgubiti i jezik. I neće proći mnogo vremena kada će Srbi biti u prilici da objašnjavaju da od Hrvata nisu uzeli i jezik - upozorava Zbiljić.

Istorijska blizina Hrvata i Srba je očigledno uticala na razvoj jezika oba naroda. Hrvati nikada nisu prihvatili ćirilicu, ali su rado preuzeli Vukovu ijekavštinu, kao i mnoge reči iz srpske sredine, za koje se ni sami Srbi više ne sećaju da su nekada bile njihove. Kada bi danas u Beogradu tražili neko sveučilište, možda bi vas i pogledali ispod oka ne sluteći, pri tom, da je i Beograd nekada imao upravo učilište. A primera takvih reči, koje smo mi zaboravili, a susedi sačuvali, ima na pretek. S druge strane, nije čudno što se svakodnevno srećemo i sa jezičkim paradoksima, nastalim upravo mešanjem jezika. Tako, na primer, Hrvati za nezaposlenu ženu kažu da je kućanica u domu, a Srbi da je domaćica u kući. I koja je sada čija reč?

Međutim, da bismo rezumeli razvoj ćirilice i latinice na ovim prostorima, moramo se vratiti unazad nekoliko vekova (ako hoćete i "stoleća"). Naime, kako piše Duško Pevulja, pravoslavlje i rimokatolicizam su podelili srpski jezički i etnički prostor još u srednjem veku. To je uslovilo i tradicionalno dvojstvo pismenosti. Srbi pravoslavne vere su zadržali slovensko pismo, odnosno ćirilicu, i na njoj stvorili značajnu, pre svega crkvenu srednjevekovnu književnost. Srbi rimokatolici, kao i drugi pripadnici te vere, počeli su krajem srednjeg veka da prelaze na latinicu. Njihova, ne samo crkvena nego i narodna književnost, pisana je latinicom. Ta podela nikad nije bila apsolutna. I među Srbima rimokatolicima je bilo pojava upotrebe ćirilice, pa i glagoljice, koja se, mada proganjana, dugo zadržala u primorskim i dalmatinskim krajevima. Sačuvan je i jedan ćirilički rukopis Gundulićevog "Osmana" iz vremena pre nego što je ovo delo štampano. S druge strane, u pojedinim srpskim pravoslavnim manastirima nađeni su i zapisi na latiničnom pismu.

Dobitnici ili gubitnici?

Ipak, daleko najveći deo naše celokupne književnosti pisan je ćirilicom. Ono naše što nekad bejaše, očigledno, zaturilo se u vremenu i pitanje je dana kada će izgubiti trku s latinicom. Logično je pitanje otkad i zašto? Jezik je živa tvorevina, neprestano se menja, pa se tu teško može odrediti kada je šta započelo, a kada se šta završilo. Međutim, kada je reč o pismu, odnosno o infiltraciji latinice u srpski književni jezik, skoro se pouzdano može tvrditi da se to dogodilo u prošlom veku. Najpre posle Prvog svetskog rata i "bratskog" zagrljaja sa Slovencima i Hrvatima, a pogotovu posle stvaranja Titove Jugoslavije, kada smo zajedno sa srpsko-hrvatskim jezikom dobili i dva "ravnopravna" pisma. Nažalost, dok smo mi naizmenično pisali pismene zadatke na oba pisma, Hrvati su se mudro držali svoga. Za njih, realno, nikada nisu ni postojala dva pisma, već samo za nas, koji smo na taj način ćirilicu sami potisnuli.

Pobornici latinice vole da kažu da su oba pisma naša i da država mora da im obezbedi ravnopravan status. Ali, ona u suštini nisu ravnopravna.

- Kada se u zakonodavstvu, u Ustavu, naglasi da su oba pisma ravnopravna, u stvarnosti to obično biva tragično po ono koje je slabije - kaže dr Stanišić. - Drugim rečima, ako jedno pismo ima imperijalni oslonac, a drugo ravnopravni status u samoj matici, faktičke ravnopravnosti nema. Ako sami ne zaštitimo ono što je naše, niko nam ga neće zaštiti.

A kako je štitimo, najbolje se vidi na našim ulicama i natpisima na radnjama. Na njima ne samo da nema ćirilice, već nema ni srpskih reči, baš kao da Srba nije nikada ovde ni bilo. Naravno, nismo Rusi da zahtevamo od "Koka-kole" da svoju reklamu ispiše ćirilicom, nismo ni Kinezi ni Japanci, ali zašto ne bismo bili Srbi? Dušebrižnici kažu da će nas stranci mnogo bolje razumeti na latinici. Hoće li? Hoće li naziv Botaničke bašte, Kalemegdanske terase, Topčiderskog brda ili nekog drugog obeležja na latinici strancu biti išta razumljiviji od toga da je ispisano ćirilicom. Naravno da neće. S druge strane, kao da se upinjemo da tom istom strancu ne ponudimo ništa novo do onoga što je već video širom sveta. S druge strane, da li bismo mi kao stranci želeli da u Parizu na svakom koraku čujemo engleski, da u Italiji slušamo džez, da u Grčkoj uživamo u "Mekdonaldsovim" specijalitetima? Sumnjam. Biti različit, imati svoj identitet, nacionalni ponos i obeležje, u savremenom svetu sve više postaje privilegija. Mi se još imamo čime ponositi, ali je pitanje dana kada ćemo sami sebe izbrisati. Baš kao što to svakodnevno činimo i sa našom ćirilicom.

Vlada Arsic

---