Pre tačno 27 godina, 8. decembra 1980. ubijen je legendarni rok muzičar Džon Lenon, nekadašnji član Bitlsa. Po navodno njegovoj želji, odmah je kremiran i sahranjen - nigde, odnosno svuda gde je raust njegov pepeo. Groba nema, pa obožavaoci iz čitavog sveta, kojih Lenon i danas ima nekoliko miliona, ne mogu da ga pohode. Postoji samo nekoliko memorijalnih mesta koje su pojedini gradovi odredili u znak sećanja na njega i gde se danas nalaze njegove statue.
Ipak, jedno mesto će obožavaoci sigurno posetiti 8. decembra, a to je mesto ubistva preko puta Central Parka u Njujorku, ispred zgrade »Dakota«.

Zvanično, Lenona je ubio sumanuti Amerikanac, Mark Dejvid Čapman, koji je navodno bio uobrazio da je on Lenon i da mu je neki glas u glavi rekao da ubije lažnog Lenona.
U intervjuu koji je dao jedanaest godina nakon ubistva, i koji će na zaprepašćenje porodice biti emitovan na dvadesetpetogodišnjicu ubistva(!) Čapman govori kako je ubistvo Lenona bilo njegova životna misija: “Lenon je bio uspešan čovek koji je na neki način imao čitav svet na lancu, a ja nisam bio čak ni karika tog lanca. Nešto u meni se prelomilo”. Čapman dalje objašnjava: “Obuzelo me je izuzetno osećanje kada se njegov autmobil zaustavio. U tom trenutku sam u glavi začuo glas koji mi je rekao ‘Uradi to! Uradi to’! I kad je on prošao pred mene ja sam izvadio pištolj, uperio u njega i povukao obarač pet puta uzastopno”.
Lenon je izašavši iz kola ušao u kapiju koja je zajednička za kompleks nekoliko zgrada radjenih u dakota stilu, i dok je išao ka ulazu u svoju zgradu Čapman ga je dozvao: ‘Gospodine Lenon!’ Lenon se blago okrenuo na svoju desnu stranu gde je stajao Čapman i ovaj je u tom trenutku pucao.
Četiri metka su pogodila Lenona u ledja sa desne strane. On je potrčao ka ulazu u zgradu i tu pao.
Vratar na ulaznoj kapiji u “Dakoti” bio je očevidac ubistva. Prethodno je čak i razgovarao sa Čapmanom, dok je ovaj čekao svoju žrtvu. Kako je kasnije izjavio, odmah je prišao ubici i pitao ga: ”Da li znaš šta si uradio?” “ Da”, odgovorio je Čapman, “upravo sam ubio Džona Lenona”. Čapman je zatim uzeo u ruke Selindžerou knjigu “Lovac u žitu” i počeo da je čita, čekajući dolazak policije.
I to je upravo priča koju su svi svetski mediji objavili. »Njujork tajms« je napravio i malu skicu dogadjaja.
Ali, zvanična istraga o tome šta se stvarno dogodilo, nikada nije vodjena. Sudjenja i veštačenja, kao ni rekonstrukcije ubistva, nikada nije bilo. Zašto? Zato što je ubica, Mark Dejvid Čapman, odmah priznao da je on to počinio. Čak i ako neki forenzički dokazi to ne potvrdjuju, a izjave navodnih očevidaca su dovedene u pitanje kao nepuzdane, odnosno kao moguće nameštene. Ipak, niko još nije tražio reviziju. Naravno, zbog kremacije tela, sada ni nova obdukcija ne bi bila moguća.
Nekoliko nezavisnih novinara, medjutim , vodilo je sopstvene istrage. Oni iza kojih je stajao moćan izdavač potvrdilo je da je ubica Čapman, dok su oni slabiji, ali finansijski nezavisniji otkrili nešto drugo.
Novinar istraživač, Salvador Astucia, napiso je knjigu »Ponovna rekonstrukcija Lenonovog ubistva«. Prvo sa čim se suočio Astucija bila je nemogućnost da dodje do Lenonovog obdukcijskog nalaza, koji bi trebalo da bude javan. Njegov kolega novinar istraživač iz Velike Britanije, Fenton Bresler koji je već (1989.)izdao knjigu »Ko je ubio Džona Lenona?« bez problema je dobio ovaj nalaz. Naknadno je ipak i Astucia došao do saznanja o izvršenoj obdukciji i utvrdio da je po ovom nalazu Lenon pogodjen u svoju levu stranu, u rame i ledja. Ovo se sa skicom »Njujork tajmsa« od 10. 12. 1980. napravljenom na osnovu izjave vratara i uvidjaja policije, ne poklapa.
Zapisnik njujorške policije Astucija je dobio bez problema, ali je otkrio da je on začudjujuće površan. U njemu nema preciznog opisa dogadjaja, gde je ko od aktera stajao, nema izjava svedoka. Zapisnik sadrži samo podatke da je žrtva Lenon, da je ubica Čapman i da je kod istoga u džepu nadjeno 2.201.dolar i pištolj kalibra 38.
Astucija nije mogao da dobije ni lične beleške policajaca koji su prvi stigli na mesto zločina.
Da Čapman nije priznao ubistvo, već da ga je negirao, pitanje je kako bi se na sudjenju iznosili dokazi sa ovakvim zapisnikom.
Drugi navodni očevidac koji je pred TV kamerama odmah dao izjavu o ubistvu bio je Šon Strab. On se nalazio jedan blok udaljen od »Dakote« kada je čuo pucnjavu i odmah potrčao za policijskim automobilom. Tu je od čuvara kapije saznao da je Čapman pozvao Lenona i kada se ovaj okrenuo pucao u njega.
Medjutim, Astucija pronalazi neobične detalje vezane za ovog svedoka. Strab je veoma uticajan profesionalni aktivista nekoliko udruženja za prava homoseksualaca, najuticajniji u Nujorku i u čitavoj Pensilvaniji. On je bio i vlasnik i urednik nekoliko veoma uticajnih gej magazina. Inače je Jevrejin. Ali, Strab je u jednom magazinu za novac odao imena ljudi koje je poznavao i koji su bili HIV pozitivni, iako kao njihov plaćeni aktivista morao upravo da ih zaštiti. Astucija smatra da je prihvatanjem da svedoči u ovom slučaju, Strab dobio od FBI garanciju da neće biti sudski gonjen.
Čapman je, medjtim, na saslušanju izjavio da je Lenona ubio, ali ne i da ga je zvao. To bi moglo značiti da se Lenon nije ni okretao i da je na njega pucao neko drugi ko je stajao sa njegove leve strane. A to je bio vratar. Ali ko je vratar, inače glavni svedok ubistva?
Ime čuvara na kapiji bilo je Hoze Sanjenis Perdomo. Ovo ime nije značilo ništa sve dok nedavno neki od novnara koji prate aktivnosti CIA nisu došli do neobičnih saznanja.
Nova imenovanja u službi CIA, a koja se tiču nadzora u radu pojedinih obaveštajnih sektrora, uključila su neke iskusne operativce koji su početna iskustva sticali još u vreme Kubanske krize 1961. u Zalivu Svinja. Jedno ime privuklo je posebno pažnju obeveštenih krugova, a to je čovek sa nadimkom Hoze, a sa punim imenom Hoze Joakin Sanjenis Perdomo. On je bio izbeglica sa Kube i protivnik Fidela Kastra. Regrutovan je od strane CIA.
Perdomo bio član Brigade 2506 za vreme invazije na Kubu 1961., u neuspelom pokušaju CIA da svrgne Kastra. O njemu postoje podaci i u kubanskim arhivama.
Čovek sa imenom Joakin Sanjenis bio je i u opreciji “Votergejt” gde je saradjivao sa pokojnim Frankom Stregisom, koji je tada ukrao jedan poverljivi dosije iz Bele kuće, a otkriveno je da je deset godina bio na platnom spisku CIA. Taj Frenk Stregis je tvrdio da je čovek sa imenom Joakin Sanjenis umro prirodnom srmrću još 1974., ali niko više sem njega ovo nije mogao da potvrdi. Čak ni njegova porodica nije o tome obaveštena dok nije sahranjen. Ne znači li tolika tajnovitost da bi Sanjenis mogao biti živ, ali samo za potrebe CIA?
U svakom slučaju, Hoze Joakin Sanjenis Perdomo bio je obučeni profesionalni ubica. Čovek baš sa imenom Hoze Perdomo bio 8. decembra 1980. u vreme ubistva Lenona čuvar na kapiju »Dakote”. On je stajao sa leve strane od Lenona.
Hoze Perdomo, vratar, po sopstvenoj izjavi je pre ubistva sa Čapmanom razgovarao o invaziji na Zaliv Svinja i o ubistvu Kenedija (!?) Zapravo, sve što se zna o ubistvu ispričao je policiji Perdomo.
Ali ko je Mark Dejvid Čapman, čovek o kome ne postoji nigde zvanična beleška da je bio neuračunjiv niti je igde zaveden kao pshijatrijski slučaj?
Čapman je 1976. počeo da radi u jednom izbegličkom kampu za Latinoamerikance koji je vodila evengelsitička dobrtotvorna organizacija »World Vision«, i koja slične kampove ima širom sveta. Ovi kampovi nisu bili samo utočište za izbeglice iz Latinske Amerike već specifična mesta gde su se regrutovali plaćenici za razne operacije pod patronatom CIA. Ovakvi kampovi duž granice sa Hondurasom su bili mesta gde su se regrutovali i »eskadroni smrti« koji će kasnije dejstvovati u Salvadoru. Veruje se da su mnogi koji su regrutovani baš u ovom kampu učinili veliki broj ubistava širom sveta.
O ovome je pisao i istraživač Džon Džadž. U modernom načinu ratovanja prikrivena ubistva i atentati svode se na veoma razradjene tehnike kada se žrtva i ubica ne mogu nikako povezati, ili se namerno povezuju na način koji će skrenuti pažnju sa pravog motiva ubistva. Jedna od tehnika je razradjena u programu »kontrole uma« kao projekat »MKULTRA«. Ovakva tehnika često stoji iza nerasvetljenih političkih ubistava koje obično »počini« neki ludak. Jednostavno »ludak« začuje neki glas u glavi koji mu komanduje da puca i sl. ili uobrazi da ga žrtva na neki način ugrožava. Poslednji je slučaj neobičnog ubistva švedske ministarke Ane Lind. Ovakav tip programiranog »ludaka« opisan je u knizi »Mandžurijanski Kandidat«.
Dr Milton Klajn bivši predsednik Američkog društva za kliničku i eksperimentalnu hipnozu izjavio je da on može stvoriti »mandžurijanskog kandidata« za šest meseci.
Osam godina nakon Lenonovog ubistva detektiv njujorške policije Artur O'Konor koji je te noći bio ispred »Dakote«, setio se kako mu je tada Čapman izgledao »veoma čudno, kao da je programiran«.
Da li su se 8. decembra pre 25 godina ispred »Dakote« našli čovek »ispranog mozga« koji je umislio da je pucao u Lenona i trenirani ubica, koji je stvarno odradio posao?
Ali kome je smetao Džon Lenon?
Salvador Astucija opisuje da je FBI bio veoma zabrinut zbog ogromnog uticaja koji su u to vreme rok muzičari imali na američku omladinu. Posebno kada su plasirali antiratne poruke. Na koncertu Bitlsa na Ši stadionu avgusta 1965. bilo je prisutno 55 600 gledalaca. Po nekim nalazima FBI je još tada formirao Lenonov dosije.
I novinar Mark Vajt opisao je moguće političke motive Lenonovog ubistva. Po njemu, za Lenona je počeo da se interesuje i sam Edgar Huver kada je Lenon 1971. objavio svoj dobrotvorni koncert za »Bele Pantera« i njihovog vodju Džona Sinklera koji je bio optužen za posedovanje marihuane. Lenon u svojoj pesmi »Džon Sinkler« peva stihove: «Nije fer Džon Sinkler, sudije mu dale deset za dve... da je bio vojnik i u Vijetnamu ubijao za CIA, za mnogo više droge ne bi morao da robija«.
Huver ga je smatrao ekstremistom i verovao da sa takvima
treba biti posebno oprezan.
FBI je saznao da Lenon sa Džerijem Rubinom i Ebi Hofmanom planira da izvede nekoliko koncerata na kojima će teško okaljati Niksona, a što bi kulminiralo u vreme Republikanske Nacionalne Konvencije. U pismu Glavnom tužiocu, februara 1972., senator Strom Tarmond savetuje da se ovaj »politički Vudstok« spreči preventivnim hapšenjem Lenona zbog posedovanja droge u Velikoj Britaniji i da se Lenon proglasi »nepoželjnom osobom«.
Nikson je tako odmah zatražio da Imigracioni servis započne proces njegove deportacije. Zbog toga Lenon nekoliko godina nije hteo da napusti SAD, iako tamo nije mogao da nastupa javno niti bilo šta da radi. Mediji o njemu nisu više pisali, osim ako ga ne bi zatekli u nekom baru kako pije, navodno se tuče i pokazuje svoju nalsilničku prirodu, kako su tvrdili. Kompromitovati ga bio je zadatak kontrolisanih medija.
Nakon afere Votergejt 1976, Nikson je podneo ostavku, a Lenon je iste godine dobio Zelenu kartu, a Mark Dejvid Čapman počeo da radi u kampu »World Vision«.
Karterova administracija držala četiri godine Lenona pod nadzorom. Sa dolaskon na vlast Ronalda Regana 1980. Lenonu je je odredjena sudbina. Naime, Reganova administracija otvorila je poglavlje novih ratova u Latinskoj Americi uz aktivnu ulogu CIA. I ratna poliika SAD u vremenu Buša, zatim Klintona, pa opet Buša imala bi u Lenonu žestokog protivnika. Kako bi Lenon da je živ reagovao na agresiju na Libiju, Jugoslaviju, Avganistan, Irak..., možemo samo zamisliti. Da li bi držao antiratne koncerte, pozivao desetine miliona svojih obožavalaca širom sveta na proteste? Nema sumnje da bi.
Klintonova administracija je 1997. objavila Lenonov dosije kod FBI, ali bez deset dokumenata, koja su navodno sadržavala poverljive podatke koje su se ticali nacionalne bezbednosti.

ANTRFILE 1
Ako se sa današnjeg aspekta analizira ono o čemu je Lenon tada pevao i kako je razmišljao vidi se da je savršeno dobro poznavao tehniku prikrivenog ratovanja tajnih službi. Lenon je nesporno bio humanista, mirotvorac i intelektualac i kritikovao upravo ono što se u zapadnom svetu ne sme dovoditi u pitanje - a to je kapitalizam i demokratija.
Njegov dvostruki album iz 1972. »Some time in New York city« sačinjen je od angažovanih političkih pesama. I korice albuma napravljene su kao naslovna strana uticajnog, uglednog i navodno nezavisnog Njujork Tajmsa.
Lenon je u svojim pesmama pevao o političkim zatvorenicima u SAD (Andjeli Dejvis), o lažnoj demokratiji, o borbi Iraca za nezavisnot i brutalnoj politici koju su sprovodili Englezi. U pesmi »Njujork Siti« Lenon se zalaže za slobodu korišćenja marihuane jer je i »Papa puši svaki dan«, a zna se da monopolski posao i dobit u tgovini narkoticima odavno ima CIA.
U pesmi »Atika stejt« on pominje uticaj Rokfelera na odredjena politička ubistva, gde u zatvoru završavaju samo oni koji su povukli obarač (nije li Lenon upravo tako i ubijen?) Lenon poziva na poštovanja ljudskih prava i na prava žena u pesmi »Žena je crnac na ovom svetu« ...
Njegove pesme »Revolucija«, »Dajte šansu miru«, »Rat je završen (ako vi to želite)« i danas se smatraju antiratnim himnama. Lenon je zakupljivao prostore u tiražnim novinama i na bilbordima objavljujući svoje antiratne poruke.
Danas više takvih antiratnih pokliča u Americi nema. Ne pevaju više protiv rata ni Dilan, ni Džoan Baez. Uticajni rok muzičari koji su pevali na veličanstvenim skupovima šezdesetih i sedamdesetih, poput Vudstoka, protiv rata, nasilja i pljačke siromašnih zemalja, naprasno su umirali u vreme svoje najveće slave. Hendriks, Džoplin, Morison ili Elvis Prisli (koji po rečima njegovog oca nije mogao da prihvati zvaničnu verziju o ubistvu Kendija). Danas se za sve njih zna da su bili pod prismotrom FBI.

ANTRFILE 2
Nakon Lenonove smrti objavljeno je mnogo knjiga i navodnih izveštaja iz arhiva MI5 kako bi se Lenon kompromitovao. Tako tiražni »Sandej tajms«, koji je u vlasništvu Ruperta Mardoka, otkriva da je Lenon tajno sponzorisao levičare i trockiste u Britaniji krajem šezdesetih godina, o čemu je MI5 imao preciznu evidenciju. Takodje se u Lenonovom dosijeu navodi i da je tajno finansirao Irsku Republkansku Armiju i englesku Radničku Revolucionarnu Partiju, čiji je najpoznatiji član bila Vanesa Redgrejv, “terorista i trockista”. U dosijeu su se nalazili i svojeručno ispisani stihovi Lenonove pesme “Heroj radničke klase (Working class hero)” iz 1970. u kojoj Lenon kritikuje eksploatatorski kapitalistički sistem.
Detalje o ovome razotkrio je bivši pripadnik MI5, Dejvid Šajler koji je službu morao da napusti zbog nekih zloupotreba, a danas živi u Francuskoj. Šajler, medjutim, tvrdi da su izveštaji lažni. I Joko Ono je u više navrata izjavila da Lenon nikad nije finansirao ni jedan politički pokret, posebno ne Irsku Armiju.

ANTFILE 3
U svojoj knjizi » Životi Džona Lenona« , Artur Goldman ga je opisao kao alkoholičara, nasilnika i uživaoca droge. Knjigu je izdao moćan američki izdavač »Morrow« i ima preko 700 strana. Goldman je inače o Lenonu objavio više knjiga. Ova knjiga je, medjutim, jako naljutila mnoge Lenonove poklonike, koji su mnoge stavove u knjizi pobili kao netačne i zlonamerne i ocenila ih kao produkt uticajnog jevrejskog lobija koji kontroliše medije, a sa kojim je Lenon izgleda došao u sukob.
Često se pominje i spor koji je Lenon sedamdesetih imao sa izvesnim Morisom Levijem (sada pokojnim), producentom, koji je uspeo da se dočepa nekih njegovih neobjavljenih traka i publikovao ih bez Lenonovog pristanka. Lenon ga je tužio i dobio spor, ali Levi nikada zbog ove kradje nije krivično odgovarao. Salvador Astucija smatra da je to moguće samo ako je Levi bio pod zaštitom nekog moćnog klana ili ako je saradjivao sa CIA ili FBI. Ta saradnja je mogla da uključuje i neke prljave poslove, što bi značilo da je mogao biti angažovan od strane desničarskih krugova da organizuje ubistvo Lenona, koji mu se i lično bio zamerio. Za ovo za sada ne postoje dokazi.