Čini mi se da ljudi koje zanima duhovnost prilično često to izražavaju na patetičan i detinjast način – s puno naglasaka na fenomene i spoljnu formu (dok su stvarni život i odnosi u drugom planu), 'trebalo bi' i apstrakcijama – te s puno pravila, nelogičnih uverenja i nekritičnog prihvaćanja svačega. Uz to, prilično je često moraliziranje, netrpeljivost prema ljudima koji razmišljaju drugačije, kao i prema onima koji su očito emocionalno nezreli. Prvo je znak straha, a drugo crno-belog razmišljanja i nedostatak razumevanja i tolerancije za iskustva i procese unutar drugih ljudi, te vreme koje im je potrebno da sazru.

Pod patetičnošću ovde podrazumevam razbacivanje velikim rečima bez stvarnog 'pokrića', preterano dramatiziranje i u pozitivnom i u negativnom (lamentiranje, zgražanje nad drugima) smislu i slično. Javila mi se pomisao da je sklonost patetici posledica prevladavajućeg muzickog ukusa kod nas... ali nemam utisak niti da je u svetu mnogo drugačije.

Uporedimo to s našim pogledom na verovanja primitivnih naroda – niko danas ne bi previše ozbiljno shvaćao većinu njihovih sitničavih rituala i verovanja, eventualno bismo neke najosnovnije ideje tumačili na način koji nam je blizak i obuhvaća znanje koje smo dosad stekli. Slično će sigurno za nekoliko stotina godina naši potomci misliti o nama – i to podjednako o tradicionalnim religijama i New age eksperimentima.

Čini mi se da mnogi ljudi, osim želje za spoljnim dokazivanjem, prihvaćaju neproverene tvrdnje iz straha – straha da nešto ne propuste ili da izazovu autoritet. Nemojte se bojati izazvati nečije tvrdnje i tražiti da vam ih se barem koliko toliko obrazloži. Zatim promatrajte reakciju. Osoba koja je iskrena prema sebi i prema vama, ako ništa drugo priznaće da svoje uverenje možda ne može dokazati, ali se s njim dobro oseća ili joj se čini razumno, te će vam dopustiti da se s njom ne složite. Netko drugi će se uvrediti ili razljutiti – što je najčešće znak da se brani protiv vlastitih sumnji, ali možda i da ima neku vrstu osobne koristi od toga da drugi veruju u ono što im on kaže.

Neko će prihvatiti ono što mu se govori iz nade u ispunjenje obećanja, posebno ako je obećanje primamljivo, ili dano od nekoga koga doživljavamo kao autoritet, ili od prijatelja. Čak i preporuke prijatelja bilo bi dobro uzimati s dozom opreza – jer možda je i vaš prijatelj pod utiskom privremenog dobrog osećaja, koji nije teško postići samom autosugestijom. Sama nada u neki dobar rezultat može nas motivisati da izbegavamo dovesti u pitanje uverenje o kojem se radi.

Razmišljajući o tome u trenucima kad sam i sama bila u takvim iskušenjima, zaključila sam da je bolje naučiti nešto polako, čak i sa 'zakašnjenjem', onda kada to mogu stvarno potvrditi vlastitim iskustvom, nego se zanositi bilo kakvim idejama iz težnje da budem brža, bolja i naprednija od drugih. Čini mi se da ima mnogo više ljudi – čak pogotovo mladih – koji naginju patetičnosti, pretencioznosti i nekritičkom prihvaćanju svega i svačega u svojim duhovnim težnjama, nego onih koji stvarno pokazuju da žive ono što veruju. U drugom slučaju u pravilu reči nisu ni izdaleka toliko potrebne.

Uostalom, dok god nešto ne mogu istinski doživjeti i potvrditi vlastitim iskustvom, dotle mi ni iskustva drugih ne mogu istinski koristiti, jer sve ostaje samo na teoretskoj i verbalnom nivou. Slično je s decom (i svima nama kad smo bili mlađi): netko nas može do besvesti na nešto upozoravati i objašnjavati, ali razumećete ga i stvarno moći koristiti tu poruku jedino kad sami prođete kroz određeno iskustvo. A možda ga nikad ni nećete proći... jer je iskustvo druge osobe bilo nešto što uopste ne mora biti i vaše.

Ljudi često osećaju potrebu za traženjem sigurnosti u grupi istomišljenika, strogim pravilima i sleđenju autoriteta, traženjem odobravanja autoriteta, zamenom za poodicu (što je automatski potraga iz dečjih emocija). Za mnoge je to beg od životnih izazova, teškoća i odgovornosti, traženje brzog i spoljasnjeg rešenja. Mnogim mladim ljudima nedostaje iskustva, te su spremniji verovati na reč autoritetu ili drugoj osobi za koju im se čini da ima više znanja i iskustva. I to je učenje koje je važno proći, te nema smisla požurivati i kritizirati ljude koji su u toj fazi.

No dok god osoba nije u stanju suočiti se s vlastitim emocijama – osetiti ih i prihvatiti njih i njihovu poruku – te dok god je u njenim odnosima i uopsteno u svakodnevnom životu prisutno mnogo netolerancije, nerazumevanja, cutnje, neiskrenosti, samozavaravanja ili igara moći... dotle nikakva duhovnost bazirana na formalnostima neće biti od stvarne koristi. Osim možda u smislu iskustva, te što će nedostatak rezultata ili čak pogoršanje životnih okolnosti s vremenom potaći osobu da razmisli o tome što nedostaje u njenom životu.