Pojam "deja vu", sto ce na francuskom reci "već vidjeno", odreduje pojavu koja nam je svima znana, samo nas diferencira kao osetljivija i manje senzitivna bica. Svima se desilo da osete i bliznjem kazu: "E, ovo, bas ovo, već mi se desilo!", ali malo je onih koji znaju da postoje cetiri vrste ovog fenomena... Pre dvadesetak i kusur godina, kada je hipi era neobjasnjivo, ali neminovno jenjavala, termin "deza vi" (francuski deja vu ) bio je od onih "in" izraza koji se upotrebljavaju i kad ima i kad nema smisla. Nostalgicari za vremenom americke antiratne pobune i, naravno, klasicni pomodari baratali su sintagmom koja, uprkos svakodnevnim lakomislenim zloupotrebama, ima i vrednost i realno znacenje: u pitanju je fenomen koji svako zivo bice prepoznaje, a sudeci po novijim naucnim istrazivanjima, pojava "već vidjenog" nije strana ni zivotinjama, pa ni biljkama! Sta je to "već vidjeno"? Preorite povrsinski kop svog mentalnog zivota, i naci cete odgovor. To je, prosto, ono kad u jednom trenutku osetite da ste ono sto vam se malocas desilo već jednom, pre toga, doziveli, da vam se ono sto vam se upravo desava već bilo desilo i - da stvar bude opojnija - da tačno znate sta ce se u narednom trenu odigrati. I onda kažete onu cuvenu: "Coveče, pa meni se ovo već desilo, ovde sam već bio, ovo smo već pričali!" "Deza vi" je, dakle, nešto sasvim normalno, cak i prijatno, Bogom dana i nicim izazvana magija koja nas - bez nedozvoljenih stimulativnih sredstava ili ruznih efekata dusevnih poremecaja - izvlaci iz realnosti, da bi nas upravo u sustinu stvarnosti, bar na kratko, ugradila. Manje je, pri tom, poznat rezultat istrazivanja kojim se stiglo do zakljucka da postoje cetiri vrste "već vidjenog": "deza veki" (već dozivljeno), "deza senti" (već osećano), "deza vizite" (već posećeno) i "deza entendi" (već čuto, oslušnuto, čuveno). 
Već doživljeno Davna beleška slavnog engleskog literate Carlsa Dikensa o knjizevnom junaku Dejvidu Koperfildu vodi nas ka objasnjenju pojma "već dozivljenog". Svima se nama desilo, tu i tamo, ne bas cesto, ali sigurno, da osetimo kako smo ono sto upravo, u datom trenu, govorimo ili cinimo - već zborili ili radili. Nekada, neodredjeno davno, mozda juce, mozda pre sto i kusur godina, nebitno. I onda, da carolija bude potpuna, tačno osecamo (znamo) sta ce biti receno i ucinjeno u sekundu koji sledi. I sve je tu jasno, poznato, dozivljeno: i lica, i predmeti, i okolnosti. Sve je pod nasom kontrolom, vanvremenskom i, makar privremeno, perfektnom! Mnogi ovakvu senzaciju identifikuju sa "deza vi", ne nalazeci razloga da zaranjaju u nijanse. Oficijelni podaci, istekli iz nedovoljno obrazlozene i konkretnim informacijama definisane ankete, kazu da je "jedna trecina ljudi koji zive na Zemlji" imala ovakve dozivljaje. Za pretpostaviti je da ostale dve trecine nisu umele da se izraze, ili su, recimo, u startu odbile svaki razgovor sa znatizeljnim anketarima. U cemu je draz "već dozivljenog"? Kad ste usred tog cudesnog kadra u filmu zivota, svesni ste da sve sto je bilo, sto jeste i sto ce biti - već postoji u riznici vaseg secanja. Sve je, nekako, ranije memorisano, premda se SADA dogadja. Racionalisti, razume se, imaju svoja objasnjenja: nije se to desilo tebi, nego si tako nešto slicno video na televiziji; sta ti je, treba da se odmoris, slabo spavas poslednjih dana; smanji malo to pivo, itd...  
Već osećano Ista ambalaza, druga roba - reci ce cinici. Kod fenomena "deja senti " (već osećano) dogadja se, prakticno, isto, samo cisto na emocionalnom nivou, bez onoga sto nas okruzuje. Bilo bi to neko interno, unutrasnje, intimno "već dozivljeno". Ovakve senzacije posebno su "opasne" kad su u pitanju odnosi medu polovima. Susret sa "već osecanom" osobom moze - vele psiholozi kojima se pripisuje "misticka provenijencija" - ozbiljno da uzdrma cak i najstabilniju bracnu zajednicu. Eksperti koji bi sve da utemelje na "zdravom razumu" napominju da se fenomen "već osecanog" cesto pojavljuje kao simptom pacijenata koji boluju od epilepsije. U svakom slucaju, razlika u odnosu na "već dozivljeno" pronalazi se u cinjenici da je rec o iskljucivo "mentalnom dogadjanju", da nema prekognitivnog, "vidovnjackog" aspekta (barem sto se pokreta ili glasno iskazanih misli tice) i da takva stanja, nasuprot "već dozivljenom", retko ostaju u secanju. Bar do iduceg "već osecanog". već posećeno Cinjenicu da nam se mnogo redje dogadja da osetimo kako smo u nekoj prostoriji, stanu, kuci, zdanju već bili, iako realno (u ovom zivotu?) nismo, niposto ne treba zanemariti. Pišući o sinhronicitetu, Karl Gustav Jung je "već poseceno" diferencirao od "već dozivljenog" tako sto je citaoca naterao da se upita da li su objekt koji je "već posecen" i neki drugi, koji je stvarno posecen, u stvari, sasvim slicni, gotovo identicni, pa otuda ta reminiscencija koja navodi na pomisao o "cudu", ili je mozda osoba, odnosno opsti kontekst, u kojem se nalazimo u datom prostoru taj koji nam namece iluziju da smo bas tu već bili, mada se ne secamo ni kada, ni s kim, ni kojim povodom. Kako objašnjavaju ovu pojavu? Pa, kaže racionalisticka skola, "zrtva već posecenog" zacelo je mnogo citala o tom mestu, te joj se stoga cini da ga je već posetila. Racionalistima se, zatim, pridruzuju i nazovi-pobozni utilitaristi: mozda je za takve dozivljaje odgovorna - reinkarnacija. Forsirana je i okultna verzija: u pitanju je astralna projekcija, nekad ste, napustivsi svoje telo, lutali tim mestom, a sada ste tu i "stvarno", pa vam se mesaju nadsvesno registrovane i aktuelne slike...  
već čuto Simptomi "već čutog" apsolutno su bliski "već vidjenom" u najširem, ili "već doživljenom" u užem smislu. Sve je isto, samo se ovo zbiva na nivou - uha. Ide jedna recenica, vi je već, u budnom polusnu, primate kao ko zna kada izrecenu, onda govorite i cujete svoj glas kako odjekuje hodnicima proslosti i, u isti mah, znate sta cete cuti na iducem metru te cudesne staze kojom su se vas slusni aparat, i um sa njim, nenadano zaputili. Kod "već čutog", što je posebno zanimljivo, čovek ima iluziju (ili to mozda iluzorno i nije) da neobicni tok "od danas do juce i natrag" moze lakse da kontrolise i sa manje napora produzava nego sto je slucaj sa "već dozvljenim". Stvori se utisak da bice ima moc da se prepusti svom "proslom Ja", verbalnoj liniji koja je, poput prasnjave notne sveske davno otislog muzicara, od korica do korica ispisana, i sad samo treba slediti njene instrukcije. Uglavnom je, nazalost, predispozicija da se "već cuto" produzi identicna kao i kad biste pozelili da produzite bilo koje od navedenih "već...". A kad se već uporno vrtimo oko tih "već...", priznajte: nisu li "već bile" stvari nešto stvarno fenomenalno?
|
