AKO ZEMLJINA
KORA PROKLIZA, CIVILIZACIJE NESTANU
Piše: Ivona Živković
Mnogo je teorija o promeni klime i mogućoj kataklizmi koja će u
bliskoj ili daljoj budućnosti pogoditi Zemlju.
Ovde ćemo pomenuti
jednu koja se kod nas u medijima manje pominjala. To je teorija o mogućem
pomeranju Zemljine kore u odnosu na jezgro planete, što bi dovelo do
pomeranja pozicije magnetnih polova prema geografskom rasporedu
kontinenata. Posledice bi bile katastrofalne uključujući i velike
klimatske promene, poplave i zemljotrese.
Iako ideja nije bila ni nova, ni originalna, najviše truda da postavi
teoriju i naučno je dokaže, uložio je profesor iz Novog Hemšira, Čarls
Hapgud pre 50 godina. Mada matematički teorija nikada nije potvrdjena,
ipak je zainteresovala mnoge naučnike. Jedan od onih koji su je podržali
bio je i Albert Ajnštajn.
Kako je razmšljao Hapgud?
Da bi smo ovo
shvatili, podsetimo se samo nekih danas poznatih saznanja o Zemlji. Naime,
naša planeta,
sačinjena je nejvećim delom od rastopljenog gvoždja. Samo
u središtu planete je tvrdo gvozdeno jezgro debljine 6370 km. Ali i ono je
delimično rastopljeno u spoljnjem delu i taj sloj je debeo čak 5150 km.
Jezgro sastavljeno od čvrstog i rastopljenog gvoždja zapravo je vrsta
rotora koji se nalazi izmedju polova prirodnog magneta. Zbog obrtanja
jezgra i njegove magnetne povezanosti sa magnetnom energijom Sunca, ova
mehanička energija se pretvara u elektro-magnetizam. Tako zahvaljujući
polovima zemlja je kao velika dinama koja se pokreće po utvrdjenoj putanji
oko Sunca. Magnetni polovi se stalno naizmenično naginju ka suncu što na
površini zemlje izaziva promenu godišnjih doba. Kako se Zemlja istovremeno
okreće i oko sopstvene ose, ova osa nagnuta je u odnosu na ravan orbite
oko Sunca za 23,5 stepeni.
Poznato je i da se ovo jezgro obrće nešto
brže od ostalog planetnog sadržaja, koji blago kaska za njim.
  Čarls Hapgud
Rastopljena magma ima tvrdji i
plastičniji sloj (mezosfera i astenosfera) debljine oko 2900 km. Tek na
površini planete nalazi se čvrsta kora (litosfera) debljine od 8 do 75
kilometara.
Ni ta kora nije kompaktna već je sačinjena od tektonskih
ploča koje plivaju na magmi, sudarajući se (konvergentan spoj) i
razdvajajući (divergentan). Na tektonskim pločama nalaze se kontinenti i
okeanska ležišta.
Ploče se kreću brzinom od oko 1-4 cm godišnje. Kad se
ploče razdvoje (divergiraju) otvaraju prostor užarenoj magmi da prodre u
vidu vulkana. Magma se tada hladi i pretvara u mladu koru. Ovaj proces se
stalno dogadja, što govori o nestabilnosti Zemljine kore. Savremeni
britanski hemičar Džejms Lavlok je čak postavio svoju teoriju o Zemlji
(Geji) kao živom organizmu, koji diše, razmenjuje materiju i napaja se
energijom. Ljudi su po Lavloku, na Geji isto što i kancer u ljudskom telu
- nekontrolisano se šire i razaraju okolno tkivo (krčme šume, kopaju rudu
i naftu), zagadjuju disajne puteve (atmosferu), kao i krvotok (reke i
mora). Ostale vrste to ne rade. Da li čovek onda potiče sa neke druge
planete?
Rotacija Zemlje oko Sunca kao i oko sopstvene ose poizvodi
centrifugalnu silu koja vremenom dobija sve veći zamah i, po Hapgudu, u
jednom trenutku moglo bi doći do njene destabilizacije u rotaciji. Toj
destablizaciji mogla bi doprineti i promena u rasporedu težine na
Zemljinoj kori, inače nestabilnoj, pri čemu je Hapgud imao u vidu
taloženje veće koliine leda na nekom do polova.
Tada bi Zemljina kora pod dejstvom centrifugalne sile mogla da prokliza
u odnosu na jezgro, kako bi ovu putanju stabilizovala.
S obzirom da je
magma u gornjim slojevima prema kori (astenosfera) savitljivija od one u
donjim slojevima (mezosfera), Hapgud je smatrao da bi se kora jednostavno
pod dejstvom centrifugalne sile zarotirala brže i sustigla jezgro za kojim
"kaska". Naučnici Zemlju najslikovitije porede sa pomorandžom.
Ovo pomeranje bi se odigralo veoma brzo, u roku od nekoliko sati, možda
najviše nekoliko dana. Pre Hapguda, sličnu ideju je izneo i Hju Ekinklos
Braun, smatrajući da se mangnetni polovi s vremena na vreme pomeraju, ali
tako što se pomeri čitava planeta u odnosu na osu rotacije. Hapgud je,
medjutim, verovao da može proklizati samo kora, te da se osa rotacije ne
menja.
Veruje se da je do nečeg sličnog došlo na Marsu. Duž njegovog
ekvatora je masivni vulkan Tarsis, koji predstavlja i najveću gravitacionu
nepravilnost u Sunčevom sistemu. On je tu ili nastao ili je pomeranjem
stigao na to mesto. Naime, ako tačka okretanja globusa postane mnogo teža
nego u proseku, onda centrifugalne sile pokušavaju da pomere tu tačku
prema ekvatoru.
I mnogi drugi geolozi su o ovome razmišljali, medju
njima i ser Džordž Darvin, sin Čarlsa Darvina. Svi su oni verovali u
mogućnost pomeranja polova, ali samo u slučaju kolizije ili bliskog
susreta Zemlje sa nekom drugom planetom. A takvu teoriju je postavio i
ruski matematičar Imanuel Velikovski, pažljivo analizirajući ono što je
Biblija opisivala kao Veliki potop. Tako je zaključio da se u vreme
biblijskog potopa dogodio veoma bliski susret Venere i Zemlje, pri čemu su
se polovi Zemlje pomerili, i izazvali razorne potrese i prelivanje vode
preko čitavih kontinenata.
Medjutim, matematički proračuni su pokazali
da je destabilizaciju rotacije promenom težine na polovima, teško postići,
jer Zemlja nije pravilnog sfernog oblika, već je na ekvatoru ispupčena.
Tako je osporena Hapgudova teorija, uz tvrdnju da ni jedna unutrašnja sila
Zemljinu rotaciju ne može poremetiti. Ipak, sila potrebna da pomeri samo
Zemljinu koru daleko je manja od one koja bi poremetila nagib čitave
planete.
Ali, da su u dugom istorijskom periodu Zemlju pogadjale
kataklizme, sa posledicama sličnim onima koje bi nastale pomeranjem
polova, nesporno je. Dokaza ima puno.
To su, pre svega, klimatske
promene koje su se u prošlosti dogadjale. Neke od njih su bile veoma
nagle, jer nadjeni ostaci sisara i velikih gmizavaca sa punim želudcem
trave govore da je promena nastala veome brzo. Morem potopljene šume
nedavno su nadjene izvan obala Američkog Severozapada. Petroglifi na
Havajima, urezani u kamenu sada su nekoliko metara u dubinama Pacifika.
 
Mnoge biljne i životinske vrste su u istorijski kratkom vremenskom
periodu iščezle jer su ostale bez hrane ili se nisu mogle prilagoditii
novoj klimi. Ipak, najzanimljiviji je nestanak čitavih ljudskih
civilizacija. Ako izuzmemo od ljudi izazvan genocid kao razlog njihovog
nestanka, onda ostaje neka prirodna kataklizma.
A koliko je
civilizacija bilo pre naše i kakvim su saznanjima raspolagali i dalje je
enigma. Pošto se Hapgud bavio, kao istoričar, starim nautičkim mapama,
upravo otkriće jedne stare mape ga je i dovelo do teorije o pomeranju
polova. Zajedno sa svojim studentima, pažljivo je analizirao mapu sveta iz
1513. godine, koju je načinio admiral Piri Rais. Rais je mapu iscrtao
rukom samo nekoliko godina nakon što je Kolumbo posetio obe Amerike.
Koristio je podatake iz 20 starijih mapa, dok je podatke za zapadni deo
mape dobio od Kristifora Kolumba. Neke izvorne mape poticale su iz vremena
Aleksandra Makedonskog. Rais je svoju mapu projektovao sa centrom u
Aleksandriji u Egiptu, ali je Hapguda najviše zapanjila preciznost u
odredjivanju geografskih dužina, kakva tada još nije mogla biti poznata.
Čak 24 tačke na mapi odudarale su samo za pola stepena od današnjih
merenja. Takodje je na mapi primetno bilo saznanje o zakrivljenosti
površine Zemlje
 . 
Odakle ta saznanja na tako starim mapama? Mapa je pokazivala, kako se
Hapgudu činilo, i obale Antartika bez leda. To je Hapguda posebno
zaintrigiralo.
Kako je Platon još 370 godine pre n.e. pisao da se izgubljeni kontinent
Atlantida nalazio(9600.p.n.e), "na sred velikog okeana" i da se "odatle
moglo otploviti do drugih ostrva, a sa njih i do nasuprot ležećeg kopna",
Hapgud je došao na ideju da izgubljenu Atlantidu, osim u Atlantskom
okeanu, traži i na Antartiku, koji očito nije oduvek bio pod ledom.
Pomislio je da su možda upravo dramatična pomeranja polova dovele do
zaledjivanja Antartika, koja se tako našla u ledenom pojasu. Istovremeno
neki drugi deo se možda otopio prešavši u umereni pojas.
Ipak, svoju
teoriju Hapgud nije mogao naučno da potkrepi. Konačno je i revidirao mnoge
njene delove posebno prihvatajući mogućnost da do pomeranja Zemljine kore
ipak ne dolazi za nekoliko sati ili dana, već je u pitanju dug period od
oko 5000 godina. Nakon pomeranja novi pol ostaje u toj poziciji 20 do 30
hiljada godina. Ali, ako se polovi pomere i samo oko 40 stepeni pomeranje
ekvatora stvara ogromnu promenu, jer se pomera linija tropskog i
subtropskog pojasa. Tako pustinjski deo prelazi u pojas pogodan za
džunglu.
Najzad, kako bi smo primetili da se Zemljina kora pomera ukoliko bi se
Hapgudova teorija pokazala tačnom?
Zanimljiv je citat iz Jovanovog
Otkrivenja (gl. 6 - 12;13;14;15):
"I videh kad otvori se šesti
pečat,
i gle zatrese se zemlja, vrlo,
i sunce posta crno kao vreća
od kostreti
i mesec postade kao krv.
I zvezde nebeske padoše na
zemlju
kao što smokva odbacuje pupoljke svoje
kad je veliki vetar
zaljulja.
I nebo se izmače, kao knjiga kad se savije,
i svaka gora
i ostrvo sa mesta svojih pokrenuše se.
I carevi zemaljski i boljari, i
bogati i vojvode, i silni, i svaki rob i slobodnjak,
sakriše se po
pećinama i po kamenjacima gorskim"
Upravo tako bi to izgledalo.
Zamislite da jedne zvezdane večeri
primetite kako se zvezde vidjivo pokrenu pri čemu one na horizontu
izgledaju kao da padaju na zemlju (sada ovo kretanje ne
primećujemo).
Sve na nebu bi se pokrenulo. Vrlo brzo bi svanuo dan u
sred noći, i to bi izgledalo kao da je neko sklonio crnu zavesu i otvorio
plavo nebo koje bi nastavilo vidljivo da promiče pred našim očima.
Sve
ovo dešavalo bi se samo nekoliko sati. Onda bi se temperatura naglo
promenila, u zavisnosti kakvo i koliko bi pomeranje bilo. Nakon toga bi
nastali potresi, prelivanje vode...
KAKO SE POMERAO SEVRENI POL
Po Hapgudovom računu čak tri
pomeranja severnog pola postojala su u dalekoj prošlosti.  
Prvo se dogodilo oko 80 000 godina p.n.e. Severni pol se pomerio od
prostora Jukona, u Severnoj Americi istočno do Grenlandskog mora.
Pomeranje je trajalo oko 5 000 godina.
Onda je pre oko 55 000 godina iz
Grenlandskog mora pomeren jugozapadno prema zalivu Hadson.
Pre 17 000
došlo je do poslednjeg pomeranja na sadašnju lokaciju na kojoj se nalazi
već 12 000 godina. Poslednji put kora se pomerila oko 3200 km. Tako je
područije Antartika koje je do tada možda bilo trgovački veoma živo, došlo
u polarnu zonu. Severna Amerkika se, medjutim oslobodila polarne klime i
ušla u umeren pojas. Brazil i amazonske džungle bili su u sva tri
pomeranja na ekvatoru.
 
ČETIRI SVETA DREVNIH MAJA
Po kalendaru drevnih Maja iz Južne Amerike, na dan 23 decembra 2012.
završava se period Četvrog sveta, četvrte civilizacije. A koja su bila tri
prethodna sveta? Da li su njima pripadale i prethodne civilizacije, koje
su ostavile tragove tehnološkog, astronomskog i geografskog znanja za koja
smo mislili da pripadaju samo našem svetu?
Bradati Serpent isklesan u kamenu nadjenom u Novom Meksiku,
pokazuje po predanju Četiri Sveta kroz koja čovečanstvo mora da
prodje.
Da li neko danas ima takva saznanja i skriva ih? Džordž
Orvel je zapisao da onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost.
Današnji svet kontrolišu velike multinacionalne kompanije, a ove nekoliko
bankarskih dinastija. Da li oni znaju nešto o predstojećim kataklizmama i
da li su se za to već spremili? Nazavisni američki noivinar i publicista,
Rikson Stuart, veruje da današnje kreatori Novog Svetkog Poretka nešto
znaju. Na to ga navodi da su za prestonicu severne hemisfere u Novom Svetu
koji će nastati iz Haosa, izabrali Denver u Koloradu. Kolorado je država
na najvišoj nadmorskoj visini u SAD.
ZAPAŽANJA MILUTINA MILANKOVIĆA
Milutin Milanković nije pisao o pomeranju zemljine kore, već o promeni
ugla Zemljine rotacije, a što bi dovelo do drastičnih klimatskih promena
na Zemlji. Ovaj ugao se po njemu menja od 22.1 stepen do 24.5 i to se
dogadja u ciklusima od 42 000 godina.
Po njemu, za 12 000 godina od
danas, na severnoj hemisferi u decembru će biti leto, a u junu zima.
  Arktik se
otapa.
KAKO SU ZEMLJU VIDELI DREVNI KARTOGRAFI
Klaudijus Ptolomej,
još 150 godine pre nove ere. verovao je da ista kontinentalna masa koja
postoji na severnoj hemisferi mora u istom obimu postojati i na
južnoj.
Henrikus Hondijus je 1639. crtajući mapu južnog pola nactrao -
ništa.
Biolog Džon Mjurej objavio je mapu 1894. baziranu na
istaživanjima Antartika iz 1872, koja su tada ostala prilično nezapažena
kao nezanimljiva.
 Antartik bez leda na mapi Mjureja iz
1894.
Tek nedavno američka Nacionalna agencija za okeane i
atmosferu (NOAA) uspela je da iz satelita snimi čitav Antartik. Pošto je
ovaj kontinent stalno zaklonjen gustim oblacima, svakoga dana satelit je
nadletao područije 14 puta i koristeći razne tehnike snimanja uspeo da od
64 fotografska dela sačini sliku čitavog kontinenta.
 Najnoviji snimak Antartika koji je napravila
NOAA.
|
