Ali to nije dovoljno da objasni odsustvo bilo kakvog spominjanja njegovog imena. Kristofer Šifer, sinolog na Univerzitetu u Lejdu u Holandiji, predlagao je drugo objašnjenje. U istoriji Kine, mongolska dinastija Jian (1260-1367) nema nikakav legitimitet.Posle povlačenja Mongola, Kinezi dinastije Mingo ponovo su ispisali taj deo istorije, brišući sve tragove svojih osvajača.Mongolske arhive bile su uništene, a imena državnika dobila su kineski prizvuk.Stoga je lako shvatiti da je jedan Italijan koji je uživao naklonost kana, pa makar on bio i Marko Polo, vrlo lako bačen u zaborav.
    Ipak, ostaje čudno da ni jedan misionar, pa čak ni trgovac, došavši iz Evrope, nije nikada rekao ni reč o njegovom prisustvu.Uprkos svemu, u službenoj mongolskoj istoriji nije zaboravljen Džon od Marinjola, koji je bio papski predstavnik kod kana između 1330. i 1340. godine.
    Marko Polo je tvrdio da je obišao Kinu uzduž i popreko.Pa kako se onda moglo dogoditi da pri tome ne opiše Kineski zid? Zar mu je mogao izmaći pogled na jednu takvu neverovatnu građevinu? Na ovo pitanje odgovar je dao Mišel Kartje, direktor Visoke škole društvenih nauka, a on kaže da Marko Polo nije video Kineski zid iz prostog razloga što zid tada nije ni postojao.On kaže da su zapušteni ostaci zida koji su se u to vreme nalazili na severu Kine imali izgled zemljanih nasipa bez građevinskih radova, kula i osmatračnica.Oni nisu pregrađivali pejsaž kao današnji Kineski zid, koji je obnovljen u XVI veku.Međutim, i takvi ostaci zida u to vreme sigurno bi trebali skrenuti pažnju na sebe svojom pojavom.Izgleda da takvo nešto tada nije impresioniralo Marka Pola.

    Izgleda međutim, da su i mnoge karakteristične crte kineskog društva izmakle velikom trgovcu. On opisuje lepotu i toalete Kineskinja iz visokog društva, međutim nigde ne spominje njihova bandažirana stopala.Tradicija koja se sastojala u tome da se stopala snažno stežu platnenim trakama kako bi ostala mala, ne bi mogla da ne začudi jednog Evropljanina.Sem ako on, posećujući Mongole, nije imao pristupa eliti kineskog društva.
    Kaligrafija ga je takođe izgleda ostavila potpuno ravnodušnim.U vreme kada upotreba papira nije bila raširena u Evropi, Kinezi su uveliko koristili pisana dokumenta.Napisi su uveliko ukrašavali paviljone, svetilišta, gradske kapije, vrtove, čak i stene jezera Hangchou.
    Ako se uzme u obzir da nije bio ljubitelj čaja, Marko Polo bi morao spomenuti ovo piće, tada potpuno nepoznato na Zapadu, pogotovo što se nije ustezao da opisuje jaka pića i vina služena na dvorskim banketima.Bio je blizak sa mongolskim osvajačima, pa možda nije pridavao veliki značaj kineskom narodu i njegovim običajima.Međutim, to ga nije sprečilo da spomene neke od njegovih izuma: papirni novac, porcelan ili korišćenje uglja kao goriva.
   

Knjiga Marka Pola sadrži omaške i neistine.On tako grad Kancionfu smešta na pogrešnu obalu Žute reke.Uprkos svojim izjavama, on nije mogao da prisustvuje opsadi Ksjangjanga, koja se završila godinu dana pre pristizanja Polovih u Kinu.Te greške i ta preterivanja mogu biti pripisana lakoumnosti ili preteranoj revnosti brojnih prepisivača rukopisa.Što se tiče pogrešnih datuma, oni možda svedoče o teškoćama putnika da uskladi različite onovremenske kalendare.
    Međutim, istoričar Rene Kapler koji je preveo na savremeni francuski jezik knjigu Marka Pola, zapaža sledeće: čak ako je marko Polo i lagao, ipak je većina njegovih zapažanja istinita.Kakvim dokumentima je on dakle raspolagao?
    Za istoričarku Frensis Vud korišćenje persijanskih reči i imena umesto mongolskih ili kineskih, ukazuje na to da je Marko Polo mogao koristiti persijanske izvore, do kojih je dolazio preko svoje porodice, radi stvaranja trgovačkih ispostava na Istoku. Rene Kepler napominje da ne treba zaboraviti da je u tom delu sveta, persijanski jezik bio pretežak.Ali ako je on imao pristupa persijanskim kartama i spisima, zašto nije pronađen ni jedan od tih dokumenta?
     Sedam vekova nakon ovih događaja, vrlo je teško razdvajati nestvarno od stvarnoga.Neuobičajen stil knjige Marka Pola sadrži sumnju sam po sebi.Delo ne liči na putopis, već pre svega na priručnik iz geografije i istorije.U njemu je malo prepoznatljivog, a većina opisa je bezlična.Svedočanstva o Marku Polu data su veoma škrto.Uprkos svemu 'Opis Sveta' ostaje, neposredno ili posredno, sažeto i dragoceno svedočanstvo o tadašnjem Orijentu.
    Na kraju svega, evo i prvih redova iz priloga knjige poteklih iz pera samoga Marka Pola, napisanih starofrancuskim jezikom, u kojima on sam kao da oseća da bi njegov putopis mogao da bude doveden u sumnju: 'Da biste saznali čistu istinu o različitim krajevima sveta, uzmite i čitajte ovu knjigu.Naći ćete u njoj najveća čudesa koja su tu opisana o velikoj Armeniji, Persiji, postojbini Tatara i Indiji i mnogim drugim provincijama.Naša knjiga će vas zadovoljiti svojom otvorenošću.U njoj o svemu tome, mudri i plemeniti građanin Venecije, marko Polo, vam priča ono što je video.Ali ima i ponešto što on nije video, ali je čuo, od ljudi dostojnih poverenje.Stoga da bi naša knjiga bila ispravna  i istinita, bez ikakvih laži, viđeno valja uzeti za viđeno, doznato za doznato.I svako ko ovu knjigu bude čuo ili čitao treba da joj poveruje, jer sve što je u njoj istinito je'.

---