NEPROCENJIVO BLAGO BOGA SVETOVIDA• Prelaskom iz paganstva, odnosno bezverja u hrišćanstvo i pravoslavlje, nisu izbrisani svi tragovi starih kultova božanstava, kakav je, recimo, bio Svarog, Svetovid, ili Perun • Pre svakog važnijeg ili opasnijeg poduhvata, na primer ratnog pohoda, Sloveni su obavezno konsultovali bogove o tome šta im valja činitiPoreklo i istorija Slovena još uvek izazivaju brojne spekulacije među istoričarima - jesu li oni starosedeoci Balkanskog poluostrva, ili su nekada davno u migracijama došli iz azijskih prapostojbina; možda i jedno i drugo, to niko sa sigurnošću ne može tvrditi, već sve ostaje na nivou pretpostavki. Ono što je sigurno jeste da se, kakva god bila istina, u narodu od pamtiveka zadržao određeni broj mitova, legendi, običaja, a među njima i nekoliko misterija koje niko, do dana današnjeg nije uspeo da objasni. Pominjane legende i mitovi, predanja i priče, koje su prenošene s kolena na koleno uvek su davale svoja tumačenja, ali istina će možda zauvek ostati prekrivena velom tajne. Prelazak iz paganstva, odnosno bezverja u hrišćanstvo i pravoslavlje nije izbrisao sve tragove starih kultova božanstava, kakav je, recimo, bio Svarog, Svetovid, ili Perun. To su vrhovna božanstva starih Slovena kojima je pripisavana neograničena vasionska moć. Za Svetovida drevni hroničar kažekako Sloveni veruju da je on Bog nad Bogovima, da su njegova proricanja najizvesnija i da su svi ostali bogovi pored njega, tek polubogovi. LJudske žrtve Hram boga Svetovida i ogromno bogatstvo koje je pripadalo njegovom kultu jedna su od nepoznanica. Kolika je bila vera u ovo božanstvo najbolje ilustruje podatak da Svotovidovom kipu, visokom čak osam metara prinošene žrtve prilikom obreda, što i nije retkost, ali je sigurno zastrašujuća činjenica da je jednom godišnje kockom određivan po jedan vernik koji bi bio žrtvovan u znak neograničene ljubavi prema Svetovidu i želje da plemena koja u njega veruju i dalje ostanu u milosti božjoj. U gradu Arkoni postojalo je proročište Svetovidovo, slično proročištu u Delfima, kuda su odlazili stari Grci, gde su se slivali Sloveni sa svih strana kako bi im bila prorečena sudbina. I pored sumnji koje istoričari pokazuju prema ovom delu slovenske istorije, a samim tim i korenima jugoslovenskih naroda, postoje zapisi u kojima je dataljno opisan božanstveni hram i riznica neprocenjive vrednosti, oba posvećena Svetovidu: "Usred grada bejaše mesto na kome se uzdizaše jedan vrlo lep drveni hram, poštovan ne samo po svojoj veličanstvenosti, nego i po idolu koji je u sebi skrivao. Spoljašnjost mu je bila ukrašena divnim grubo obojenim drvorezom. U hram se ulazilo na samo jedna vrata, a oko njega bejaše dvostruka ograda - spoljna je bila pokrivena crvenim krovom, a unutrašnja sastavljena iz zastora. U zgradi bejaše grdan idol koji je imao četiri vrata i četiri glave, dve spreda, dve s leđa, tako da može gledati na sve strane istovremeno. Legenda o Videnu zmaju•U Srbiji, na prostoru Svrljiga, podno Gulijanskih planina i Perinatice zabeležena je i danas živi legenda o Videnu zmaju koji otima devojke o Spasovdanu i Đurđevdanu. Ova priča u sebi ima mnogo elemenata koji ukazuju na veru u Svetovida i druge staroslovenske bogove.Kod sela Gulijana nalaze se i ostaci drevnog prahrišćanskog hrama, ali kom je bogu bio posvećen, nikada se neće znati. Poznati autor Čajkanović smatra čak da je legendarni Marko Kraljević nastao po liku i osobina boga Svetovida. U desnoj ruci držao je rog spravljen od raznih metala koji svake godine sveštenik puni vinom". Gde se nalazila riznica hrama u Arkoni nije poznato, ali predanje kazuje da je njeno bogatstvo i sjaj predmeta koji su je sačinjavali prevazilazilo maštu običnog smrtnika. Vrhovni sveštenik Svetovidovog hrama bio je moćniji od kralja, jer sveštenik je u direktnoj vezi sa bogom, a kralj i narod zavise od boga. Sveštenici su dobijali jedan deo ratnog plena, jer se smatralo da su njihove molitve i žrtve doprinele uspehu u ratu, tako da je sveštenički sloj bio veoma bogat. Godine 1868 ustanovljena je komisija koja je trebalo da utvrdi postojanje ovog hrama, da locira mesto na kome se nalazio i da šture istorijske podatke uporedi sa onim u šta se verovalo. Skoro ništa nije pronađeno, niti zasigurno utvrđeno. Ako je verovati starim zapisima to ne čudi. Uništenje Svetovidovog hrama, kao i čitavog grada Arkone brutalno i bezobzirno organizovao je danski kralj Valdemar 1168. godine,poslavši svoje ljude koji su stanovnicima naredili da idol uvežu konopcima i da ga, oborenog na zemlju, iznesu iz grada i tamo raznesu na sitne komade. Potom su osvajačima morali predati svo blago koje je činila riznica. Od Arkone nije ostalo ništa. Ali postoji verovanje da se nešto od čudesnog Svetovidovog blaga sakrilo od osvajača, onako kako samo dragocenosti umeju i da u mraku skrovitog mesta čuva jedinu uspomenu na božanstvo u čiju je čast jednom godišnje žrtvovan ljudski život. Gde je sakriveno Svetovitovo blago nije poznato, ali u opisima poklona koje su, u znak svoje bezgranične vere, darivali podanici ovog vrhovnog božanstva, pominju se zlatni i srebrni predmeti, kućni kipovi od suvoga zlata, ćupovi prepuni dragocenosti, pozlaćene tkanine i još mnogo toga. Da li će ikada nešto od čudesnog blaga biti pronađeno, ili će poput legendarne Atlantide večnost sačekati negde daleko od ljudske pohlepe? Gde su hramovi?•Misterija staroslovenskih hramova, čini se, nikada neće biti rešena. Kako to da nije ostalo nikakvih materijalnih dokaza o njihovom postojanju, osim zapisa koje ostavljaju stari grčki i latinski putopisci?Pouzdano se zna da su mnoge hrišćanske crkve podignute upravo ne ruševinama tih hramova, ili u njihovoj blizini, što se verovatno činilo u cilju lakšeg preobraćanja pagana novoj, hrišćanskoj veri. Neki naučnici čak negiraju postojanje bilo kakvih slovenskih bogomolja, dok drugi čvrsto veruju da ih je bilo mnogo. Rukopisi, pak, nedvosmisleno upućuju na njihovu velelepnost i raskoš, kao i na čitav niz rituala koji se izvodio u hramovima. Oni takođe govore o tome kako su najbitnije momente verskog obreda činili gatanje i vračanje, koje su izvodili sveštenici. Pre svakog važnijeg ili opasnijeg poduhvata, na primer ratnog pohoda, Sloveni su obavezno konsultovali bogove o tome šta im valja činiti. Žrtve su prinošene uz naročite molitve i to najčešće u praznične dane. Imali su svoje idole, čiji su likovi često sačinjavani od plemenitih metala. U narodnoj pesmi sačuvalo se sećanje u kome kralj opravlja ćerku zmaju i govori joj: "S bogom pođi, drago dete moje, ne moli se bogu rišćanskome već se moli bogu srebrnome, kojeg ti je sagradio baba - od suvoga i srebra i zlata, ne bi li se na te smilovao, ne bi li te ale izbavio". Jedini fetiš koji se sačuvao do dana današnjih je krst za koji su Srbi znali još pre primanja hrišćanstva, a koji je kasnije postao osnovni simbol Hristove vere. Ali zašto su se i kako zagubili dokazi o postojanju hramova ostaje vremenu budućem da pokaže. ČUDOTVORNA LOZA SVETOG SIMEONA MIROTOČIVOG• Kako je Bogorodica postala zaštitnica Svete gore • Posle drugog odlaska Savinog u Carigrad dobijena je od vizantijskog cara Aleksija III carska povelja na kojoj u vezi Hilandara piše "Srbima na večni poklon" Osnivač srpske države, veliki župan Stefan Nemanja, prvi Nemanjić, od koga nastade čitava naša istorija, pred kraj svoga života zamonašio se i postao monah Simeon koji je nekoliko poslednjih godina svoga života živeo na Svetoj gori Atonskoj u manastiru Hilandaru. Čuda ikone Bogorodice trojeručiceAli priča o Svetoj gori nije ni
jednostavna ni kratka. Počela je davno, još pre rođenja Hristovog,
kada je na ovoj planini postojao paganski hram boga Apolona. NJemu
su dolazili sa svih strana i klanjali se. Grožđe koje leči neplodnostO Stefanu Nemanji, odnosno Svetom Simeonu prepliću se legende sa istorijskim podacima. Nesumnjivo je da je bio velik vladar, osvajač i ratnik, beskompromisni borac za državnost Srbije koja je pod njegovom upravom postala moćna država. Ali, još u vreme njegova života neuki narod je verovao da je on Zmajeviti čovek, da se u njega uvukla, ala i da je stoga proždrljiv. Za ručak je, tvrdi legenda jeo pečenog vola, u njemu pečenog ovna, u ovnu pečenu kokoš i u njoj pečeno jaje. Jednom je bio na ručku kod svoga sina svetog Save; kada je otvorio usta da jede, ala je zinula, a Sava je dograbio i bacio u more. Stefan Nemanja 1196. godine saziva veliki sabor u Rasu, na kome se odriče svetovne vlasti u korist svoga sina Stefana Prvovenčanog. Zatim prima monaški postrig i postaje otac Simeon. Isto čini njegova žena Ana i postaje monahinja Anastazija. On odlazi u Studenicu, a Anastazija u Bogorodičinu crkvu u Toplici. Godine 1197., sa sinom Savom, Simeon odlazi na Svetu goru, gde neko vreme žive u manastiru Vatopedu, a nedugo zatim osnivaju Hilandar, manastir posvećen srpskom narodu i monaštvu. Posle drugog odlaska Savinog u Carigrad dobijaju od vizantijskog cara Aleksija III carsku povelju na kojoj u vezi Hilandara piše "Srbima na večni poklon". Dobijanjem te dozvole otpočeo je najvažniji period srpske kulture i budućnosti. Simeon umire 26. februara 1199. godine ispred ikone Bogorodice. Poslednje njegove reči bile su: Hvala Bogu za sve. Sahranjen je pored hilandarskih zidina. Sedam godina posle njegove smrti, sveti Sava dolazi da iskopa mošti i odnese ih u Srbiju radi pomirenja zavađene braće. Primećeno je tada da iz njegovih moštiju teče sveto miro od koga je kažu, "sva crkva mirisala". Svetogorski monasi su ga zbog toga proglasili svetim Simeonom Mirotočivim. No, to nije jedino čudo vezano sa Simeona. Kada su mošti odnošene iz Hilandara sveštenici su neutešno plakali. Iste noći, sveti Simeon javi se u snu igumanu Metodiju i reče kako je potrebno da njegove mošti budu prenete u Srbiju, ali da će za utehu hilandarskom bratstvu ostaviti lepu uspomenu, iz njegovog groba iznići će loza i dok god ona bude rađala i njegov će blagoslov lebdeti nad Hilandarom. Tako je zaista i bilo - loza je nikla i održala se do dana današnjih, svake godine bogato rađa, iako joj se ne posvećuje nikakva posebna nega, ne orezuje se, niti se prska. Pored toga ona ima i čudotvorno dejstvo - leči neplodnost. Oni bračni parovi koji nisu blagosloveni decom, a sa verom se maše zrna svete loze, dobiće dete. Najstarije sačuvano predanje o tome potiče iz 1572. godine kada je neki Turčin doveo svog sina prvenca da bi ga ostavio u Hilandaru na službu Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju decu, pošto je jeo grožđe hilandarske loze. Danas se na Hilandaru takođe može dobiti čudotvorno grožđe, ili se, na molbu supružnika, šalje poštom. Šta je sveto miro?Iz moštiju svetog Simeona poteklo je sveto miro, tečnost izuzetno prijatnog mirisa, za koju se tvrdi da ima i umirujuće dejstvo na prisutne. Oni koji su prisustvovali takvom čudesnom događaju tvrde da je osećaj "nebeski". Šta je, u stvari, sveto miro?Gusta i masna tečnost koja ističe iz moštiju svetaca. Nema pravila kada se to dešava, ali se veruje da je to obično onda kada je svetac, koji je uvek prisutan, zadovoljan i pokušava da obznani svoju dobru volju. Glavna odlika moštiju iz kojih ističe miro je netruležnost tela, po tome se i kanonizuju sveci u pravoslavnoj veri. Mirotočivih svetaca ima i kod Grka i Rusa, ali do sada niko nije objasnio o kakvoj se pojavi radi. Da li je to nekakva hemijska reakcija, ili zaista "božji znak" nije poznato. Zvanična nauka zahteva da se ova i slične pojave podvrgnu podrobnom ispitivanju, kako bi se tačno utvrdilo o čemu je reč. Postoje teorije domaćih arheologa po kojima su sva tela iz kojih je po upokojenju počelo da ističe miro, svojevremeno, odnosno nakon smrti, balsamovana, te su, zbog sastojaka koje se u ovom postupku koriste ostala očuvana, te da je tečnost koja iz njih ističe razultat istog procesa. U nekim krugovim se još veruje da su se sveti ljudi, za života spremali za svoj put u večnost, pa su se stoga hranili na poseban način, uz bogatu upotrebu lekovitog bilja, specijalnih trava, i samo njima poznatim korenjem, kao i da su mnogo vremena provodili u meditaciji i osami, na čistom vazduhu i mestima koja sama po sebi povoljno utiču na ljudsku psihu i organizam. Svakako, mnogo je spekulacija na ovu temu, ali pravoslavna crkva ne dozvoljava nikakve analize, jer se to smatra skrnavljenjem svetih moštiju. Velikomučenik sveti knez LazarOsim Stefana Nemanje, odnosno svetog Simeona, mirotočivi sveci su i Vasilije Ostroški i Prohor Pčinjski, a poslednji koji se uvrstio u mirotočive je velikomučenik Knez Lazar čije su mošti, nakon dugog lutanja, od Ravanice do Fruške gore, Sent Andreje u Mađarskoj, ponovo Fruške gore u skrivanja od varvarske osvete konačno pronašle svoj mir u zadužbini Lazarevoj, manastiru Ravanici, nadomak Ćuprije.Mošti su smeštene u staklenom kovčegu i prekrivene zlatotkanim pokrovom koji je ručno izradila monahinja i najčuvenija srpska pesnikinja Jefimija. Nakon upokojenja u zadužbini, 1989. godine, primećena je fleka na pokrivaču, a prijatan miris raširio se čitavom crkvom u kojoj, sada već sveti Lazar, leži. Iz njegovih moštiju, nakon tolikih vekova poteklo je sveto miro. Sveštenici ovo tumače kao znak božjeg blagoslova što se jedan od najvećih srpskih sinova konačno vratio onde gde zaista pripada. Lazni car Scepan mali• Nekoliko sveštenika i viđenijih ljudi pokušalo je da raskrinka lažnog cara, ali to nije imalo nikakvog dejstva jer ga je narod zdušno prihvatio • Da čudo bude još veće, vladavina Šćepanova i nije bila tako loša, naprotiv, zapisi kažu da je uveo zakone, uredio vojsku, uopšte napravio red u obezglavljenoj državiciTajna lažnog cara: Cetinje Na Cetinje jednoga dana 1767. godine, uz barjake i najviše počasti stigao je, neznano odakle, čovek koji je za sebe tvrdio da je glavom i bradom veliki ruski car Petar. Crnogorci mu se pokloniše, i uz bezGranično oduševljenje prihvatiše imperatora Rusije, "sestre i majčice", verujući čvrsto da će sada kada im je ukazana tolika čast da vladar odabere upravo njihovu malu krševitu zemlju za svoje obitavalište, lako svladati Turke i zauvek sa sebe skinuti teško breme podaništva. Ali, ko je, zapravo, bio taj čovek? Večiti sukobi: Bitka Crnogoraca i Turaka Zapanjujuća sličnost Čitavih sedam godina Crnom Gorom je vladao Šćepan Mali, odnosno lažni ruski car, niotkuda došao i neznano kako dospeo do samog vladarskog trona. Za njega u predgovoru čuvenog dela "Šćepan Mali", NJegoš kaže: "Šćepan Mali bio je laža i skitnica, ali je znamenitu epohu u Crnoj Gori i u okolini učinio, imenujući se ruskijem carem. NJegov život još niko opisao nije, jerbo se samo u predanijama glavna stvar sadržava, a druge se sitnarije s dugijem vremenom gube. Dokumenatah slabo se kod nas nalazi, jerbo po nedostatku hartije često puta i listovi svetijeh knjiga za fišeke su se upotrebljavali; stoga se o Šćepanu na Cetinju nije našlo ništa ..." NJegoš je, u cilju rasvetljavanja ličnosti Šćepana Malog putovao u Dalmaciju i tragao po Arhivu stare Mletačke republike, raspitivao se kod poznatih kotorskih istoričara, beležio narodna predanja i proučavao porodične istorijate Crnogoraca. Podatke je ostavio i Sima Milutinović Sarajlija, ali sve to ne daje pravi odgovor na pitanje: Da li je moguće da jednom zemljom gotovo čitavu deceniju upravlja ličnost o kojoj niko ništa ne zna, koja je nepismena i koje se i sama Rusija, čak i zvanično odrekla? Rusija je u to vreme vodila žestoku borbu za prevlast nad Turskom, te joj je svaki saveznik bio dragocen. Nekoliko puta stizala su carska pisma u kojima se Crnogorci pozivaju da udruže snage sa ruskom imperijom i ostalim saveznicima, kako bi se neprijatelj porazio. Svako pismo iz Rusije izazivalo je euforiju u Crnoj Gori i podizalo borbeni moral, pa je zabeleženo, da su Turci nekoliko puta pretrpeli poraze od samoorganizovanih Crnogoraca, bez pomoći sa strane. Ako su samo pisma izazivala ovakvo oduševljenje, teško je i zamisliti kakav je utisak ostavila pojava samog "cara". Nejasno je kako je uopšte došlo do toga da se Šćepan Mali predstavi tako, ali, po NJegošu, na sva sumnjičenja i nezgodna pitanja, Šćepan je uvek imao dobar odgovor, onaj koji je zadovoljavao narod i činio da slepo veruje u svaku njegovu reč. Voleo da popije Šćepan Mali bio je veoma prost čovek, lakomislenog i lakog duha, uvek spreman za šalu, a najviše od svega voleo je da pije i jede. Opisuju ga kao tridesetogodišnjaka lepog stasa, osrednjeg rasta, privlačnog lica, sa tamnim brkovima i očima. Bio je izuzetan konjanik, ali nije znao da čita i piše. Osim srpskog, drugi jezik nije govorio. O politici i odnosima sa drugim zemljama pojma nije imao, a pošto je bio i nepismen nije imao nikakvu prepisku sa drugim političarima, niti sa onima koji su živeli u njegovoj zemlji. Ipak mu ništa od opisanih osobina nije smetalo da Crnom Gorom vlada punih sedam godina. Izgleda da je fizička sličnost Šćepanova sa Petrom I zzaista bila zapanjujuća, jer su dvojica crnogorskih poslanika koji su svojevremeno putovali u Rusiju i sreli se sa carem potvrdili da je to zaista on i da se čak i na slikama vidi koliko njih dvojica liče. Nekoliko sveštenika i viđenijih ljudi pokušalo je da raskrinka lažnog cara, ali to nije imalo nikakvog dejstva; narod ga je zdušno prihvatio. Zamoljen da objasni kako to da je baš Crnu Goru odabrao da u njoj caruje, Šćepan je objasnio kako su ga silom hteli oženiti ženom druge vere, a on svoju veru i čast nije ni po koju cenu hteo pogaziti; čak mu je i carstvo, pa i goli život došao u opasnost, ali on nije mogao da pristane na takvu ženidbu, nego je preko noći, tajno pobegao iz Rusije. Nije se mnogo dvoumio gde će otići, tvrdio je dalje, jer niko, osim Crnogoraca ne bi bio toliko hrabar da mu pruži utočište. Bekstvo u Crnu Goru vodilo je preko Carigrada, po njegovim rečima, gde su ga proganjali sultanovi ljudi, abila je raspisana i basnoslovna nagrada za onoga ko ga oda, ili dovede sultanu. Tamo ga je krio "jedan dobri hrišćanin", sve dok nije postalo suviše opasno, pa se "car ruski" opet noću iskrao i otputovao u Split, odakle su ga prognali u Hercegovinu. Tamo se, pred Arslanović agom predstavio kao jahač, a kada mu je aga, radi provere dao, "dobroga hata", on je na konju krenuo put Crne Gore. Konj mu je uskoro, od umora uginuo, a on peške došao na Cetinje. Narod je ovu priču "progutao" zdravo za gotovo i odmah ustoličio Petra I,, odnosno Šćepana. Bolje ikakav nego nikakav car Da čudo bude još veće, vladavina Šćepanova i nije bila tako loša, naprotiv, zapisi kažu da je uveo zakone, uredio vojsku, uopšte napravio red u obezglavljenoj državici. Prepričava se da je po putu posuo dukate, iskušavajući narod hoće li ih noću ukrasti, ali da su ujutru, kada su došli na proveru, svi dukati bili nedirnuti na svom mestu. Neko vreme boravio je pod planinom Ostrog, gradeći sa svojim ljudima utvrđenja kako bosanski Turci ne bi mogli da prodru i pripoje sebi jedan deo Crne Gore. Krio se u manastiru Svetog Nikole u Brčelima kada je opasnost od Turaka po njega postala prevelika, a ljudi su ga štitili i čuvali kao svoju najveću dragocenost. Godine 1769. Rusija je povela otvoreni rat sa Turskom. Carsku gramatu, kojom carica Jekatarina Druga od Crne Gore traži pomoć, doneo je knez Georgije Vladimirović Dolgorukov. Kada se ruski knez, oči u oči, sreo sa "ruskim carem" nije se mogao čudom načuditi. Pokušao je sve ne bi li uverio Crnogorce da se uopšte ne radi ni o kakvom caru, a ponajmanje ruskom, ali ništa nije vredelo, čak ni podatak da je Petar I uu međuvremenu umro. NJegoš pak tvrdi da je Dolgorukov uspeo da ubedi Crnogorce da se radi o prevarantu, te da su ga zatvorili u tamnicu. Pod pretnjom smrti terali su Šćepana da prizna ko je i odakle je došao. Isprva je odgovorio da je Grk, ali kada su doveli jednog oficira koji je dobro govorio grčki ispostavilo se da ne zna ni reč ovog jezika. Ruski takođe nije govorio. Na kraju je priznao da je Dalmatinac iz porodice Raičevića, što je, izgleda bilo tačno. Među narodom je nastupio opšti metež, jer pred sobom više nisu imali sjajnu figuru ruskog cara, nego najobičnijeg lažova, pa je došlo do pada morala i velikog razočaranja. Stoga su velikaši, na tajnom sastanku odlučili da je bolje imati bilo kakvog cara, makar on bio i lažan, nego nikakvog. Dok je Šćepan bio Petar samo se napredovalo, a čim je postao samo običan smrtnik, pa još i prevarant, Crna Gora kao da je izgubila glavu. Pri tome nije bilo teško zadovoljiti njegove prohteve, njemu je bilo dovoljno da ima gde da prespava i šta da pojede, te su se saglasili da nikada nigde nije bilo jeftinijeg cara, a sa većim ugledom i dobrim rezultatima vladavine. Vratili su Šćepana na presto crnogorski, pa je i sam knez Dolgorukov uskoro, uvidevši koliki značaj ovaj narod pridaje caru i koliku mu hrabrost i samopouzdanje uliva, priznao Šćepana za vladara. Pri povratku u Rusiju, Dolgorukov je pozvao Šćepana da ga isprati do mora, a na rastanku ga je darivao ruskim mundirom i pismom upućenom svim Crnogorcima u kome iskreno preporučuje Šćepana kao jedinog vladara Crne Gore. Nakon svih ovih burnih zbivanja, dakle, Šćepan je nastavio da vlada Crnom Gorom, a predanje kaže da je ta vladavina bila veoma dobra, jer " nije smio ni brav iz tora nestati, a kamoli da se učini kakvo više zlo, zato što je svakoga zločinca primjerno kažnjavao, a neke i vješao." Smrt Šćepana Malog Skadarski vezir Mehmed paša, po nalogu turskog sultana, krenuo je u osvajanja novih teritorija i na svom pohodu porobio veliki broj ljudi. Među njima je bilo i onih iz Crne Gore i okoline, pa je paša, obećavši im nagradu, nagovorio dvanaestoricu od njih da odu u Crmnicu, gde je Šćepan Mali najviše boravio, da mu se dodvore i da ga na prevaru ubiju. Jedan od njih bio je i nekakav Stanko, rodom Grk, koji je najviše uspeo da se približi Šćepanu; postao je njegov sluga. Ostalu jedanaestoricu poslao je Šćepan u manastir Orahovo, gde su pomagali i, kako u svojim zapisima kaže Sima Milutinović, "veselo živeli". Stanko je postao veoma blizak Šćepanu i stekao veliko njegovo poverenje. Jedne večeri Stanko mu je spremio večeru i piće, a kako je Šćepan voleo da popije, ubrzo ga je piće svladalo, pa je legao. Stanko ga je zaklao u postelji i pokrio ga preko glave, zatim zaključao u sobi, a ostalima rekao da je Šćepan naredio da ga niko ne budi, jer želi da se odmori. Odatle, Stanko ode pravo u Orahovo, pokupi svoju družinu i uteče. Čitavog tog dana niko nije smeo da uđe u Šćepanovu sobu, kako je navodno sam naredio, a tek uveče, kada je iguman iz manastira došao i navalio da se vrata sobe otvore ne silu, nađoše Šćepana mrtvog u postelji. LAPOT - UBIJANJE STARACA• Lapot ili pustenovanje, je ubijanje starih i iznemoglih, onih koji više ne mogu da doprinose proizvodnji hrane, niti napretku porodice, već su joj samo na teret • Pred smrt, starcu na glavu stave proju, govoreći: Ne ubijamo te mi, nego ovaj hleb Običaj ubijanja starih osoba, zabeležen kod starih Slovena zadržao se u nasleđu srpskog naroda nekoliko vekova, toliko dugo da neka od sećanja sežu i do samog 19. veka. Nije sasvim jasno ni kako je došlo do ovako morbidnog rituala, kako je uopšte prihvaćen od strane naroda za koje se smatra da su imali visokorazvijenu zajednicu, a još nerazumljivije je da se održao tako dugo. Narodna predanja su tako živa, slikovita i prepuna detalja, kao da se lapot još juče odigravao na teritoriji Srbije i Crne Gore. Tvrdi se da u Homolju ovaj običaj nije nestao ni početkom 20. veka, što nije potpuno provereno, ali ako se uzme u obzir da u Homoljskim planinama, neke od porodica koje su živele izolovano, na bačijama, nisu na primer znale da je u toku bio Drugi svetski rat, nije nemoguća ni pretpostavka da su se u takvim slučajevima i stari običaji zadržali skoro do današnjih dana. Lapot ili pustenovanje, je ubijanje starih i iznemoglih, onih koji više ne mogu da doprinose proizvodnji hrane, niti napretku porodice, već su joj samo na teret. Najrasprostranjeniji je bio u Crnoj Gori, Dinarskim predelima, Istočnoj Srbiji i Makedoniji. U krajevima oko Pirota, ovaj se običaj nazivao još i "lbot", a zabeleženo je da ga je bilo i u okolini Svrljiga. Kada bi starac iznemogao, svejedno da li je u pitanju muškarac ili žena, njegova porodica bi odlučila da ga ubije. Ova odluka se objavljivala, tako da je čitavo selo, a nekada i bliža okolina znala gde će se i kada odigrati lapot. Postojali su i glasnici, koji bi prolazili kroz selo vičući: "Hajde, narode, lapot je (npr.) u kući Stojanovića u selu ..., dođite na podušje!" Porodica bi povela starca, ili staricu na mesto koje je određeno za lapot, a sav okupljeni svet išao bi za njima. Tvrdi se da su starci bez opiranja polazili, jer se smatralo da ih posle ovog sveta i svih muka u njemu, čeka raj, sa one strane, te se dešavalo da su nekada i sa osmehom koračali ka mestu svoga smaknuća. "Privilegiju" ubijanja ostarelog oca ili majke, imao je uglavnom najstariji sin, ili neko od dece, ili u drugim slučajevima neko od članova najbliže porodice. Na mestu egzekucije, pred okupljenim narodom, familija bi motkama, batinama ili kamenjem premlatila starca, potom bi ga bacili u rupu i zatrpali. Bilo je i slučajeva kada se ubijalo sekirom, ali ređe. U zavisnosti od oblasti u kojoj se lapot vršio bilo je i modifikacija, tako da je zabeleženo kako, pred smrt, starcu na glavu stave proju, govoreći: " Ne ubijamo te mi, nego ovaj hleb." Daća za živog Negde na području južne Srbije bila je određena i starosna granica za lapot. Kada bi čovek doživeo pedesetu, smatralo se "da mu je vreme". Sakupio bi se narod i poveli bi osuđenog u planinu, gde su ga ubijali kamenjem, a potom, čeličnom kukom vukli do iskopane rake. Priča se da je maloletni dečačić, kada su se vraćali kući, rekao svom ocu, da dobro čuva kuku, a kada ga je ovaj upitao zašto, mališan je odgovorio: "Će mi treba kad teb' ubijamo". Lopatom po glavi Po nekima je izreka "Lopatom po glavi", proistekla direktno iz ovog običaja. Kada je vreme lapota, iz kuće izađe njegov sin ili unuk i viče: "Lopate, lopate!", što je znak seljanima da treba da se spreme, jer su ponegde stari i nemoćni ubijani lopatama po glavi, i to istim onim lopatama kojima bi ih kasnije i sahranjivali. Početkom dvadesetog veka, ispričala je gospođa, koja je novodno prisustvovala daći za pokoj duše čoveku koji je spreman za lapot, kako se čitav obred izvodio. Porodica bi se okupila za bogatom trpezom, gde bi obedovala, a osuđenik na lapot, sedeo bi pod stolom. Kada ručak bude gotovo, starcu se ostavi nešto hrane da i on jede, a kada završi sa jelom, obuku ga lepo i povedu na gubilište. Ovo se tumači kao daća za nekoga kome je smrt već sasvim izvesna. U nekim selima oko Svrljiga zadržao se običaj da se na 40 dana od sahrane, u kući, ispod stola, stavi njegova odeća, koja se kadi i koja sve vreme ostaje ispod stola dok se gore jede, što bi možda moglo da ukaže na korene običaja, odnosno prethodno opisanu "daću živome čoveku". Stari ali mudri Za vladavine Turaka, jedno vreme je bilo obavezno ubijanje staraca. Narod prepričava da sin koji je jako voleo svoga oca nije hteo da usmrti svoga oca, te ga je krio u podrumu. Turci su smislili novi "belaj" - kako bi smanjili broj stanovnika izdali su naredbu da svako odere po jedan kamen i kožu donese i pokaže, u suprotnom čeka ga smrtna kazna. Na Sardiniji cepanicom Platon beleži: "Stanovnici Sardinije, kad im roditelji ostare i kad misle da su im oni već dosta poživeli, izvedu ih na mesto gde će da ih sahrane, pa ih onda, spremne da umru, postave na ivicu grobova koje su iskopali. Onda svaki svog oca udari cepanicom i obori ga u grob. Starci se raduju smrti i smatraju se srećnim i umiru u smehu i zadovoljni...". Po ovom zapisu postavljena je i teorija da običaj datira iz indoevropske kulture, dakle iz zajedničkih korena. Očajni sin, sišao je u podrum kod oca i ispričao mu o teškoj nevolji koja ih je zadesila a starac ga je posavetovao: Kada Turčin dođe, a ti mu odgovori da ćeš sigurno odrati kamen i dati mu kožu, ali ga lepo zamoli da ga on najpre zakolje, jer ti to ne možeš da gledaš. Momak je tako i postupio, a Turčin je, videvši o kakvoj se mudrosti radi, pokušao da dozna kako se dosetio ovakvog izgovora. Mladić je, kažu na kraju popustio i rekao da mu je savet dao otac, a prema predanju, Turci su tada ukinuli običaj ubijanja staraca, jer se videlo da se od starih, iako nema mnogo fizičke pomoći, može dobiti mnogo mudruh pouka. Ovo je jedna od legendi o ukindanju lapota, međutim istorijski nije potvrđeno ni kako je lapot uveden , niti ima podataka koji tačno utvrđuju kada je i na koji način nestao. Izvan svake sumnje je da je ovaj običaj bio duboko ukorenjen u tradiciju Srba, Crnogoraca, Makedonaca i ostalih naroda koji su živeli na prostorima sadašnje Jugoslavije, a to potvrđuju usmena predanja čiji je broj zaista zapanjujući. Takođe postoje i šturi zapisi o tome, ali uglavnom zasnovani na pomenutim predanjima. U zvaničnim spisima, poput Dušanovog zakonika nema ni pomena o ovom običaju. TARABIĆI - VIDOVNJACI IZ KREMANA• U vreme Obrenovića postojala je tajna kartoteka u Ministarstvu unutrašnjih dela, koja je sadržala dokumenta vezana za proricanja Tarabića • Tarabići su još govorili i o tome kako će posle drugog velikog rata nastati silne smrtonosne boleštine, kako će ljudi moći da razgovaraju na velike daljine, kako će se izmisliti neko "sokoćalo" preko kojeg će ljudi gledati slike sa svih strana sveta Tarabići u fantaziji Milića od Mačve "Čuješ li ti majko... Nemoj me ćerati da se ženim! Ja se ženiti neću. Kada budnem navršijo četrdeset pet godina života, ondaka ćeš me ukopati, a ženiti me nikada nećeš"- ovako je glasilo prvo proricanje Miloša Tarabića iz Kremana, sela na Tari, nadomak Užica. Iako tada niko nije poverovao njegovim rečima, vreme je pokazalo da Miloš tačno zna o čemu govori. Umro je na svoj rođendan, 6. februara 1854. godine, kada mu je bilo tačno 45 godina. Ko su Tarabići? Familija Tarabića, kako se pretpostavlja, došla je iz Hercegovine i nastanila se u Kremnima, negde u 18. veku. NJihovo prezime nije bilo isto do dolaska na Taru, nego je prema pričama preuzeto po nadimku koji su im seljani dodelili, jer su prvi svoje okućnice ogradili lepim drvenim tarabama. Druga priča kaže da je njihovo prezime nastalo po tome što su od svih stanovnika bili najbliži planini Tari. Nije poznato da je pre Miloša i Mitra među Tarabićima bilo vidovitih ljudi. Miloš Tarabić bio je sasvim običan seljak, nepismen, ali veoma pobožan, bistrog pogleda i bogobojažljivog držanja. Kao dete, ni po čemu se nije razlikovao od ostale dece, njegove sposobnosti primećene su tek pošto je prešao dvadesetu godinu, a tada je počeo i drugačije da se ponaša. Izbegavao je društvo ljudi i najviše vremena provodio na planini u torovima. Mitar je bio njegov bratanac, sin jednog od dvojice Miloševe braće. Obojica su nesumnjivo bili najveći proroci koji su se ikada pojavili u Srbiji. Tarabići su bili kumovi sa protom Zaharijem Zaharićem, sveštenikom izuzetnog obrazovanja i ugleda kako u užičkom kraju, tako i u čitavoj ondašnjoj kraljevini. On je u kremansku parohiju došao 1851. godine, a koliki je njegov ugled bio govori i podatak da ga je 1920. godine posetio i sam kralj Aleksandar. Prota Zaharije ostavio je rukopise u kojim podrobno opisuje gotovo sva proročanstva Miloša i Mitra Tarabića, a njihov broj i tačnost su zaista zapanjujući. Rodna kuća Tarabića Crno proročanstvo Mistična sposobnost Tarabića da unapred predskažu događaje potvrdila se desetinama puta u vremenu koje je nastupilo, počevši od proricanja ličnih i sudbina onih koji su im bili bliski, preko pada dinastije Obrenović, ubistva kralja Aleksandra Obrenocvića i Drage Mašin, balkanskih i oba svetska rata, pa sve do toga da će ljudi jednoga dana hodati mesecom. U vreme Obrenovića postojala je tajna kartoteka u Ministarstvu unutrašnjih dela, koja je sadržala dokumenta vezana za proricanja Tarabića. Kralj Milan Obrenović, koji je istinski verovao u ova predskazanja, nije dozvoljavao da se objavljuje bilo šta vezano za njih, čak je bilo naređeno da se gone svi oni koji govore ili pišu o Tarabićima. Milan Obrenović je još za vreme namesničke vladavine, dok još nije bio punoletan, slušao o takozvanom "crnom proročanstvu" koje se odnosilo na sudbinu Obrenovića. Video Tita Jedno od proročanstava glasilo je ovako: "Srbija će najbolje živjeti kada se na njeno prestolje popne čoek plavijeh očiju, na bijelome konju, koji budne u Srbiju došao i doneo neku drugu veru. Taj što se na prestolje popne biće dugovječan i krepak, te će umrijeti oko svoje stote godine. On će voljeti mnogo da lovi, te će u jednome lovu, nehotice pasti sa svoga konja bijelca i nogu izgubiti. Od toga gubitka noge će i umrijeti, a ne od starosti svoje." U želji da se lično uveri u natprirodne moći proroka, naredio je da se organizuje lični susret sa Mitrom Tarabićem i to se zaista dogodilo 1870. godine u jednom gradu na Moravi. Mitru je rečeno da će ga u kafani čekati jedan trgovac koji dobro plaća za katran i luč. Maskirani kralj sedeo je za jednim stolom, a Mitra su, kada je ušao, poveli ka drugom, u pokušaju da ga zavaraju. Međutim, Mitar se okrenuo i pošao u pravcu vladara. Pred njim je klekao i poklonio se do zemlje. "Zašto se klanjaš?", povikali su tobožnji trgovci, a Mitar odgovori da se ne klanja njima nego knezu Srbije i dodao kako se čudi da svi ti ljudi u kafani ne vide kako na njegovoj glavi sija kruna. Knez ga je pozvao za sto, zadivljen, i zamolio da mu ispriča šta ga u budućnosti čeka, jer vrlo dobro zna da je on prorekao sudbinu i ubistvo njegovog strica kneza Mihaila. Mitar se opirao, ali na vladarevo navaljivanje ipak pristade. Rekao je da će se knez oženiti, ali da neće biti srećan u braku i da će ženu "oćerati", a zatim našu zemlju ostaviti. Imaće jednog sina. Kamen koji zrači Kažu da nad Kremnima nikada nema oblaka, da je uvek vedro i da je nebo tu potpuno otvoreno. Još se govori da kremanski kamen sprečava bilo kakvo snimanje iz vazduha, tako da satelitske kamere ne mogu ništa da registruju od odbleska koji zrači ovaj kamen. Kamen sa ovih brda nošen je i u američku NASU na ispitivanje. Začuđuje i veliki broj endemskog bilja koje raste na padinama Tare, a za vodu ovoga kraja tvrdi se da leči krvni pritisak i mnoge druge bolesti. Sama okolina umirujuće deluje na nervni sistem ljudi. Time se možda mogu objasniti reči Miloša Tarabića, koji je govorio da živi u osami, gore na planini, jer tamo jasno čuje glasove i može da shvati sve šta se oko njega dešava - kao da na ovom mestu nikada nije izgubljena veza čoveka sa prirodom. Vodiće dva ili tri rata. Zemlju će proširiti i sebi na glavu krunu staviti. U zemlji će biti nezadovoljstvo, imaće rat sa jednom bratskom silom, ali da će zemlja biti "posramljena". Umreće mlad u tuđini. Budući kralj, Milan, klonuo je od ovakvog proročanstva, ali je ipak nagradio Mitra i vratio se u prestonicu. "Crno proročanstvo" se nastavljalo, preneto je na kralja Aleksandra i Dragu Mašin, sa detaljima kakvi su recimo: ženidba kraljeva sa građankom, njena neplodnost i tragična smrt supružnika. I kralj i kraljica su bili upoznati sa rečima proroka, ali su pokušavali na sve načine da novinama zabrane dalje njihovo širenje. Izlišno je reći da je istorija pokazala koliko su Tarabići bili u pravu. Prota Zaharije i Mitar TarabićCrvene države Zanimljivo je i to da su Tarabići svojim šturim, neukim jezikom govorili i o pojavi Ujedinjenih nacija, i to na sledeći način: "Posle velikog rata biće mir, a čitavim svijetom iznići će nove države, crne, bijele, crvene i žute. Izabraće se jedan izborni sud, te neće dati da ljudi ratuju jedni protivu drugih. Taj izborni sud će biti nad svijem carevima... Proći će podosta godina, pa će neki carevi, mali i veliki, prestati da poštivaju taj sud, ali će jopet imati obzira prema njemu, bar na riječima. A pri tome će raditi što im volja..." Nesumnjivo je da je Mitar, pominjući nove države, a posebno "crvene", imao i viziju socijalizma, koji je nastupio čitav vek posle njegove smrti. Čovek na Mesecu Tarabići su još govorili i o tome kako će posle drugog velikog rata nastati silne smrtonosne boleštine, kako će ljudi moći da razgovaraju na velike daljine, kako će se izmisliti neko "sokoćalo" preko kojeg će ljudi gledati slike sa svih strana sveta i kako će se čovek popeti na Mesec i tamo se voziti u nekakvom vozilu, ali da nigde, ni na Mesecu, niti bilo gde neće biti života kakav je na Zemlji. Iz dalekih zemalja doći će mali žuti ljudi, koji će preplaviti "čitavu Jevropu". Da li je moguće da su oni još tada mogli da predvide kako će u potrazi za novim trgovačkim centrima doći Kinezi, čemu smo i sami svedoci ovih dana? Mnogo je, zaista mnogo, proročanstava Tarabića koja se ne mogu smestiti u jednom novinskom tekstu, ali ono što muči istraživače je da li postoji neka neobičnost vezana za kraj iz kojeg su vidovnjaci potekli. Pre Tarabića zabeleženo je još nekoliko vidovitih ljudi iz ovoga kraja, a poznato je da je još 1805. godine jedan Kremanac prorekao sudbinu knezuMilošu i u potpunosti pogodio sve buduće događaje vezane za njegov život i vladavinu.
|