U narodu postoji verovanje da svaka kuća ima po jednu zmiju- čuvaricu, koja živi ispod stepeništa i retko izlazi, a kad izađe to je predznak nekog od ukućana. U zmiji je inkarnirana duša umrlih predaka. Zmija, zmaj i ala su mitološki povezana bića, s tim što zmija pripada starijem, htoničnom verovanju.

Čovek ima dvojak odnos: strah i obožavanje idola kome prinosi žrtve. Prvobitno su stari Srbi svoje mrtve sahranjivali ispod praga i kraj ognjišta. Ostalo je verovanje da baš tu zmije- čuvarice, kao duše pokojnika, žive i čuvaju kuću. Zato kućni prag i ognjište za Srbe imaju kultno značenje.

Zmija- čuvarica se ne sme ubiti, jer će neko iz te kuće umreti. Seljaci su nekad sahranjivali zmije, ako ih u polju slučajno ubiju.

U vezi sa zmijama u narodu postoje mnogi običaji i magijski rituali. Najopasnije je ubiti zmiju između 28. avgusta i 21. septembra, jer je ona tada ’’najljuća’’. Osušena glava ove zmije sa zasađenim bosiljkom u njoj omogućava razgovor noću sa duhovima pokojnika. Zmijskom košuljicom se leči strah kod dece. Usevi će biti plodniji ako se seme žita propusti kroz osušenu zmijsku glavu. Beli luk u kapi na Blagovest pomaže da se otkriju žene- veštice. Dete će biti zdravo i snažno ako mu se u haljinicu ušije srce zmije. Čorba od bele zmije daje moć govora i znanje svih jezika, uključujući i životinjskog. Ako zmija- poljarka pređe preko usnulog deteta na polju ili livadi, dete će biti zaštićeno od zlih demona. Zmija daje snagu i neranjivost junaku,a ima i ljubavnu i magijsku moć.

Svaka zmija stara preko 100 godina postaje ala. Ona tada pusti noge, koje je krila, poraste velika i kraj puta ili izvora vreba ljude da ih proguta. Zmaj nastaje od 40. godišnje zmije.

U pravoslavlju Mladenci, Blagovesti i Todorova subota su dani kada se reč ’zmija’ ne izgovara i mora joj se prineti žrtva, jer će se u protivnom kao demon- zla sila obrušiti na ljude. Zmija- kultno biće je čuvarica kuće, polja, livada, vinograda, porodice, stoke. To isto značenje ima i pas, kultno biće, kao zamena za vuka u kome jje takođe inkarnirana duša predaka.

Zmija se smatra i ’’Boginjom meseca, plodnosti i vegetacije’’. Kult zmije vezuje se za matrijarhat, ima htonični karakter i 2 značenja- pozitivno i negativno. Kult zmaja vezuje se za patrijarhat i dominaciju muškarca, nima solarno- nebeski karakter. Oba ova kulta očuvana su u kulturi Srba i njegovoj mitsko- magijskoj praksi, kao Dionisijska tradicija. Zemlja- Nebo, Selo- Grad, Dionis- Apolon, Zmija- Zmaj sačuvani su u svesti srpskog naroda, kao elementi lunarne i solarne mitologije.

Smatra se da je lunarna mitologija drevnih naroda vladala 15000 godina pre otkrića zemljoradnje. Žena, voda, vegetacija, zmija, plodnost, porodica, smrt, ponovno rađanje su htonski elementi, a Mesec kao ’’otac, deda’’, imao je važniju ulogu od Sunca. Mesecu su se molili i oplakivali njegovo pomračenje. Mitovi o Mesecu su univerzalni i veoma brojni. Mesec sa svojim različitim oblicima mnogo snažnije je delovao na prvobitnu svest ljudi nego Sunce, zvezde, munje, vetar.

Zmija i konj su mitska bića- lunarni simboli, sveta htonska bića, zaštitnici čoveka i demoni kojima se prinose žrtve i vrše obredi. Npr. u Istočnoj Srbiji i  danas postoji običaj pomamnih ženskih plesova noću uz veliku vatru, posvećen kultu zmije. Vuk i pas su takođe lunarna mitska bića.

Solarna mitologija vezuje se za patrijarhalno društvo, stvaranje države, bavljenje zemljoradnjom. Njen simbol je zmaj, koji se razvio iz zmije, kao što je Sunce izašlo iz noći. Zmaj je krilato biće koje u našoj epskoj tradiciji ima ljudski oblik. Srpski junaci pout Miloša Obilića su zmajeviti, silni. Srpski zmajevi figuriraju kao prijatelji naroda i neprijatelji Turaka. Zmaj čuva seoska polja i na nebesima se bori protiv aždaja koje donose gradonosne oblake. U kasnijoj fazi pojavljuje se Ognjeni zmaj kao sam Bog sunca. Zmija, zmaj i oganj su u direktnoj vezi („U sred kuće zmajevo gnezdo ognjište“). Zmajevi obično dolaze sa planina, ljudei ih vole (mogu biti muški i ženski); zmajevi ne mogu da žive bez ljudi, uvek se oko njih vrte (muški zmaj oko žena, a ženski oko muškaraca). Ponekad zmaj ukrade lepu devojku. Žena ne sme otkriti tajnu da je spavala sa zmajem, jer će u protivnom zmaj umreti (on uleće kroz dimnjak, a žena je uvek bleda i po tome je narod poznaje). Zmaj se u svesti Srba pojavljuje kada je država već bila formirana. A poetski se obilato koristi posle propasti Srbije na Kosovu, u kosovskom i pokosovskom ciklusu narodnih pesama.

Praznik Nove godine, kao obnavljanje sveta, obeležava se na istoku ubijanjem zmijolikog čudovišta (zmaja). Kod nas Sv. Đorđe ubija aždahu- takođe predstavlja drevni mitski motiv, prisutan i u ruskom i bugarskom folkloru (Sv. Georgij je zaštitnik Moskve), kao simboličan kraj htonskog i početak novog hrišćanskog pogleda na svet. Kod nas ima značenje istorijskog kraja neprijatelja i vaskrs stare stare slave i državnosti, tj. početak vladavine drevnog božanstva Sunca (od Đurđevdana). U Srbiji ima mnogo toponima sa osnovom „zmija“ i „zmaj“ (Zmijanac, Zmajevo).

Vuk i pas, kao mitska bića, smatrani su božanskim čobanima, što je i kasnije u hrišćanstvu poslužilo da se Hrist pojavi kao „dobri pastir“ (ljudski rod je stado jaganjaca, koji slede Hrista).

Vuk se kod Starih Slovena smatrao gospodarom šuma, životinja i ptica. Beli vuk i hrišćanski beli heroj Sv. Đorđe su direktno povezani. Ruski, bugarski i srpski mitski vuk je hrom, sakat i smatrao se drevnim vrhovnim bogom. Taj vuk- kriveljan predstavlja Mesec u opadanju. Poslednji dan Mratinaca, vučjih praznika se strogo praznuje, jer je kriveljan tada najopasniji demon. Vuk (pas) se smatra i proročkom životinjom, njegovo zavijanje, naročito na raskršću, smatra se najavom nesreće. Vuk i pas su isto mitološko biće u 2 oblika (dobrom- pas i zlom- vuk, slično zmiji- čuvarica i zli demon). Vuka je zabranjeno pominjati o Božiću i drugim zimskim praznicima, da se ne bi razgoropadio i na raskršća mu se iznosi večera od svih jela sa trpeze, tj. prinosi žrtva (uz brojne narodske rituale). Čak se sprema i posebni kolač, koji domaćin uveče iznosi pred kuću i nudi vuka. Žene ne smeju ništa raditi u vreme Mratinaca, posebno ne smeju plesti, tkati, držati vunu, jer će vuci pojesti ovce. Čovek, pokojnik, sahranjen u odelu, koje je pravljeno za vreme vučjih praznika, pretvoriće se u vampira (vukodlaka).

Vukodlak je južnoslovensko mitsko biće (dlaka=krzno=koža), tj. duša pokojnika inkarnirana u vuka. Narod veruje da mesec nastaje jer su ga vukodolaci pojeli. Čak se i za psa kaže da je odgrizao parče Meseca. U hrišćanstvu i vuk i pas se smatraju “nečastivim silama” kao žderači mesa, strvinari. Međutim, i danas u Istočnoj Srbiji se može sresti simbol psa na kući i na toru, kao ostatak paganskog verovanja da je pas (dobri pas) zaštitnik kuće i stada, kome se ukazuje posebna počast u vreme Božića. Pas se smatra ne samo pratiocem stada (ili šumskih božanstava), već i lovačkih božanstava. Mnogi naši toponomi imaju u osnovi reči: pas, kuče, vuk, kurjak, a i vlastita imena i prezimena ljudi.

Konj je kultna životinja u srpskom verovanju, koja je u vezi sa donjim svetom. Konjanik je Bog mrtvih, demon ili pokojnik (i kod Germana i kod Grka takođe). Cni konj je simbol noći, nosilac duša pokojnika i to grešnih duša, htonsko biće, demon donjeg sveta, koji otkriva vampire i veštice (jer niko neće nagaziti na njegov grob) i zakopano blago. Kult tračkog hero- konjanika očuvao se i u Istočnoj Srbiji. Slovenski drevni običaj je sahranjivanje konja u grobovima pored pokojnika. Htonskom bogu prinosio se kao žrtva crni konj, a solarnom- beli konj (Perun i Perunica, zmajevi-junaci, uvek jašu bele konje).

Trački bog Heros predstavljen je kao troglavo biće na konje čije podzemno stado čuva pas Kerber. Heros je najčešće predstavljan kao bradati, stariji čovek (bršljan- vinova loza i lov povezuju ga sa Dionisom; simbolično lov znači lov na ljudske duše Božanstva plodnosti su svirepa božanstva. To važi i za tračkog Herosa, a kultna mesta su pored vode (bunara i izvora). Ovaj kult konjanika (Herosa) u velikoj meri se odrazio i na građenje lika našeg Kraljevića Marka (brada, veliki brkovi, uvek na konju Šarcu, napija se vina, “pola pije, pola Šarcu daje”, surovo kažnjava, ali je pravedan). Trački konjanik je dobio hrišćansku verziju Sv. Todora, čiji se praznik slavi 6. dana od početka uskršnjeg posta i završava Todorovom subotom. Za ovaj praznik u selima se pravi specijalni hleb- kolač, tzv. “kopitnjak”, sa rupom u sredini u koju se stavlja ovas ili so. Negde ti kolači imalju oblik potkovica sa zrnima kukuruza i zovu ih “todorčići”. Veruje se da se time obezbeđuje zaštita ljudi i useva od Todorovih konja. Na Todorovu nedelju svi moraju biti u kući pre mraka. Na Todorovu subotu organizuju se trke konjima, zatim jahanje po poljima (radi plodnost) i na kamenu- stancu konju se ritualno daje da nagrize kolač. Taj ritual se primenjivao i u dvorištu gde žena ima glavnu ulogu u hranjenju konja. Na taj dan se pali smeće (radi zaštite, tj. za zdravlje konja i porodice, radi odavanja poštovanja demonima i kao zaštita od zmija). Konj, zmija i pas su htonska bića, koja su u bliskoj vezi. Hromi vuk i hromi konj imaju slično simboličko značenje.

Srbi veruju da se u noći iza Todorove subote kreću povorke konja- demona, pokojnika, predaka, koji su tada veoma zli. Žene na Todorovu subotu ne smeju da peru kosu, u kući se ne sme paliti vatra (jer demoni ne vole dim), a decu treba okupati pre konjskih trka. Izuzetno, ako je neophodno, dete se i na taj dan može okupati, ali se obavezno stavlja potkovica u korito s vodom. Neveste se tog dana ne smeju češljati zbog zmija (jer se one nalaze u konjskoj dlaci). Mnogi i danas veruju da potkovica donosi sreću. Todorov kult, kao ostatak tračkog konjanika, prisutan je u Istočnoj Srbiji, dok je u drugim delovima gotovo nestao. Todorovci, kao mitska bića, zamišljana su dvojako, kao konji ili kao jahači, a Sv. Todor kao hromi konj ili njegov jahač. Hromost označava naročito posebno biće lunarnog ciklusa. Često i sam Mesec je zamišljen u obliku krilatog konja.

---