19. FRAGMENTI SVETSKE ISTORIJE

 

»Čovek budućnosti – to je onaj,

ko ima najduže sećanje«.

Fridrih Niče

 

»Što dalje odlazimo u dubinu vekova, time više shvatamo

šta se dešava danas i šta se može desiti sutra«

 

»Ništa nije predodređeno. Ne postoje nikakvi nesumnjivi zakoni

istorijskog razvoja društva, koji ne zavise od volje ljudi.

Istorija je uvek varijabilna. Može poći desno, a može i levo«.

 

            Svetska istorija je velika i o njoj su napisane hiljade knjiga – i najtanjih i najdebljih. Ali stvar nije toliko u količini i debljini knjiga, koliko u sadržaju tih knjiga i najglavnije – ciljevima, sa kojima se te knjige pišu. U svom romanu »1984« Džordž Orvel je dao divnu formulu ciljeva pisanja udžbenika i knjiga iz istorije sa tačke gledišta vladara: »Onaj, ko kontroliše prošlost, taj kontroliše budućnost. Ko kontroliše sadašnjost, taj kontroliše prošlost«. To jest istorijska informacija je ključna za shvatanje globalne političke igre, tekuće političke situacije i mogućih scenarija razvoja budućnosti.

            Bez obzira na ogromnu količinu knjiga iz istorije, najveći njihov deo koji je dostupan za čitanje neposvećenim ljudima, ne daje objektivnu i opštu sliku globalnog istorijskog procesa. Knjige zvanične istorije ne dozvoljavaju da se shvati smisao dugoročnih (stotine i hiljade godina) programa razvoja čovečanstva, koje u život provode uske grupe ljudi, koje se bave globalnim programiranjem, za razliku od dela političara, koji se bave lokalnim programiranjem. To se događa zbog toga što knjige oficijelne istorije ili detaljno opisuju neki lokalni period istorije izvan njegove veze sa opštim istorijskim procesom. Ili se istorija falsifikuje opet prema šemi mešanja istine i laži. Ili se iz opisa globalnog istorijskog procesa isecaju ključne istorijske činjenice i fragmenti, usled čega smisao istorije postaje neshvatljiv.

            Ne treba misliti da su samo komunistički istoričari bili sluge režima i da su samo oni falsifikovali istoriju. Falsifikovanjem istorije se bave veoma davno. Naprimer, takvi kursevi istorije, kao što su kursevi Ključevskog, Solovjova, Berdjajeva i drugih, - to su samo odlični priručnici za opštenacionalnu dezorijentaciju.

            O samom postojanju dugoročnih programa razvoja, predviđenih za mnoge vekove ili čak milenijume, i postojanju takvih neobičnih grupa ljudi, koji se bave sličnim programima, do nedavno nije bilo knjiga. Ako su se takve knjige pojavljivale, njihovi tiraži su odmah otkupljivani po bilo kojoj ceni od strane sasvim nepoznatih ljudi, a sami autori takvih knjiga u toku kratkog vremena su prelazili u drugi svet iz sasvim nepoznatih razloga. Tek nedavno, sa početkom završetka Ere Riba i početkom dehermetizacije znanja, počele su se pojavljivati knjige na tu temu, dostupne širokoj društvenoj javnosti (40-42).

            U ovoj knjizi ja se neću truditi da u potpunosti izložim globalni istorijski proces. Potrudiću se da na nekoliko stranica izložim neki redosled istorijskih događaja, koje sam odabrao dosta subjektivno. Pa ipak, iz tog redosleda događaja jasno se naziru određeni globalni istorijski procesi i njihov smisao. To jest pojavljuje se neka istorijska slika. Taj opis se može proširiti, može se dopuniti, može se precizirati i korigovati. Ali opšti smisao ove istorijske slike se neće promeniti.

 

            Počećemo sa ocenom onog globalnog opisa istorije, koji je dao Karl Marks.

            Marks je tvrdio, da je život – borba. To je sasvim tačno. Ali kako se ta borba odvija ili se može odvijati? Marks je centralni faktor globalnog istorijskog procesa nazvao borbu klasa. To je laž i to smišljena. To ne znači da ne postoji borba klasa. Klasna borba je postojala, postoji i postojaće. Ali ona nikada nije dominantan faktor globalnog istorijskog procesa. Naprimer, faktor borbe nacija ima za čitav stepen veći značaj, nego borba klasa.

            Kada je Marks opisivao klasnu borbu, on ne samo da je drsko varao ljude. Ovde je prevara daleko složenija. Nije prevara u tome, što ta borba ne postoji. Prevara je u delimičnoj i tendencioznoj istini. A svaka delimična i tendenciozna istina stvara u celini lažnu sliku. Da bi se jednostavnije shvatila ova tvrdnja, može se navesti sledeći primer. Recimo, sada ruska televizija (židovizija) vrši i prikazuje ispitivanje društvenog mnjenja. Naprimer, pitaju ljude: »Kako se Vi odnosite prema Jeljcinu: »za« ili »protiv«?». Recimo da se od 50 ispitanih 45 izjasnilo »protiv« i 5 »za«. Židovizija u emisiji prikazuje tih pet »za« i dva »protiv«. Ima li tu prevare? Naizgled nema. Svi, koji su prikazani, stvarno su tako i govorili. Sve, što je prikazano, sve je istina. Ali to je delimična i tendenciozna istina., koja u celini stvara smišljeno lažnu sliku.

            Ne treba misliti da je Marks bio glup. On je jednostavno imao druge zlonamerne ciljeve. Prilikom opisivanja istorijskog procesa on nije imao cilj da opisuje taj proces objektivno. Naprotiv, on se trudio da smišljeno izopači opis istorijskog procesa sa sasvim konkretnim zadacima. Uvek, kada vidite nečiji rad, ne treba ocenjivati samo njega, već i onoga, ko ga je uradio. I najvažnije je shvatiti koje stvarne ciljeve je taj tvorac postavio pred sobom. Kada obratite pažnju da je Marks ne samo Jevrej, već i Levit (njegovo pravo ime je Mordehaj Levi) i uz to potomak mnogih pokolenja jevrejskih rabina, koji su pre nekoliko hiljada godina postavili sebi za cilj dostizanje svetskog židovskog (levitskog) gospodarstva, onda će Vam i istinski Marksovi ciljevi postati jasni.

            Marks smišljeno skriva druge faktore borbe. Osim faktora klasne borbe postoje još i faktori nacionalne, rasne, međudržavne, religiozne i klanovske borbe. Zašto je Marks isticao faktor klasne borbe? Globalno, on ima dva cilja: sakriti druge vrste borbe (naročito borbu Jevreja za svetsko gospodarstvo) i za korišćenje klasne borbe u cilju preuzimanja vlasti u nejevrejskim državama.

            Svi ti faktori borbe (klasne, klanovske, međudržavne, religiozne, nacionalne, rasne) ne mogu se uporediti sa dominantnim faktorom svetskog istorijskog procesa – borbe uskih okultnih grupica za svetsko gospodarstvo. A zašto je taj faktor jači od drugih? Samo zato što planovi tih grupica imaju vremnski dijapazon ne desetine, ne stotine, već hiljade godina.

            Pogled na istorijski proces određuje se pre svega time, u kom dijapazonu vremena  je sposobno da postoji istorijsko mišljenje. Ako istoričar gleda na fragment istorije očima od desetine ili stotine godina, onda on ništa, osim operativnih dekućih događaja, ne vidi i ne razume smisao pravih uzroka istorijskih događaja. Ali ako se vremenski dijapazon pogleda na istoriju proširi, onda se vidi sasvim druga slika. Naprimer, u revoluciji u Rusiji 1917.godine može se videti klasna borba. Ali to, naravno, samo naslepo, ili u stanju ludila, koje je napravila propaganda. Ustvari klasna borba se nikada ne odvija tako. Klasna borba se ne vodi za uništenje viših klasa, već za poboljšanje uslova nižih klasa.

            Ipak, shvatajući postojanje takvog faktora, kao što je međunacionalna i rasna borba za vlast, lako je videti, kako je jevrejska Lenjinova banda smišljeno raspalila tu klasnu borbu i iskoristila je za uništenje ruske nacionalne elite rukama ruske prevarene rulje i preuzimanja vlasti od strane Jevreja. Ako se pogleda još šire, onda se iza jevrejske bande Lenjina lako može videti svetska židokratija, koja je pomagala lenjinskoj bandi, i odmah će sama od sebe isplivati parola: »Tuci Židove – spasavaj Rusiju«. A ako se pogledaju i istorijski koreni te svetske židokratije, onda nije teško videti i gospodare Židova – Levitsku i Egipatsku mafiju, za koje su Židovi – samo oružje, instrument, stado biorobota.

            Shvatajući ciljeve i igru okultnih grupica, lako je videti, da velika većina međunacionalnih, međudržavnih, religioznih i drugih ratova ne nastaje sama po sebi iz svojih razloga, već ima spoljašnji uzrok – zamisao židokratije i okultnih grupica koje stoje iznad njih. Ta publika smišljeno potpaljuje sve te vrste sukobljavanja i igra upravljani konflikt sa ciljem uspostavljanja svetske ropske civilizacije.

            Marks je dokazivao da se istorijski proces razvija prema spirali sa stalnim progresom. To nije tačno. Istorijski proces nosi cikličan i kolebajući karakter. Dok se u marksističkoj spirali odvija stalni uspon, - takozvani stalni progres, dotle u cikličnom razvoju usponi se smenjuju padovima i posle toga opet idu usponi i opet padovi. To jest sve ima svoj početak i svoj kraj. Civilizacije nastaju, razvijaju se, dostižu vrhunac svoga razvoja, zatim trunu i dalje odumiru. I na ruševinama jedne civilizacije počinje da se razvija druga, i dalje sa njom se odvija to isto.

            Pogledavši na svet miliongodišnjim očima, mogu se videti ciklični procesi raznih epoha. Može se shvatiti da smo mi živeli u nepovoljnoj Eri Riba, eposi »Kali-Jugi« – eposi gde dominiraju zlo, obmana i nasilje. I ta epoha ne samo da nije progres, kako je opisivao Marks. Ta epoha – to je regres, to je vreme degradacije čoveka i u duhovnom, i u intelektualnom, i u fizičkom planu. Ali ta epoha sada se već završila. Sada mi živimo u prelaznom periodu ka novoj povoljnoj Eri Vodolije. O pogledu na istoriju miliongodišnjim očima i o najopštijim globalnim ciklusima sveta može se pročitati u vedskoj literaturi, naprimer u knjizi »Kosmičke legende Istoka« (5) ili (29). Mi nećemo odlaziti tako daleko. Mi ćemo na istoriju pogledati hiljadugodišnjim očima.

 

            Počnimo od zalaska Atlantske civilizacije.

            U tom periodu na zemlji je nastalo nekoliko centara novih civilizacija: Egipat; država Etruska (na čijim ruševinama je procvala rimska imperija); Indija, Kina; Iran, druge drevne Arijske države.

            Egipat, a kasnije i Rim bili su kolonije Atlanta, i znanja Atlanta su postala svojina sveštenika Egipta.

            Rimska imperija je ponikla na ruševinama države Etruska, koja je postojala pre nje.

            Socijalno-politička struktura u Arijskim državama nije se bazirala na principu jednakosti ljudi i demokratije, već na suprotnom principu – principu nejednakosti ljudi i gradila se po staleškom principu. Kasnije je sistem staleža ispoljio svoju nesavršenost i prešao je u sistem slojeva. Bila su 4 osnovna sloja, i socijalna piramida je imala izgled:

-         Gornji slojevi – čarobnjaci (na sanskritu brahmani), to jest mudraci, sveštenici, magovi;

-         Vladajući slojevi – vitezovi (na sanskritu kšatrije), to jest vladari, ratnici;

-         Poslovni ljudi (na sanskritu vajšji) – privredni rukovodioci različitih nivoa i radnici;

-         Najniži slojevi društva (na sanskritu šudre).

Nije bilo nikakvih sveopštih, jednakih izbora sa jednakim glasovima mudraca, akademika, muzilja, kuvarica, uzgajivača jelena i debila u Arijskim državama. Svi izbori su se odvijali prema horizontali unutar svojih slojeva. Mudraci su birali duhovne lidere. Ratnici – vojne vođe. Poslovni ljudi – lidere poslovnog sveta. Na naše, takozvane demokrate, Arijci bi gledali kao na maloumne. Umesto trulog hrišćanskog i komunističkog principa jednakosti carovao je princip »svakome – svoje«.

            Još Pitagora je učio da su sloboda i demokratija – nespojive stvari i da pravi gospodar svog duha treba da se bori kako protiv demokratije, tako i protiv tiranije.

            Primetimo da je takav isti staleški sistem postojao u drevnom Egiptu, zahvaljujući čemu je egipatska civilizacija opstala kao politička celina 5500 godina. Apsolutni rekord u novijoj istoriji. Bilo bi dobro da borci za »sveopštu demokratiju« imaju na umu tu činjenicu. Ta ista američka »demokratija« postoji svega 200 godina i šta će sa njom biti kroz 1000 godina, nepoznato je. Ma kakvih 1000 godina, ako se u Americi ne promeni demografska politika, onda kroz 150, maksimum 200 godina u Americi će bela rasa prestati da postoji. Sa njom će biti isto, što i sa belom manjinom u Južnoafričkoj Republici. Posle toga će SAD sići sa svetske arene.

            Sveštenici Egipta (obično okultni deo tih sveštenika) su pre mnogo hiljada godina postavili pred sobom cilj postizanje svetskog gospodarstva. Ta ideja, naravno, nije nova i živi toliko, koliko žive ljudi. I tako, sveštenici Egipta su najpre pokušavali da realizuju tu ideju putem vojne sile. Uporedo sa Egiptom postojao je jedan komad koji je Egipat želeo – Hanaan. Hanaan je u to vreme bio jedan od ključnih centara svetske trgovine i svetske uzajmane saradnje naroda. Egipat je ratovao za Hanaan 300 godina, ali putem rata nije dobio ništa.

            Posle raskola u vrhu egipatskog sveštenstva izdvojila se grupa okultnih sveštenika, koji su pošli principijelno drugim satanskim putem za postizanje tog istog svetskog gospodarstva. Oni su shvatili da je daleko efikasnije ne obično materijalno oružje, već informaciono oružje. Oni su shvatili da je jednostavnije ne ubijati ljude, već ih varati. Laž i prevara su postale njihova osnovna metoda. Osnova informacionog oružja su postale nove svetske religije koje su smislili sveštenici.           Kao prvu od takvih lažnih religija oni su izmislili judeizam. Judeizam, naravno, nije nastao od nule. Za osnovu oni su uzeli paganstvo, ali su ga tako transformisali, da je nova religija odgovarala ciljevima koje su postavili. Za uvođenje tog informacionog oružja i za realizaciju zamisli na izradi globalnog programa njima je bila potrebna ljudska vojska novog, posebnog tipa. Ti vojnici su trebali da rade u režimu hladnog i tajnog rata. Te tajne vojnike niko nije trebao da smatra vojnicima. Čak ni sami ti vojnici nisu smeli da budu svesni da njima upravljaju. Drugim rečima, njima su bili potrebni bioroboti.

            U to vreme u egipatskom ropstvu su se nalazili Jevreji. Sveštenici su rešili da iskoriste taj ljudski materijal za svoju zamisao. Odabran je predstavnik tog sveštenstva Mojsije, sami sveštenici su se sakrili u srodnom kolenu Levija. Dalje u Sinajskoj pustinji tokom 40 godina vršen je satanistički eksperiment odgajivanja biorobota. Sami drevni Jevreji su u toj pustinji našli svoj grob. O tom Sinajskom turističkom krstarenju mi smo već pisali, i on je dobro opisan u (32).  Zahvaljujući tome dobijeno je pleme novih Jevreja biorobota, koje nije svesno da njime upravljaju. Dalje je to pleme rasterano po svetu. Satanistima nisu bili potrebni Jevreji samo u Palestini. Njima je bila potrebna vojska raspoređena po čitavom svetu. Zato su uzaludni pokušaji nekih ideologa današnjeg jevrejstva da okupe sve Jevreje na jednom mestu. Gospodari Jevreja  ne daju Jevrejima da to urade. Njih će opet rasterati po čitavom svetu. Satanistima je potrebna vojska internacionalista (međunacionalista), utopljena u svaki narod.

            Zahvaljujući tome Jevreji danas – to je samo biološki instrument bezstrukturnog upravljanja za potomke okultnog dela egipatskih sveštenika. Sami obični Jevreji ne shvataju ko su oni i kakvu ulogu igraju. Na gornjim stepenicama svetskog jevrejstva najviši slojevi jevrejstva sve shvataju, ali oni ne znaju, kako organizovati život na drugi način. I njima odgovara to mesto, koje oni zauzimaju, i ta blaga i privilegije, koje imaju. A to, što za ta blaga oni predaju dušu đavolu i što im prilikom reinkarnacije ništa lepo ne svetli, o tome se trude da ne misle. I ne veruju oni u zagrobni život i reinkarnaciju. Proživi 70-80 godina u punom bogatstvu i dosta. Svi Leviti to odlično shvataju, ali oni igraju svoju igru, a Jevreji su za njih – samo materijal, stado biorobota, nad kojima su oni postavili pastire – rabine.

            Ja sam u svoje vreme bio iznenađen pričama svojih poznanika Jevreja, koji su u početku gorbačovske perestrojke pohrlili u svoju istorijsku domovinu Izrael, a kroz pola godine, godinu, odlazili u druge zemlje ili čak se vraćali nazad u SSSR.  Kada sam pitao: »Zašto si se vratio? Ti si hteo slobodu?«. Meni su odgovarali: »Kakva sloboda? Izrael je neverovatno totalitarna država. Atmosfera duhovnog ropstva, u kome rabini drže Jevreje, veoma podseća na vreme sovjetskog komunizma. Ponašanje Jevreja u Izraelu veoma žestoko propisuju rabini. Oni određuju šta i kako treba misliti, kako ne treba misliti, šta i kako se može govoriti, a šta se ne sme, šta se može raditi, šta ne sme, šta je dobro, šta loše. I mešaju se i nameću pravila ponašanja, ne daju da se slobodno živi. I ne daj bože da se posvađaš sa rabinima. Odmah će te ugušiti. U SSSR mi smo se zasitili tih rajkoma i partkoma (rejonskih i partijskih komiteta – prim.prev.), a sada smo se sudarili sa tim istim u vidu rabinata«.

            Kada se ruskih Jevreja u Izraelu nakupilo veoma mnogo, oni su ispoljili prema rabinatu otpor, i duhovna atmosfera u Izraelu je postala znatno mekša. Ruski Jevreji se time ponose i ne shvataju da je rabinat jednostavno rešio da se sa njima za sad ne bori. Zašto? Oni su rešili da se poigraju sa njihovom decom i njihovim potomcima. Sistem obrazovanja i vaspitanja je ostao raniji. Kroz 40 godina sve će se vratiti u polazno stanje, i Izrael će pretvoriti i izbaciti u otpad pridošli elemenat.

            Primetimo da je Izrael – jedina zemlja na svetu, gde konstantno postoji komunizam u vidu kibuca (tipa kolhoza).

            Vratimo se na to da Jevrejima upravljaju, i ne samo njima. Kako se to sve radi i zašto nisu svesni toga? Navešću jedan primer za razumevanje mehanizama toga tipa. Uzmite bilo koga nezavisnog privatnog preduzetnika, koji ima svoj biznis i nema nikakvih šefova iznad sebe. Ako ga pitate: »Za koga ti radiš?«, on će iskreno odgovoriti, da ni za koga, samo za sebe, on je gospodar. Ustvari to se samo tako čini. Postoje i gospodari gospodara. Onaj novac koji zarađuje preduzetnik, on čuva ili na tekućim ili na depozitnim računima nekih banaka. Za te banke taj preduzetnik je samo isporučilac finansijskih resursa i ništa više. Tim resursima te banke upravljaju, od njih zarađuju dobit. To jest taj preduzetnik ne radi samo za sebe, već i za gospodare tih banaka.

            Sama ta banka sav svoj novac (rubaljski) čuva na korespondentskom računu Centralne Banke Rusije, koja ima svoje gospodare. Ali ako je taj novac u vidu deviza, onda na korespondentskim računima banaka zemalja eminenata deviza. Naprimer, ako su to dolari, onda na korespondentskim računima američke banke, naprimer »Čejz Manheten«.

            Za »Čejz Manheten« ta ruska banka je samo – isporučilac finansijskih resursa i ništa više. Od tih resursa i od tih ruskih banaka »Čejz« zarađuje svoj novac. Ta ruska banka radi za njega. Ali i »Čejz« čuva svoj novac na korespondentskom računu banke, koja se bavi emisijom dolara. U Americi to je Nacionalni Rezervni Sistem, u kome ničeg nacionalnog, sem naziva, nema. To nije državna, već privatna banka, koja ima svoje gospodare (najviši deo jevrejske oligarhije). Ali i ti gospodari imaju svoje okultne gospodare.

            Zahvaljujući tome nezavistan preduzetnik je upisan u svetski finansijski sistem, koji ima gospodare na različitim nivoima upravljanja. I sve se to usmerava prema najvišim gospodarima finansijskog sistema. Od njih sve zavisi. Kad oni požele – naprave finansijsku krizu, kao što su mnogo puta radili u Americi, u Rusiji i u drugim zemljama sveta. Kada požele – razaraju ili, naprotiv, podržavaju banke prema svom nahođenju. I eto Vam nezavistan gospodar, koji nije svestan svoje zavisnosti i upravljanja.

            Vratimo se u Sinajsku pustinju. U njoj je i stvoreno informaciono oružje (judeizam) za upravljanje Jevrejima i stvoreni sami Jevreji-bioroboti-internacionalisti za ubacivanje u druge zemlje. Dalje ti bioroboti treba da deluju, i njihovo delovanje u skladu sa judeizmom nosi agresivni zavojevački karakter. Ali narodi sveta mogu da poubijaju sve te Jevreje. Kako zaštititi Jevreje i oslabiti volju naroda u borbi sa svojim porobljivačima? Potrebno je još jedno informaciono oružje – hrišćanstvo koje razlaže svest naroda, koje ih uči da se osećaju kao robovi božiji, grešnici, koji ponizno stoje na kolenima i kaju se, koji se uče ako dobiju jedan udarac po fizionomiji, da podmetnu i drugi obraz, koji uče da vole svoje neprijatelje i t.d. Sve to smo već razmatrali.

            Hrišćanstvo takođe nije izmišljeno odjednom, ne za mesec ili godinu. »Svete« knjige te satanističke religije prepisivane su mnogo puta, i svaki put je to oružje oštreno. Na kraju je dobijeno ono, što mi sada možemo pročitati u Bibliji.

            Tako je bilo stvoreno drugo informaciono oružje, koje je već počelo da radi samo po sebi i u sredini nejevreja.

            Naravno, proces delovanja religije na svetovni život i istorijski proces nije tako jednostavan. U istorijskom procesu deluje mnoštvo faktora, ali religija, kao što smo već pokazali, - to je faktor najviših prioriteta upravljnaja. To ne znači da će dalje istorijski proces biti jednostavan. Mnogi faktori, naprimer volja političara, mogu da lome uticaj religije na određene periode istorije, ali bez smene religije religiozni faktori opet počinju da rade posle smrti tih političara.

            Dalje su prošle stotine godina dok ta hrišćanska religija nije razgradila Rim i slomila pagansko osećanje sveta.

            Jedan od najjačih grehova u hrišćanstvu – to je ponos. Ipak hrišćanstvo samo sebe uzdiže kao najbolju, najpametniju, najistinitiju i JEDINO ISPRAVNU religiju. Sve druge religije (a njih je veoma mnogo) – to je za hrišćane ili glupost, ili jeres.

            U principu jedine ispravnosti komunisti se od hrišćana ničim ne razlikuju. Komunari su svoju religiju takođe uzdizali kao jedinu ispravnu i pokušavali su da svu istoriju do 1917.godine predstave kao varvarski period u razvoju čovečanstva, da zaborave, prećute tu istoriju i poliju je blatom. A svoj istorijski period da prikažu kao zaokret progresa.

            Hrišćani su delovali apsolutno tako (tačnije, komunari su se naučili od hrišćana da drsko lažu) prilikom izlaganja globalne istorije. Isusovci svu predhrišćansku istoriju prikazuju kao varvarstvo, pagansko divljaštvo, mračnjaštvo. A hrišćanski period prikazuju kao etapu principijelnog progresa čovečanstva. Za hrišćane čitava ljudska istorija je – istorija jevrejskog naroda, drugi narodi i njihova istorija nisu dostojni za osmišljavanje. Ipak hrišćanstvo postoji skoro 2000.godina, a čovečanstvo – stotine hiljada godina (a postoje podaci, da čak i milione godina). 2 hiljade godina i stotine hiljade godina – zar to nije razlika? I kako su tokom tog vremena ljudi živeli bez Hrista-Spasitelja? I nisu živeli tako loše, kako se hrišćani trude da prikažu.

 

Stari svet

 

            Hajde da pogledamo, šta je ustvari predstavljalo rimsko paganstvo, to, prema hrišćanskoj propagandi navodno divljaštvo i navodno mračnjaštvo.

            Paganski svet Grčke i Rima je predao svetu ogromna dostignuća i demostrirao procvat nauke, tehnike, kulture, umetnosti, etike, estetike, sistem državnog i društvenog uređenja. Na toj osnovi je sagrađena čitava savremena evropska i severnoamerička civilizacija.

            Paganska Grčka dala je svetu takve genije i gigante misli, kao Euklid, Platon, Aristotel, Pitagora, Arhimed, Sokrat, Demokrit, Heraklit i t.d. I ti geniji su se pojavili i stvarali 3-5 stoleća pre rođenja Hrista, i upravo su oni, a ne Hristovi-spasitelji stvorili temelj čitave savremene nauke i civilizacije.

            A grčka i ruska paganska religija i mitologija. Koliko je ona lepša, logičnija i prirodnija od ubogih i ružnih hrišćanskih mitova.

            Paganski Rim je predao svetu latinsku azbuku i latinski jezik, koji je baza većine evropskih jezika, a jezik – to je najmoćniji instrument upoznavanja sveta.

            Uzgred, postoje savremena istraživanja, koja pokazuju proces degradacije savremenih evropskih jezika. Stari moćan jezik u istočnim Arijskim državama bio je sanskrit (jezik brahmana). Kasnije se pojavio ruski jezik sa 33 slova azbuke. Ruski jezik i sanskrit su – veoma bliski jezici. Čak savremeni ruski jezik ima masu zajedničkih reči sa sanskritom (22). Kasnije na osnovu ruske azbuke pojavila se latinska azbuka sa 26 slova. A kasnije na osnovu latinskog jezika pojavili su se savremeni evropski jezici, koji ulaze u indoevropsku grupu.

            Rim je predao svetu visoke uzorke kulture i umetnosti, kojima se ljudi dive sve do današnjeg dana. Predao je svetu rimsko pravo, osnovne varijante državnog i društvenog uređenja.

            A posebno treba nabrajati dostignuća egipatske, indijske, tibetske, iranske, drevne kineske i drugih predhrišćanskih civilizacija.

            Socijalna struktura Rimske imperije se sastojala od: sveštenika; patricija; plebejaca i robova. Robovi su se borili jednostavno za slobodu. Plebejci su se borili za jednaka prava sa patricijima, ali pre hrišćanstva oni nisu imali idejnu osnovu. Zbog čega to odjednom treba da imaju jednaka prava heroji, mudraci i donji slojevi društva, koji ničim nisu zaslužili priznanje. Hrišćanstvo sa svojim jedinstvenim bogom i principom jednakosti dalo je kolosalan idejni adut plebejcima, i vremenom plebajci su izvojevali pobedu, pošto ih je bilo više. A dalje proces je poznat.

            Tako je bilo i u Rusiji. Stepen realizacije hrišćanskih ideja uvek je zavisio od svetovne vlasti. Do 1917.godine u Rusiji, bez obzira na oficijelno hrišćansko pravoslavlje, nikakva hrišćanska jednakost i bratstvo nisu postojali. Postojala je složena slojevita struktura društva. Postojala je čak tabela ranga, koju je uveo još Petar I, - civilna analogija vojnih zvanja. Posle pobede komunizma sa svojim hrišćanskim principom jednakosti, sva struktura društva se pretvorila u haos. Čitav društveni mehanizam bio je potpuno dezorganizovan. Na svim nivoima upravljanja vladali su diletanti, otpadnici i donji delovi društva. Ko je bio ništa, taj je postao sve. I poslednji su postali prvi. Kako je voleo da govori Lenjin: »Kuvarica će upravljati komunističkom državom«. Šta je od toga ispalo – to je sada poznato.

            Rimski vladari su veoma kasno uvideli opasnost u hrišćanstvu, i to je uništilo veliku imperiju.

            Rimska imperija – to je izvanredna državna tvorevina koja je objedinjavala stotine naroda Evrope, Azije i Afrike u jedinstveni društveni organizam. U velikoj Rimskoj imperiji državni interesi su bili iznad plemenskih i religioznih. Svaki narod je mogao da ispoveda bilo koju religiju, i svaki narod je mogao naći u Rimu hramove svojih Bogova.

            Rimska imperija nije pala pod udarom spoljnjih neprijatelja, već je slomljena iznutra. Ključnu ulogu u tom procesu odigralo je hrišćanstvo.

            Hrišćanstvo je predstvaljalo onaj zarazni virus, koji je odigrao ključnu ulogu u duhovnom razlaganju, pogibiji i padu velike Rimske imperije.

            Prilikom primanja hrišćanstva umesto paganstva u svakoj zemlji se naglo pogoršavalo opšte raspoloženje u društvu. Umesto veselja i radosti života hrišćanstvo je nametalo društvu tugu i plač, mazohistička iskopavanja i traženja nepostojećih grehova, utučenost i bezrezultatna traženja smisla života van realnog života.

            Hrišćanstvo je izazvalo kolosalnu degradaciju čovečanstva, neuporedivo kvarenje ljudskog materijala i u duhovnoj i u fizičkoj sferi.

            Primetimo uzgred, da i u Americi i u Evropi hrišćanstvo odavno nosi samo dekorativni karakter, uglavnom za gomilu budala. Realni bog u svim hrišćanskim zemljama jeste novac. I glavna jevrejska parola – novac ne smrdi.

            325.godine naše ere u rimskoj imperiji zvanično i faktički je pobedilo hrišćanstvo. Hrišćanstvo je postalo državna religija i počelo je mračnjaštvo.

            Prvo, što su uradili hrišćani, došavši na vlast, spalili su do temelja Aleksandrijsku biblioteku, prethodno iznevši iz nje knjige za posvećene.

            Ta reakcija je imala ključan značaj za sakrivanje znanja i zamene čitavog sistema znanja novim lažnim sistemom znanja.

            325.godine naše ere na Prvom Vaseljenskom saboru u Nikeji, sabranom uz podršku imperatora Konstantina, crkveni hijerarsi su u svojoj samovolji većinom glasova (kao na partijskom sastanku) imenovali Isusa Hrista za boga (218 – »za«, 2 – »protiv«).

            Već 380.godine hrišćanstvo zabranjuje sve ostale oblike religioznosti i postaje jedinstvena i obavezna religija.

            389.godine direktnom naredbom patrijarha aleksandrijskog Teofila bio je porušen poslednji paganski hram Boga Serapisa – veličanstveni Serapeum.

            Realna istorija pisanja »svetih« hrišćanskih knjiga danas je dovoljno jasna. Hrišćanstvo se bavilo drskim plagijatom i pozajmljivalo je mitove i religiozne ideje odasvud, gde je bilo moguće (uglavnom iz Zoroastrizma). I složilo sve to na jednu gomilu (2). Zahvaljujući tome formirana je masa knjiga na različitim jezicima, raznih autora, raznih perioda, sasvim različite umetničke i istinite vrednosti. Usled toga je nastala eklektička gomila doktrina, loše uzajamno povezanih i potpuno protivrečnih.

            Da bi svu tu informacionu šarolikost sredio i »očešljao« u vidu jedne zamisli, u četvrtom veku Vizantijski imperator Konstantin je sazvao drugi hrišćanski sabor, na koji je došlo 280 predstavnika svih pravaca hrišćanstva. Polovina učesnika toga skupa, koji su propovedali one strane hrišćanstva, koje su protivrečile satanističkoj zamisli, bila je jednostavno pobijena. Posle toga Konstantin je osnovao organizaciju pod nazivom »Korektorijum«, koja je imala zadatak da koriguje  sva postojeća Jevanđelja. Usled toga su svi tekstovi na jermenskom jeziku proglašeni jeretičkim i bili su zapaljeni. Ostale su samo manuskripte, napisane na grčkom jeziku, od kojih je najranija datirana sa 331.godinom – 6 godina posle Nikejskog sabora.

            Posle toga ne Gospod bog, već su Vaseljenski sabori služitelja hrišćanske crkve stalno korigovali, kako su mogli, »svete« tekstove ili menjali i tumačili. Izuzimali su i zabranjivali čitave glave i tomove Biblije. Ponovo su cenzurisali »reč božiju«. Na jednom od takvih sabora Konstantin je bio kanonizovan kao svetac.

            Na 3. Vaseljenskom saboru 431.godine dugo su se prepirali oko toga – da li žena ima dušu ili ne. Posle žučnih diskusija prešli su na glasanje i sa većinom od jednog glasa priznali, da je žena takođe punovredan čovek. Sada to može izgledati smešno, ali malo je tu smešnog. Prema hrišćanstvu žena je – nepunovredno biće i po pitanju postojanja duše u njoj nigde otvoreno nije rečeno. U procesu stvaranja čoveka prema hrišćanskom mitu Bog je u početku stvorio čoveka prema svojoj slici i prilici, a zatim, da ne bi on bio sam, njega je uspavao i od njegovog rebra stvorio ženu (Bitisanje 2:21-22). Tako da žena ne potiče od velikog Boga, već od muškog rebra, što je daleko prozaičnije, i o njenoj duši se otvoreno ništa ne govori.

            Hrišćanstvo – to je religija koja diskriminiše ženu. Islam ni do danas ne priznaje postojanje duše kod žene. Dok se prema Talmudu muškarac može obraćati sa svojom ženom kao sa komadom mesa od mesara, Biblija i jevanđelje nisu daleko otišli od Talmuda. Dovoljno je pogledati beskrajne hrišćanske rodoslove. »Avraam je rodio Asaaka, Isaak je rodio Jakova i dalje još 40 sličnih porođaja«. Žene kao da nikako ne učestvuju u tim procesima rađanja ili je njihova uloga u tome toliko zanemarljiva, da o tome nema smisla ni govoriti.

            Ta istorijska odluka o punovrednosti žene (sa prevagom od samo jednog glasa) nije doneta na osnovu dokaza iz »svetih« tekstova (u tim tekstovima nema takvih dokaza), već na osnovu prizemnih pragmatičnih interesa hrišćanskih popova. Minimum pet puta više žena ide u crkvu nego muškaraca, i popovima nije odgovaralo da izgube takvu pastvu.

553.godine na Drugom Carigradskom saboru Vizantijski imperator Justinijan je naredio da se izbaci iz Biblije učenje o reinkarnaciji, koje je bio ostavio čak Konstantin. Iako su Biblija i Jevanđelje očišćeni detaljno, neki repovi su ostali. Naprimer, u Jevanđelju po Jovanu (9:1-3): »I, prolazeći, video je čoveka, slepog od rođenja. Njegovi učenici su ga pitali: Ravvi! Ko je zgrešio, on ili njegovi roditelji, što se on rodio slep?«. Takvo pitanje mogu da postave samo oni koji imaju predstavu o karmi, uključujući rođenu karmu, i shvataju da se čovek ne rađa sa nultom karmom, već je odnekud uzima (iz prethodnog života).

            Eto kako se realno stvaraju »rukom nepisane svete« knjige i njihova velika tumačenja.

            Za vreme sovjetskog komunizma bilo je mnoštvo zatvorenih biblioteka, specijalnih fondova, specijalnih riznica, u kojima se čuvala realna istorijska informacija, nedostupna širokoj društvenoj javnosti. Dostup u te specijalne fondove bio je veoma složen. Vi mislite da su sve to smislili komunisti? Ne, sve je smišljeno veoma davno, i smislila je jedna ista banda. Komunisti su samo iskoristili metode svojih hrišćanskih prethodnika.

            U tajnim arhivima Vatikana čuva se ogromno mnoštvo knjiga, zabranjenih za široku društvenu javnost, uključujući mnoštvo Jevanđelja koja su do nas došla: po Petru, po Andreju, po Vartolomeju, po Nikodimu, čitava tri po Marku, pri čemu je jedno od njih stvoreno za uzak krug posvećenih, po Varnavi i t.d. Još više je bilo jednostavno uništeno.

            Istovremeno u kanonskim Jevanđeljima postoji takva rupa, čije je postojanje jednostavno nepristojno. Gde je bio i čime se bavio Isus Hristos od 13. do 30. godine? Pravo vreme za formiranje ličnosti i odjednom u kanonskim Jevanđeljima potpuno odsustvo informacije. Ustvari postoji takozvano Tibetsko Jevanđelje, koje ideolozi hrišćanstva tako ne vole. U njemu je opisano, čemu se učio i čime se bavio Hristos u Indiji, Nepalu i Persiji. U ovom radu nećemo gubiti vreme na te avanture.

            Primetimo drugo. Ako nastupe takva vremena, da se svi tajni arhivi Vatikana otvore i postanu vlasništvo društvene javnosti, onda će javnost osetiti šok od upoznavanja sa naličjem istorije.

           

            Jedno od osnovnih osećanja, na koje se oslanja hrišćanska demagogija, - to je strah. Strah se kultiviše i raspiruje. Tokom četiri stoleća pre i posle rođenja Hrista bilo je stvoreno najmanje petnaest (!) apokalipsa, to jest učenja o kraju sveta (2). Posle Hrista u svetu se pojavilo čitavo stado proroka, obećavajući evo skoro dve hiljade godina (!!!) skori drugi dolazak Hrista, uspostavljanja Carstva Božijeg i kao posledica kraj ovog sveta i druge grandiozne pojave. U srednjem veku bili su periodi kada su usled raznih predskazanja svi narodi Evrope bili demoralizovani, očekujući kraj sveta. Ali ništa od toga se nije dešavalo, bez obzira na beskrajna pomeranja datuma i rokova.

            Istovremeno židokratija dobro koristi smeh. Među ruskim satiričarima nema nejevreja, sve sami hazanovi (jevrejsko prezime – prim.prev.) svih boja. Njihov zadatak je – da lansiraju par mržnja naroda prema židokratiji i pretvore tu mržnju u smeh. Ljudska pažnja se prebacuje i odvodi od uzroka pojava u vidu emocionalnog pražnjenja.

 

            Sada niz autora (22) priča verziju o tome da je ranije hrišćanstvo bilo veoma mudro i ispravno i da je Isus Hristos bio dobar, ali ti odvratni židovski popovi su sve prepisali, pokvarili sve »svete« tekstove i smišljeno od Isusa Hrista napravili đavola. Pa šta ćete, i ta verzija ima pravo na život. Tim pre što su mnogobrojna prepisivanja i izmene »svetih« knjiga – očigledan fakt.

            Ipak, zamislimo se, zašto se »sveti« tekstovi prepisuju? Sveštenici ne prepisuju učenje zato da bi ga napravili gore. Šta će im to? Oni kroje učenja prema svojim zamislima i poboljšavaju učenje sa svoje tačke gledišta. Oni od učenja prave informaciono oružje i oštre ga. I oni hteli ne hteli moraju da rade veoma složen posao.

            Zamislite sliku. Isus Hristos, ma kakav on bio, dobar ili loš, sam ništa nije pisao. On je nešto govorio i nešto radio. I to je sve. Pisali su samo njegovi učenici i očevici njegovih radnji. Veoma različiti ljudi, većinom skoro nepismeni, ponekad glupi, emocionalni, koji različito i subjektivno doživljavaju ono što se dešava. I recimo vama donesu na stotine takvih svedočanstava. U arhivima Vatikana postoje desetine Jevanđelja i mnogo stotina manjih svedočanstava. I među njima jedna protivreče drugima. Postavite se na mesto »svetih« popova, koji su rešili nekako da srede tu ogromnu imovinu i da je ukroje prema svojoj zamisli. Rad koji je, najblaže rečeno, titanski.

            Posle prepisivanja hrišćanstvo je smanjilo količinu protivurečnosti. Naprimer, zašto je kasno hrišćanstvo izbacilo iz ranog hrišćanstva ideju karme i reinkarnacije? Zato što ta ideja u potpunosti protivureči idejama jedinstvenog života, jedinstvenog spasenja preko Hrista i ideji Pakla i Raja. Ili i jedno i drugo. Popovi su morali da biraju. Neće valjda radi ideje karme i reinkarnacije bacati ideju spasenja preko Hrista i ideju Pakla. Na idejama spasenja i Pakla se bazira čitava histerija. Ideja spasenja programira moćne emocije ljubavi i zahvalnosti prema Isusu. A ideja Pakla programira moćne emocije straha. Ako se te ideje odbace, onda svo hrišćanstvo se može raspasti kao kula od karata.

            Stvarno (ne knjiško) učenje Isusa Hrista i sam istorijski (to jest realno postojeći, a ne knjiški) Isus Hristos nisu nam dostupni. Nama je dostupna kanonska ili knjiška varijanta hrišćanstva preko »svetog« Jevanđelja ili »još svetijeg« Starog Zaveta, na kome je Jevanđelje bazirano. O istorijskom Hristu možemo samo da nagađamo. Niko od nas sa njim lično nije kontaktirao. Ali nama je dostupan kanonski Isus Hristos, to jest takav, kako on izgleda u Jevanđelju. I iz Jevanđelja, i iz čitave Biblije nesumnjivo se vidi da je kanonsko hrišćanstvo – satanizam, a kanonski Isus Hristos – to je čist đavo.

            Primetimo da Isus i Hristos – to nije jedno isto. U Jevanđelju po Luki (2:21) nedvosmisleno je rečeno o pravom imenu Nazarećanina. Njegovo originalno ime jeste – jevrejsko ime Isus, i to je sve. Samo Isus. Isus je sebe nazvao Hristom u 30.godini, posle povratka iz Indije i Tibeta, prisvojivši sebi tuđe duhovno ime.

            Pitanje o tome u kom stepenu su crkvena prepisivanja učenja Hrista izopačila stvarno učenje Hrista – to je čisto akademsko i malo sadržajno. Istorijski Hristos nas može malo interesovati, pošto on ni na šta i ni na koga ne utiče. A kanonski, knjiški Isus Hristos stvara hrišćansku religiju.

            Danas, posle otvaranj amnogih arhiva komunista vidi se, da je rukopise Lenjina često ispravljao svojom rukom Staljin, iskrivljujući smisao onoga što je Lenjin pisao, i to neke fragmente menjao smisao do suprotnog. Ipak ako pogledate u kom stepenu se razlikuje prepravljen Lenjin od originalnog, onda u celini to ispravljanje nema principijelan karakter, i praktično ne menja suštinu lenjinovog učenja. To jest u celini opšti smisao je jedan isti. Koliko je prepravljeni Lenjin – gadost, toliko je originalni Lenjin – isto takva gadost. I nema smisla analizirati tu razliku.

            Po pitanju realnosti raspeća Isusa Hrista postoje različite verzije. Postoje verzije da je to bila smišljeno falsifikovanje i da su razapeli nekoga drugog, postoje verzije, da su Hrista stvarno razapeli. Ali za nas to nema posebnog značaja. Čak i ako su Jevreji razapeli Hrista, to uopšte ne govori o suprotnosti između hrišćanstva i jevrejstva. Komunisti su takođe ubili Trockog, ali to nimalo ne govori o suprotnosti između komunizma i trockizma. To je samo međusobno ujedanje između različitih paukova u istoj tegli.

 

            529.godine hrišćanski imperator Justinijan zatvorio je Atinsku akademiju, koju je osnovao još Platon. Ljudski razum se pomutio i ućutao na mnogo vekova, toga dana je konačno nastalo mračno srednjevekovlje.

            Mržnja hrišćana prema nauci nije znala granica. Osnovni oblici medicine su smatrani za đavolski posao. Lekare, posebno one koji proučavaju anatomiju čoveka, bave se otvaranjem leševa, trenutno su spaljivali na lomačama. Imperator Justinijan, istinski pravoslavni hrišćanin, zabranio je čak matematiku kao »pagansku nesreću«. U komunizmu su zabranili genetiku kao »fašističku« nauku, zabranili su kibernetiku zbog odsustva materijalizma.

            I ne samo prema nauci. Hrišćanstvo i komunizam – to je krajnja netrpeljivost prema drugačijem mišljenju, a najglavnije – mržnja prema pravednoj i istinitoj informaciji.

            Hrišćani su – ljudi beskrajne laži. Propovedajući na rečima ljubav prema bližnjem, ljubav prema svojim neprijateljima, započeli su masu najkrvavijih ratova i krstaških pohoda.

            Isusovci ne samo da su voleli da prolivaju krv, već su i spaljivali čitave gomile ljudi na lomačama. To se kod njih naziva »voleti svoje neprijatelje«, kako je zaveštao »veliki« Hristos. Podli licemeri.

            Prema podacima koji su opštepriznati u nauci, hrišćani su spalili na vatri Trinaest miliona ljudi. Zamislite tu jezivu cifru. I to nisu spaljivali najgore. Dovoljno je setiti se Đordana Bruna, naslednika velikog Kopernika, koga su hrišćani spalili u Rimu 1600.godine za to što je tvrdio da je zemlja okrugla i što se ona okreće oko sunca. Zar nisu poslednju ulogu u odluci o spaljivanju Đordana Bruna odigrale njegove reči: »Židovi su šugava, gubava i opasna rasa, koja zaslužuje da se iskoreni od samog dana rođenja«.

            Galileju su takođe pretili da ga spale, i on je morao formalno da se odrekne od svojih pogleda. Uopšte, koga su hrišćani spaljivali? One koje su nazivali jereticima. A ko su to jeretici? To su oni koji misle drugačije, koji se ne slažu sa hrišćanskim bezumnim mitovima. To jest to su najrazumniji ljudi. Uopšte oni koji misle drugačije – to i jesu oni koji misle. Da li oni misle pravilno ili ne, to je drugo pitanje, ali oni misle samostalno. Može li se reći da misle za one koji kao magnetofon ponavljaju tuđe misli, a sami nisu sposobni za nekakvu originalnu misao, koju niko ranije nije izrekao? Naravno, ne. Drugačije mišljenje – to i jeste samostalno mišljenje, zahvaljujući kome se odvija progres (ili regres) ljudske misli. I eto deset vekova hrišćani vode rat protiv ljudske misli, protiv sposobnih i talentovanih ljudi, baveći se antiselekcijom i genocidom protiv istaknutih ličnosti. Glavni neprijatelj  hrišćanstva – to je čovek koji misli, logički misli ili, kako oni nazivaju, čovek »leve hemisfere«, to jest onaj, kod koga radi leva moždana polulopta. Cilj hrišćanstva je – da maksimalno uveća broj ljudi rulje, kod kojih radi samo desna hemisfera, a leva je – za 90% paralizovana. Takvim slaboumnim oni umeju da upravljaju savršeno.

            Prijatelji moji! Setite se vremena satanskog komunizma. Kakva je bila masovna propaganda? Kako je komunizam prikazivan? Kao najhumanija, najčovekoljubija, najprogresivnija ideologija. Uporedite tu propagandu sa onim, što mi danas znamo o bezgraničnim zverstvima komunizma. Vi mislite da sa hrišćanstvom stvar stoji drugačije? Ne, slika je potpuno ista. Komunizam i hrišćanstvo – to su vukovi u ovčijoj koži.

            Iza lažnih visokoparajućih reči o ljubavi prema svome bližnjem skriva se realno zversko keženje hrišćanstva.

            Hrišćanski idiotizam je dolazio do teško shvatljivih oblika. Drevni rimski varošanin je tri puta dnevno išao na kupanje, premazujući telo miomirisima. Saune i sportske sale, gde je čovek jačao svoje telo, smatrane su za obavezne opštedržavne institucije. Pogledajte antičke skulpture. Snaga života se bez teškoće očitava u svakoj liniji.

            A zbog hrišćanstva Evropa se nije menjala preko petnaest vekova.

            Isusovci su smatrali saune i bazene, gde se ljudi nalaze polu ili potpuno goli, rasadnicima paganskog razvrata.

            Hrišćanstvo je podelilo jedinstvenog celovitog čoveka na dva neprijateljska dela: dušu i telo. Hrišćanstvo je preziralo telo i sve telesne radosti. Mislilo je samo o duši. Kako da je više unakazi. Sport i sva jačanja »prolaznog« tela su smatrani besmislenim i štetnim radnjama. Sportska takmičenja, uključujući i olimpijske igre, bila su zabranjena.

            Hrišćanstvo je izazvalo kolosalno kvarenje ljudskog materijala u duhovnoj i fizičkoj sferi, koje se ni sa čim ne može uporediti.

            Naravno, i pre hrišćanstva su bili primeri divljaštva, razvrata, žestokosti i nehumanosti. To je bilo uvek i svuda. Ali takvo mračnjaštvo, zverstvo, krstaške pohode i najžešće zločine protiv čovečanstva, koje je učinilo hrišćanstvo, čovečanstvo nije znalo. Čitave svoje istorije hrišćanstvo se samo time i bavilo, da je neko nekoga klao: katolici su klali čas albigojce, čas protestante, »pravoslavni« – čas pavlikićane, čas bogumile. Krv, krv i još jednom krv – eto šta je hrišćanska ljubav prema bližnjemu i ljubav prema svojim neprijateljima. Samo zločini hrišćanskog sina – komunizma se mogu uporediti sa time.

            Današnji filmovi o rimskom paganstvu tipa »Klaigula« – to su visokoplaćene svrsishodne insinuacije, daleke o d realne istorije. Uzgred, među rimskim papama nije bilo ništa manje homoseksualaca, nego među rimskim imperatorima.

            Analognu prljavu rusofobsku kinematografsku insinuaciju snimio je cionista A.Tarkovski u filmu »Andrej Rubljov«. Praznik Ivana Kupale je prikazan kao masovni razvratni čin. Ruske žene su prikazane kao poslednje bludnice, koje trče za tatarskim zavojevačima. Navodno ničeg svetlog u Rusiji nema. Ruski narod i njegova istorija poliveni su blatom. U filmu su svi ruski ljudi prikazani u negativnom svetlu.

            Analiza faktičke istorije hrišćanskog mračnjaštva je isuviše velika i ne ulazi u temu ovog rada. Ovde se stavlja akcenat na logičnu suštinu hrišćanske ideologije. Koga interesuje faktička istorija čudovišnih hrišćanskih zločina, može na tu temu da pročita interesantnu knjigu »Golgota« (6).

            Posle uvođenja hrišćanstva u rimsku imperiju Jevreji su pohrlili da je preuzmu pod svoju kontrolu, ali su se uverili da hrišćansko oružje ne radi na apsolutan način. Stepen njegove efikasnosti nije bio toliko jak, kako bi oni hteli, pošto se svetovna vlast još nije nalazila u rukama Jevreja.

            Jevreji su se sudarili sa jakim suprotstavljanjem od strane svetovnih vlasti. Imperator Konstantin je izdao veoma žestoke zakone u odnosu na Jevreje sa ciljem da izoluje jevrejski ekonomski uticaj. A imperator Teodosije II je 439 lišio Jevreje svih građanskih prava, isključio ih je iz državne službe, kuda su oni uspeli da prodru početkom V veka, i zabranio je izgradnju novih sinagoga. Najzad, za vreme ikonoborskih imperatora položaj Jevreja se toliko pogoršao, da su oni bili prisiljeni da beže u tuđe zemlje, naseljene turskim i slovenskim plemenima.

 

Srednji vek

 

            Hrišćanstvo se nije razvijalo nesmetano. Zahvaljujući nacionalnom elementu u hrišćanstvu se odvijao stalan proces oplemenjivanja hrišćanstva. Taj proces je uvek plašio Levite, i oni su stalno nastojali da podele i međusobno zavade različite hrišćanske konfesije. Pa ipak, rukovodstvo hrišćanskih konfesija ponekad je igralo zloslutnu ulogu za Jevreje. U XII-XIV veku Arijevci su toliko zauzeli hrišćanske crkve i u Evropi i u Rusiji, da su se te crkve od sluge Levita počele pretvarati u njihovog ljutog neprijatelja.

            Do tog vremena, preodolevši raskol u islamu na sunizam i šiizam koji su inspirisali Leviti, muslimani su prestali da cene Jevreje.

            Za vreme Karla Velikog Jevreji su imali grandioznu trgovinu na obalama Sredozemnog mora i lukavo konkurisali Grcima. Oni su uspeli postepeno da uzmu pod svoju kontrolu Sredozemno more – centar tadašnje kulture, industrije i trgovine.

            Renesansa, kulturni preporod gradskog života i formiranje cehova, koji su doveli Zapadnu Evropu u XIV veku do komunalnog pokreta, bili su za Jevreje nepovoljni. Oni su krili u sebi klicu strašne opasnosti za ekonomsku prevlast Jevreja. Eto zbog čega su još u XII veku, na samom početku razvoja gradskog elementa, između hrišćana i Jevreja počeli da se javljaju jaki sukobi, zbog čega su vlast i uticaj Jevreja naglo pali.

            Jevreji su otkrili novo sredstvo bogaćenja  u periodu početka krstaških pohoda. To sredstvo je predstavljao rat. Jevreji su se uverili da finansiranje ratova daje prihod koji se ni sa čime ne može uporediti. Epoha krstaških pohoda izazvala je ogromnu potrebu za novcem i davala je Jevrejima mogućnost da iskoriste tu okolnost u cilju sopstvenog bogaćenja. Od tada je iza leđa svih velikuh ratova stajala kosmata ruka svetskog jevrejstva.

            Ipak lako bogaćenje je povuklo za sobom plaćanje ceha: počeli su strašni progoni Jevreja i njihova masovna proterivanja.

            Prva eksplozija narodne mržnje prema Jevrejima pojavila se već za vreme prvog krstaškog pohoda 1096.g. Desetine jevrejskih zajednica oko Rajne bile su uništene, proterane ili ubijene. Položaj Jevreja u Francuskoj se pogoršao, posebno za vreme Filipa II Avgusta (1180-1223). On je naterao Jevreje da vrate zemlji ono, što su pomoću lupeštva nakrali.

            U Engleskoj su štitili Jevreje do kraja XII veka. Zatim su odmah počela strašna progonstva, koja su se postepeno pojačala za vreme Ričarda. Ričardovi sledbenici su konačno rešili jevrejsko pitanje. 1290.g. Jevreji su bili potpuno i konačno proterani iz Engleske. Ali nacionalno samoljublje Jevreja posle tog sramnog proterivanja nimalo nije stradalo: kroz 300 godina oni su ponovo u svojstvu nezvanih gostiju prešli na Britanska ostrva.

            Posle poraza u Engleskoj Jevreji su promenili taktiku. Posebnu pažnju su posvetili stvaranju tajne mreže zavere za svrgavanje svih evropskih monarhja, započinjanje svetskog rata i uspostavljanje svoje diktature u čitavoj Evropi. U Francuskoj u periodu vladavine Filipa IV po nadimku Lepi 1306.g. bila je pripremljena najjača zavera. Osnovna udarna snaga te zavere bili su templari, koji su imali snažnu organizaciju i do tada stvorili svoju državu u državi. Templari nisu imali prava da imaju žene i davali su zakletvu bezbračnosti. Ali za njih to ograničenje nije bilo teško, pošto su svi templari bili pederi.

            Zaveru su uspeli da otkriju 1306.g. igrom slučaja. Filip Lepi je znao sve opasnosti i posledice svoje borbe, odlično se pripremio, dobio je saglasnost pape Klimenta V i 1307.g.  uništio templare gvozdenom rukom. Udarac Gvozdenog Kralja bio je veoma težak. Duhovni naslednici templara ne mogu to da zaborave Filipu ni danas, nastavljajući da polivaju blatom njegov čabar u svojim pseudoistorijskim istraživanjima.

            20.novebmra 1314.g. Filip Lepi je umro od strašne bolesti, izgleda da su ga otrovali, ali slava njegovih hrabrih postupaka nadživeće vekove. Filip Lepi je pomerio Prvi svetski rat tačno za 6 vekova. Za 6 vekova bili su ometeni planovi uspostavljnaja svetskog gospodarstva židokratije.

            Večnaja pamjać i večna slava Velikom Gvozdenom Kralju Francuske – Filipu Lepom! Veliki Duh Filipa Lepog uvek je sa nama!

            Veoma je važno istaći da je Filip Lepi bio unuk ruske kneginje Ane Jaroslavovne.

            Gospodari židomasonstva su uzeli u obzir greške 1307.g. i izveli ozbiljne zaključke. Glavni zaključak: jedino upravljanje gojskih vladara treba da bude ograničeno širokim savetom ili parlamentom, kuda je lako uvesti svoje ljude. Sa takvim bremenom na leđima ni jedan kralj ne može da uradi ono što je uradio Gvozdeni Kralj.

            Kroz 70 godina posao Filipa Lepog je nastavio  ruski vojskovođa Aleksandar Nevski. Njegova državnička mudrost mu je dozvolila  da blagovremeno prepozna glavnu opasnost, koja potiče od viteza Tevtonskog reda. Taj red je ponikao u onom istom čudnom domu u Jerusalimu, kao i orden templara i skoro istovremeno sa njim.

            Taktika i postupci tevtonskih pasa-vitezova analogna je postupcima templara i oni su bili usmereni pre svega protiv Istočne Evrope, i posebno protiv Rusije. I Rusija je prva udarila po potomstvu Levita, koji su se izlegli na ruševinama Solomonovog hrama. Osnovna kičma Tevtonskog reda bila je slomljena ujedinjenim snagama Slovena, Tatara i Litvanaca u bici kod Grinvalda 15.jula 1410.g.

            Večnaja pamjać i večna slava Velikom Heroju Rusije – Aleksandru Nevskom! Veliki Duh Aleksandra Navskog uvek je sa nama!

 

            Položaj Jevreja u nemačkim zemljama nije bio lak. Ovde se kod Jevreja primećuje ona ista strast prema lakoj zaradi, lušeštvu i prevari. Progoni nisu izostali i planuli su u svim posedima knezova, naročito u Šleziji 1453.g.

            Ali sva ta proganjanja Jevreja u Francuskoj, Engleskoj, Prusiji i Šleziji blede pred onim udarcima, koji su bili u Španiji krajem XIV veka, kada je bilo ubijeno preko 100 hiljada Jevreja. Taj narodni čin naterao je vladu da potpuno protera Jevreje sa poluostrva.

            2.avgusta 1492.g. Jevreji su, pod pretnjom fizičkog uništenja, bili prinuđeni da napuste Španiju. Ali, kao što smo više puta primećivali, ni to progonstvo nije bilo zauvek. Vremenom Jevreji su se opet mirno vratili u Španiju.

            U svim vremenima svi narodi sveta nisu u potpunosti shvatali suštinu Jevreja. Njima se uvek činilo da je ono, što je ranije bilo u istoriji, već prošlo, da se život promenio i postao drugačiji, sve se promenilo, Jevreji su postali drugačiji. To mišljenje je – duboka greška. Na ovom svetu u oblasti suštine ljudi malo se šta menja. Sve ostaje onako kako je bilo pre više hiljada godina. I suština ljudi se malo menja, i savremeni Jevreji su u potpunosti onakvi, kao i pre više hiljada godina. Ništa se globalno ne menja, na žalost. Beskrajne varijante jedne iste teme.

            U Švedskoj hrišćanstvo se konačno odomaćilo tek 1248.g., a velika kneževina Litvanija ostala je paganska sve do kraja IV veka.

            »U XVI veku ruke hrišćana su došle do Japana, ali mudar istočni vladar segun Tokugava Iejasu, koji se nekoliko godina divio hrišćanskoj rugobi, 1614.g. zvanično je zabranio hrišćanstvo, ostavivši uspomenu o sebi kao velikom vladaru, koji se stvarno brinuo o svom narodu. Slava mu!« (2, gl. 28). Zahvaljujući dominantnoj nacionalnoj paganskoj religiji »Sintoizmu«, Japanci su sačuvali paganski pogled na svet i paganski način života. Svaki Japanac piše pesme. Svaki pravi ikebanu. Svaki se klanja prirodi, ume da se divi njenoj lepoti i da crpe snagu iz prirode. Hrišćanstvo ne može da shvati dubok smisao japanskog sistema doživotnog najma, a još manje duh velikih japanskih samuraja.

            Cionističke SAD za vreme Drugog svetskog rata su bacile na Japan atomske bombe i razbile Japan pomoću Staljina. Ali nisu umeli da uvedu hrišćanstvo. Velika većina Japanaca odbacuje tu religiju raspada. Danas je Japan država sveta koja se najbrže razvija.

           

HRISTIJANIZACIJA RUSIJE

 

            Kako je hrišćanstvo osvojilo Rusiju? Prema zvaničnoj verziji, najpre je hrišćanstvo doneo u Rusiju sam Andrej Prvozvani – brat Petra učenika-izdajnika Hrista. Da li je on propovedao ili još neko – to nije toliko važno. Važno je da na te propovedi niko od ruskog naroda nije trzao, izuzev neznatne količine maloumne publike. Propaganda hrišćanstva se odvijala u Rusiji tokom 1000 godina, ali ništa suštinski nije dala. Rusija kao što je bila, tako je i ostala paganska. Uticaj hrišćanstva je bio mali. Kod ruskog naroda u to vreme dobro je radio zdrav smisao.

            Ali za vreme paganstva Rusija je cvetala i burno se razvijala, i satanistički okultisti su hteli da zarone Rusiju u informaciono polje svojih religija.

            Hrišćanstvo je zauzelo Rsiju 988.godine n.e. za vreme vladavine kneza Vladimira. Kako je došlo do toga?

            Zvanična verzija se može pročitati u zvaničnoj istoriji Rusije, naprimer u (10). Ukratko slika je navodno bila sledeća.

            Pre kneza Vladimira carovalo je paganstvo, i Rusija je cvetala. Susedni narodi su nagovarali Vladimira da pređe u njihovu veru, kod njega je dolazilo mnoštvo izaslanika od kamskih Bugara, od nemačkih katolika, od Jevreja i Grka, i svaki je hvalio svoju veru. Vladimir je najpre ocenjivao te vere prema lepoti izmišljenog.

            Naprimer, Bugari su tada bili muhamedanske vere i pričali su, kako će, navodno »na onom svetu svaki muhamedanac imati po nekoliko žena, koje nikada neće ostareti«. To se dopalo Vladimiru (kako se njemu ne bi dopalo, on je u to vreme imao 800 žena i ljubavnica), ali mu se nije dopalo, što se ne sme piti vino i jesti svinjetina.

            Katolike Vladimir nije hteo zbog toga, što su oni nasilno prevodili u svoju veru i veoma su mnogo ugnjetavali slovenska plemena Moravce, Sorabe, Obotrite i Pomorjane u Nemačkoj.

            Jevreji su takođe hvalili svoju veru. Ali Vladimir ih je pitao: »Gde vam je domovina?« Oni su rekli: »U Jerusalimu, ali Gospod nas je u gnevu rasejao po tuđim zemljama«. Vladimir je odgovarao: »Ali kad vas je Bog odbacio i rasejao, kako smete da propovedate svoju veru?«

            Grčki izaslanik je pokazao Vladimiru sliku strašnog suda, knez je zadrhtao i zamislio se. Ipak Vladimir nije hteo da žuri, bojao se da ne pogreši u tako važnom poslu. Posavetovao se sa boljarima. Oni su mu rekli: »Svako hvali svoju veru, ali najbolje je poslati ljude u različite zemlje i saznati, gde je bolja vera«. Vladimir je poslao deset najpametnijih boljara kod Bugara, Nemaca i Grka.

            Kod Bugara su našli siromašne hramove, tužne molitve, tužna lica; kod Nemaca mnogo obreda, ali bez lepote i veličanstvenosti. Najzad su stigli u Carigrad. Imperator je saznao za to i rešio da pokaže Rusima patrijarhovu službu. »Sa patrijarhom je služilo mnogo sveštenika, IKONOSTAS JE SIJAO OD ZLATA I SREBRA, TAMJAN JE MIRISAO, PESMA SE ULIVALA U DUŠU«.

            Spoljašnja lepota i veličanstvenost, raskoš i bogatstvo zapanjili su i oduševili boljarsku komisiju, i kada se ona vratila u Kijev, rekla je Vladimiru: »Posle slatkog čovek ne želi gorko, tako i mi, videvši grčku veru, ne želimo drugu«. »Šta ćemo, neka bude tako, biramo hrišćanstvo«, - rekao je Vladimir.

            I dalje umesto propagandističke kampanje i ubeđivanja Vladimir je pošao da ruši rusku religiju i uvodi hrišćanstvo silom i krvlju.

            Eto tako se prikazuje proces hristijanizacije Rusije. Iz čitave te zvanične istorije sledi, da sama procedura izbora religije kod Vladimira je navodno nosila naivni karakter. Glavnu ulogu u tome nije odigrala osmišljenost religije (nju niko nije analizirao), već spoljašnja lepota rituala i boljarska težnja ka raskoši i bogatstvu. To jest, prema zvaničnoj verziji, uvođenje hrišćanstva u Rusiji je predstavljalo rezultat Vladimirove gluposti i njegovog okruženja.

            A kako je ustavri bilo? Sva ta zvanična verzija, blaže rečeno, ne odgovara istini. Setimo se da je otac kneza Vladimira, veliki knez Svjatoslav, prezirao hrišćanstvo i odlično shvatao njegovu suštinu. On je nepokolebljivo izrekao: »Vera hrišćanska – jeste nastranost«.  Nije mogao sin Svjatoslava, znajući očevo mišljenje, tako odjednom promeniti religiju ruskih predaka. Tako nikada nije bilo u Rusiji. Nije bilo tako primitivnih razloga za takvu ozbiljnu odluku, kao što je promena religije, stare nekoliko hiljada godina, kako je to opisano u zvaničnoj istoriji. Pa i narod ne bi trpeo takvo iživljavanje nad hiljadugodišnjom religijom predaka. Obesili bi takvog poganog kneza, ni družina mu ne bi pomogla.

            Hajde da pogledamo, ko je bio knez Vladimir, odakle se on pojavio.

            Pojava Jevreja u Kijevskoj Rusiji pada u veoma daleku epohu. Jevreji, koji su živeli pre Vladimira, bili su iz Hazarskog carstva. Što se tiče hazarskih Jevreja, o njima nemamo strogo naučnih podataka. Poznato je samo to, da je čitav niz strogih mera protiv njih sa strane Imperatora Justinijana i imperatora-ikonoboraca naterao Jevreje da beže preko Kavkaza na obalu Volge, Dona i obale Crnog mora (21). Deo izbeglica se rastvorio u masi planinskih kavkaskih plemena i, izgubivši svoju nacionalnost, predao tim plemenima neke fiziološke crte jevrejskog tipa. Drugi Jevreji su našli sebi utočište među Hazarima, Karaimima i drugim plemenima, koja su živela na teritoriji današnjeg juga Rusije.

            Oko 730.g. Jevreji su potpuno pokorili sva hazarska, karaimska plemena i vlast je preuzeo jevrejski car ili »kagan«. Kagan je zajedno sa svojim velikodostojnicima primio judeističku veru i učinio da ona bude vladajuća u zemlji. Tako je nastalo to jevrejsko carstvo. Carstvo je bilo jako. Čak mu je Kijev neko vreme plaćao danak, ali to je trajalo kratko.

            965.g. knez Svjatoslav je zauzeo hazarsku tvrđavu Sarkel na Azovskom moru, a 969.g. pala je i prestonica Hazara – Itilj.

            Svjatoslav je zauzeo  carstvo hazarkog kaganata i pripojio ga Rusiji. Ali posle toga hazarski Jevreji su počeli brzo da preplavljuju  Kijevsku zemlju. Njih je tamo privlačio ogroman trgovinski značaj Kijeva, koji je ležao na glavnom vodenom putu od Grka prema Varjaškom moru.

            Ubacivanje svojih kadrova u najviše ešelone vlasti i zavođenje vlastodržaca preko jevrejskih žena – to je jedna od najomiljenijih jevrejskih metoda.

            Majka kneza Svjatoslava – kneginja Olga, ne predvideći nikakve loše posledice, uzela je na rad kao ključarku devojku Malušu (skraćeno od imena Malka – na ivritu carica). Otac te Maluše bio je rabin, koji je takođe imao jevrejsko ime Malk (na ivritu – car) iz ruskog grada Ljubiča, koji se u svoje vreme nalazio u vazalnoj potčinjenosti od Hazarskog kaganata (15).

            Po nagovoru svoga tatice Maluša je u jednom lepom momentu odmora napojila i zavela kneza Svjatoslava i zatrudnela. Kneginja Olga, saznavši da je Maluša začela od Svjatoslava, naljutila se i proterala je u selo Budutino blizu Pskova, gde se i rodio Vladimir.

            Dalje u »Povesti vremennih let« Vladimir – unuk rabina Malka počeo je da figurira kao »robičič«, t.j. »rabinič«, pa ipak u kasnijim zvaničnim istorijama Rusije počeo je uporno da se prevodi kao »sin robinje«.

            Nije se bolje odnosio prema plodu svoje trenutne (zbog pijanstva) veze i sam knez Svjatoslav Igorevič. Napuštajući zemlju Rusku i odlazeći u Bugarsku, Svajatoslav je najstarijeg sina Jaropolka postavio za kneza u Kijevu, srednjeg Olega u zemlji Drevljanskoj, a najmlađem Vladimiru nije dao nikakav deo. Novgorodci su, težeći ka samostalnosti od Kijeva, prema savetu Dobrinje (brata Malke) počeli da traže od Svjatoslava njegovog sina Vladimira za kneza. Svjatoslav nije voleo Novgorodce i, predajući im polukrvnog sina Vladimira, rekao je: »Uzmite ga! Kakvi ste Vi, takav Vam je i knez«.

            Novgorodci su poveli kod sebe maloletnog Vladimira, sa njim je pošao i njegov rođeni ujak Dobrinja (to je na ruskom, a originalno ime je Dobran) i vladao je Novgorodom dok je Vladimir ojačao (izvor »Povest vremennih let«, 1864.g.).

            Dabran-Dobrinja nije dremao na prestolu, već je mislio o hiljadugodišnjim judejskim planovima. Najpre je poslao Vladimira na dvogodišnje stažiranje u Zapadnu Rusiju, gde je do tada arijska vera veoma degradirala zbog neprimetne podrivačke delatnosti judeja-pseudopagana. Upravo su ti takozvani pagani daleko pre pojave Vladimira polako, ali sigurno razvraćali zapadne Ruse uvođenjem grubih idola svuda, hramova starih Slovena i, uglavnom, prinošenjem krvavih žrtava. Najčešće su kao žrtve korišćeni nevini dečaci, čija je krv kod Jevreja bila veoma tražena.

            Za vreme tog stažiranja Judeji su obučili Vladimira, kako da se osveti omrznutim rođacima po očevoj liniji zbog gubitka vlasti rođaka po majčinoj liniji u Lobiču i u Hazarskom kaganatu. On je trebao da uništi arijsku veru iznutra uvođenjem ropske hrišćanske religije.

            Vrativši se u Novgorod sa družinom izroda koju je iznajmio jevrejskim novcem, Vladimir surovo i podmuklo ubija svog brata Jaropolka (jer on je samo goj – stoka na judejskom) i uzurpira vlast u južnoj Rusiji. Trudnu udovicu svoga brata sveti Vladimir je silovao, i uzeo je sebi drugu ženu Rogendu, koju je za početak silovao u jurišom zauzetom Polocku pred očima njenih vezanih roditelja-knezova, koje je zatim naredio da ubiju.

            Sevši na kijevski presto, on je prema ranije razrađenom paklenom planu počeo da ispoljava povećano poštovanje prema arijskim Bogovima. Priziva da se postave idoli koji ranije nisu bili poznati u Rusiji i ne samo da im se klanjaju, već i da im prinose kao žrtvu nevine dečake. Žrtvenu krv su sakupljali i isporučivali judejskim naručiocima. 10 godina idolopoklonstva, praćenih krvavim fanatizmom, kao što je i bilo planirano, uništilo je arijsku religiju iznutra. Rusi su počeli da se bune protiv sopstvenih Bogova, kojima su se pre toga klanjali hiljadama godina. Tek posle toga Vladimir je uveo  hrišćanstvo silom, ne izazvavši naročito snažan otpor, koji bi ovog Židovčića mogao da košta života (15). Neka bude triput proklet taj šugavi Židovčić!

            I tu rugobu hrišćani nazivaju Vladimir – lepo sunce. On im je jedan od glavnih svetaca. Kakva religija – takvi i sveci.

            Bez obzira na to što je stara religija bila u znatnoj meri kompromitovana, novu hrišćansku veru ruski narod nije primio. I hrišćanstvo, i komunizam nametnuti su Rusiji silom, žestokom silom. I jedna i druga jevrejska religija su prolile u Rusiji more krvi najboljih sinova otadžbine.

            Najpre su Vladimir i njegova židovska banda poubijali paganske čarobnjake. Zatim je Vladimir pozvao iz Carigrada Judeje u popovskim mantijama koji su počeli rat protiv »poganog paganstva«, kako su ti Židovi nazivali našu svetlu religiju.

            … Na širokim stogovima, u noćnim vatrama

            Palili su paganske »crne knjige«.

                        Sve što su Rusi od iskona

                        Na kori breze crtali glagoljicom,

                        Poletelo je kao đubre u grlo vatre,

                        Ozareno carigradskom trojicom.

            I gorela su u knjigama brezovim

            Čuda čudna, tajne tajnovite,

            Čuvene blage pesme

            Trave mudre, zvezde daleke.

                                                (Igor Kobzev)

            996.g. knez Vladimir uništava detaljan Letopisni Svod Ruske Imperije i uspostavlja zabranu na Ruskoj istoriji pre hristijanizacije, to jest zatvara istoriju. Ali, bez obzira na sva staranja,  Vladimir i njegova banda nisu uspeli da potpuno likvidiraju istorijske izvore. Njih je bilo veoma mnogo, i oni su veoma brzo rašireni veoma široko.

            Najveću ulogu u očuvanju drevnih paganskih rukopisa odigrao je Novgorodski knez Jaroslav, koga je narod nazvao Mudri zbog njegove ljubavi prema knjigama i osnivanja velike biblioteke. Njegova kći Ana Jaroslavna, nasledila je od oca strast prema knjigama. I kada su je udali za Francuskog kralja Henriha I Kapeta, ona je odvezla u Francusku mnoge ruske starinske manuskripte, uključujući i runske knjige i svitke. U Francuskoj te knjige su najpre čuvane u kraljevskoj biblioteci, a kasnije u opatiji Sanlis koju je osnovala Ana, gde su one čuvane skoro 800 godina do početka »velike« Francuske revolucije. Posle revolucije drevne slovenske knjige su započele svoje turneje po svetu, prelazeći iz ruku u ruke. Istorija tih turneja se može pročitati u knjizi A.I.Asova (25).

            Istorijski izvori su otkrivani u nedavnoj prošlosti, pronalaze ih i u naše vreme.

            »Slovo o polku Igorevu« je pronašao 1795.g. grof Musin-Puškin.

            »Velesova knjiga« je otkrio 1919.g. pukovnik A.Izenbek na razorenom imanju između gradova Kursk i Orel.

            Komunari su tvrdili da je do 1917.g. u istoriji bio varvarski period i ničeg velikog nije bilo. Hrišćani govore to isto o vremenu pre 988.g. da je tamo carovala nepismenost, nije bilo pismenosti, da su hrišćani navodno doneli prosvećenost u Rusiju. Danas su ruski naučnici dokazali postojanje nekoliko vrsta pismenosti u Rusiji pre 988.g. Otkriće »Velesove knjige« bilo je u svoje vreme skoro senzacija. I odmah su se uključili naprijatelji ruskog naroda – akademik mason Lihačov D.S. i njegova ekipa. Oni su počeli da dokazuju da je »Velesova knjiga« - falsifikat. Šta se može, židomasonske metode se ne odlikuju raznovrsnošću. A »Velesova knjiga« tvrdi da su Grci stvorili svoju pismenost na osnovu slovenske, proučavajući pismenost Slovena. Današnja dešifrovanja staroslovenskih rukopisa pokazuju da staroslovenski jezik nadmašuje prema starosti starogrčki i latisnki.

            Danas u Moskvi deluje udruženje »Vsejasvetnaja gramota« (44) (Pismenost celog sveta – prim.prev.). Oni uče da je postojala sveta pismenost – Pismenost celog sveta, koja je uključivala 64 malih i 83 velikih slova. Ćirilo i Metodije su delimično bili posvećeni u nju, oni su na osnovu tog pisma stvorili primitiviziranu varijantu azbuke, poznatu kao ćirilica. To Udruženje tvrdi da je Pismenost čitavog sveta primljena kao deo Otkrovenja Odozgo i to 3500 godina pre naše ere.

            Ako je suditi na osnovu pismenosti, onda je za 1000 godina hrišćanstva ruski jezik postao mnogo primitivniji, izgubivši izražajne mogućnosti koje je imao ranije. Ćirilica je od 43 slova izgubila 10 »zbog nepotrebnosti«. Ako se uporedi sa Pismenošću celog sveta, onda je od njenih 147 slova ostalo manje od 25%. To jest ruski narod je poslat na putu »Eločke ljudožderke« iz knjige »12 stolca«, i savremeni ruski jezik te gubitke ne oseća. A šta je to slovo? To nije jednostavno znak, slovo – to je jedinica smisla. Gubeći slova, narod gubi deo smisaonog instrumenta shvatanja sveta.

            Posle Vladimirske hristijanizacije u Rusiji je uspostavljeno jevrejsko nasilje. Jevreji su preuzeli svu trgovinu i njihova patološka težnja ka lupeštvu i obamani, drskost i životinjski odnos prema Rusima izazvali su mržnju Rusa prema Židovima. Tokom sledeća dva stoleća Jevreji su u Rusiji svojim ponašanjem umeli da naoružaju protiv sebe kijevsko stanovništvo do poslednjeg stepena ogorčenja.

            1113.g. se desio jevrejski pogrom u Kijevu kao čist izraz narodne žestine. U »Ruskoj Istoriji« Tatiščeva, u knjizi 2, koja je izdata pri Moskovskom univerzitetu 1773.g. na s. 212 čitamo: »Kijevljani… su pobili mnoge Židove, njihove kuće opljačkali, zato što su oni mnogo štete naneli na pijaci i mnoštvo njih, okupivši se u sinagogi, branili su se ograđeni, koliko su mogli do dolaska knezova… Kada su se knezovi okupili na savet, nakon dugog razmatranja usvojili su sledeći zakon: »Sada iz čitave Ruske zemlje sve Židove proterati sa svom njihovom imovinom i nazad ih ne puštati, a ako tajno uđu, slobodno ih pljačkati i ubijati… Od tog vremena Židova nema u Rusiji«.

            Rusi su slavili pobedu, ali ta pobeda nije bila potpuna. Hrišćanska religija je ostala. Rusi nisu mogli da uspostave staru religiju, za tih 200 godina smenilo se 10 pokolenja, ljudi su navikli na hrišćanstvo. Znanja o staroj religiji su bila uglavnom izgubljena, a pismeni i istorijski izvori su bili uglavnom izgubljeni ili uništeni. I tako je ostalo hrišćanstvo u Rusiji – ta bomba usporenog dejstva.

            Prošlo je vreme i Jevreji su se ponovo pojavili u Rusiji.

            U XIII veku Rusija je pala pod tatarsko-mongolsku vlast. Hrišćanstvo je odigralo u tom porazu Rusije svoju satansku ulogu. Isusovci su dobro odigrali svoj glavni zadatak – paralizovali su volju naroda ka otporu neprijateljskom naletu. I zaista: pošto je neprijateljski nalet – »kazna za naše grehove«, znači, ne treba odbijati te napade, već se kajati i moliti. I zahvalni tataro-mongoli su ocenili uslugu koja im je učinjena: oni su oslobodili danka hrišćansko sveštenstvo i davali su mitroploitima oznake koje su čuvale njihove zemljišne posede. Isusovci su pošteno odradili svoj judin novac i, umesto poziva na oslobodilačku borbu, pozivali su narod na smirenje.

            Nastojeći da sakrije svoju izdajničku ulogu, hrišćanska crkva priča basne o »podvizima« Sergija Radonješkog, navodnog inspiratora borbe protiv tataro-mongola. Sve je to apsolutna laž. Nije Rusiju podigao u borbu Sergij, već veliki knez Dmitrij Donskoj, koga su popovi hvatali za ruke. »Sveštenstvo je govorilo da treba umanjiti Mamajevu žestokost dankom i darovima« (D.Ilovajskij. Kulikovska pobeda D.I.Donskog. M., 1880. s.10). Kada je Dmitrij Donskoj došao kod Sergija, prvo što je čuo od Sergija: »Odnesi mu darove i učini čast nečasnom Mamaju i, videvši tvoje smirenje, gospod bog će te uzdići, a njegovu neukrotivu žestinu i ponos će umanjiti« (isto, s.15).

            Slava Ruskim Bogovima, Dmitrij Donskoj nije slušao te izdajnike i održao je veliku pobedu.

            1551.g. Stoglavi sabor je zabranio bavljenje nizom nauka, uključujući astronomiju. »Bog će mreti svakoga ko voli geometriju«, - učili su hrišćanski popovi.

            1568.g. po nagovoru isusovaca bila je uništena prva ruska štamparija, a kmet Nikitka, koji je izmislio letilicu, spaljen je zbog »druženja sa nečistom silom«.

            U Rusiji, bez obzira na 1000-godišnje zvanično hrišćanstvo, realni uticaj hrišćanstva potpuno je zaviseo od svetovnih vlasti (kao i u drugim zemljama Evrope) i menjao se od cara do cara. Većina jakih i dostojnih careva Rusije, za vreme kojih je Rusija mnogo uspela, bili su pre svega svetovni carevi. Državnici. Religija je za njih bila sekundarna stvar.

            U Moskovskom periodu u XV – XVI veku vlada se odnosila prema Jevrejima sasvim neprijateljski. Jevrejima čak nisu ni dozvoljavali ni na kratko vreme da se pojavljuju u Moskovskoj Rusiji. Čak je poljski kralj Zigmund I morao da moli Ivana Groznog da odobri Jevrejima da se pojavljuju u Moskvi sa pismenim molbama. Poznata je čak naredba Groznog u vezi Polockih Jevreja: »krstiti one koji se slažu da se krste, a oni koji se ne slažu – utopiti u reci Polotje«. Isti takav odnos prema Jevrejima primećuje se i u poveljama cara Alekseja Mihajloviča, koji je jednom naredio da se »Židovi iz Vilne proteraju da žive izvan grada«.

            Petra I hrišćani su smatrali antihristom i bojali su ga se kao vatre. Petar I je mrzeo hrišćane. A zašto? 1681.g. sabor na čelu sa patrijarhom Joakimom je rešio da spaljuje jeretike. Ta sudbina je prvog zadesila Avakuma i njegove tri pristalice, zatim je red došao na druge. 1685.g. uoči jevrejskog uskrsa spaljeno je oko 90 ljudi. Prve godine Petrove vladavine za vreme nemira 15.maja 1682.g. strelci na čelu sa hrišćanskim sveštenstvom su upali u Kremlj i izvršili divljački pokolj. Mali Petar je za čitav život zapamtio taj užas. Kada je odrastao, shvatio je da je vreme da se učini kraj hrišćanskoj crkvi i napraviti od Rusije svetovna država.

             1698.g, popovi su organizovali zaveru protiv Petra i isprovocirali pobunu strelaca. Odlučna bitka se dogodila 18.juna kod Voskresenskog manastira. Popovi su nosili napred ikone i krstove, nadahnjivali pobunjenike. Ali vojska koja je bila verna Petru dočekala je paljbom sve te krstove i ikone i svu tu bandu, koja se za njima skrivala. Posle toga Petar se žestoko obračunao sa pobunjenicima, a popovi su, kada se pominjalo ime Petra I, odmah oblačili hrišćanske pantalone.

            Petar I je ukinuo Patrijaršiju i uveo Sinod – čisto državni organ uprave crkvenim poslovima, čiji se sastav jednostavno imenovao. Staljin je preuzeo od Petra I tu ideju i formirao svoj Sinod, koji se nazivao Savet za pitanja religije.

            Do Petra I u Rusiji je bilo mnoštvo manastira, koji su posedovali mnogo manastirske zemlje, na kojima su popovi žestoko eksploatisali seljake. Popovi su se gojili, seljaci su jaukali. Petar I je oko 2/3 manastira sasvim zatvorio, a od ostalih zatražio da predaju državi polovinu dohotka državnoj blagajni za potrebe kulturne i religiozne prosvećenosti. Primetimo uzgred, da su polovinu tog državnog novca jednostavno pokrali činovnici Petra I (uglavnom masoni).

            Za vreme antihrista Petra I popovi su sedeli na klupama i mirno šapatom pevali svoju omiljenu pesmicu: »Hristos je vaskrsao iz mrtvih, smrću smrt pobedio«.

            Petar I je ozbiljno preterao u oblasti religije. Većinu hrišćanskih zvona Petar I je sasvim skinuo, smatrajući ih nepotrebnim i pretopio u topove. To je, naravno, greška. Crkveno zvono deluje na ljude blagotvorno i lekovito. Hrišćani su zvono pozajmili od budizma. Petar I je pritiskao i staroverce i pagane.

            Podsetimo da su ruski heroji: Germogen, Peresvet i Osljaba, Aleksandar Nevski – bili staroverci.

            Petar je ismevao i iživlavao se nad svim religijama bez razlike, osim protestantizma, koji je za masone bio daleko povoljniji nego pravoslavno hrišćanstvo.

            Petar I je bio antihrist, i za to bi se izgleda mogao pohvaliti. Ali nije dovoljno biti anti. Treba još imati dobar konstruktiv. Petar I nije imao dobar konstruktiv. Kada je Petar I stupio u masonstvo sa ciljem da ga upozna iznutra, on ništa nije razumeo. Pokazali su mu masonstvo tako da o njemu stekne pozitivno mišljenje.

            Petar I je odlično razumeo hrišćanstvo, ali nije shvatao čime hrišćanstvo treba zameniti. Petar I je zamenio pravoslavno hrišćanstvo masonstvom i protestantizmom. Jadnu gadost je zamenio za dve gadosti. Eto kako radi upravljani konflikt. Eto kako se upravlja carevima. Eto kako umesto jedne prevare podmeću drugu prevaru. Eto zbog čega pripremaju mnogo prevara.

            Masoni su naučili Petra I da pije i puši i dalje uz njegovu podršku počelo je masovno opijanje Rusa i učenje pušenju.

            Masonsku ideju jednakosti Petar nije prihvatio. Naprotiv, on je uveo »Tabelu ranga« – civilnu analogiju vojničkih zvanja. Od 1714.g. Petar Prvi je pustio u opticaj taj efikasni mehanizam – »Tabelu o rangu«. Svako ko je svojim sposobnostima, obrazovanošću, hrabrošću, pameću, životnom aktivnošću postizao određen cilj u civilnoj ili vojnoj službi, dobijao je »poklonjeno« plemstvo, postajao je nasledni plemić sa svim pripadajućim pravima. Pritisak ljudi »odozdo« koji su težili da zasluže plemstvo bio je veoma jak, i to je dozvolilo da se u veoma kratkom vremenu formira ruska nacionalna elita. I to kvalitetna elita. Za dvesta godina neprekidnog postojanja »Tabele ranga« rusko plemstvo je sakupilo sve najbolje što je bilo u narodu. Ova odluka Petra Prvog je bila njegova najjača aktivnost. I ona je izvršila značajan pozitivan efekat.

            Petar I je bio idejni državnik, i za njega su državni interesi Rusije bili iznad svega. Za vreme Petra I Rusija se burno razvijala, iako taj razvoj nimalo nije nesporan. Pa ipak Rusija je postajala snažna svetska država. Osnovni nedostatak Petra I se sastojao u tome što on nije bio nacionalista. On je bio državnik, to jest kod njega su državni interesi bili iznad interesa naroda. Za vreme njega država je bila dosta totalitarna, i nije država postojala radi naroda, već obrnuto, narod je postojao radi države.

            Kao svetski državnik, Petar I je oslobodio nauku i umetnost od crkvenih lanaca i time samim stvorio uslove za pojavu dva velika ruska genija: Lomonosova i Puškina. Sinod je u svojoj mržnji tražio da se spale dela Lomonosova, ali Petar je, obrnuto, činio sve za razvoj nauke.

            Petar I nije voleo Jevreje, ali ih nije posebno pritiskao. Bez obzira na mnoštvo grešaka Petra I, u rezultatima njegove vladavine bilo je više pozitivnog, nego negativnog.

            Za vreme carevine Ane Jovanovne proganjanja hrišćanstva ne slabe, već jačaju. Istovremeno masoni i protestanti zauzimaju vodeće položaje.

            Postepeno Jevreji su u Rusiji došli sebi i počeli su da se bave onim istim radnjama, i njihovo ponašanje prema starosedeocima je bilo isto.

            Carica Jelizaveta Petrovna je uzela kurs podrške ruske pravoslavne crkve. Jevreje je mrzela.

            1743.g. Imperatorka Jelizaveta Petrovna je proterala Jevreje iz Rusije, izdavši sledeći ukaz: »Svi Jevreji, muškarci i žene, nezavisno od njihovog položaja i bogatstva, treba hitno da idu preko granice…« »Putevima milenijuma«.

            Posle toga Rusija je počela da se razvija burno i u najskorije vreme je postala snažna ekonomska i vojna država.

            Počev od XVIII veka Rusija je počela da se pretvara u svetski centar književnosti, dramaturgije, muzike, baleta i drugih vrsta umetnosti.

            Ipak Jelizaveta Petrovna nije razumela opasnost masonstva, i za vreme nje masonstvo je preraslo u veliku silu zahvaljujući pokroviteljstvu njenog ljubimca masona grofa Šuvalova.

            Dolaskom na vlast carice Ekaterine II nastupa zlatni vek masonstva u Rusiji. Masoni su imali kolosalan uticaj, sve dok Ekaterina ipak nije morala da ih pritisne.

            Jevreji su opet dospeli u Rusiju i primili rusko državljanstvo 1795.g. zajedno sa Litvanijom i Poljskom koje su pripale Rusiji, odakle su masoni doneli u Rusiju svoje židovsko uređenje, i svoje jevrejske neiskorenjive navike. Mnogi ruski političari su upozoravali na opasnot od pojave Jevreja u Rusiji. Naprimer, 1795.g. tajni savetnik Tatiščev V.N. u svom pismu državnim radnicima  pisao je o tome da »pošto nema kod Jevreja ni savesti, ni poštenja, ni pravde, onda je njihovo puštanje nazad u Rusiju – mnogo gore od državne izdaje. Posebno su oni opasni – prirodni zelenaši krvopije, tajne ubice i svagdašnji zaverenici protiv Rusije, pošto je ruski narod hrabar, pošten, vredan, ali iskren i prostodušan, što je velika smetnja za raspoznavanje Židova, tajnih jezuita, masona i njihovih zamisli« (21). Ali mišljenje tih političara nije slušano.

            Do prelaska u rusko državljanstvo položaj Jevreja u Poljskoj bio je jednostavno odličan, bolji nego bilo gde u Evropi. U Litvi do kraja XV veka položaj Jevreja je takođe bio odličan. Crni dani za Jevreje su nastali  tek od vremena vladavine Aleksandra Jagelončika. Jagelončik je 1495. naredio da se »sva Židoba protera van iz zemlje«. Ali to proterivanje je trajalo kratko, do 1507.g., posle čega su se Jevreji ponovo vratili u Litvu.

            Imperator Aleksandar I je najpre potpuno bio pod uticajem masona. Niko se nije rešavao da istupi protiv masona. Ipak do imperatora se probio hrabri arhimandrit Fotij i otvorio caru oči pred tamim masonskim radnjama.

            Aleksandar I je svojim ukazom zatvorio sve masonske lože i sve pridošle masone isterao iz Rusije. Masonstvu je bio nanet najjači i odlučan udarac. 1825.g. masoni su isplanirali državni prevrat i nagovorili na tu zaveru mnoge oficire. Ali dekabristi ništa nisu uspeli, njihova zavera je propala, a njih su prognali u Sibir. Kasnije su mnogi dekabristi shvatili svoju istinsku ulogu u toj prljavoj masonskoj igri i iskreno su se pokajali.

            Za vreme vladavine Imperatora Nikolaja I i Aleksandra II u duhovnom životu Rusije su vladli ateizam, nihilizam (negiranje svega), materijalizam i socijalizam.

            Polazeći od realne istorije Rusije, vidi se da se Rusija nije razvijala zahvaljujući hrišćanstvu, već nezavisno od te religije raspada, sam razvoj hrišćanstva u Rusiji nosio je protivrečan i cikličan  karakter.

            Najistinitiji hrišćanski vernik od svih ruskih Careva bio je Nikolaj II. Bedna, ništavna ličnost. On je, zahvaljujući svojoj ubogoj hrišćanskoj dušici razvalio čitavu Rusiju i dozvolio komunizmu da održi pobedu.

            To što je Nikolaj II kao ličnost bio dobar čovek i glava porodice, nikako ne može da ga ukrasi i opravda kao Cara. Car – to je najviši državni radnik. Za takvog radnika ocena njegove veličine ili ništavnosti nisu dobrota i žestokost, već stepen adekvatnosti njegovih postupaka u konkretnoj političkoj situaciji i rezultati njegove vladavine. Car treba da bude dobar, kada treba da bude dobar, ali Car je obavezan da bude žestok, kada je u interesu zemlje potrebno biti žestok.

            Posle neuspelog jevrejskog pokušaja da preuzmu vlast u Rusiji za vreme revolucije 1905.g. žestoki i pametni potezi državnika Rusije Petra Arkadjeviča Stolipina ubrzo se ohladila vatra jevrejskog komunističkog ološa. Za vreme Stolipina komunistički pokret je bio ugušen. Večna mu Slava! Kada naši dođu na vlast, Lenjinski prospekt u Moskvi ćemo nazvati prospekt Stolipina.

            Stolipin ne samo da je pritiskao židovski komunizam. On je pritiskao i komunizam u ekonomiji. Osnovni akcenat njegovih reformi stavljen je na razaranje seljačkih komuna i stvaranje nezavisnih seljačkih domaćinstava, stvaranje srednje klase. Praktičan uspeh njegovih reformi prevazišao je sva očekivanja. Rusija je počela burno da se razvija. Počela je da se razvija i srednja klasa.

            Povodom omiljenih komunarskih opština Stolipin je nedvosmisleno izrekao: »Priroda je ugradila u čoveku neke urođene instinkte, kao što su osećanje gladi, polno osećanje i t.sl. Jedno od najjačih osećanja tog poretka jeste – osećanje svojine. Ne može se voleti tuđe isto kao svoje i ne može se obrađivati, poboljšavati zemlja koja se privremeno koristi, isto kao svoja zemlja. U tom smislu veštačko škopljenje našeg seljaka, uništavanje u njemu urođenog osećanja svojine vodi ka nečemu lošem i, najvažnije, ka siromaštvu«.

            Treba istaći da je zemljišna reforma – veoma složeno pitanje. Rešavajući ga, ne sme se dopustiti rasprodaja ruske zemlje bilo kome. Vlasnici zemlje treba da budu oni koji na njoj rade. I vlasnici Ruske zemlje treba da budu  samo Rusi i predstavnici drugih starosedelačkih naroda Rusije. I samo sa ruskim državljanstvom. Jevreji mogu da imaju zemlju u svojini samo u Izraelu.

            Jevreji su mrzeli Stolipina neizmerno i jednostavno su organizvali lov na njegovu glavu.  Proces ubistva Stolipina su finansirali jevrejski bankari iz SAD. Jevreji su izvršili mnoštvo atentata na Stolipina, ali bez uspeha.

            Najzad, 1.septembra  1911.g. u Kijevskoj operi šugavi Židovčić Mordehaj Bogrov ubio je velikog ruskog državnika Petra Arkadjeviča Stolipina.

 

            Večnaja pamjać i večna slava Petru Arkadjeviču Stolipinu i klanjanje od ruskog naroda!

            Veliki Duh Stolipina uvek je zajedno sa nama!

 

            Neka budu prokleti i kažnjeni Jevreji čitavog sveta zbog tog ubistva!

            Na žalost, nema idealnih političara. I Stolipin je pravio najgrublje političke greške. Najglavnija njegova greška je bilo izdavanje posle gušenja jevrejske revolucije 1905.g. cirkulara od 22.maja 1907.g., u kome je odobravao Jevrejima da pređu preko granice židovske ustaljenosti, to jest davao im je dodatna prava, koja ranije nisu imali. Desne partije, pre svega »Savez Ruskog Naroda«, kritikovale su ga za to na najžešći način (65, s. 564), ali ih Stolipin nije slušao. Stolipin je rešio da prodemonstrira Jevrejima svoju dobru volju, čime je ispoljio neumesni liberalizam i neshvatanje suštine jevrejstva. Jevreji su mu potpuno platili za njegovo dobro: ubili su ga već kroz 4 godine. Ne čini Jevrejima dobro, nećeš dobiti od njih zlo – to je čas istorije.

            Posle ubistva Stolipina Nikolaj II, umesto da nastavi delo Stolipina, da postrelja svu tu židovsku komunističku ološ i gvozdenom rukom zavede red, molio se jevrejskom Bogu, slušao je svog duhovnog učitelja Grišku Rasputina (sledećeg Isusa Hrista) i ništa nije uradio da spreči komunističku katastrofu u Rusiji. Sram ga bilo! Posle ubistva Stolipina čitava Rusija je prekrivena mrežom masonskih organizacija bez ikakvog otpora sa strane Nikolaja II. Oni su i pripremili revoluciju 1917.g.

            Primetimo da je »sveti đavo« Griška Rasputin, programirajući Nikolaja II, i sam bio upravljan od strane Židova preko Arona Simonoviča (20). Ali uloga Rasputina na dvoru bila je višeznačna. Rasputin je uvek bio protiv rata Rusije sa Nemačkom i stalno je davao savete Nikolaju II da ne ulazi u Prvi svetski rat, a kasnije je savetovao Nikolaju II da zaključi separatni mir. Zato su Engleska i Francuska veoma mrzele Rasputina.

            Nikolaj II, predavši rusku vlast u ruke Jevreja, dobio je od njih punu zahvalnost. Oni su streljali njega i čitavu njegovu porodicu. Glupi hrišćanski car nije znao poslovicu »na čini Jevrejima dobro – nećeš dobiti od njih zlo«, zbog čega je i nastradao. Još su ga i ruski Bogovi kaznili zbog neizmerne ljubavi prema jevrejskom bogu Isusu Hristu.

            Naravno, »ruska« pravoslavna crkva u inostranstvu uvrstila je tog bespomoćnog i glupog cara u svece. Primetimo, da hrišćanska crkva nije uvrstila u sastav svetaca ni Petra I, ni Ivana Groznog, ni Ekaterinu II, ni Aleksandra II, ni Aleksandra III, ni Petra Stolipina, ni jednog dostojnog državnika Rusije.

            Sada je pokrenuta mutna kampanja ponovne sahrane posmrtnih ostataka »svetog« velikomučenika Nikolaja II. Pa da, naravno, u vrhu osećaju da je vreme da se Lenjin izbaci iz mauzoleja. Ali ne može se narod ostaviti bez »svetih« moštiju koje se raspadaju. Na mesto dede Lenjina Nikolaj II veoma odgovara.

            Ruski patrioti i nacionalisti u revolucionarnom periodu odmah su shvatili ko je glavni neprijatelj ruskog naroda, ujedinili se u organizaciju »crna sotnja« i istakli parolu: »Udri Židove, spasavaj Rusiju!«. Ali protiv »crne  sotnje« su istupila jevrejska i masonska SMI (sredstva masovne informacije – prim.prev.), i njih je podržala trula promasonska inteligencija. Koliko blata su bacila židomasonska SMI na organizaciju »crna sotnja« i tu parolu. A vi pokušajte da se odvojite od propagande i sami razmislite – da li je to dobra parola ili ne. Da je ona realizovana 1917.g., da li bi u Rusiji bio ovaj strašan košmar ili ne? Razmislite, i odgovor će vam biti očigledan kao 2x2.

            U rukovodstvo crnosotinskog »Saveza ruskog naroda« ulazio je genijalni ruski naučnik Dmitrij Ivanovič Mendeljejev.

 

Nastanak Marksizma

 

            U XVIII veku zahvaljujući epohi prosvećenosti kritika hrišćanstva je dobila tako snažan karakter, da je u Evropi hrišćanstvo kao oružje praktično izgubilo svoju snagu. Bila je potrebna nova religija. Okultni satanisti su rešili da stvore novu strukturu za upravljanje procesom stvaranja nove religije. Jedno od glavnih tajnih društava za upravljanje stvaranjem nove religije bilo je tajno društvo Iluminata (40, gl. 8, tajna društva). Iluminati – to je drevna organizacija, njeni izvori potiču od Jeseja, a dalje prema Ehnatonu i dalje do Lucifera. Ali u datom istorijskom periodu bio je potreban nov konkretan oblik Iluminata.

            1.maja 1776.g. Judej Adam Vajshaupt, jezuitski sveštenik i profesor crkvenog prava u Bavariji, osnovao je tajno društvo Bavarskih Iluminata. Postoje svedočanstva da je Vajshaupt i pre toga bio povezan sa tajnim društvima.

            1.maj je i danas jedan od osnovnih komunističkih praznika – praznik Prvog maja. Komunisti objašnjavaju taj praznik time što je taj dan predstavljao početak Ruske revolucije 1905.g. Ali to nikako ne ukida  1.maj kao dan osnivanja društva Bavarskih Iluminata. Ako se dalje još malo zaviri u istoriju toga dana, vidi se da je 1.maj – dan Lucifera.

            Organizacija Vajshaupta je brzo rasla, posebno u univerzitetskoj sredini. Vajshaupt je pisao: »Nikada nisam mislio da ću postati osnivač nove religije… To je naša tajna. Setite se, da cilj opravdava sredstva… Velika snaga našeg reda se sastoji u njegovom maskiranju: nikada i nigde ne dozvoljavajte da on istupa pod svojim imenom, već uvek pod drugim imenom i vrstom delatnosti«. Ubistvo, pljačka, ratovi – sve, šta god može, postaje prihvatljiv način delovanja za pravovernog pristalicu nove religije.

            Nesta Vebster, jedna od najznačajnijih istraživača Iluminata, rezimirala je njihove ciljeve na sledeći način:

            Uništenje monarhije i svih organizovanih vlada.

            Uništenje privatne svojine.

            Uništenje patriotizma (nacionalizma).

            Uništenje porodice (to jest braka i svih moralnih normi, uvođenje društvenog formiranja dece).

            Uništenje svih religija.

            1777.g. Vajshaupt je bio posvećen u Masonski red u Minhenu (loža Dobre namere).

            Vajshaupt je bio istaknuti organizator i ako se pogledaju principi i metode njegove ilegalne organizacije, on se javlja pred nama kao direktni prethodnik Lenjina. Kao pseudonim Vajshaupt je izabrao sebi ime rimskog Spartaka.

            Bez obzira na tajnost Iluminata, 1783.g. vlada Bavarije je otkrila namere Iluminata i zabranila je taj red. Članovi organizacije su bežali od potrage, osnivajući nova društva po čitavoj Evropi i Americi. Težeći da realizuju svoje ideje, Iluminati su bili istinski organizatori mnogih revolucija.

            1789.g. oni su organizovali Francusku revoluciju. Francuska revolucija je za narod bila obmana i prevara. Bajke o tome da je francuska revolucija navodno bila nezadrživ ustanak naroda širili su »istoričari« koji su bili kupljeni za novac tog tajnog društva. Za novac tog istog društva bili su kupljeni najamni razbojnici sa juga Francuske, koji su izvodili tu revoluciju, a ne parižani (40, gl.8).

            Iluminati su uvek birali kadrove kojima je moguće upravljati sa svojim ciljevima. Vremenoj jedan od takvih kadrova postao je Karl Marks.

            Marks je bio ne samo Jevrej, već i potomak rabina. U mladosti Marks je verovao u boga. Ali za vreme svog boravka na univerzitetu promenio je svoje poglede. Promena je nastala posle njegovog stupanja u tajnu sektu, koja se nazivala »Crkva Satane«. U skladu sa tradicijama sekte Marks je pustio snažnu bradu i dugu kosu. Kasnije je Marks prodao svoju dušu đavolu.

            1846.g. Marks i Engels su stupili u grupu pod nazivom »Savez Komunista«, koja je ponikla iz organizacije poznate kao »Savez Odbačenih«, koji su osnovali nemački emigranti u Parizu. Ti emigranti su bili iz Iluminata.

            Na drugom kongresu »Saveza Komunista« Marks i Engels su bili izabrani da napišu Manifest komunističke partije. Prilikom pisanja tog dokumenta Marks i Engels su se sudarili sa poteškoćama. To je nateralo CK Saveza da im se obrati u oštroj formi, da ako Manifest ne bude gotov do 1.februara 1848.g., protiv njih će biti preduzete mere. Uz nečiju pomoć njima su predložili da za osnovu uzmu knjigu Teodora Dezami »Kodeks zajedništva«, izašlu pre 5 godina, odakle su oni i pokrali osnovne ideje manifesta kompartije. A sam Teodor Dezami je svoje mudrosti pozajmio od Iluminata.

            Zašto su vođe »Saveza Komunista« tako terale Marksa i Engelsa i tražile da dokument bude gotov baš do 1.februara? Zato što su već bile isplanirane »spontane« revolucije za čitavu Evropu. I one su trebale »spontano« da planu prema već napravljenom rasporedu.

            Te isplanirane »spontane« revolucije su počele: 24.februara 1848.g. u Parizu, 1.marta u Badenu, 7-8.marta u Berlinu, 12-15.marta u Beču, 13.marta u Parmu, 18-22.marta u Veneciji, 10.aprila u Londonu, 7.maja u Španiji, 15.maja u Napulju, 12.juna u Pragu, 27-30.jula u Hrvatskoj. Takođe te godine u čitavoj Rusiji 64 revolucije su »spontano planule«.

            Na taj način Manifest kompartije je bio izdat 1.februara 1848.g. u Londonu kao objašnjenje uzroka već isplaniranih revolucija. Na sreću naroda čitave Evrope, skoro sve te revolucije su propale.

            Ako se pogleda Manifest Marksa i Engelsa, lako se vidi da su svi principi Iluminata potpuno ušli u taj dokumenat:

            1. Uništenje organizovane vlade (»Obaranje vlasti buržoazije, osvajanje političke vlasti od strane proleterijata« (7, s. 39));

            2. Uništenje privatne svojine (7, s. 39);

            3. Uništenje patriotizma i nacionalizma (»Radnici nemaju otadžbinu« (7, s. 44)).

            4. Uništenje porodice (»Ukidanje prava nasledstva« (7, s. 46); »Buržoasko brbljanje o porodici i vaspitanju, o nežnim odnosima između roditelja i dece sugerišu još veću odvratnost…« (7, s. 43); »Komunisti nema potrebe da uvode zajedništvo žena, ono je postojalo skoro uvek… Komunistima bi se moglo prigovoriti samo to, što oni oni žele da umesto licemernog skrivenog zajedništva žena uvedu zvanišno, otvoreno« (7, s. 44).).

            5. Uništenje religija (»Okrivljavanja protiv komunizma, koja se ističu sa strane religioznih, filozofskih i uopšte ideoloških tačaka gledišta, ne zaslužuju detaljno razmatranje« (7, s. 44); »Komunizam ukida večite istine, on ukida religiju, moralnost… (7, s. 45)).

            I to Vam je sav Marks i njegovi koreni. Sve drugo, što je on napisao, svi njegovi »Kapitali« i druga dela mogu i da se ne čitaju. Prvo, njegova dela zadivljuju umnom ograničenošću, lažima i demagogijom. Drugo, sva suština njegove ideologije odlično i skraćeno je izneta u toj tankoj knjižici »Manifest kompartije«.

            A samu tu suštinu već smo razmatrali u glavi 15.

            Iluminati su i pokrenuli Prvi svetski rat. Taj rat je imao dva osnovna cilja: postaviti carsku Rusiju pod kontrolu Iluminata i stvoriti svetsku vladu. Prvi cilj je bio ispunjen, drugi ne. Zato su Iluminati morali da organizuju i Drugi svetski rat. Prvi svetski rat je osim toga doneo levitskoj mafiji basnoslovan profit. Naprimer, Bernard Baruh je uvećao svoje bogatstvo od 1 miliona na 200 miliona dolara SAD (61, s. 74). Sve države – učesnici rata pale su u strašnu dužničku zavisnost od strane levitske finansijske oligarhije.

 

Oktobarski prevrat u Rusiji 1917.g.

 

            Lažna zvanična istorija Rusije priča narodu basnu o tome, da je navodno revolucija 1917.g. bila rezultat narodnog poleta, nastalog u periodu ekonomskog truljenja »zaostale« Rusije. A ustvari Rusije u tom periodu ne samo da nije trunula, već se burno razvijala, i tempo njenog ekonomskog rasata nadmašivao je tempo rasta vodećih zemalja sveta. Od 1907.g. do 1913.g. povišenje radne proizvodnosti u industriji Rusije nadmašilo je prema odgovarajućim pokazateljima SAD, Englesku i Nemačku, koje su se dugo smatrale kao industrijski giganti (40, gl. 10). Paralelno tome procesu odvijao se brz razvoj srednje klase – osnovnog neprijatelja svetske komunističke zavere.

            Brz rast naftne industrije zaoštrio je konkurenciju među jevrejskim klanovima Rokfelerovih i Rotšildovih, koji su imali svoje interese u Rusiji (40, gl. 10).

            Burni rast rusije uplašio je evropske i američke konkurente. Njima je bilo potrebno da »spuste« Rusiju.

            Pobeda boljševika je pažljivo pripremana na međunarodnom nivou, u toj akciji nije bilo mesta za improvizaciju. Bile su manje »repeticije«. Tako je nemačka Jevrejka Roza Luksemburg, rukovodilac nemačkog »Saveza Spartaka«, uzimala aktivno učešće u revoluciji 1905.g., koja je postala generalna repeticija Oktobarskog prevrata.

            Nesumnjivo je da je široka mreža tajnih zavereničkih organizacija, masonskih ili masonskog tipa, radila za revoluciju u Rusiji i igrala je u toj revoluciji odlučujuću ulogu.

            Ogromnu ulogu u organizaciji Oktobarskog prevrata u Rusiji 1917.g. odigralo je zagonetno tajno društvo »Zeleni Drakon«. Jedan od članova te organizacije, švedski magnat šibica, finansirao je u velikim razmerama delatnost Lenjina, a kasnije je umro tajanstvenom smrću. Bez sumnje, to je bila osveta.

            Sa druge strane, deo pristalica tog istog tajnog društva »Zelenog Drakona« pripremao je u Nemačkoj dolazak na vlast nacista.

            Svetska jevrejska finansijska oligarhija finansirala je ne samo Lenjina. On je gurala Japan u rat sa Rusijom sa ciljem da oslabi monarhiju i olakša zadatak komunista. U Njujorku: Jakob Šif, Morgan, Prva nacionalan banka, nacionalna Siti-banka pozajmile su Japanu oko 30 000 000 $ za napad na Rusiju sa Istoka (40, gl. 10). U to vreme to su bile basnoslovne sume.

            1.maja 1905.g., na godišnjici formiranja Iluminata, Lenjin, koga su finansirali članovi Fabijanskog društva, počeo je svoju revoluciju.

            Ali u toj revoluciji banda Lenjina je izgubila, bez obzira na svu pomoć bogatih bankarskih krugova. Ipak car Nikolaj II je ispoljio svoju malodušnost i, umesto da postrelja lenjinsku bandu, poslao je Lenjina u Švajcarsku, Trockog – u SAD, a Staljina – u Sibir.

            Ali delimično boljševici su uspeli da oslabe monarhiju. Car je reagovao na zahteve revolucije i sproveo niz reformi. Osnovao je Dumu, obnarodovao niz odgovarajućih zakona, i monarhija se praktično pretvorila u demokratsku republiku. Ali svi ti postupci cara nimalo se nisu odrazili na aktivnost komunista. Ona je čak porasla. Porasla je i aktivnost tajnih društava.

            15. (2.po starom kal.) marta 1917.g. car se odrekao prestola u korist brata. Ali već 24.marta (na dan jevrejskog praznika Purima) 1917.g. Jevreji su organizovali »februarsku revoluciju«. Vlast je preuzela Privremena vlada, na čije čelo je stao Jevrej Kerenski – škotski mason 32.stepena. Kerenski je igrao istu igru sa komunistima. Posle dolaska na vlast Kerenski je počeo sa krađom državne blagajne. Dalje, jedna od prvih odluka vlade Kerenskog bila je amnestija prognanih boljševika, a kasnije i amnestija svih kriminalaca.

            Amnestija kriminalaca – to je standardna jevrejska metoda za stvaranje haosa u zemlji i kasnijeg pribegavanja diktaturi »na zahtev radnog naroda«. Isto tako je Berija 1953.g. izvršio masovnu amnestiju kriminalaca, spremajući sebi diktatorki tron. Da li vi mislite da je sada novi Kerenski (Jeljcin) dozvolio kriminal sa drugim ciljem? Ciljevi i metode su jedni isti.

            Evo kako je Kerenski vratio u Rusiju »profesionalne« revolucionare. Trocki je krenuo iz Njujorka za Rusiju 27.marta 1917.g. parobrodom zajedno sa 275 svojih mafioznih saradnika. Uz njega je bila značajna suma novca od američkih jevrejskih magnata (40, gl. 10).

            Lenjin se zajedno sa 32 drugih ozloglašenih revolucionara takođe uputio nazad u Rusiju oklopnim vozom preko Švajcarske i kroz zaraćenu Nemačku. U Švedskoj Lenjin je dobio oko 22 miliona maraka, koje su za njega čuvane u Švedskoj banci.

            Staljin se vratio iz Sibira, i sada su sve ključne figure bile na mestu.

            Direktor federalne rezervne banke Njujorka Viljem Tompson dao je lični prilog boljševicima u iznosu 1 000 000 $. Grupe Morgana i Rokfelerovih takođe su finansirale Lenjina. Jakob Šif je dao Lenjinu 20 000 000 $. 40 000 000 zlatnih maraka Lenjin je dobio od bankarskih krugova Nemačke (40, gl. 10).

 

            7.novembra 1917.g. boljševici su smenili vladu Kerenskog. Praktično svi članovi te vlade uništeni su od strane komunara, osim, naravno, njihovog čoveka – Kerenskog, kome su dozvolili da nesmetano pobegne i otputuje u SAD, gde je taj Židovčić bezbedno i bezopasno proživeo do kraja svojih dana.

            25.novembra bili su naznačeni slobodni izbori u Osnivačku skupštinu. Glasalo je oko 42 miliona birača. Komunisti su se nadali da osvoje većinu zahvaljujući svojoj demagoškoj propagandi. Ali ta njihova nada se nije ostvarila. Za njih je glasalo samo 25% birača. 75% je bilo protiv njih. Mišljenje naroda je bilo očevidno i komunisti su morali najpre silom da rasteraju osnivačku skupštinu, a kasnije da vode najžešći krvavi rat protiv ruskog naroda.

            1917-1918.g. Ruska armija, kasno shvativši poročnost parole »armija van politike«, stvorila je Rusku Dobrovoljačku armiju i mogla je više puta da svrgne vlast komunista. Slava Lavru Georgijeviču Kornilovu! Kada mi dođemo na vlast, podići ćemo mu spomenik i svim drugim patriotama Rusije.

            1918.g. sam Judenič je mogao lako da pregazi komunjare, samo da je uzeo fleksibilniju politiku prema Estoncima i da je odustao od imperskih ideja. Estonci su predlagali Judeniču vojnu pomoć, ali su tražili da prizna nezavisnost Estonije. Judenič je kategorično odbio, a Lenjin je odmah priznao nezavisnost Estonije i dobio važnog saveznika. Hajde da razmislimo, šta će nama, Rusima, Estonija u sastavu Rusije? Šta nam to može dati, osim problema?

            Ruska armija nije imala sreće. Lenjin je nadigrao, ali sa ogromnom teškoćom. Komunisti su mnogo puta viseli na dlaci.

 

Zašto su beli izgubili od crvenih?

 

            Razloga je mnogo, ali glavni je jedan: beli su izgubili od crvenih informacioni rat. Beli su izgubili pre svega zbog toga što su crveni imali svoju koncepciju – komunizam, a beli nisu imali moćnu savremenu političku doktrinu. Beli su nastojali sve da vrate nazad, što već nije odgovaralo većem delu društva. U oblasti religije beli su se bazirali na hrišćanstvu, koje je već svima dodijalo i ideološki je bilo razbijeno od strane komunista. Hrišćanske crkve nije uništavala gomila jevrejskih vođa, njih je uništavao narod. Narod je odavno video beskrajno licemerje hrišćanskih popova, ljude sa dvostrukim moralom (propovedaju jedno, rade drugo) i odavno je mrzeo taj konjski sloj sa njegovom lažnom religijom.

            Unutar belog pokreta carovali su nesklad i haos. Najpre je u pokretu dominirala parola: »Za veru, cara i otadžbinu«. Ta parola nikako nije nadahnjivala narod. U toj paroli dostojan je bio samo poslednji deo – »za otadžbinu«. Parola »Za veru« narodu je bila tuđa. »Za cara«, tim pre za Nikolaja II, bila je dvostruko tuđa. Beli nisu mogli idejno da prevuku na svoju stranu osnovnu masu naroda, i zato su oni morali da ratuju sa tim delom naroda. Kasnije parolu »Za veru, cara i otadžbinu« beli su skinuli, i uopšte nije bilo jasno za šta ratovati.

            Crveni su odveli znatan deo naroda svojom trulom, ali novom i spolja privlačnom komunističkom doktrinom i aktivnom propagandom. U tom propagandnom ratu jevrejske vođe se nisu stidele najdrskije i podle laži. Komunari su videli da seljaci teže ka svojini nad zemljom i podržavaju esere (socijal-revolucionere – prim.prev.), koji su razradili »dekret o zemlji«. Komunisti su odmah taj dekret o zemlji ukrali od esera i počeli su da ga prikazuju kao svoju ideju, iako je komunistička doktrina u principu protiv svake privatne svojine, uključujući svojinu nad zemljom. Ali običan narod je malo razumeo komunističku doktrinu  i nije video te jevrejske igre. Tek kasnije su seljaci shvatili kako komunisti nameravaju da im »daju« zemlju, i krenuli su ustanci seljaka protiv komunara. Ali bilo je već kasno.

            Propagandističku kampanju beli su vodili daleko gore od crvenih. A zašto? Beli nisu mogli da razrade jedinstvenu koncepciju, nisu mogli da odustanu od imperskih ideja u korist nacionalne ideje, nisu shvatali čitavu suštinu jevrejske igre. Pa ipak, narod je sa teškoćom shvatao ko je za koga i za šta ratuje. Ljudi su ratovali čas za crvene, čas za bele. Često je blagovremeni dolazak dobrog propagatora prevodio čitave jedinice na jednu ili drugu stranu.

            U sovjetsko vreme bio je u modi film »Čapajev« – film o crvenom »heroju« vojskovođi. U tom filmu postoji jedna karakteristična epizoda. Posle bitke okupili se crveni borci i razgovaraju. Ujedno su rešili da shvate za šta rade. Pitaju Čapajeva: »Za koga si ti: za boljševike ili za komuniste?«. Dobro pitanje, zar ne? Pitanje iako nije teško, bacilo je Čapajeva u bezizlaznu situaciju. Čapajev izbečio oči, ali ne namerava da ispoljava svoju glupost i, rešivši da izbegne izbor i da se iskobelja, kaže: »Ja sam za internacionalu«. Svi crveni borci su se zapanjili od takvog mudrog odgovora. Da, nije njihov Čapajev budala, razume.

            Jedino je Čapajevski lutkar – komesar Furmanov rešio da dobaci i pita: »A za koju si ti internacionalu, njih je nekoliko: za 1, 2 ili za 3?« Čapajev se skroz izgubio i pita: »A za koju je Lenjin?« Furmanov: »Lenjin je za drugu«. Čapajev: »Pa i ja sam za drugu«. Svi su sa olakšanjem uzdahnuli: pa, hvala Bogu, makar su razjasnili zbog čega svoju i tuđu krv prolivaju, zašto druge ubijaju i sami idu pod tuđ metak. Ispostavlja se, za internacionalu, pa još i drugu. Sve bi to bilo veoma smešno, kad ne bi bilo veoma tužno. Eto tako su ratovali Rusi protiv Rusa pod rukovodstvom jevrejskih lutkara. Ne shvatajući za šta i protiv čega ratuju. A suština je bila veoma jednostavna: crveni su ratovali za jevrejsku vlast, a beli – protiv jevrejske vlasti.

            SAD i Zapadna Evropa u građanskom ratu »belih« i »crvenih« nikada nisu oštro istupali protiv »crvenih«. Oni su se trudili da pomažu i jednima i drugima, ali tako, da taj rat traje maksimalno dugo i da jedni Rusi beskrajno ubijaju druge Ruse, a Rusija da se pretvori u ruševine, koje je lako zgrnuti u svoje ruke.

 

            Posle konačne pobede Lenjina svetska finansijska oligarhija zajedno sa jevrejskom internacionalom pokrala je Rusiju u neviđenim razmerama. Svi demagoški razgovori o borbi protiv bogatih odnosili su se samo na bogate Ruse, ali u odnosu prema jevrejskim multimilionerima odmah su bacani na smetlište.

            Jedan od najboljih prijatelja Lenjina postao je Armand Hamer, koji je pomoću Lenjina postao multimilioner. Mnogo kasnije taj Jevrej je u svojoj knjizi cinično pisao: »Kako postati milioner? Veoma prosto. Sačekati revoluciju u Rusiji, obući se toplije, doći u Rusiju i kupovati i prodavati«.

            Hamer nije pisao kako je on to prodavao i kupovao. A on je to radio »uz mito« vlastima i lenjincima svih boja. Samo zahvaljujući toj »levoj« trgovini on je i postao multimilioner.

            Posle zauzimanja Rusije svetska jevrejska oligarhija je pokušala redom i u drugim zemljama Evrope da uspostavi komunistički oblik vladavine. Da realizuje svoju takozvanu svetsku revoluciju. Ali ta predstava im nije uspela. Kao neprijatelj komunističke revolucije u Evropi istupila je zbijena srednja klasa, koja je još bila slaba u Rusiji. Jevrejska mafija je još jedanput dobila po njušci  od svog osnovnog neprijatelja – srednje klase – klase sitnih i srednjih preduzetnika, gospodara i organizatora svog posla.

            Uzevši vlast, Lenjin je, shvatajući snagu masonskih loža i ne želeći da bude marioneta u njihovim rukama, već 1917.g. zabranio masonske lože. To mu nisu zaboravili niti oprostili.

            Jedan od prvih znakova koji su izdali komunisti bio je, naravno, zakon o borbi protiv antisemita i takozvanog podsticanja međunacionalne mržnje. Prema tom zakonu hiljade ruskih patriota bile su zverski ubijene.  Svakome ko je govorio narodu istinu o postupcima Jevreja, pretila je smrt.

            Jevreji su žestoko uništavali sve istorijske ruske nacionalne spomenike. Nisu žalili ni mrtve. 20-ih godina cionisti su izbacili iz Starog Simonovog manastira ostatke heroja Kulikovske bitke Peresveta i Osljaba.

            Tokom čitavog vremena vladavine komunista u Rusiji njima su neprestano pomagale SAD bilo neposredno preko vlade, bilo na nivou finansijske oligarhije.

            O divljim zverstvima Lenjina i njegove židovske bande ja neću pisati. Sada o tome ima dovoljno informacija. Pogledaćemo Lenjinovu finasijsku delatnost.

            Lenjin je od prvih dana uspostavio monopol nad čitavim finansijskim sistemom Rusije. Prvi njegov korak je bio stvaranje rušilačke inflacije. Kad je postao šef države, Lenjin je iskoristio štampariju za uništavanje ušteda ljudi, raspodele narodnog bogatstva u džep države ili za izjednačavanje svih u sirotinji.

            U periodu od 1921.do 1923.g. Lenjin je iskoristio štampariju da bi povećao količinu rubalja u opticaju oko 20000 puta! Faktički količina rubalja koja je izdavana svakog meseca bila je zapanjujuća, da sami komunisti nisu bili u stanju da zapamte tačnu količinu izdatog novca.

            Zbirna inflacija je podigla ukupan indeks cena 160000 puta u poređenju sa 1913.g. Ona je imala željeni efekat. U Rusiji je bila likvidirana srednja klasa kao takva.

            Zapamtite tu metodu. To je standardna jevrejska metoda, ona je primenjivana stotinu puta u svim zemljama, posebno u prelaznom periodu, kada jevrejska mafija preuzima vlast i svojinu. Ta metoda je korišćena u svim zemljama. I svuda potkupljiva SMI pričaju bajke o tome da je navodno uzrok inflacije u padu ekonomije, rasulu, greškama vlade i tome slične gluposti. A ustvari inflacija ima dva uzroka: objektivne ekonomske probleme – značaj tog uzroka je zanemarljiv i osnovni uzrok inflacije – to je namerna emisija novca od strane vlade.

            Inflacija nije posledica ekonomskih problema. Inflacija – to je sredstvo preraspodele vlasti, svojine i novca. Da bi se u to uverili dovoljno je pogledati raspodelu vlasti, svojine i novca i posle nje. Pošto proces preraspodele dostigne potrebno stanje, sve trenutno prestaje kao da je odneto čarobnim štapićem. I inflacija, i finansijske piramide, i finansijske mahinacije.

            Jevreji su uvek bili neprevaziđeni zavađivači ljudi po bilo kom osnovu, posebno po nacionalnom i klasnom. Posle uništenja ruske elite Jevreji su nastavljali klasno zavađivanje Rusa jednih sa drugima. Lenjinu je bilo potrebno da uništi seljaštvo – oslonac antikomunizma. Kako je on postupio? Okupio jevrejsku vojsku i krenuo protiv seljaka? Ne, Jevreji tako nikada ne ratuju. Oni uvek ratuju tuđim rukama.

            Pročitajte Lenjinove radove o hlebnom monopolu i prehrambenoj diktaturi. Tehnologija gušenja putem gladi napisana je sasvim otvoreno. Lenjin je u Moskvi i Petrogradu postavio prepreku u vidu ograde, koja nije propuštala seljačku robu u grad. U Moskvi i Petrogradu je počela masovna glad. Ta glad je bila veštačka, nju je smišljeno stvorila sovjetska židokratija. Posle toga, koristeći monopol nad SMI, počela je komunistička propaganda protiv kulaka i seljaka uopšte, koji su navodno bili vinovnici gladi. Nahuškavši radnike mržnjom prema kulacima, Lenjin je stvorio prehrambene odrede radnika i bacio ih protiv seljaka. I počelo je klanje ruskih radnika i ruskih seljaka. O tom periodu je dobro napisano u izvanrednoj knjizi velikog ruskog pisca Vladimira Aleksejeviča Solouhina (66). Na žalost, Solouhin nije uspeo da izađe iz okvira hrišćanstva. Ali on je bio jedan od prvih koji se probio kroz armirano betonsku komunističku informacionu ogradu. Večnaja mu pamjać!

            Sada hrišćanstvo mnogo peva o tome kako su komunisti u naletu svog divljeg ateizma lomili i rušili hrišćanske crkve i svetinje, proganjali i ubijale vernike. Sve je tačno, izuzev glavnog. Nisu ateisti ubijali vernike, već su novi religiozni fanatici ubijali stare religiozne fanatike. To je realna istina.

            Hrišćani ćute o tome da su oni to isto radili sa ruskom nacionalnom religijom – paganstvom, kada su zauzimali Rusiju. Lomili su, uništavali i palili nacionalne paganske Bogove, proganjali i ubijali čarobnjake, staroverci i sve druge služitelje kulta. Prošlo je vreme, i hrišćani su dobili to isto, ali sad prema sebi. Sve je pravedno. Zakon Karme, od njega se ne može pobeći.

            Kada je komunizam nabio fizionomiju hrišćanstvu, onda to, naravno, ne samo da je smešno, nego može i da raduje. Taj postupak je – jedan od malobrojnih, za šta bi se komunizam mogao hvaliti., da na mesto hrišćanske zaraze Jevreji nisu postavili svoju komunističku zarazu. Jedna trula jevrejska religija smenjuje drugu trulu jevrejsku religiju, a ruska krv teče kao potoci. A vlast ostaje u istim židovskim rukama. Začaran krug. Perunova zakletva. Ona neće prestati dok se mi, Rusi, ne vratimo svojim nacionalnim Bogovima.

            Pošto su komunisti istukli svoje rođake – hrišćane, nastavljena je dalja tuča unutar komunizma. Najjača tuča se odvijala između  najbližih rođaka: između boljševika i menjševika, iako su svi oni bili Jevreji i sve se odvijalo iz jednog korena – jevrejskog Bunda, koji je – dete cionizma.

            Hronologija je sledeća: 1897.g. je održan prvi organizacioni kongres cionista u Bazelu. Mesec dana nakon toga, u septembru 1897.g. u Vilnusu je održan prvi organizacioni kongres jevrejskog socijalističkog Bunda, gde je preovladavala ideologija cionizma. A kroz 6 meseci, u martu 1898.g. u Minsku je održan prvi organizacioni kongres RSDRP, koja se razvila iz Jevrejskog Bunda.

            U Nemačkoj u novembru 1918.g. »Savez Spartaka«, ekstremistička frakcija socijal-demokrata, izdala je manifest čiji su autori bili Jevreji Karl Libkneht i Roza Luksemburg. »Savez Spartaka« koji je postao jezgro nemačke komunističke partije, stvoren je 1916.g. A u januaru 1919.g. prema nečijoj zagonetnoj naredbi članovi »Saveza Spartaka« podižu ustanak, koji je, hvala Bogu, bio utopljen u krvi.

            Hrišćanstvo je ispalo slabije od komunizma, fašizma i nacizma, koji su neverovatno lako i brzo pregazili tu religiju u zemljama sa hiljadugodišnjom hrišćanskom istorijom i zavojevali za sebe značajan istorijski period. Taj poraz o mnogome govori. O nemoći i odsustvu životne sposobnosti kod hrišćanstva. Neprirodnosti hrišćanstva za narod.

            Hrišćanstvo je izgubilo u Rusiji još i zbog toga što, bez obzira na glupost širokih narodnih masa, ruski narod u celini ipak nije bio tako glup, kako je moglo biti, i to raduje i unosi nadu. Pogledajte odnos ruskog naroda prema hrišćanstvu. Bez obzira na nasilno nametanje te, za Rusiju tuđe religije, i 1000-godišnje hrišćansko zaglupljivanje, koje počinje od pelena i od školske klupe, ruski narod, imajući konkretno hiljadugodišnje iskustvo u ophođenju sa hrišćanstvom, sačuvao je zdrav smisao i zdrav skepticizam u odnosu prema hrišćanstvu, i posebno prema njegovim služiteljima. To se najbolje vidi prema glavnim kulturnim tradicijama naroda – ruskim narodnim bajkama, poslovicama i izrekama. Skoro svuda u njima odnos prema popovima je negativan, bez uvažavanja i smešan.

            Ruski narod je sve popove, monahe, đakone i ostale nazivao konjski sloj. Veoma mudro i slikovito. Pogledajte ruske narodne poslovice. Isti je odnos i prema popovima i hrišćanstvu. »Pomozi sebi sam pa će ti i Bog pomoći« - to je zdravi smisao ruskog naroda. »Dok grom ne pukne, seljak se neće prekrstiti« - to je realan odnos ruskog seljaka prema hrišćanstvu, koji ima svoju praktičnu pamet. I ti se primeri mogu nastaviti do beskonačnosti.

            Kada je A.S.Puškin napisao svoju »Bajku o popu i njegovom radniku Baldi«, gde je sa prezirom ismejao pohlepu, glupost i nepoštenje i gde Balda dodirom čela izbija iz hrišćanskog popa poslednji mozak, nikoga od njegovih savremenika ova bajka nije razjarila, začudila ni dirnula. Niko se nije uvredio zbog »svete« apostolske crkve, zbog »svetog« hrišćanstva. Zdrav i normalan odnos prema popovima.

 

SAD

 

            U zvaničnoj istoriji SAD kao uzrok revolucije 1776.g. se navodi protivljenje Amerike »Engleskoj koja naplaćuje visoke poreze«. Ali ta verzija nimalo ne odgovara istini. U to vreme engleska vlada je oporezivala kolonije porezom koji je bio manji od jednog procenta bruto nacionalnog dohotka. Radi upoređenja recimo, 1980.g. američke poreske platiše su plaćale svojoj nezasitoj vladi oko 40% svog dohotka (40, gl. 12).

            Izvori američke revolucije potiču od 24.juna 1717.g., kada su se četiri masonske lože u Londonu ujedinile da bi obrazovale Veliku Ložu Londona. Ideologija i struktura te lože su rasprostranjene u Francuskoj 1725.g. i početkom 1730.g. u SAD, gde su 1731.g. u Filadelfiji, a 1733.g. u Bostonu formirane lože Frankomasona. Jedan od članova Filadelfijske lože postao je Bendžamin Franklin, koji je u nju stupio 1732.g., a već 1734.g. postao njen Veliki Majtor.

            Među prvim masonima u SAD su bili: Džordž Vašington, Tomas Džeferson, Aleksandar Hamilton, Džon Maršal, ozbiljno uvučeni u američku revoluciju.

            Kasnije je bilo najmanje 12 američkih predsednika masona: Endrju Džekson, Džejms Polk, Džejms Bušanan, Endri Džekson, Džejms Garfild, Viljem Mak-Kinli, Teodor Ruzvelt, Viljem Taft, Varen Narding, Franklin Ruzvelt, Gari Truman i Džerald Ford.

            4.jula 1776.g. Kontinentalni kongres je imenovao komitet od 3 čoveka (Bendžamina Franklina, Tomas Džefersona i Džona Adamsa) da razradi pečat SAD. Pečat koji je razradila ta »sveta« trojica, posebno njegova poleđina, skriva masonske simbole i tajne. Osnovna tema crteža koji se nalazi na poleđini pečata jeste egipatska piramida. Stvarno, zar nije interesantno, kako je egipatska piramida dospela u SAD? Ta piramida pokazuje prave gospodare masona – potomke okultnih egipatskih sveštenika. Kasnije ta piramida će se pojaviti na simbolu novca SAD – novčanici od 1 $.

            Kao povod za američku revoluciju poslužila je ranije isplanirana takozvana Bostonska čajanka, kada je grupa lica, preobučenih u indijance, pobacala sanduke sa čajem u zaliv. Kasnije su masoni priznali da je Bostonska čajanka bila u potpunosti masonska, nju su obavili članovi lože svetog Jovana (40, gl. 12). Zadatak te akcije je bio da se isprovocira napetost između Engleske i kolonija i dalje ujediniti američke države pod zaštitom jedinstvene federalne vlade, u čijem sastavu su dominirali masoni. Dva osnovna lidera američke revolucije: Bendžamin Franklin i Džordž Vašington bili su masoni. I, naravno, oni su okupili oko sebe braću masone.

            Za vreme revolucionarnog rata, prilikom rađanja Američke države, Rusija je stala na stranu kolonija. Ruska Imperatorka Ekaterina Velika odbila je molbu engleskog kralja Georga III da pošalje 20000 kozaka na gušenje ustanka u kolonijama, što je pomoglo kolonijama da opstanu. Rusija je prva ispoljila svoje prijateljstvo prema SAD i dalje je počela da pomaže SAD za vreme građanskog rata.

            U to vreme pojavile su se velike nesuglasice između vodećih američkih političara. Predmet nesuglasica je bilo pitanje:da li američka vlada treba da osniva Centralnu Banku (CB) i može li ona da bude privatna. Džeferson je istupio protiv takve banke, Hamilton – za. Džeferson je tvrdio: »Ako američki narod nekada dozvoli privatnim bankama da kontrolišu emisiju dolara, onda najpre putem inflacije, a zatim – deflacije, banke i korporacije, koje će nastati oko Centralne Banke, će otimati ljudima vlasništvo sve dotle, dok se njihova deca ne probude kao beskućnici na zemlji, koju su osvojili njihovi očevi« (40, gl. 12).

            Hamilton je predložio SAD da stvore Centralnu Banku SAD kao privatnu banku sa pravom emisije dolara, to jest sa pravom da stvara novac ni iz čega, iz vazduha, a kasnije taj novac da pozajmljuje vladi uz kamatu. Hamilton je obrazlagao svoj predlog time što: »Čitavo društvo se deli na odabrane i masu. Prvi su bogati i dobrog porekla, svi ostali ne mogu pametno da raspolažu svojim sopstvenim novcem. Zato je pitanje upravljanja novcem bolje dati bogatim«.

            Džeferson je video da u SAD raste zavera protiv vlade i naroda sa strane grupe, koja je sebe nazivala Jakobinci, stvorene od strane francuskog odelenja Iluminata. Na nesreću SAD predsednik SAD Vašington je 1788.g. imenovao Hamiltona za ministra finansija. Nakon 3 godine vlada SAD je za svoju prvu nacionalnu banku, koja je nazvana Prva Banka SAD, odobrila statut na 25 godina. 1811.g. za vreme predsednika Džejmsa Monro ustav je prestao da važi.

            1812.g. Engleska je pokrenula rat protiv SAD. Pod pritiskom finansijske oligarhije i problema sa finansiranjem rata 1816.g. osnovana je Druga Banka SAD sa rokom važenjem njenog statuta sledećih 25 godina. Toj banci je bila data mogućnost da izrši emisiju (to jest da naštampa novac iz vazduha) u iznosu od 60 miliona dolara i da da te vazdušne dolare u zajam vladi. Samim tim gospodari Druge Banke SAD su ukrali od vlade SAD i američkog naroda taj ogroman novac.

            1816.g. Tomas Džeferson u pismu Džonu Tejloru učinio je još jedan pokušaj da upozori američki narod: »Ja smatram da su bankarske institucije opasnije za našu slobodu od stalnih armija. One su već stvorile novčanu aristokratiju, koja ni u šta ne stavlja vladu. Treba od banaka oduzeti ovlašćenje za emisiju i vratiti ga vladi, kojoj i pripada po pravu«.

            Ipak Druga banka je nastavljala svoju inflacionu politiku, što je poslužilo kao jedan od glavnih razloga depresije 1819.g., za vreme koje je Druga banka potpuno zamenila svoju politiku suprotnom, sužavajući aktivnost i izazivajući bankrotstvo. Taj ciklus inflacije - deflacije dozvolio je finansijskoj oligarhiji da otkupi za bescenje ogromnu količinu svojine propalih firmi.

            1826.g. jedan od masona kapetan Viljem Morgan, spoznavši sve poroke masonstva, objavio je knjigu »Objašnjenj masonstva jednom od bratstva koje je posvetilo predmetu 30 godina«, u kojoj je razobličio suštinu i metode masonstva. Kroz nekoliko meseci kapetana Morgana je odvelo nekoliko masona i on je bio ubijen.

            Ipak heroski postupak kapetana Morgana i njegovo kasnije ubistvo  imali su jaku društvenu rezonansu. 1830.g. bila je formirana nova politička partija, koja je nazvana Antimasonska, kao sredstvo borbe sa  masonskom opasnošću. 11. septembra delegati antimasona iz 11 država okupili su se u Filadelfiji sa ciljem da se prisjedine političkoj kampanji za spašavanje države od masona, koji nose rušenje i tiraniju. Među delegatima tog kongresa bio je Viljem Sjuart, koji je kasnije postao i državni sekretar kod predsednika Avrama Linkolna.

            Od 1831. do 1833.g. predsednik SAD Džon Kvinsi Adams, koji je bio predsednik od 1825. do 1829.g. objavio je niz pisama, uvredljivih za masonstvo, u opštedostupnim časopisima,.

            Izbori predsednika SAD 1832.g. bili su ključni za Drugu banku. U periodu vladavine novog predsednika statut banke je trebao da bude obnovljen. Na izborima je pobedio predsednik Endrju Džekson koji je bio kategorično protiv  takve Centralne Banke. Na tim izborima dvoje od tri birača je glasalo za Džeksona ili Antimasone, to jest protiv obnavljanja statuta Druge banke.

            Posle pobede na izborima predsednik Džekson je naredio predsedniku Druge banke Nikolasu Bidlu da opozove državna sredstva, koja su se nalazila u banci, a Bidl je odbio. Kao odgovor Bidl je zatražio  «opšte smanjenje kredita» u čitavom bankarskom sistemu, što je izazvalo finansijsku i ekonomsku paniku. To je bila direktna ucena prema Vladi. Džekson je odlično shvatao šta je radio Bidl, pa je rekao: «Banka pokušava da me ubije. Ali ja ću nju ubiti».

            Ali 30.januara 1835.g. potencijalni ubica po imenu Ričard Lorens približio se predsedniku Džeksonu i pucao u njega iz dva pištolja. Srećom, oba pištolja su zatajila i Džekson je ostao netaknut. Kasnije Lorens je izvjavio da je bio u kontaktu sa snagama u Evropi koje su mu obećale da će se založiti da mu pomognu ako bude učinjen pokušaj da ga kazne. To je bio prvi atentat na predsednika SAD.

            Pisac Gustav Mejers u svojoj knjizi »Istorija ogromnih američkih bogatstava« utvrđuje glavnu snagu koja stoji iza Druge Banke SAD - porodicu Rotšilda.

            Početak te evropske porodice bankara postavio je Jevrej Amšelj Mozes Bauer (koji je kasnije promenio prezime u Rotšild). Amšelj je postavio svoje sinove na čelu bankarskih kuća u raznim zemljama. Mejer je bio poslat u Frankfurt, Solomon - u Beč, Natan - u London, Karl – u Napulj, Džejms – u Pariz. Na taj način Amšelj je stvorio jevrejsku finansijsku internacionalu.

            Imajući sinove, rasejane po čitavoj Evropi, od kojih su svi stajali na čelu bankarskih kuća, porodica Rotšildovih je sa lakoćom mogla da utiče na političke vlade država Evrope. Ta jevrejska porodica je finansirala mnoštvo ratova, praveći basnoslovna bogatstva na ljudskoj krvi i stradanjima naroda.

            Za upravljanje svetskim istorijskim procesom jevrejska finansijska oligarhija je izabrala strategiju koja se naziva »politika ravnoteže sila«. Njena suština je - u istovremenom finansiranju nekoliko država koje su približno jednake prema snazi, koje bi potencijalno mogle da ratuju jedna sa drugom. Zahvaljujući tome oligarhija je uvek mogla da nahuška jednu državu protiv druge i da prema bilo kojoj državi primeni pretnju ratom sa strane druge države. To je jedan od vidova »Zavadi pa vladaj«.

            1837.g., godinu dana posle isteka roka statuta Druge Banke, porodica Rotšildovih je poslala jednog od svojih predstavnia u SAD. On se zvao Avgust Belmont. On je došao za vreme panike 1837.g., aktivno se baveći finansijskim mahinacijama. Njegon uspeh i njegove veze uskoro su ga dovele u Beli dom, gde je on postao finansijski savetnik kod predesdnika.

            1854.g. Džordž Bakli je stvorio tajnu organizaciju «Vitezi Zlatnog kruga».

            Isto takva istaknuta figura u istoriji građanskog rata bio je Morgan, koji je kasnije postao jedan od najbogatijih i uticajnih bankara i preduzetnika. 1856.g. Morgan je došao u Evropu na školovanje u Getingentskom univerzitetu u Nemačkoj. Tamo se on upoznao sa Karlom Marksom, koji se aktivno bavio propagandom komunizma.

            1857.g. u Londonu je došlo do susreta lidera internacionalne finansijske oligarhije, na kome je bilo odlučeno o započinjanju Građanskog rata u SAD putem izazivanje svađa između Severa i Juga. Najpre je trebalo smisliti i naduvati uzrok konflikta. Idealan povod je bilo pitanje o ropstvu. «Vitezima Zlatnog Kruga» je dat nalog da pomažu otcepljenje južnih država SAD, njihovo odvajanje od federalne vlade i stvaranje konfederacije južnih država (40, gl. 15).

            Avram Linkoln je počeo da shvata događaje koji su se odvijali u vreme svoje predsedničke kampanje 1860.g. On je odlično shavtao da uzrok rata nije u pitanju ropstva, već težnja određenih snaga da rasture Savez. Linkoln je pisao: »Kad bih ja mogao sa spasem Savez, ne oslobađajući ni jednog roba, ja bih to uradio« (gl. 15).

            Posle odlaska sa scene Druge Banke SAD, kao bankarski sistem su istupale banke država, koje su emitovale novac, potpuno obezbeđen zlatom.

            Zahvaljujući zakulisnim radnjama 1861.g. u SAD je počeo građanski rat.

            Jedanaest južnih država se odelilo od Saveza i formiralo je Konfederaciju. Primetimo da na zastavi Konfederacije nije bilo 11, već 13 zvezda. Broj 13 ima poseban značaj za Frankomasone.

            Linkoln, a kasnije i Ruska vlada videli su da su Engleska i Francuska bile na strani Juga protiv Severa. Dva brata Rotšildovih su imala banke u Engleskoj i Francuskoj i oni su određivali politiku tih država. Linkoln je odmah izdao naredbu o morskoj blokadi Juga, da bi omeo te dve države da ne koriste morske puteve za dopremanje opreme Jugu. Linkoln je igrao smrtonosnu igru, pošavši protiv svetske jevrejske internacionale. Unutar SAD jevrejska finansijska oligarhija je plela intrige i vodila politiku jakog pritiska na vladu. Linkoln je predosećao svoju pogibiju, ali se nijednom nije pokolebao na svom putu.

            Avram Linkoln je upozoravao američki narod na finansijsku oligarhiju, koju je nazivao »vlast novca«. On je pisao: »Vlast novca pljačka zemlju u mirno vreme i priređuje zavere u teška vremena. Ona je despoptskija od monarhije, nadmenija od samodržavlja i više zaljubljena u sebe od birokratije. Predviđam nastanak krize u skorijoj budućnosti, koja će me naterati da drhtim za bezbednost moje zemlje. Korporacije su stupile na presto, dolazi era korupcije, i vlast novca u zemlji će nastojati da produži svoju vladavinu, delujući na predubeđenja naroda sve dotle, dok se bogatstvo ne sakupi u ruke malog broja ljudi i republika ne propadne« (40, gl. 15).

            Doktor Kerol Kvigli u svojoj knjizi »Tragedija i nada« opisuje ciljeve najviše finansijske oligarhije: »Snage finansijske oligarhije imaju daleki cilj, veći od stvaranja svetskog sistema finansijskog upravljanja u privatnim rukama, sposobnog da vlada političkim sistemom u bilo kojoj zemlji i svetskom privredom u celini. Sistemom treba da upravljaju centralne banke sveta u feudalnom stilu, koje deluju koordinirano, u skladu sa tajnim sporazumima, dostignutim za vreme privatnih ličnih susreta i sastanaka«.

            Linkoln je shvatao da je Severu potreban saveznik da zadrži Englesku i Francusku od direktnog učešća u ratu. On se obraćao za pomoć drugim evropskim zemljama, ali nije našao one koji su želeli da mu pomognu.

            Pomoć je došla iz Rusije. Za vreme Cara Aleksandra II uticaj internacionale u finansijskom sistemu Rusije je bio skoro jednak nuli, zato Aleksandar II nije imao problema sa finansijskim lobijem. Jedan od diplomatskih koraka koji je pozitivno uticao na Aleksandra II bilo je to, što je Linkoln izdao Manifest o oslobađanju robova. Podsetimo da je 1861.g. Car Aleksandar II izdao Manifest o oslobađanju kmetova. SAD su ispoljile potpunu jednodušnost u tom važnom pitanju.

            Aleksandar II je izdao naređenja Ruskoj imperatorskoj floti da ide u američke luke Njujorka i San Franciska u znak podrške Linkolna i njegove vlade. Ruski brodovi su u septembru 1863.g. stigli u SAD. Car je naredio svojim admiralima da budu spremni da se bore sa bilo kojom državom i da prihvataju naređenja od Linkolna. To je odigralo ključnu ulogu u popbedi Severa nad Jugom.

            Nije toliko izgubio Jug, koliko jevrejska finansijska internacionala. Linkoln je naneo težak udarac svetskoj jevrejskoj finansijskoj oligarhiji. To mu nisu oprostili. Unutrašnja višegodišnja zavera za koju je Linkoln znao i koje se bojao, umela je da mu nanese odgovarajući udarac. 14. aprila 1865.g. Linkoln je bio ubijen. Bila su isplanirana još dva atentata: na vice-prezidenta Linkolna – Džonsona i državnog sekretara Sjuarda. Srećom, oba ta atentata nisu uspela. Ali, ubivši Linkolna, zavera nije uspela da promeni politiku vlade. Predsednik SAD je postao vice-prezident Džonson, koji je nastavio politiku Linkolna. Osmoro ljudi od zaverenika je bilo ubijeno, četvoro obešeno. Organizatori su, naravno, ostali u senci (40, gl. 15).

            Ubica Linkolna – Džon But imao je veze se tajnim društvima, uključujući i Karbonarije Italije – organizacije Iluminatskog reda.

            Džonson je morao da se sudari sa problemom. Ruski car je zatražio da se plati korišćenje Ruske flote u skladu sa sporazumom, zaključenim sa Linkolnom. Troškovi flote su bili dosta veliki: 7,2 miliona dolara.

            Da bi isplatio dug Rusiji, ali da ne obelodanjuje za šta plaća, rešio je da tu isplatu uredi u vidu kupovine Aljaske, koja se u to vreme smatrala kao komad zemlje koji ništa ne vredi. U aprilu 1867.g. Džonson se preko Sjuarda dogovorio o kupovini Aljaske. Oni američki istoričari koji nisu bili upoznati sa stvarnim razlozima kupovine Aljaske, nazvali su tu kupovinu »glupošću Sjuarda«. Ustvari, kupovina Aljaske je bila samo način da se isplati caru korišćenje flote.

            Jevrejska oligarhija nije oprostila svoj poraz u SAD ni ruskom caru Aleksandru II. Prema njihovoj zaveri 1881.g. Aleksandar II je bio ubijen.

            Jevrejska oligarhija nije ostavila ni svoje planove osvajanja SAD. Promenjena je samo taktika. Osnovu smenjene taktike je predstavljao prelaz od raspirivanja ratova i revolucija ka stvaranju bankarske panike. Putem stvaranja bankarske panike i, prema tome, ekonomskog haosa jevrejska oligarhija je pokušala da utiče na američki narod i vladu i da ih prisili na stvaranje stalne Centralne Banke (CB), preko koje će oligarhija u potpunosti kontrolisati  svu vlast u zemlji bez svake vlade.

            Specifičnost bankarskog biznisa je takva, da je bankarska panika sposobna da trenutno razori apsolutno bilo koju banku, nezavisno od toga da li banka radi dobro ili loše. Suština je u tome što novac, koji je banka angažovala od stanovništva, ona usmerava na davanje kratkoročnih i dugoročnih kredita nekome i investira negde. Samo manji deo novca stanovništva ostaje u banci za obezbeđivanje tekuće likvidnosti. Zato svaka negativna unformacija, ako je dobro organizovana, sposobna je da razori bilo koju banku. Čim se takva informacija »znalački« saopšti stanovništvu i stanovništvo masovno potrči da izvlači svoj novac, banka postaje nesposobna da vrši isplate, pošto ni jedna banka ne može da izdrži masovno skidanje depozita.

            Bankrotstvo banke odmah izaziva »efekat domina«. To jest za tim bankrotstvom počinje lanac bankrotstva onih organizacija koje su sa tom bankom povezane.

            Jedan od operatora tog procesa postao je Dž.P.Morgan, čiji je otac bio agent Rotšilda, a sam on je bio rođak Hamiltona. 1869.g. Morgan u Londonu stvara Severniu kompaniju za vrednosne papire, kao predstavnik kompanije Rotšilda u SAD.

            Prva ozbiljna panika je stvorena 1893.g. Ključnu ulogu u toj panici odigrala je Severna kompanija. 1900.g. administracija predednika Viljema Mak-Kinli podnela je tužbu protiv Severne kompanije. Kroz određeno vreme predsednik Mak-Kinli je bio ubijen. Predednik SAD je postao miljenik oligarhije Teodor Ruzvelt, i sudski proces protiv Severne kompanije je bio obustavljen.

            1907.g. Morgan je organizovao bankarsku paniku sa diskreditacijom banke Nikerbokera. Jedan od ciljeva bio je uništenje konkurentnih banaka, koje ne ulaze u sferu uticaja Morgana. Istovremeno preko SMI počela je masovna kampanja o propagandi neophodnosti CB u zemlji.

            Predsednik Vilson je dao nalog da se reši problem stabilnosti bankarskog sistema onom istom čoveku koji je i stvorio problem nestabilnosti – Morganu. U nacionalnu komisiju za novčani opticaj za pripremu zakona o bankarskoj i novčanoj reformi imenovan je senator mason, rođak Rokfelera - Nelson Aldrič.

            Zaverenici su odmah zauzeli stav da se ne sme uzeti naziv Centralna Banka, kao iskompromitovan naziv u očima amerikanaca. Oni su počeli da pripremaju zakone o CB pod nazivom Federalni Rezervni Sistem.

            1913.g. stupio je na snagu zakon o Federalnom Rezervnom Sistemu SAD. Federalni u tom sistemu je bio samo naziv. Sistem nije bio državni, to je bila čisto jevrejska banka. Najviša banka iznad svih drugih banaka SAD. Jevrejska oligarhija je preuzela vlast u SAD bez ratova i revolucija.

            Zadatak FRS je bio obezbeđenje stabilnosti dolara i finansijskog sistema u celini. Jevrejska oligarhija je odlično pokazala tu «stabilnost».

            Imajući pravo emisije dolara, FRS je mogao po svom nahođenju da izaziva inflaciju i deflaciju sa ciljem da izvrši preraspodelu vlasti, svojine i novca.

            1913.g. novčana masa po glavi stanovnika je iznosila oko 148 $. Do 1978.g. - 3691$. To jest vrednost jednog dolara 1978.g. je iznosila svega 12 centi od dolara iz 1913.g.

            U januaru 1968.g. količina dolara je iznosila 351 milijardu. U februaru 1980.g. – 976 milijardi. Faktički količina novca se udvostručavala svakih 10 godina. Svi su zaboravili na obezbeđenost dolara zlatom.

            FRS je sposoban da stvara ekonomske cikluse putem povećanja i smanjenja količine novca i kredita.

            U biračkoj kampanji 1912.g. 26. predsednik SAD Teodor Ruzvelt je rekao: «Iza vidljive vlade na tronu sedi nevidljiva vlada koja nimalo ne veruje narodu i ne snosi nikakvu odgovornost. Uništenje te nevidljive vlade, kidanje bezbožne veze između korumpiranih špekulanata i korumpiranih političara - eto u čemu je zadatak državnika» (61, s. 47).

            1920.g. FRS je priredio takozvanu paniku 1920.g. Zahvaljujući toj krizi jevrejska oligarhija je uzela u svoje ruke ogromnu količinu farmerske zemlje, i mnoštvo propalih nejevrejskih privatnih banaka. Zbog panike 1920.g. u SAD je propalo 5400 banaka, koje su bile prisiljene da prodaju svoju aktivu Jevrejima ispod stvarne cene.

            Jedna od osnovnih nebankarskih meta te krize bio je genijalni automobilski industrijalac Henri Ford. Ford je odlično shvatao suštinu jevrejskih igara i već je počeo aktivnu antisemitsku kampanju.

            1918.g. Ford je otkupio list »Dirborn Independent«, u kome je počeo da razobličava gnusne židomasonske igre. Naročito je navodio mnoštvo dokaza svrsishodne podrivačke delatnosti jevrejske finansijske oligarhije u započinjanju Prvog svetskog rata. U listu su objavljena čitava poglavlja buduće knjige »Međunarodno jevrejstvo«. List je imao snažnu rezonansu. 1922.g. izašla je knjiga Henri Forda »Međunarodno jevrejstvo« (13). Ford je počeo da finansira naciste u Nemačkoj.

            Protiv Forda Jevreji su vodili žestok napad na svim frontovima. Pre svega su nastojali da ga razore. Ali Ford, iako sa gubicima, ipak je izdržao krizu 1920.g.

            Uspeh krize 1920.g. nadahnuo je jevrejsku oligarhiju. Oni su počeli da planiraju još jednu veliku krizu - krah 1929.g.

            Prvi korak je bila masovna emisija dolara. Od nivoa 31,7 milijardi dolara 1921.g. oni su došli do nivoa 45,7 milijardi dolara 1927.g. Povećanje je iznosilo 144%.

            Posle organizovanog kraha na berzama 1929.g. u SAD je počela ekonomska kriza sa neviđenom žestinom.

            Jedan od očevidaca kraha na berzi bio je Vinston Čerčil, koga je Bernard Baruh doveo na  efektnu berzu 24. oktobra 1929.g. sa ciljem da demonstrira jevrejsku finansijsku moć. Setite se koga datuma je počela revolucija 1917.g. u Rusiji? Ta podudaranja mističkih datuma Vam ništa ne govore? Setite se kako je Lenjin govorio o rokovima revolucije: »Juče je bilo rano, sutra će biti kasno. Danas.«

            Tržište vrednosnih papira u SAD je propalo, ali neko je kupio te obezvređene akcije. Ko je to? U svim zvaničnim istorijama te krize vodi se masa razgovora o prodaji akcija, ali ni reči se ne kaže o tome, kome su one bile prodate.

            A skrivana suština je veoma jednostavna. Posle krize 1929.g. raspodela vrednosti i novca se naglo promenila u korist jevrejske oligarhije. Oko 16000 banaka SAD je propalo. 100 od 14100 banaka (manje od 1%) je počelo da kontroliše preko 50% bankarske aktive SAD. 14 krupnih banaka je preuzelo vlasništvo nad 25% depozita zemlje. I to Vam je kriza. Nekome tuga, nekome basnoslovni profit.

            Pošto je kriza 1929.g. prošla, kongresmen MakFeden je izjavio: «To je bio pažljivo pripreman događaj. Internacionalni bankari su stvorili uslove očajanja da bi mogli da vladaju nama. Novčane i kreditn resurse SAD od sada potpuno kontrolišu finansijske grupe Dž.P.Morgana (Prva Nacionalna Banka) i Kuna Leba (Nacionalna Siti banka)».

            23. maja 1933.g. MakFeden je optužio FRS zato što je izazvao krah na berzi 1929.g. Među ostalim optužbama bila je i sledeća: «Optužujem ih da su prisvojili preko 80 milijardi dolara» (40, gl. 16).

            Jevreji su organizovali lov na MakFedena. Dva puta su najamne ubice pokušale da ga ubiju, ali oba puta bezuspešno. Najzad su ga otrovali na banketu.

            1930.g. na inicijativu tadašnjeg vice-prezidenta, poznatog masona Henri Volesa, napravljen je novi crtež novčanice od 1 dolara – simbol novca i finansijske moći SAD. Na poleđini dolara pojavila se egipatska piramida sa uzdignutim trouglom iznad nje svevidećeg oka Lucifera-satane.

            Svuda dominira mističan masonski satanski broj – 13. 13 stepenika piramide, američki orao drži štit sa 13 pruga, u desnoj kandži - simbol masonstva – bagremovu grančicu sa 13 listova i 13 cvetova, u levoj – simbol rata - svežanj od 13 strela. U kljunu - traka sa masonskom parolom »jedinstvo u raznovrsnosti«. Nad orlom dominira šestokraka Davidova zvezda od 13 masonskih pentagrama (zvezda petokraka).

            Ispod piramide je navedena ključna parola »NOVUS ORDO SECLORUM« (Novi svetski poredak). Ta parola nesumnjivo pokazuje na šta su počeli da pretenduju novi gospodari SAD. Njima je malo američka država. Njih ne interesuje poredak u SAD, već u svetskoj imperiji. Pod njihovim vođstvom i pod hegemonijom dolara. Veoma je korisno pokazivati taj natpis na dolaru ljudima koji sve vreme tvrde da su pretenzije na svetsku vlast – samo plod bolesne mašte patriota i antisemita. Sva ta kompozicija starih masonskih simbola bila je razrađena prema zadatku Rotšilda, prvu skicu je napravio još Adam Vajshaupt, a dizajner je postao ruski mason slikar Rerih. Ali sama simbolika potiče još iz vremena Starog Egipta.

            Danas svoju pretenziju na svetsku hegemoniju SAD ne skrivaju. O njima je veoma otvoreno i cinično napisao Bžezinski (49).

            Dalje je jevrejska oligarhija pomoću emisije dolara i drugih finansijskih igara i mahinacija potpuno porobila američku državu. Država SAD sada ima sasvim astronomski dug. Ali kada se u SMI o tome govori, onda se sasvim prećutkuje pitanje kome to država duguje? Pa ona nekome duguje. Kome? Jevrejskoj finansijskoj oligarhiji - pravom gospodaru današnje Amerike.

            Pokušaji da se ta oligarhija postavi na svoje mesto, kakav je naprimer preduzeo predsednik Džon Kenedi, ni do čega nisu doveli, već su Kenedija 22. novembra 1963.g. jednostavno ubili. Među njegovim ubicama nalazio se i njegov lični vozač, agent CIA, koji je ispalio kontrolni pucanj u glavu Kenedija (61, s. 102). Tog vozača su ubili kroz 3 nedelje. Svedoci nisu potrebni.

            Kasnije je na put Iluminata stao brat Džona Kenedija – Robert Kenedi, koji je bio na pragu svog neminovnog izbora za predsednika SAD. Ali njega su ubili bukvalno sasvim malo pre izbora 5.juna 1968.g.

            Čim se predsednik Nikson izjasnio protiv prevlasti cionističkog lobija, njemu su priredili impičment i izbacili ga iz Bele kuće. Kao povod je poslužilo prisluškivanje u štabu demokratske partije koje je organizovao Jevrej Henri Kisindžer. Eto takva je u SAD «demokratija» - židokratija.

            U svojoj knjizi «Nevidljiva ruka» (40) Ralf Eperson prikazuje ulogu takvih organizacija, kao što je Savet za Međunarodne Odnose, Trostrana komisija, Nacionalni savet crkava, svi mogući Fondovi i t.d. u realnom upravljanju društvom.

            Izbori u Americi su se odavno pretvorili u spektakl, samo što je taj spektakl komplikovaniji nego što je bio u bivšem SSSR. Realni izbor u savremenoj Americi ne vrši narod, već uska grupa finansijske oligarhije. Kandidat na izborima u savremenoj Americi bez ogromnog novca nema nikakve šanse za uspeh. Zato se realni izbori odvijaju na nivou najviše finansijske oligarhije Amerike, gde se rešava koga podržati, a koga ne.

            Sve političke lidere pažljivo proučavaju i odbacuju. Neugodni odmah ispadaju iz igre. Mafiji nisu potrebni novi Linkolni i Kenedi. Kao realni kandidati ostaju samo oni koji odgovaraju vlastodršcima. Pretpostavimo da je ostalo pet kandidata za predsednika, od kojih svi odgavaraju oligarhiji. Njih i dopuštaju da idu na izbore. Dalje ide spektakl. Galame partije, galami i glasa narod, neko slavi pobedu, neko poraz, a igra je u globalu odavno odigrana.

            A šta realno može predsednik SAD? Njegova vlast je veoma strogo ograničena. Može li on da promeni ustav? Ne. Može li da prekrši ustav? Ne, ne može. Može li da svrgne finansijsku mafiju? Ne može. Može li da promeni poredak i sistem u SAD? Ne, ne može. Njegova ovlašćenja su od i do. I ništa više. Ako se bude loše ponašao objaviće mu impičment ili će ga jednostavno ubiti, kako su to činili mnogo puta. Takođe neće moći da napravi prevrat, pošto su oko njega sve sami masoni i članovi drugih tajnih društava. Takve su realije današnje američke židokratije.

            1982.g. državni dug je iznosio 5 000 000 000 000 plus kamata. Adekvatno su porasli porezi. Za to vreme troškovi FRS se svode na kupovinu štamparske boje i isplatu plata štamparima dolara (61, s.42). Takvu beskrajnu drskost ljudi ne mogu da imaju. Takve osobine mogu da imaju samo Židovi - deca đavola.

           

            Istoriju SAD ja neću da nastavljam. Ko želi da se sa njome upozna detaljnije, savetujem mu da pročita divnu knjigu Ralfa Epersona »Nevidljiva ruka« (40).

            Za nas istorija SAD je veoma poučna, pošto su posle »perestrojke« u SSSR počele jevrejske finansijske igre, potpuno slične američkim. Ništa novo Jevreji ne mogu da smisle. Metode su iste, mnogo puta isprobane. Te metode treba jednostavno poznavati.

            Danas su SAD - zemlja u kojoj je pobedio cionizam. I šta? Preko 20% Amerikanaca su - psihički neuračunljivi ljudi. Preko 15% Amerikanaca – hronični narkomani. SAD su – zemlja neviđenog kriminala i naromanije. Borba sa narkomanijom je – obična mala galama, pošto su gospodari narkobiznisa vladajuća jevrejska mafija. Preko 30% Amerikanaca su postali homoseksualci, i proces pederizma raste. Prema podacima socioloških istraživanja 80% Amerikanaca nema sopstveno mišljenje i ponavlja tačku gledišta svojih lutkara (75). Oko 40% Amerikanaca nigde ne radi, preziru svaki rad i vode parazitski način života.

            Američka židokratija vodi stalnu propagandu komunističkih ideja. Poznati Jevrej Soros, koji je nagomilao basnoslovno bogatstvo zahvaljujući finansijskim mahinacijama, uporno sugeriše narodu misao o bliskoj propasti slobodnog preduzetništva. Manifest kompartije Karla Marksa nametljivo se prodaje na svakoj benzinskoj pumpi. Možete zamisliti, na svakoj benzinskoj pumpi. Znači, to nekome treba. I neko je uložio veliki novac u tu propagandu.

            Osnovna masa Amerikanaca je – neverovatno jednostrana. Njih interesuje samo novac, stvari, automobili i seks. Preko 60% Amerikanaca uopšte ne čitaju knjige, i ako čita, to su prvenstveno detektivi i pornografija. Većina njih svo slobodno vreme provodi ispred televizora, gde gledaju detektive i zabavne, neverovatno vulgarne emisije bez sadržaja (75).

            U kulturnom smislu to je najneinteresantniji narod na svetu. Filmovi za koje se danas u SAD daju najviše nagrade, - izraz su regresa opštečovečanske kulture, jer oni pretvaraju čoveka u prosto primitivno biće, koje operiše primitivnim pojmovima, kliširanom gomilom reči, osmeha i obrta reči. Dijalozi američkih heroja podsećaju na dijaloge mehaničkih biorobota.

            Uz svu moju mržnju prema sovjetskom režimu treba istaći da su sovjetski filmovi za čitavu klasu interesantniji, dublji, životniji, više umetnički. Takav pojam kao što je »igra glumaca« kod američke kinematografije se ne može koristiti. Uzmite običan sovjetski film, naprimer »Ženidbu Baljzaminova«, i pogledajte tu veličanstvenu igru glumaca. Ništa slično u američkoj kinemetografiji jednostavno ne postoji. U američkoj kinematografiji jednostavno nema živih ljudskih bića, sve sama duhovna ubogost i beda. Beskrajne scene nasilja, ubistava, sadizma, scene užasa i ubogog primitivnog seksa neverovatno su dosadne i odvratne. Stanje kinematografije u celini veoma dobro opisuje duhovno stanje društva. Dijagnoza je jednostavna – duhovna trulež.

            Današnje stanje: u socijalnoj sferi, nacionalnim i rasnim odnosima, razvoju kriminala, narkomanije, homoseksualizma i lezbijanstva, obrazovanja, kulture, biološkog zdravlja stanovništva – je pretkrizno i ono se pogoršava ubrzanim tempom.

            Glavna roba Amerike, na kojoj ona najviše »zarađuje«, to nije tehnika i automobili, već papirni dolari, kojima su poplavili čitav svet. SAD imaju nezavidnu budućnost. U predstojećim godinama one će osetiti takvu ekonomsku krizu, da će kriza 1929.g. izgledati kao raj. Danas je emisija dolara dostigla nezamislivu i kritičnu tačku. Američki finansijski sistem - to je neviđena jevrejska afera, još žešće od ruskih GKO. Uskoro će dolar biti oboren. Piramida dolara će se srušiti sa grmljavinom. Uz svu želju lagano obaranje dolara neće uspeti. Svetska finansijska oligarhija već sprema zamenu dolaru u vidu nove svetske valute: Evro. Šta će biti u SAD teško je prognozirati, zato oligarhija blagovremeno plovi u Evropu.

            Da bi sakrili svoje jevrejske finansijske igre i našli pseudouzrok pada dolara, ti momci plamiraju novi rat. Rat će sve otpisati i biće pseudouzrok svih nevolja. Kao dostaojan protivnik SAD su izabrale islamski svet, sa kojim se napregnutost veštački zateže. Rat sa islamskim svetom - jadan je od osnovnih scenarija razvoja. Ali ne treba zaboraviti da oni nikada ne »stavljaju jaja u istu korpu« i uvek imaju minimum 2-3 osnovne varijante razvoja procesa.

 

Hitlerova Nemačka i Staljin

 

            Fenomen Hitlerovog nacizma nije ponikao na praznom mestu i bio je rezultat konkretnog istorijskog procesa. Primetimo da je u nastanku ideologije Hitlerovog nacizma veliku ulogu odigrala ruska emigracija.

            Informacija o tome, šta realno predstavlja Hitlerov nacizam, u SSSR je bila zatvorena. Već i to navodi na misao da Hitlerova ideologija nije tako glupa kako je prikazuju. Hitlerova ideologija se može priznavati ili negirati, voleti ili mrzeti. Ali svaki pametan čovek shvata da se fašistička ideologija ne može uništiti silom, nju treba razbiti idejno. A pošto ne mogu da je razbiju idejno i jednostavno je zabranjuju, to odmah potvrđuje snagu te ideologije. Zato svi židovski vapaji za uništenje »fašizma«, prikrivani lažnim parolama poput borbe za »demokratiju«, ništa osim odvratnosti ne mogu da izazovu kod čoveka koji misli.

            Zamislite situaciju. Narodi SSSR su izgubili u Drugom svetskom ratu preko 20 miliona stanovnika. Izgubili u borbi sa Hitlerom i sa njegovom ideologijom. A kakva je ta ideologija? U borbi protiv kakve ideologije su narodi izgubili desetine miliona stanovnika? Gde su mogli da se upoznaju sa tom ideologijom? U kojim prodavnicama SSSR se slobodno prodavala Hitlerova knjiga »Moja borba«? Ni u kojim. Sa tom ideologijom ne samo da se nije moglo upoznati. Za sam pokušaj da se upozna čovek je u SSSR automatski dospevao u zatvor. Svi pokušaji da se sazna istina, da se sazna za šta i protiv čega se bore sovjetski ljudi, bili su zabranjeni i žestoko kažnjavani. Sovjetski čovek je bio apsolutni rob i nije imao pravo da zna ništa. Nije čak imao pravo ni da postavlja pitanja. Njega su slali da ratuje, i on nije imao pravo da zna za šta i protiv čega on ratuje. Staljin i njegovi naslednici nisu dozvoljavali sovjetskim ljudima da znaju jednostavnu istinu o tome da je Hitler ratovao protiv Židova, a da su sovjetski ljudi ratovali na strani Židova. I to je sva istina, prosta kao 2 x 2.

            Poštovani čitaoče! Sećate se, mi smo navodili primer iz filma »Čapajev«. Tamo, u zoru sovjetskog komunizma, bilo je dozvoljeno zadavati pitanja Čapajevu: »Za koga si ti, za boljševike ili za komuniste?« I dobiti odgovor: »Za internacionalu, i to za drugu mi prolivamo svoju krv i ubijamo druge«. Taj mutan odgovor Čapajeva je skrivao jednostavnu istinu o tome da su beli ratovali protiv židovske vlasti, a crveni su ratovali na strani Židova. U uslovima razvijenog komunizma čovek nije mogao da dozvoli sebi čak ni da postavlja pitanja zašto je i protiv čega ubijeno preko 20 miliona sovjetskih ljudi, predstvanika njegovih naroda, njegove rodbine i bliskih.

            Poštovani čitaoče! Zaustavite se i razmislite, šta se dešava u ovom lažnom judohrišćanskom svetu. Kako sa nama postupaju vlastodršci? Za koga nas oni smatraju? Za životinje? Za biorobote? Za idiote? Za topovsko meso? I dokle ćemo mi to trpeti?

            Danas u Nemačkoj, gde je navodbo demokratija, a ustvari je židokratija, Hitlerova knjiga je zabranjena. I to Vam je sloboda reči. U SAD Hitlerova knjiga je dozvoljena. Republikanci pritiskaju Jevrejima rep i ne daju im da u potpunosti uguše slobodu reči.

            U SSSR narod su hranili jeftinom židovskom propagandom, najprimitivnijom od svih demagogija sovjetskog perioda. Hitlera su prikazivali kao idiota, duševnog bolesnika, Nemce kao bedne plašljivce, a sovjetske ratnike kao retko hrabre borce, koji sami pobeđuju stotinu Nemaca. Ipak ta židovska propaganda nikako nije objasnila kako su ti bedni plašljivci pod rukovodstvom idiota osvojili pola Rusije i došli do Moskve. Svi sovjetski filmovi koji su oživljavali tu propagandu, nikako se nisu uklapali u realnu stvarnost.

            Prvi sovjetski film u kome su se pojavili objektivni elementi Hitlerovog nacizma bio je film «Sedamnaest trenutaka rata». Sovjetski ljudi su videli da rukovodioci 3. rajha nimalo nisu bili bezumni, već snažne i jake figure. Iako je figura Hitlera u tom filmu praktično bila odsutna i nije bila prikazana ideologija nacizma, uspeh filma je bio zaprepašćujući.

            Do današnjeg dana o Hitleru i nacizmu u Rusiji nema praktično nikakve objektivne informacije. Postoji masa jeftinih židovskih falsifikata. Meni je dospela u ruke jedna od knjiga, izdatih u Rusiji, koja manje-više objektivno prikazuje suštinu nacizma, - knjiga V.Prusakova «Okultni mesija i njegov rajh» (12).

            Uopšte, kada Hitlera polivaju blatom, ima smisla razmisliti i malo prodiskutovati. Hajde da pogledamo svoje životno iskustvo. Verovatno je svako imao posla sa konfliktima ljudi. Naprimer, Vi analizirate konflikt bračnog para. Saslušaš jednu stranu, - ispada jedna slika, saslušaš drugu stranu - slika je sasvim drugačija. I tek pošto saslušate obe strane, možete sastaviti neko objektivno mišljenje. Ako nekoga unapred osuđuju i ne daju mu da se opravda, onda to nije sud, već sudilište. Kada i gde smo mi slušali na televiziji, preko radija, u drugim SMI zaštitnike Hitlera? Kada i gde? Nikada i nigde. Zar to ni o čemu ne govori? To govori o mnogo čemu. Zar to ne govori o tome da se oni koji vladaju boje zaštitnika Hitlera kao vatre. Zašto se boje? Znači, na strani zaštitnika Hitlera je istina i snaga. Laži i slabosti se niko ne boji.

            Uključite današnju rusku televiziju (židoviziju), gde nekakvi vrčavi komentatori nekoga gnevno žigošu. A da li daju reč onima koje oni žigošu (fašistima, ekstremistima, nacionalistima i t.d.)? Ne. Zar to nije sudilište? Je li to demokratija? Ne, - to je židokratija.

            Nedavno je izašla ozbiljna i interesantna knjiga J.Vorobjovskog «Put prema Apokalipsi» (63), u kojoj autor daje neke objektivne podatke o nacizmu. Na žalost, Vorobjovski nije umeo da se iščupa izvan okvira hrišćanske klopke i židovske antipaganske propagande. Evo kako Vorobjovski u svojoj knjizi u glavi «Puč starih Bogova» počinje opis nacizma (63, s.41): «Pre pola veka u Nirnbergu je vršeno suđenje. U političkom planu suđen je fašizam, a u moralnom i etičkom - antihumanost i čovekomrštvo». Eto kako Vorobjovski ocenjuje  Nirnberški proces. Ispada da su osuđivali antihumanost i čovekomrštvo. A ko su bili sudije? Ko su bili ti humanisti u čovekoljupci? Prvi «humanista» je bio komunizam, čija zverstva nadmašuju sve što je poznato istoriji. Preko 40 miliona najboljih predstavnika ruskog naroda uništeno je od strane komunističkog «humanizma» i «čovekoljublja». Komunizam je poklao, uzgred, i sve hrišćanske sveštenike, koje tako voli Vorobjovski.

            Sledeći sudija su bile SAD, gde vlada satanska židokratija, koja je i započela Drugi svetski rat, bacila atomske bombe na Japan, palila napalmom Vijetnam, koristila biološko oružje protiv Idijanaca, koje je potpuno uništila. Ispada da je to, prema mišljenju hrišćanina Vorobjovskog, humanizam i čovekoljublje. Vorobjovski ipak naziva Nirnberško sudilište sudom, gde su kao sudije sedeli okoreli satanisti i zločinci. Eto šta hrišćanstvo radi sa mozgom čoveka i, sudeći prema knjizi, pametnog čoveka.

            Primetimo da je Nirnberško sudilište potpuno zatvorilo sve ključne informacije o procesu, i te informacije su apsolutno nedostupne društvenoj javnosti.

            Najglavniji uzrok zatvaranja i falsifikovanja informacija o trećem rajhu ne sastoji se u ideologiji nacizma, već u planovima onih sila koje su htele da iskoriste i Hitlera, i njegovu ideologiju u svojim ciljevima. Te sile je predstvaljala svetska levitska mafija. Oni su finansirali i Hitlera i Staljina u najvećim razmerama. Postoji mnoštvo činjenica te finansijske pomoći (61, gl. 20). Oni su odlično poznavali ideologiju Hitlera i znali su šta on hoće. Ali njima je bilo do te ideologije kao do lanjskog snega. Oni su planirali Drugi svetski rat i planirali su da će se on odvijati prema njihovom planu zahvaljujući razlici u finansiranju protivnika. A to što će u tom ratu poginuti milioni ljudi, uključujući i Jevreje, na to su pljuvali. Jevreji «dole» su za njih isti takav materijal, kao i drugi narodi.

            Ne treba se truditi i praviti od Hitlera figuru idealnog heroja, ali radi pravednosti mogu se napraviti neka poređenja crvenog režima sa smeđim. Komunisti su izgubili izbore u Rusiji i preoteli su vlast silom. Hitler je pobedio na izborima i potpuno legitimno došao na vlast u Nemačkoj. Komunisti su mrzeli ruski narod, i ruski narod je mrzeo komuniste. Komunisti su morali da vode dug građanski rat i da se bave najžešćim genocidom ruskog naroda sve dotle dok nisu uspeli da od ruskog naroda naprave sovjetske «ljude». Hitler je voleo nemački narod, i Nemci su voleli Hitlera. Hitlera je podržalo 95% nemačkog stanovništva. Nikakve građanske ratove protiv Nemaca Hitler nije vodio i nije se bavio nemačkim genocidom.

            Rusija do Revolucije 1917.g. se burno razvijala, i tempo njenog rasta po mnogim ključnim pokazateljima bio je iznad srednjeevropskog. Komunizam je na dugo «spustio» Rusiju i napravio od nje slabo razvijenu zemlju. Hitler je došao na vlast 1933.g. Nemačka je praktično ležala u ruševinama. Bila je najžešća ekonomska, politička i duhovna kriza. Vladala je strašna besposlica, kriminal, moralno divljaštvo. Za 6-9 godina (zanemarujuće mali rok) Hitler je od Nemačke napravio najsnažniju državu, lako je spustio na kolena Evropu i umalo nije slomio kičmu sovjetskoj Judeji. U ekonomskom čudu Hitlerovog režima veliku ulogu su, naravno, odigrale zapadne investicije. Ali nikakve investicije ne mogu da se uporede sa odlučnim faktorom rasta - stanjem duha nemačke nacije. Hitler je okupio Nemce i podigao stanje njihovog duha do nebesa.

            Veoma je karakteristično to što je Hitler, došavši na vlast 1933.g., vratio zakon protiv homoseksualista, većinu pedera je pohapsio, a njihovu literaturu spalio. I zbog toga Židovi takođe mrze Hitlera.

            Iluminati su bili tvorci crvenog režima u SSSR. SSSR je bio njihov nepromenljiv instrument prilikom realizacije svojih planova za uspostavljanje «novog svetskog poretka». Zato se SSSR finansirao u sasvim astronomskim razmerama. Posle rata ne samo SSSR, već i sve zemlje učesnici dospele su u ropsku dužničku zavisnost od levitske finansijske oligarhije. Naprimer, taj rat je koštao SAD 400 milijardi dolara.

            Posle rata 1946.g. Fond Rokfelera je odobrio 139000 $ samo za to da se preko SMI sugeriše društvenom mnjenju lažna oficijalna verzija Drugog svetskog rata.

            U ovoj knjizi ja ne nameravam da analiziram Hitlerov nacizam, to je isuviše velika i ozbiljna tema. Istaći ću samo neke ključne momente, koji su povezani sa zamislima ove knjige.

            Hitler je bio načitan čovek i dobro je razumeo istoriju. Osim toga, kada je piso «Mein Kampf» 1924.g., pred njim je stajao lik Rusije, koju su pojeli i oglodali Jevreji. Tako da je Hitler odlično shvatao suštinu jevrejskih igara. Iskustvo Rusije mu je bilo pred očima.

            Jevrejske igre u judohrišćanstvu i komunizmu Hitler je razumeo apsolutno tačno. Takođe je on shvatao neophodnost konstruktivne religiozne doktrine. Nju su mu dali.

            Hitlerov nacizam - to nije jednostavno nacional-socijalizam, kako nastoje da ga predstave oni, koji se trude da sakriju originalnu informaciju. Nemački nacizam – to je pre svega nova religija, jedna od varijanata neopaganstva. Varijanta koja, nažalost, nije najbolja. Ali, nesumnjivo, Hitler je bio figura koja je živela od globalnih ideja uređenja sveta i nije mogao tako plitko da misli, samo na nivou ekonomskih modela života. Hitler nije bio fašista. Fašista je bio Musolini. Hitler nije bio nacista. Hitler je bio rasista. On je maštao o poboljšanju čoveka i stvaranju drugačijeg čoveka, višeg tipa - superčoveka. Hitler je bio selekcionar (Mičurin) u oblasti čovečanstva. Hitlerovi Esesovci - to su bili uzorci ljudi nove bolje rase.

            Hitler ne samo da je bio genijalan urođeni orator, već je u celini posedovao jedinstvene lične kvalitete. Hitlera su odmah prepoznali i polagali u njega nadu. Ko? Iza Hitlerovih leđa stajali su neobični religiozni mističari. I čak ne mističari, već čitav niz mističara.

            Naprimer, jedna od najvećih ličnosti, koja je vršila jak uticaj na lidere nacional-socijalizma, bio je bivši general artiljerije Karl Haushofer, koji je kao vojni ataše u Japanu posetio Himalaje i Tibet, gde je 1905.g. sreo svog glavnog duhovnog učitelja - ruskog lamu Georgija Ivanoviča Gurdžijeva. Haushofer je prošao učenje kod tibetskih lama i adepta japanskog tajnog društva «Zelenog Drakona» (11).

            Nacističku partiju Hitlera izrodila je organizacija masonskog tipa – društvo «Tule», a njen aktivista antikomunista Ditrih Ekart bio je duhovni učitelj samog Hitlera (11). U tu masonsku organizaciju ulazile su takve vođe nacizma, kao što su Rozenberg i Hes. Hering  je bio član masonske organizacije «društvo Edelvejs» (runolistm – prim.prev.), a kasnije Blistave lože «Vril».

            Duhovni učitelj (glavni programer) Hitlera Ditrih Ekart je 1923.g., nekoliko dana pre smrti, pisao: «Sledite Hitlera! On će plesati, ali ja sam taj, koji je našao za nega muziku. Mi smo ga snabdeli sredstvima  veze sa Njima. Ne tugujte za mnom: ja sam uticao na istoriju više nego bilo koji drugi Nemac» (12, s. 24).

            Koreni Nemačke radničke partije, u koju je stupio Hitler, dosežu do 1912.g., kada je na konferenciji okultista formirano «magično bratstvo» - «Nemački orden». Posle unutrašnjih raspri i raskola na bazi tog ordena formiran je orden «Vitezovi Svetog Gralja», a kasnije i društvo «Tule». Simbol te organizacije masonskog tipa postao je kukasti krst sa mačem i vencem.

            Ideolozi nacizma su aktivno sakupljali stare paganske rukopise po čitavom svetu preko specijalne organizacije «Anenebre» (Nasleđe predaka). Ta organizacija je sakupila mnoštvo starih knjiga, uključujući i drevnoruske. Anenebre je izvezla iz Rusije posle revolucije po različitim kanalima i «Velesovu knjigu», i mnoštvo drugih drevnih religioznih izvora. Deo izvora oni su uspeli da dešifruju, i ta dobijena drevna znanja su postala dostojanstvo novih okultista. Posle Drugog svetskog rata ogroman deo arhiva Anenebre dospeo je u ruke sovjetskih komunista i sada se negde tajno čuva, ali gde, vlasti ne objavljuju. U te arhive ni komunisti ni današnji demokrati-židokrati nisu puštali i ne puštaju nikoga, osim najposvećenijih. Za vreme Staljina sa tim arhivom je aktivno radilo okultno 13. specijalno odelenje  GPU-KGB (šef G.I.Bokij), o kome piše Grigorij Klimov u «Protokolima sovjetskih mudraca» (8). Kasnije je Staljin likvidirao to odelenje i njegove specijaliste, bojao se da će početi mnogo da znaju. Ali informacija o radu tog odelenja probila se u spoljašnji svet.

            Okultisti «Tule» su obučavali magiji i razvoju skrivenih mogućnosti čoveka. Uključujući sposobnost kontrolisanja fine, nevidljive  sveprožimajuće sile, koju engleski okultista Liton naziva «vril», a induisti «kundalini». I najvažnije - oni su učili tehnici komunikacije sa takozvanim Tajnim učiteljima ili Nepoznatim Superljudima, koji nevidljivo upravljaju svime što se dešava na našoj planeti. Kada je Eskart pisao, da «smo ga mi snabdeli sredstvima veze sa Njima», onda to nisu prazne reči. Hitler je imao vezu sa Višim silama.

            Svi saborci Hitlera su isticali da je u vreme duševne ekstaze Hitler ispunjavao prostor nekakvom čudnom energijom. Svako je osećao: ovaj čovek govori po Božijem pozivu kao poslanik Nebesa. Skoro svi koji su pratili nastupe Hitlera govorili su o tome da je on često padao u stanje koje podseća na trans. Raušning je ovako opisivao firera u momentu jakih nastupa: «Gledajući ga, mislim o spiritistima. Veći deo vremena to su obična, neznatna bića. Odjednom na njih kao sa neba pada sila koja ih uzdiže iznad običnih mera. Ta sila je – spoljašnja u odnosu na stvarnu ličnost. Ona je - kao gost sa drugih planeta. Spiritista je - održiv. Iscrpevši taj nalet, on ponovo pada u ništavilo. Tako, nesumnjivo, neke sile prožimaju Hitlera. Sile skoro demonske, za koje je persona po imenu Hitler - samo uzgredna odeća» (12, s. 146).

            Ideologija nacizma - to je udarac paganskih Bogova po judohrišćanstvu, komunizmu i cionizmu. Ali taj udarac je bio nedovoljan, i satanisti su ga iskoristili u svojim ciljevima.

            Figura Hitlera je složena i protivrečna. Ali Hitler je došao na vlast legalnim putem, za razliku od komunista u Rusiji. Hitlera je podržao veći deo nemačkog naroda.

            Mnogi nemački intelektualci su u početnom periodu pozdravljali Hitlera i nadali se da će im nacizam dati «ogromnu pagansku slobodu». Ali uskoro su se ohladili, videvši da je sloboda bila samo za one koji su se pridržavali određenih pogleda.

            Najglavnije se sastoji u tome što su Hitlerom upravljale masonske strukture.

            Hitler je u potpunosti bio svestan da njime upravljaju i posle dolaska na vlast rešio je da se otkine od svojih Viših rukovodilaca i počne da igra svoju sopstvenu igru.

            Hitler je došao na vlast 1933.g. i to ne bez pomoći organizacija masonskog tipa. Ali već 1934.g. masonstvo je bilo razobličeno i zabranjeno. Vlasnike knjižara koji su se bili specijalizovali za ezoterizmu, «ubedili» su da prodaju drugu literaturu. Čak je Zebotendorf, osnivač «Tule», otkrio, na svoje duboko iznenađenje, da je on persona non grata.

            1935.g. članovima SS su zabranili da se nalaze u organizaciji «Nemački orden» - organizaciji koja je bila tvorac i društva «Tule», i same nemačke radničke partije. Prema informaciji Hitlera i drugih najviših ljudi u hijerarhiji nacizma «Nemačkim ordenom» je preko masonstva upravljala najviša jevrejska finansijska oligarhija. Kasnije je «Nemački orden» sasvim prestao da postoji.

            Od 1937.g. bila su zabranjena sva okultistička udruženja, a lidere masonskih loža su često upućivali iza rešetaka.

            Od 1934.g. Hitlerom je bilo teško upravljati i on je postao opasan za svetski židomasonski satanizam. U početku su pokušavali da povrate tu upravljanost, ali od toga ništa nije ispalo. A Nemačka je u to vreme počela da se pretvara u snažnu vojno-ekonomsku državu. Židove, masone i pedere su počeli da proganjaju.

            Šta je u to vreme bilo u Rusiji? Do 1934.g. Rusija je krvarila i gušila se u ruskoj krvi pod židovskom vlašću. Židovi su već bili uništili oko 40 miliona (po nekim podacima do 60 miliona) predstavnika ruskog naroda, uključujući najbolje predstavnike: oficire, trgovce, industrijalce, nacionalnu birokratiju, društveno-političke radnike, kulturne radnike, sveštenstvo, kulake, srednju klasu. Nezavisni seljaci su bili naterani u kolhoze, gde su im stvoreni nečovečni uslovi. Šta je radila židovska vlast sa ruskim narodom – to čovek sa normalnom psihom ne može da zamisli. Nekakvu predstavu o tom strašnom vremenu daju knjige Meljgunova (46) i Solženjicina. Rusija je umrla. Židovi su slavili svoju konačnu pobedu. Ali taj proces okultni gospodari Židova su morali da prekinu.

            Od 1934.g. satanisti su morali da promene upravljanje Rusijom. Rusiju je trebalo privremeno podizati. Bez strukture su bili pušteni procesi daljeg jačanja vlasti Staljina i svrgavanja Lenjinove jevrejske garde. Procesi 1937.g., o kojima Jevreji tako mnogo viču, nisu počeli 37.g., već su bili počeli još ranije. 37., 38., 39. godine su bile jednostavno vrhunac tog procesa. Zahvaljujući tome neprijatelje (ruskog) naroda su počeli da uništavaju kao besne pse. Te reči «neprijatelji naroda» židovska SMI masovno diskredituju, ali od toga neprijatelji naroda ne nestaju i ne postaju prijatelji naroda. Pod tu etiketu je dospelo, naravno, i mnoštvo nevinih ljudi, ali bilo je mnogo ugušeno i relnih neprijatelja ruskog naroda.

            Naravno, sam Staljin je bio neprijatelj ruskog naroda, ali ako ga uporedimo sa takvim podlacem, kao što je Trocki, onda je Staljin, nesumnjivo izgledao kao manje zlo. Zahvaljujući tim procesima (34-39) opšta atmosfera u Rusiji se naglo promenila na bolje. Nestale su parole svetske proleterske revolucije. Reč «patriot», ranije pogrdna, postala je progresivna. Počeo je prelaz u ideologiji na nacionalne pozicije. Počeo je preporod religije. Zemlja je naglo počela da oživljava i stiče snagu. Do 1941.g. Rusija je već bila jaka država.

            Čitava generacija cionista je izginula u Staljinskim zatvorima, koncentracionim logorima i progonstvima. Za to Staljinu veliko hvala. A kako su reagovale SAD, Engleska, Francuska na staljinske represije toga perioda? Nikako. Izgleda čudno, ali ničega čudnog nema. Adolf Hitler je naterao cioniste da igraju na jačanju Rusije. I gde je u to vreme bila čuvena jevrejska solidarnost? Odjednom je nestala, isparila. Zabavno, zar ne?

            Svetski cionizam je odlično znao o tome, šta je Staljin radio sa Židovima, veze Jevreja su, kao što je poznato, po čitavom svetu. Ali gospodari Jevreja i svetskih SMI su ćutali, i ne samo ćutali. Da bi ugasili svetsko društveno mnjenje povodom staljinskih represija, u SSSR su bili poslati najpoznatiji pisci Fejhtvanger, Drajzer, pisac-mason Romen Rolan. I svi oni jednoglasno su se divili dostignućima staljinskog socijalizma i opravdavali staljinske represije, iako su znali i za Gulag, i za raskulačivanje, i za isfabrikovane sudske procese. I ne samo da su ih opravdavali, već su pisali knjige o dostignućima socijalizma, kao što je knjiga Fejhtvangera «Moskva 1937».

            Ti čuveni pisci su formirali svetsko društveno mnjenje. Svetska finansijska oligarhija im je pevala. Naprimer, aktivno je podržavao staljinske represije direktor banke Morgana – K.Lamont. Kada se Isak Don-Levin zajedno sa A.L.Tolstoj (kćerkom pisca) obratio Ajnštajnu sa molbom da potpiše protest protiv staljinskih streljanja u Lenjingradu posle ubistva Kirova, onda je Ajnštajn pismeno odbio (56, s. 108). Iako su 80% onih koje je Staljin streljao bili jevrejski zinovjevski kadrovi.

            Jevrejski gospodari su ponovo izdali Jevreje bez sažaljenja. Tada im je tako odgovaralo. Pobeda nad Hitlerom je za njih bila važnija. Tako će oni izdavati Jevreje i u budućnosti.

            Staljinov teroristički režim je bio potpuno suprotan zapadnoj liberalnoj demokratiji i Staljinova propaganda nije škrtarila kada je trebalo polivati blatom tu demokratiju, nazivajući je lažnom, klasnom, prodanom, a same liberale – «socijal-izdajnicima» i «socijal-fašistima». Ali istaknuti predstavnici tog «socijal-fašizma» ne samo da nisu uzvraćali Staljinu mržnjom, već obrnuto, štitili su Staljina od kritike, uzdizali i hvalili ga. I tada, kad je on klao elitu ruskog naroda, i tada, kada je klao Židove. To ponovo dokazuje da su svi principi i parole cionističkog Zapada lažni od početka do kraja. Njima je bilo sve jedno i za demokratiju, i za liberalizam, i za sve ostalo. Oni su se rukovodili samo time, šta im odgovara u datom vremenskom periodu.

            Ipak, da nije bilo Hitlera i Drugog svetskog rata, ruski narod više ne bi postojao. Hitler je naterao svetski cionizam da oslabi konopac oko vrata ruskog naroda.

            U početku Hitler i Staljin su drugovali i gradili zajedničke planove. Ali svetska zakulisa je umela da zavadi Hitlera i Staljina i da započne Drugi svetski rat. Zahvaljujući tom ratu SAD su napravile ogromnu količinu novca.

            Zvanični istoričari potpuno falsifikuju uzroke i Drugog svetskog rata, i Prvog svetskog rata. Najvažnije je shvatiti jedno: i sve revolucije, i svi ratovi nisu posledica nekih objektivnih uzroka. Ratovi i revolucije – to su sredstva preuređenja sveta u rukama svetske židomasonske mafije i njihovih okultnih gospodara.

            Protiv koga je ratovao Hitler? Protiv komunističkog (cionističkog) SSSR, protiv cionističkih SAD i cionističke Engleske. Protiv Engleske Hitler nije hteo da ratuje, ali na njegovu nesreću (i na nesreću Engleza) na vlast je došao Vinston Čerčil, koji je bio u jakoj ličnoj finansijskoj zavisnosti od jevrejskih finansijera i provodio je politiku u korist svetskog cionizma. O tome su pisali mnogi istoričari, posebno Dejvid Irving. To jest Hitler je ratovao protiv svetskog cionizma. O tome ne treba nikada zaboravljati.

            Postoji verzija da je Hitler bio za ¼ Jevrej. Možda je i tako, ali to ništa ne menja u Hitlerovom pogledu na svet i njegovom ponašanju. Za Jevreje čitavog sveta Hitler je – neprijatelj broj jedan. A zemlje antihitlerovske koalicije (uključujući staljinski SSSR) –  glavne zaštitnice Jevrejstva.

            Sa tačke gledišta najviših okultista, Drugi svetski rat je bio rat između masonske zvezde petokrake i paganske svastike. U toj etapi svastika je izgubila. Ali život je promenljiv. Cionizam je takođe mnogo izgubio u istoriji, ali vremenom se opet uzdizao.

            U novoj Eri Vodolije svastika će pregaziti židomasonsku zvezdu!

            Za vreme rata Hitler je ispoljio i svoje jake, i svoje slabe strane. Njegovi rusofobski i antislovenski pogledi žestoko su ga koštali. Život ih je razbio u prašinu, o čemu je Hitler krajem rata priznavao i sam, i to nije odigralo poslednju ulogu u njegovom porazu. I što je najglavnije –  on nije shvatio one kolosalne promene, koje su se desile u SSSR posle staljinskih antižidovskih represija od 35. do 39. godine. Hitler je pretpostavljao da su posle 24 godine jevrejske okupacije Rusije Židovi već praktično slomili kičmu ruskom narodu, uništili svu rusku elitu, od ruske nacije su ostali samo otpaci (Šarikovi) i Rusi se više neće podići. Ali posle staljinskih represija od 35. do 39.g. to više nije bilo tako. Srećom, genetski potencijal ruskog naroda izdržao je 24 godine najtežeg jevrejskog genocida.

            Prema Hitlerovim podacima drevna prestonica jevrejskog kaganata Itilj nalazila se na mestu Staljingrada. I nije slučajno eseserovski diktator sa jevrejskim imenom Josif nazvao taj grad svojim imenom. Hitler je postavio zadatak da ponovi podvig Svjatoslava i pregazi staro Židovsko gnezdo Itilj-Staljingrad. Zvanična sovjetska istorija je tvrdila da se Hitler oko Staljingrada borio navodno za naftu iz Bakua. To je laž. Nafta nije bila glavna. Hitler je hteo da pregazi jevrejsku prestonicu. On je imao mistične ciljeve i zato su u bici za Staljingrad ratne odluke Hitlera, kao istaknutog vojskovođe, bile van svake vojničke logike.

            Brkati diktator sovjetske Judeje Staljin takođe je bacio sve snage oko Staljingrada. Uneo je u tu bitku sve što je mogao. Staljinsko naređenje «ni korak nazad» nema analoge u svetskoj istoriji.

            Ipak Hitler je zauzeo Staljingrad-Itilj, ali nije mogao da ga zadrži. Svetski cionizam je oko Staljingrada naneo Hitleru strašan udarac. Taj udarac nije nosio toliko vojni, koliko religiozni, mistični karakter. Hitler je preživljavao taj udarac  neobično teško. Nikada kasnije Hitler nije mogao da ode od tog udarca i nije mogao da shvati glavni razlog svog poraza. A glavni razlog je bio jednostavan.

            Hitler je bio ratnik protiv judeizma, hrišćanstva (katolicizma), komunizma, cionizma i drugih oblika židokratije. U tome je njegova zasluga. Hitler bi pod zastavom te borbe mogao da okupi snage naroda svih zemalja sveta, i tada bi svetska istorija pošla sasvim drugim tokom. Ali Hitler nije hteo da pomaže drugim narodima. U tome je njegova najveća greška. Hitler nije umeo i nije hteo da organizuje ruski nacionalno-oslobodilački pokret protiv jevrejskog komunizma u SSSR.

            Na samom početku Drugog svetskog rata mnogi Rusi, zadihani, gušili su se u krvi pod jarmom židovskog komunizma, nadajući se da u Hitleru vide svog spasitelja. Zato je na samom početku rata otpor Hitleru bio veoma slab. Vojskovođe su htele da ratuju protiv Hitlera, a ruski narod –  ne. Sve, što pišu sovjetski istoričari o tom periodu rata, - 70% je laž. Ali već kroz nekoliko meseci rata ruski vojnici su shvatili da im Hitler nije prijatelj ni saveznik. I Hitler je dobio takav otpor o kome nije mogao da pomisli ni u strašnom snu.

            Druga ozbiljna greška Hitlera je u tome, što on nije rešio i nije umeo da pregazi Englesku – osinje gnezdo židokratije.

            Današnji komunari ne prestaju da pevaju pesme o tome da su Rusi, pod rukovodstvom Staljina i KPSS, došli do Berlina. To je tačno. Ali nastaje pitanje: «U kom svojstvu su Rusi došli do Berlina?» Istina je tužna, ali od toga ona ne prestaje da bude istina. Rusi su došli do Berlina u svojstvu robova jevrejskog komunizma. Bolje da su došli do Kremlja i očistili odatle židomasonsku ološ. Pa ipak, iako je do Kremlja bilo bliže, bilo je daleko teže stići tamo, nego do Berlina. Totalitarna država sovjetske Judeje bila je za Ruse daleko strašnija i opasnija, nego Nemci. Na žalost, ruski narod praktično nije imao izbora. A niko ih nije ni pitao, za koga bi oni hteli da ratuju. U sovjetskoj Judeji poredak je bio kao u konclageru: ili ratuješ za Staljina, ili dobijaš metak u čelo. I to je sav izbor. General Vlasov je pokušavao da organizuje Rusku Oslobodilačku Armiju, ali sam Hitler je hteo da iskoristi tu armiju samo u svojim ciljevima i nije hteo jaku i nezavisnu Rusiju. Armija Vlasova je bila od samog početka osuđena na smrt.

            Sledeća demagoška laž tvrdi da su Rusi navodno pobedili u Drugom svetskom ratu. Ali to je samo vidljiv vrh lednika.

            Ko je realno pobedio u Drugom svetskom ratu? Svetska židomasonska mafija i njihovi okultni gospodari –  to je realni pobednik.

            Šta je dobila svetska židomasonska mafija zahvaljujući Drugom svatskom ratu?

            Prvo.

            Ma šta mislili Hitler i Staljin i ma šta oni hteli, oni su izigrani i oni su ispali kao marionete u daleko ozbiljnijoj igri svetskih okultista. Hitler i Staljin su svesno ili nesvesno odradili za Židove i njihove satanske gospodare i rešili su njihov glavni zadatak – stvaranje svetske supervlade.

            Hitler i Staljin nisu shvatali da je osnovni cilj svetskih ratova – stvaranje svetske vlade, čiji će gospodar postati najviša svetska levitska finansijska oligarhija, a još više i gospodari tih gospodara – okultne satanističke sile.

            Ono što satanisti nisu uspeli da urade u Prvom svetskom ratu, oni su uradili u Drugom. I kakav je taj rezultat? Stvaranje svetske vlade najpre u vidu OUN. OUN – to je najveća masonska loža na svetu. Kasnije su se pojavili i drugi organi svetske vlade: UNESCO, MMF, SB, EBOR, NATO i t.d. A to što su najviša levitska oligarhija i njihovi satanistički gospodari morali da žrtvuju deo svoje jevrejske vojske, to za njih nije principijelno važno. Za njih su Jevreji, i to oni «odozdo», - samo oružje, instrument, lopata i ništa više od toga. Oni su ih periodično izdavali i u budućnosti će ih izdavati.

            Kada su Staljina nagovarali na stvaranjre OUN, njemu su predložili 3 glasa u OUN (po jedan glas Rusiji, Ukrajini i Belorusiji). Staljin je mislio da je postigao mnogo: SSSR je dobio 3 glasa, za razliku od 1 glasa SAD. Ustvari ti glasovi nisu bili odlučujući. U OUN ne vladaju glasovi, koliko novac. Najglavnije je – stvoriti svetsku vladu, a uzeti je pod svoju potpunu kontrolu – stvar je tehnike, razrađene vekovima.

            Posle Drugog svetskog rata svet je postao više totalitaran, više komunistički. Naglo su se povećala prava država i naglo su se smanjila prava i slobode građana.

            Kada su nacisti uništavali Jevreje, oni to nisu činili redom, već po izboru. Svi istaknuti Jevreji, uključujuć Ajnštajna, nesmetano su napustili Hitlerovu Nemačku. Nacisti su pritiskali samo jevrejske «donje delove». U nemačkim konclagerima jedan deo Jevreja je imao povezan natpis «NU» (nutzliche ude) – koristan Jevrej. U svoje vreme jedan od glavnih teoretičara cionizma Vladimir Žabotinskij izneo je ideju o potrebi «izdavanja jevrejskog naroda u novom izdanju», to jest izvršiti pažljivu selekciju Jevreja.

            Svesno ili nesvesno, ali nacisti su realizovali tu ideju Žabotinskog.

            «Svako u granicama svog shvatanja misli da radi za sebe, za svoju ideju, a u granicama svog neshvatanja radi za onoga ko zna i razume više». Kakav zaključak treba izvesti iz toga? Treba povećavati granice svog shvatanja.

            Drugo.

            Najviša svetska židokratiaja je zaradila fantastičan novac zahvaljujući Drugom svetskom ratu.

            Treće.

            Posle Drugog svetskog rata uz saglasnost i uz aktivno učešće Staljina cionisti su uspeli da realizuju svoju doboku maštu: da stvore jevrejsku državu u Palestini.

            Na inicijativu staljinskog SSSR Generalna Skupština OUN je ukinula britanski mandat nad Palestinom i 29.novembra 1947.g. donela odluku o stvaranju na njenoj teritoriji dve države – jevrejske i arapske. 14. maja 1948. država Izrael je bila stvorena. Takve su činjenice i one trenutno razbijaju sve basne o navodnom staljinskom antisemitizmu. Da je Staljin bio protiv stvaranja Izraela, onda u to vreme u Evropi niko, naravno, ne bi smeo da mu se suprotstavi.

            Staljin je mislio da, stvorivši državu Izrael, može se konačno rešiti jevrejsko pitanje. Oni koji se smatraju Jevrejima, otići će u Izrael. Oni koji neće, - asimilovaće se i integrisati sa narodom zemlje u kojoj žive. Ali ništa se od toga nije desilo. Jevreji u tuđim zemljama kao i ranije izoluju se od starosedelačkih naroda, a međunarodni cionizam je samo dobio bazu za međunarodnu mafiju. Eto tako se nadigravaju ljudi tipa Staljina i tako se njima upravlja.

            «Svako u granicama svog shvatanja misli da radi za sebe, za svoju ideju, a u granicama svog neshvatanja radi za onoga ko zna i razume više».

            Kobnu ulogu u procesu nestrukturnog upravljanja Staljinom igrao je veoma lukav Jevrej – Lazar Kaganovič. Tek 1953. g. Staljin je odgonetnuo sve jevrejske igre i shvatio sav mehanizam nestrukturnog upravljanja vođama. On je shvatio kako pravilno treba rešavati jevrejsko pitanje. 1953. g. Staljin je rešio da pogazi Židove kao besne pse, potpuno i konačno. On je započeo propagandističku kampanju za borbu protiv odrođenog kosmopolitizma. Započeo je akciju «lekara – štetočina».

            Čitavog svog života Staljin je vodio teške ratove unutar partije i države protiv svojih političkih neprijatelja. Mnogo bitaka je dobio, ali do 1953. g. već je bio ostareo, izgubio je osećanje i budnost, i Jevreji, na dan jevrejskog praznika Purim, su ga otrovali. A šteta. Da Staljin tada nije izgubio, svetska istorija je mogla da pođe sasvim drugim putem.

             Drugi svetski rat može da nas čudi svojom nelogičnošću. Ko je protiv koga ratovao? U ime čega su uništene desetine miliona ljudi i porušene hiljade gradova? «Sivu» stranu su nadahnjivale ideje Fridriha Ničea, koji nije prestajao da se ponosi svojim poljskim poreklom i sa najtoplijim osećanjima se izjašnjavao o Slovenima uopšte. Ideolog «Crvene» strane bio je Žid Karl Marks, koji je ljutom mržnjom mrzeo sve Slovene, a posebno Ruse. Po ideji, sve je trebalo da bude obrnuto, ali sve je bilo upravo tako, kako je bilo. I to čini taj rat još besmislenijim za njene učesnike. Ali veoma korisnim za potpaljivače Drugog svetskog rata.

            Danas u Nemačkoj potpuno vlada židokratija. Preko SMI Jevreji su uspeli da sugerišu Nemcima miso o njihovoj navodnoj krivici prema Jevrejima i da ih nateraju da se kaju. I ne samo da se kaju, već i da isplaćuju ogromne novčane sume Izraelu, sa kojim, uzgred, Nemačka nije ni ratovala. Praktično Jevreji drsko kradu Nemce. Ali Nemci nisu takav narod da dugo stoje na kolenima pred Židovima i da se kaju. Pre ili posle u Naemačkoj će na vlast doći nacisti, koji će uzeti u obzir i neće ponoviti greške Hitlera.

 

Perestrojka u SSSR

 

            Gorbačovljeva «perestrojka» u SSSR je počela od «glasnosti» - od izdavanja narodu određene doze istinske istorijske informacije. Ali istina je strogo dozirana i mešana sa lažima. Tipičan časopis, koji je izdavao tu šumnu smešu, bio je časopis «Ogonjok» Korotiča. Pa ipak, prelaz od apsolutne laži ka poluistini – to je bila revolucija u svesti ljudi. Ljudi su uzimali u obzir nove informacije.

            Ali glasnost je otvorila slavine iz kojih je pokuljao talas i nedozirane istine. Iako su tiraži «Našeg savremenika» i njemu sličnih patriotskih časopisa bili daleko manji od «Ogonjka», uticaj novih informacija je postao osetljiv.

            Od čega je poćela perestrojka? Od sledećeg uništavanja staljinizma i rehabilitacije narodnih neprijatelja. Prvi od narodnih neprijatelja bili su zvanično rehabilitovani takvi jevrejski izrodi, kao što su Zinovjev i Kamenjev. Počela je mutna kampanja rehabilitacije Trockog, ali je ona utihla.

            Jevreji su težili ka propagiranju vraćanja na «čist» lenjinizam, ali su se sukobili sa ruskom kampanjom diskreditacije Lenjina i njegove jevrejske bande. Po rukama je kružila u velikom tiražu brošura ruskog patriote Vladimira Solouhina «Čitajući Lenjina». Krenuli su i drugi čisto antikomunistički radovi ruskih patriota i nacionalista. Komunizam kao informaciono oružje počeo je da puca.

            Pojavilo se društvo «Pamjat», koje je činilo pokušaje restauracije ruske istorije. Na žalost, Dmitrij Vasiljev je zatvorio «Pamjat» u hrišćanstvo i do danas «Pamjat» nije umeo da izađe izvan granica hrišćanstva.

            Pre toga 1979.g. kao samostalno izdanje i u Parizu je izašla izvanredna knjiga Valerija Nikolajeviča Jemeljanova (15), zbog koje je on odležao 6,5 godina u specijalnoj ludnici za političke zatvorenike.

            Široke slojevi ruskog društva su počeli da shvataju da je istorija Rusije, koju su komunisti usađivali u masovnu svest, potpuno i smišljeno izvrnuta. Da su nas terali da gledamo na sopstvenu istoriju očima naših neprijatelja.

            8.maja 1999.g. Valerij Nikolajevič Jemeljanov je umro (u sasvim nerazjašnjenim okolnostima). Za malo nije doživeo do 70.godina (njegov rođendan je 24.maja). Ali njegova duša i njegovo delo će živeti večno. Večnaja pamjat i večna mu slava! Dubok i nizak naklon ruskog naroda pred njim!

            Sa početkom perestrojke u SSSR jevrejske novine su pokrenule aktivnu propagandu protiv takozvanog lika neprijatelja, trudeći se da dokažu da u svetu nikakvi neprijatelji ne postoje i da svi samo spavaju i sanjaju kako da se uzajamno izljube i da jedni drugima nešto lepo učine. Naravno, nisu svi zvanični neprijatelji SSSR bili takvi ili, u krajnjem slučaju, sa mnogima od tih neprijatelja bilo je moguće poboljšati odnose. Ali još je lažnija bila ta jevrejska kampanja o zameni izmišljenog «narodnog neprijatelja» sa lažnim «likom prijatelja».

            Poznato je da su posle ubistva Staljina, za vreme koga su masoni bili zabranjeni, vlast u SSSR preuzeli masoni. Prvi među njima je bio ideolog komunizma – Suslov (19). On je i birao sledeće kadrove. U sastav najviših kadrova u svoje vreme bio je izabran i Gorbačov.

            Gorbačov je, koristeći lažan «lik prijatelja», brzo sve naprijatelje Rusije upisao u najomiljenije prijatelje. Na ličnu inicijativu Gorbačova OUN su ukinule poznatu rezoluciju 30. zasedanja Generalne Skupštine OUN iz 1975.g., u kojoj je CIONIZAM od strane čitavog sveta proglašen kao jedan od oblika rasizma.

            U decembru 1989.g. LIČNO Gorbačov je odobrio osnivanje odelenja masonske lože «Bnaj Brit» (Sinovi Zaveta) u Moskvi, Vilnusu, Rigi, Peterburgu, Kijevu, Odesi, Nižnjem Novgorodu, Novosibirsku. Svima je, uključujući Gorbačova, poznato kakva je to loža. Evo, naprimer, izjava nekih krupnih rukovodilaca te lože.

            H.Kisindžer: «Ja dajem prednost u Rusiji haosu i građanskom ratu u odnosu na tendenciju njenog ujedinjenja u celovitu, jaku, centralizovanu državu».

            Njegov kolega po loži Z.Bžezinjski: «Rusija će biti razdrobljena i pod tutorstvom».

            Citat iz referata Alena Dalesa, sa koga je skinut veo tajne: «Takav pojam, kao ruski narod, treba uopšte da nestane».

            I kako Vam se sviđaju naši novi «prijatelji»? To su Vam «likovi prijatelja» i «likovi neprijatelja».

            Čim se Radživ Gandi (sin Indire Gandi) susreo sa Gorbačovom i izložio plan strateškog zaokreta SSSR na Istok i jačanja veze SSSR – Indija, Gorbačov je referisao svojim gospodarima o toj opasnoj inicijativi. Njegovi gospodari su doneli radikalnu odluku o potpunom uništenju porodice Gandi.

            Gorbačov je mogao da radi šta je hteo. Istoričari će sve objasniti. Do dana današnjeg istorija u Rusiji – to je bedna sluškinja političara, koji su odavno shvatili da je moguće raditi sve, što hoćeš. Odmah će se naći masa istoričara koji će sve njihove radnje opravdati i naći objektivne razloge njihove neizbežnosti.

            Kao primer, interesantno je navesti delatnost rektora Istorijsko-arhivskog fakulteta Moskve (danas državnog humanitarnog univerziteta) – Jurija Afanasjeva, bivšeg partijskog funkcionera, člana redakcijskog kolegijuma časopisa «Komunist», a kasnije šefa društva «Memorijal» i lidera perestrojke – kopredesdnika (zajedno sa Jeljcinom) međuregionalne deputatske grupe narodnih deputata SSSR. Osnovni zamah njegovih istorijskih istraživanja – to je rusofobska težnja da pronađe izvore komunizma u istoriji Rusije. I da dokaže da nisu Jevreji krivi za komunističku revoluciju, već ruska totalitarna država. To jest svaliti sa bolesne glave na zdravu. Taj lažni pravac je započeo još Vasilij Grosman, koji je prezirao Lenjina i Staljina i istovremeno se oduševljao takvim ološem, kakav je bio Trocki. Naravno, istorija se može analizirati na različite načine, pa i svrsishodno sa zlom namerom.

Ako težimo ka objektivnosti, dovoljno je otvoriti Bibliju i videti da prvu potpuno totalitarnu državu nije stvorio ni Staljin, ni Ivan Grozni, već biblijski Josif. Josif, koga su njegova braća najpre htela da ubiju, a zatim prodala kao roba egipatskom faraonu (baš su ti Jevreji neki narod), iskoristio je sedam rodnih godina za gomilanje rezervi žita. A tokom sedam glednih godina, koristeći glad, potpuno je porobio sve Egtipćane, pretvorio ih u robove i svu svoju svojinu, uključujući zemlju, pretvorio u državnu (Bitisanje 47: 20-21). Sevši na kormilo egipatske države, Josif je za vreme gledi prevukao u Egipat svu svoju jevrejsku rodbinu i hranio ih iz državnog «zajedničkog tanjira». Šta mislite, da li su Egipćani mogli da vole Josifa i njegovu rodbinu?

Pa ipak, za vreme gladi egipćani su spasli Jevreje. I šta mislite, da li su Jevreji platili Egipćanima? Postoji poslovica: «Ne čini ljudima dobro – nećeš od njih dobiti loše». Poslovica je, naravno, uslovna i ona pokazuje kako ponekad može biti u životu. Ali u odnosu na Jevreje ta uslovnost se može ukloniti. Ne čini Jevreju dobro – nećeš od njega dobiti loše. To se dešava zato što Jevreji dobro od goja ne računaju kao dobro. Zbog svog rasizma Jevreji smatraju da su goji jednostavno obavezni da čine Jevrejima dobro. To čak nije dobro – to je samo dug, koji goj daje Jevrejima. Ako Vi nekuda pošaljete Jevreja, on će i Vas popvesti sa sobom i osetiće se kao da je jednak sa Vama. Šta su dalje Jevreji radili sa Egipćanima, mi smo već razmatrali.

            Sve do današnjeg dana Jevreji i hrišćanski poluludaci praznuju uskrs – praznik, kada je jevrejski bog ubio svu decu prvence Egipćana.

            Vi mislite da Jurij Afanasjev nikada nikada nije čitao Bibliju? Ili ćete reći da Afanasjev nije obavezan da veruje onome što je napisano u Bibliji? Naravno, može da ne veruje. Ali stvar nije čak ni u tome, da li se to stvarno dešavalo ili ne. Postoji ideja josifovske države, i ta ideja živi sama od sebe nezavisno od toga, šta je bilo ili nije bilo. Ideje se uopšte mogu ostaviti i pogledati gvozdene činjenice.

            80% lidera takozvane ruske revolucije 1917.godine – to su Jevreji. Na izborima za osnivačku skupštinu 1918.g. ruski narod je dao svega 25% glasova komunistima, a 75% je bilo protiv komunista. Zar to nije dovoljna činjenica da se shvati da komunizam nije posledica ruskog duha, već nešto što ruski narod mrzi. A beskrajni seljački ustanci protiv komunista i građanski rat protiv crvenih – zar ni to nije potvrda da Rusi ne prihvataju komunizam? Vi mislite da Afanasjev to ne zna? Naivno je misliti tako. Tu nešto nije u redu. Hajde da se setimo dobrog pravila po principu Mihaila Žvanjeckog – ne samo slušati šta se govori, nego i gledati, ko govori. A kutija se jednostavno otvara. J.N.Afansjev (Šejmenzon) je – unuk od strica Trockog. I to je sva istorija i geografija. Eto kakvi rukovodioci kuju kadrove istoričara. I formiraju politiku osvetljavanja istorije.

            Hajde, kad smo već skrenuli u stranu, da pogledamo poresku politiku prvog totalitariste – egipatskog Josifa. Otevši svu zemlju od Egipćana, on im je rekao: «Nastavite da radite na toj zemlji, ali peti deo letine dajte državi» (Bitisanje 47:23-24). To jest poreza je kod Josifa iznosila 20% od prihoda. Egipatski narod je, sasvim prirodno, mrzeo Josifa. Ali kad bi on pogledao postupke Josifovih naslednika.

 

            U procesu takozvane demokratizacije Jevreji su stvorili masu društveno-političkih struktura preotimanja vlasti, a osnovna masa Rusa nije ništa ni razumela. Oduševljeni lepim parolama Rusi su potrčali u svemoguće organizacije tipa «Demokratska Rusija». A kasnije su videli da su svo rukovodstvo tih «demokratskih Rusija» potpuno zauzeli Jevreji svih boja: bokseri, šnajderi, krigeri, kogarlicki, šatrovi i t.d.

            Ako je u «demokratskim» partijama bio ruski lider, naprimer u Demokratsjkoj Partiji Rusije – Kolja Travkin, oko njega su stajali sve sami Jevreji. Prošlo je vreme, Travkina su izbacili, jevrejska DPR je ostala.

            Jevrejske «demokrate» svih boja vikale su o slobodi reči i neumorno su ponavljale reči Voltera «Vaše mišljenje mi nije prijatno, ali ja sam spreman da dam svoj život za Vaše pravo da ga iskažete». To je deklarisano. A kako je u životu?

            Kada je predsednik Saveza za nacionalno-proporcionalno predstavništvo Konstantin Vladimirovič Smirnov-Ostašvili počeo da propagira ideje proporcionalnog predstavljanja ruskog naroda u organima vlasti, onda su mu «demokrate» (židokrate) priredile sudski proces i strpale ga na dve godine u zatvor. U zatvoru su mu po komandi cionista 26. aprila 1991.g. zverski polomili sva rebra, sve prste na rukama, a zatim ga obesili. Naravno, nikakvo krivično delo nije pokrenuto. To se kod Židova zove izgradnja pravne države.

           

Mi to nikada nećemo zaboraviti! Večnaja pamjat i večna slava heroju Rusije   Konstantinu Vladimiroviču Smirnovu-Ostašvili!

 

 

            U avgustu 1991.g. međunarodni gospodari gorbačova organizovali su puč. Istinski cilj puča je bio uspostavljanje režima vanrednog stanja i uspostavljanje Gorbačovljeve dikature. O čudnoj ulozi «jadne žrtve» tog puča – Gorbačova sada je napisano mnogo. Dovoljno je pročitati knjigu bivšeg ministra finansija Pavlova, koja se tako i naziva «Gorbačovljev puč». Sam Gorbačov je na pitanja štampe jednom izjavio, da celu istinu on neće ispričati nikome. Kasnije su sva SMI u jedan glas zapevala da nikakvog puča nije ni bilo, da je to sve bio spektakl. To je takođe laž. U borbi za vlast nema spektakla.

            To nije bio spektakl, već osnovna varijanta ili scenario razvoja događaja koji je planirala svetska mafija. Ali ta varijanta je propala. Reakcija naroda je bila na retkost jaka, i puč je propao. Ali svetska zakulisa nikada ne planira samo jednu varijantu razvoja događaja. Oni uvek planiraju  minimum 2-3 varijante.

            Nije prošla diktatura Gorbačova? Ništa strašno. Može se polagati nada i u Jeljcina. Ta varijanta je takođe planirana. Planira se istovremeno nekoliko varijanti, i svaka treba da bude prihvatljiva za svetsku židokratiju. Narod je mislio da je on pobedio 1991.g., a ustvari je samo jedna banda nitkova zamenila drugu bandu nitkova i na leđima naroda ujahala u Kremlj.

            Da bi smena Gorbačova sa Jeljcinom nekako opravdala nade naroda, rešili su malo da se poigraju sa kapitalizmom. Ujedno da kapitalno razore Rusiju i diskredituju samu ideju kapitalizma.

            Nije teško dosetiti se da Jeljcin i Gorbačov imaju jedne iste gospodare.

            16. novembra 1991.g. drsko, otvoreno, neposredno u Kremlju Jeljcinu je svečano uručen krst viteza-komandora Malteškog masonskog reda.

            Od čega je počeo Jeljcin? Stavio je u fotelju premijer-ministra Jevreja Jegora Gajdara, koji spolja veoma liči na svog dedu Arkadija Gajdara. Isto debelo – žensko bezoblično jevrejsko lice. Arkadij Gajdar je u svoje vreme napisao mnoštvo knjiga i čupao na svojim jevrejskim leđima dlake, propagirajući mržnju prema «buržujima». A njegov omiljen unučić je počeo da gaji u Rusiji «buržuje». Čudno? Ništa nije čudno. Jedna igra dvojice Jevreja. Igra u dve etape. U prvoj se uništava nacionalna ruska buržoazija. U drugoj se na njeno mesto posađuje jevrejska buržoazija.

            1993.g. za vreme sledećeg puča Jeljcin i njegova banda su obrisali svoje noge Ustavom koji su sami napisali i iz tenkova pucali po Parlamentu Rusije. I pokazali su koliko stvarno vrede  svi ti principi koje sami deklarišu, kojima se oni navodno rukovode: principi podele vlasti, demokratije, slobode reči, pluralizma mišljenja, poštovanja zakonski izabranih narodnih deputata, pravne države i t.d.

            A potkupljiva inteligencija je u to vrema sa penom na ustima vikala o pobedi «demokratije». Ispostavilo se da se pod demokratijom može poimati apsolutno sve, što god hoćete.

 

            U jeljcinskoj Rusiji navodno je demokratija, tržišna ekonomija i pluralizam svojine. Pa ipak čak od privatne svojine Jeljcin i njegova banda su hteli da oderu poreze negde oko 80%. Ako se setimo prvog totalitariste egipatskog Josifa, koji je sa Egipćana drao 20%, vidi se da se proces odvija rastućom progresijom. Progres, nema šta.

            Uskoro će ta banda, ako je ne svrgnemo, uzimati porez na vazduh, za to što mi dišemo. Ili za to, što gledamo nebo. Ustvari kad bi bila pravilna privatizacija u Rusiji bi moglo da se ne plaćaju porezi minimum dvadeset godina. Stvarno, Jeljcin je dobio najbogatiju državu na svetu sa državnom svojinom oko 95% od čitave ogromne svojine Rusije. To je ogroman novac samo u vidu svojine. Prodaj je na ratama postepeno po realnim cenama i država bi imala more novca tokom 20 godina.

            Uporedimo sa paganstvom. Daščica br. 3 «Velesove knjige» saopštava da su za vreme paganstva Sloveni davali od svog dohotka 10% plemenskom starešini (za zajedničke potrebe) i 1% - čarobnjacima.

            Ipak jeljcinska države svo vreme viče da joj nedostaje novac. A gde Vam je novac u vidu državne svojine? Pokrali jeljcini i čubajsi svih boja. Prijatelji moji, hajde potražite svoje vaučere ili ono što ste za njih dobili. Koliko ste dobili? Ništa niste dobili. Ali neko je svu tu ogromnu svojinu Rusije dobio i razdelio po svim jevrejskim džepovima. Jeljcinsko-čubajsovska privatitacija – to je jevrejska afera veka.

            Setimo se ujedno tatarsko-mongolskog ropstva. Han Batij, osvojivši Rusiju, uveo je u njoj danak (porez) u iznosu 10% od dohotka. Za vreme njega Rusija se bogatila i cvetala. Često su ga pitali: «Pazi, Rusija se bogati. Zašto tako malo danka uzimaš?« Han Batij je odgovarao: «To je dobro, što se bogati. Biće dovoljno i meni, i mojoj deci, i unucima». Sada uporedite tatarsko ropstvo sa jevrejskim. Razlika postoji, zar ne?

            I zašto plaćati poreze Jeljcinskoj državi? Šta ona radi korisno? U normalnom društvu državi se ne plaća porez za lepe reči, već za konkretan posao, koristan za društvo. Država treba da odradi novac, da se vidi za šta je plaćaju i kuda ide taj novac. Za šta plaćati poreze Jeljcinu? Za to što je porušio pravni sistem, i sadsa se ljudi osećaju potpuno nezaštićeni od bande i lupeža svih boja? Za to, što Jeljcin ruši svu domaću industriju? Za to, što upropašćuje nauku, obrazovanje, kulturu, armiju? Za to, što pretvara Rusiju u koloniju? Kuda ide taj ogromni novac od poreza? Polovinu Jeljcinova banda jednostavno krade, a druga polovina ide za ciljeve daljeg raspada. Grade hramove Hrista-spasitelja. Jeljcinu ne treba plaćati poreze. Neka u svojim jevrejskim džepovima bez dna potraži onaj ogroman novac koji mu je dopao u vidu državne svojine.

            Treba shvatiti da jeljcinoidi i svetska finansijska mafija ne nameravaju da grade u Rusiji normalan kapitalizam. Nije njima potreban nikakav sistem slobodnog preduzetništva. Njega i nema u Rusiji. Oni grade feudalni režim. Da li pomislite, zašto je čitavom biznisu nametnut reket? Reket – to je sredstvo upravljanja i gušenja slobodnog preduzetništva. Sve je pod žestokom kontrolom.

            Naravno, nekakav stepen ekonomske slobode se pojavio. Ali on kako se pojavio, tako sutra može da bude zatvoren ili ugušen. Preduzetnici su pritisnuti reketom i strukturama vlasni svih nivoa. I svakog preduzetnika oni mogu da uguše u svakom trenutku.

            Pravilno je govorio komunistički stihoklepac Majakovski: «Mi kažemo Lenjin, podrazumevamo – partija, kažemo partija, podrazumevamo – Lenjin». Ali danas bi njegove reči mogle isto tako aktuelno da glase: «Mi kažemo Jeljcin, podrazumevamo – mafija, kažemo mafija, podrazumevamo – Jeljcin». Iako nema principijelne razlike između reči «mafija» i «kompartija».

            U Rusiji je stvorena snažna mafiozna industrija za naručena ubistva. Jeljcin je uzgajio u zemlji mafiju i neviđeni reket. Po čemu se razlikuje mafija od bandita? Banditi deluju sami od sebe, a mafija ima podršku u državnim strukturama. Danas korenovi mafije vode u Kremlj kod Jeljcina, u Beli dom, u Meriju, u MID, u druge strukture vlasti. Šta je to reket? To je dvojno oporezivanje. Vi mislite da bi ga režim trpeo, kad deo tog novca od reketa ne bi tekao u džepove jeljcinoida? Vlast to nikada ne bi dozvolila. Vlast neprestano istupa za borbu protiv mafije. To je veoma smešno za slušanje. Protiv koga da se bore? Protiv samih sebe? Banditi – to je za mafiju samo instrument upravljanja, i ništa više.

            Prilikom analize realnih procesa jevrejskih reformi uvek treba pre svega gledani na finansije, a zatim na svojinu. Rusiju svo vreme potresaju nekakve neprijatne krize i umesto objavljivanja njihovih realnih uzroka, jevrejska SMI plasiraju nekakvu primitivnu laž. Slušaš vrskave duše i stičeš utisak da se u Rusiji odvija nekakav neshvatljiv haos. A ustvari ne odvija se nikakav haos, već jasno upravljan proces. Zahvaljujući tom navodnom haosu novac, svojinu i vlast kontrolišu sasvim konkretne židomasonske ruke.

            U Rusiji se već dva puta promenio novac. Na toj promeni neko je zaradio basnoslovno bogatstvo.

            Rusijom je prohujala najsnažnija inflacija, realna vrednost novca je pala hiljadama puta. Nedavno su sa novčanica izbrisane tri nule. Ali, ako mislite da su te nule odletele negde u vazduh, duboko grešite. Neko je te nule pažljivo sakupio i složio u svoje jevrejske džepove bez dna. U čemu je uzrok inflacije? Na to pitanje od zvaničnih SMI nećete dobiti ništa, osim najprimitivnije demagogije. A ustvari inflacija – to je instrument preraspodele novca i svojine u džepove onih, koji tom inflacijom upravljaju.

            Istinski i jedini uzrok inflacije jeste štampanje novčane mase (emisija) koje vrši kriminalna vlada iznad bruto nacionalnog dohotka. Ko i kako upravlja emisijom novca u Rusiji? Zvanično pravo na emisiju novca u Rusiji prema odluci Vlade ima Minfin, a vrši ga Centrobanka. Ali unutrašnju kuhinju tih procesa, koji se odvijaju u CB i Minfinu, nećete upoznati nikada, o tome nema nikakve glasnosti. To je informacija za posvećene.

            A ko je gospodar Vlade, Minfina i Centrobanke? Ljudi određene vrskave nacionalnosti. Jevrej Kirijenko (pravo prezime Izraitelj), Jevrej Primakov (Kiršenblat), Jevrej Geraščenko (Centrobank), Jevrej Šor (šef Glavne uprave CB za Moskvu).

            Šta je to emisija? To je ozakonjeno falsifikovanje novca od strane Vlade. Štampa se novac čisto iz vazduha, i za taj novac se otkupljuje svojina, Vlada nekome plaća, nekuda usmerava finansijske tokove. Emisija je najsnažnije sredstvo za potkradanje stanovništva i srednje klase, sredstvo preraspodele novca u džep gospodara države.

            A ko je uopšte gospodar države? Demokrate obično odgovaraju standardno da je gospodar države narod. Lažniji odgovor se nije moguće izmisliti.

            Nikakav narod, nikada,  ni u kakvom vremenu nije bio gospodar države. Gospodari države su konkretni gospodari države, konkretni ljudi. Ali ti gospoidari imaju svoje gospodare. Tek u poslednje vreme u Rusiji su počele da se pojavljuju knjige, u kojima ne samo da je pravilno postavljeno pitanje o gospodarima države, već se i daje konkretno rasvetljavanje toga pitanja, naprimer, knjiga (47).         

            Naravno, jevrejska mafija mora ponešto da deli sa bivšom komunističkom partijskom nomenklaturom i ruskom mafijom. Moraju da im bacaju kost, ali ključna mesta Jevreji drže veoma snažno. I pre svega Jevreji su bacili osnovne snage na osvajanje finansijskog sistema. I to im je veoma lako da rade. Pomaže im čitava svetska finansijska jevrejsna mafija. Svetska finansijska oligarhija upravlja tim procesom. Ona pomaže u stvaranju neophodnih banaka. Ona daje novac potrebnim političkim partijama i društvenim organizacijama. Za taj novac se kupuju predstavnici struktura vlasti i SMI.

            10.januara 1996.g. u Moskvi je otvoren osnivački skup Ruskog jevrejskog kongresa. Kao organizatori kongresa su istupili predsednik «Most-banke» Vladimir Gusinski, predsednik banke «Ruski kredit» Vitalij Maklin i predsednik saveta «Alfa banke» Mihail Fridman. Jeljcin je uputio pozdrav kongresu. Više u novinama o tom događaju i njegovim posledicama nije rečeno ni reči.

            Osim političkih, takvi kongresi rešavaju i finansijske probleme. Te i druge jevrejske banke, koje su prisiljene da plaćaju nekakve poreze u državnu blagajnu, sada dobijaju mogućnost izbegavanja plaćanja dela poreza u slučajevima, kada novac uplaćuju u «blagotvorne» jevrejske svrhe.

            Upravljan haos u finansijskom sistemu Rusije – nije ništa novo, što su izmislili ruski Jevreji. Sve metode stvaranja i upravljanja tim haosom apsolutno su standarde i mnogo puta isprobane i razrađene od strane Jevreja u svim zemljama sveta, uključujući SAD. Još je Lenjin pisao da je najbolji način za uništavanje kapitalističkog sistema – poremećaj novčanog opticaja. Lenjin je shvatao da je inflacija sposobna da uništi slobodno tržište i da je vlada jedina institucija koja može da izazove inflaciju zakonskim putem.

            Od čega je počeo Gajdar? Počeo je proces nekontrolisane inflacije i prebacivanja novčanih ušteda stanovništva nekuda. A kuda? U ruke gospodara države, bankarsko-finansijskog sistema i komercijalnih struktura koje oni kontrolišu. Ogromne uštede stanovništva su negde nestale.

            Ovde se treba zaustaviti i dati jednu važnu napomenu. U sistemu obuke za knjigovodstvo postoje nerasvetljena pitanja. Pokušajte da pitate bilo kog knjigovođu sa višegodišnjim stažom, zašto je zbir svih pasivnih računa u bilansu jednak zbiru svih aktivnih računa? 90% knjigovođa na to njaprimitivnije pitanje ne može da odgovori jasno. A zašto? Zato što u sistemu njihove obuke na to pitanje nikada nisu odgovarali. A odgovor je jednostavn. Stvar je u očuvanju novca i vrednosti. To jest, koliko novca ulazi u organizaciju (angažovanje), toliko nekuda odlazi. Novac se ne pojavljuje iz vazduha i ne odleće na nebo. Primitivno? Čak veoma. Ali taj primitivizam se ne rasvetljava, i to pomaže da se neko vuče za nos.

            Naprimer. Posle finansijske krize 17. avgusta 1998.g., koju je smišljeno stvorila vlada Kirijenka, nastala je bankarska i ekonomska kriza. Štedišama su prestali da daju novac u komercijalnim bankama. Sva SMI su počela od jutra do mraka da pričaju basne o krizi. Kriza, kriza, kriza. Ah, kriza, oh kriza. A u čemu je uzrok krize? Informacija o realnim uzrocima krize se zatvara i ništa, osim jeftine dogmatike, se ne predaje. Istinski uzrok se sakriva. Priča se o svim mogućim faktorima, osim o najglavnijim. Sećate se metoda hrišćanske demagogije – nadbrbljati i slagati. To nije samo hrišćanska metoda, već i svih njenih srodnika.

            Zašto se narodu ne daje novac? Navodno, kriva je kriza. Iako nikakvih zemljotresa, erupcija vulkana, ratova, revolucija nije bilo. Ali se saopštava da je navodno kriza uzrok tome što ne daju novac. A ustvari kriza – nije uzrok. Kriza – to je sredstvo da se ne da novac. Sledeća «bačena kost» i ništa više.

            Onaj ko shvata zakon očuvanja novca, taj odlično razume da njegov novac, predat banci, nije odleteo na nebo, već je negde ostavljen. Za njega je neko kupio kuće, zgrade, opremu, materijale, sagradio trgovinske centre, hotele, preduzeća i t.d. To je ostalo da pripada nekome. Novac ne leti na nebo kao posledica krize, već ga je neko jednostavno ukrao. I to je sva kriza. I takvih kriza je bilo nekoliko.

            Taj bogati maldi Jevrejčić Kirijenko (pravo prezime Izraitelj) nije sam donosio odluku o stvaranju krize. Za tu odluku su znali i Čubajs i Gajdar i, što je najglavnije, odluka je donošena uz saglasnost Međunarodnog Monetarnog Fonda. Sama figura Kirijenka je podmetnuta, njega su uzeli samo da odigra tu prljavu ulogu, zahvaljujući kojoj je taj bogati mladić postao još nekoliko puta bogatiji.

            Kada se vrši emisija novca, to jest narušava se zakon očuvanja novca, stupa na snagu zakon očuvanja vrednosti. To jest, realna vrednost robe i usluga kakva je bila, takva i ostaje, nije se povećala, nije se ni smanjila. Umanjila se realna vrednost novca u rukama stanovništva proporcionalno emisiji. A onaj, ko je emitovao novac, svo to umanjenje novca stanovništva preveo je do poslednje kopejke na stranu svog uvećanja. I to je sva aritmetika. Sve je veoma jednostavno. Ali to nećete čuti u SMI. Svu tu jednostavnu sliku prekrivaju potokom lažne demagogije, i zahvaljujući tome narod ne može jasno da shvati, šta se dešava.

            Vi mislite da se to odvija samo u Rusiji? U čitavom svatu Jevreji rade to isto. Za njihove metode nije karakteristična novina. Finansijske piramide, koje su pravljne u Rusiji, pravljene su u svim bivšim socijalističkim zemljama Evrope, koje prelaze pod vlast svetske finansijske mafije. Posle preraspodele vlasti i novca sve te piramide su trenutno završavane i zabranjivane (drugi ne smeju da koriste jevrejske metode). I Černomirdinova vlada je to odlično znala. Jednostavno i sama vlada je dobijala svoj deo od tih igara.

            Černomirdin je voleo često da ponavlja sledeću frazu: «Hteli smo što bolje, a ispalo je kao uvek». Černomirdin od sebe pravi budalu. Ali nije on nimalo glup, kako on želi da izgleda. Njegovo lično bogatstvo, prema zapadnim izvorima, iznosi nekoliko milijardi dolara SAD. Sav takozvani haos u Rusiji – to nije nimalo haos. To je jasno upravljan proces. I ne ispada sve kao uvek, kako izjavljuje Černomirdin, već upravo onako, kako on hoće.

            Još jednom pročitajte istoriju kriza u SAD i uporedite je sa Ruskom. Sve se radi analogno, kao po notama.

            Kao novinu «ruski» Jevreji su smislili samo masovne i dugotrajne mahinacije sa falsifikovanim avizama. Jedan od rukovodilaca te afere, koji je otkriven i bio uhapšen, bio je rukovodilac koncerna «Mals» i banke «Rusija-Mals» Jevrej Sergej Drobuš («Izvestija» od 19.01.94.). Otkriven je i deo izvršilaca, glavni organizatori su ostali u senci.

            U Rusiji finansijske mahinacije nose ne samo masovni karakter. One se čak ne sakrivaju. U svakom broju lista «Iz ruku u ruke» i bilo kom drugom reklamnom listu videćete beskrajne ponude «pretvaramo u gotovinu», «plaćamo ugovor». Šta je to pretvaramo u gotovinu? To je pretvaranje bezgotovinskog novca preduzeća prema fiktivnom ugovoru u neevidentiranu gotovinu (crna gotovina) rukovodilaca tih preduzeća, sa minusom 3-6% banci, koja se bavi tom uplatom. Šta je to plaćamo ugovor? To je uplata deviznih sredstava u inostranstvo prema fiktivnom ugovoru. I to sve otvoreno. I sve je svima jasno, i sve je svima poznato.

            A vlada kaže: «U zemlji nedostaje novac. Treba pozajmiti od MMF». Iz Rusije se svake godine izveze preko 30 milijardi dolara. To se zove nedostaje novac. Oko 40 posto kredita MMF vladajuća klika odmah pokrade, a ostali novac ide ne zna se kuda. Posle toga Rusija upada u ogroman državni dug.

            Za vreme vladavine jeljcinoida iz Rusije je bilo isisano i prebačeno u inostranstvo preko 300 milijardi dolara. Sve bajke o pomoći Rusiji od strane MMF, EBOR u iznosu od mnogo milijardi – to su jevrejski mitovi za laike. Realno međunarodno jevrejstvo krade Rusiju zajedno sa «ruskim» jevrejstvom, i ko je pokrao više – to je veliko pitanje.

 

            Pogledajte, kako Židovi formiraju bankarski sistem Rusije. Nikakvi tržišni mehanizmi u tom procesu ništa ne rešavaju. Sve rešavaju antitržišne banditske metode vlade, CB i Minfin. Periodično vlada stvara bankarsko-finansijske krize i obara sav bankarski sistem, osim onih bliskih banaka, koje su već informisane šta će se raditi, i preduzimaju to što treba, da ne bi upale u tu krizu.

Posle stvaranje krize ta mafija seda i rešava koju od banaka ostaviti, koju odbaciti, kojoj pomagati, kojoj ne treba, koje banke su im potrebne, koje ne. Najglavnije u toj selekciji jeste – potopiti nejevrejske banke i nejevrejske komercijalne strukture. I sve to predati u ruke židokratije. A u SMI sve se to demagoški naziva «tržišna ekonomija».

Obični činovnici CB i Minfina imaju milionsko bogatstvo (u dolarima SAD, naravno). A gospodari CB i Minfina – milijarde ličnog bogatstva (naravno, takođe u dolarima). A ko su gospodari CB i ko su gospodari Minfina? Na ta pitanja nikada nećete dobiti istinite odgovore. Kao odgovor ćete čuti samo demagogiju. I uopšte takva pitanja u SMI se u principu ne razmatraju.

Sve mahinacije sa falsifikovanim avizama bez učešća CB i njegovih Obračunskih Blagagajničkih Centara (OBC) bile bi nemoguće. U OBC su takođe smislili metode direktne krađe tuđih nejevrejskih banaka.

8. februara 1995.g. list «Komersant» je ispričao o krahu banke «Istok». Osnivač banke «Istok» Kadirov i njegovi stručnjaci su izračunali, da su u periodu od oktobra 1992.g. do februara 1993.g. preko OBC GU CB za Moskvu (šef Jevrej Konstantin Šor) sa računa banke skinuta sredstva u ukupnom iznosu od 350 milijardi rubalja (u rubljama 1994.g.). Sličnoj krađi od strane CB bilo je podvrgnuto još 250 ruskih banaka.

Kadirov je detaljno izučio mehanizam skidanja novca sa računa i tvrdi da je u kompjuterima CB «stvoren» nepostojeći novac, koji je zatim skidan sa računa i kasnije prikazivan kao gubitak banaka i država. Dobit je deljen na sledeći naćin: polovina je išla činovnicima CB; četvrtina – onima, koji su bili dužni da presecaju takve mahinacije; četvrtina – neposredno kriminalnoim strukturama, najvećim delom Čečenima. Kasnije su u SMI sve te operacije počele da se nazivaju čečenskim. Ali u CB ni jedan Čečen ne radi.

U «Ruskoj gazeti» od 14.03.95. u članku «Prestonična posla» otkriven je konkretan mehanizam krađe. Predsednik uprave banke «Prestonična» A.Smolenski (Jevrej, naravno) radio je zajedno sa predsednikom uprave Džambuljske komercijalne banke L.Nahmanovičem. Nahmanovič je na molbu Smolenskog falsifikovao avizo, dobio svoj deo, a deo Smolenskog je otišao u Austriju, čiji je Smolenski, uzgred, državljanin. List navodi strukturu inostranih finansijskih veza A.Smolenskog sa 8 firmi u Beču, a iznos ukradenih sredstava uz pomoć Nahmanoviča iznosi 25 miliona dolara.

Sve te operacije se rade pomoću OBC CB, čiji je ideolog sadašnji predsednik CB Geraščenko. Mislim da nije obavezno navoditi njegovu nacionalnost.

 

Glavna metoda borbe za vlast – to je UJEDINITI ljude i STATI NA ČELO. Na kojoj osnovi ujediniti ljude? To nije važno. Na bilo kojoj. Jevreji se trude da struktura svake društvene i političke organizacije bude prema šemi – DOLE RUSKI ŠARIKOVI, GORE JEVREJSKI ŠVONDERI. A koja je ideologija ili program tih organizacija – to je deseta stvar. Da li vidite mnogo Jevreja kao vernike u hrišćanskim hramovima? Malo. A među hrišćanskim sveštenstvom, posebno visokim, - ima masa Jevreja. Jevreji ne vole da daju novac nekome, oni vole da dobijaju tuđ novac i dalje da raspolažu njime prema svome nahođenju. A kroz «rusku» hrišćansku crkvu teče ogroman novac.

Najviši firer te «ruske» hrišćanske crkve skriva svoje pravo ime pod pseudonimom Aleksij Drugi. Njegovo pravo prezime je – Ridiger (majka – Jevrejka, otac – Estonac). Ridiger je – tajni državljanin Izraela.

13. novembra 1991.g. Patrijarh Moskovski i čitave Rusije Aleksij II (Ridiger) u svojoj poslanici rabinima SAD je pisao: «Zadatak ruske pravoslavne crkve je da pomogne ruskom narodu da savlada i pobedi zlo izdvojenosti, etničke netrpeljivosti i uskog egocentričnog nacional-šovinizma. U tom za nas teškom, ali za sve svetom poslu mi se nadamo na razumevanje i pomoć naše jevrejske braće i sestara da zajedničkim naporima sagradimo novo demokratko društvo, slobodno i pravedno za sve, gde bi Jevreji živeli sigurno, mirno, u atmosferi prijateljstva, stvaralačke saradnje i bratstva za svu decu Avraama» («Talmudski pogled na svet», izdanje 19, Kijev, 1996.g.).

Struktura «ruske» hrišćanske crkve je takva kakva treba. Dole hrišćanski ruski šarikovi, koji nose u crkvu svoj poslednji novac, gore hrišćanski jevrejski švonderi, koji taj novac dobijaju. Sa hrišćanskom crkvom je sve u redu. Njoj se može pomagati. Kako bi Jevreji hteli da tako bude svuda.

            U svoje vreme Bžežinski je izjavio da je posle raspada SSSR njihov sledeći zadatak – uništenje ruskog pravoslavlja. Tu izjavu naši patrioti citiraju, gde mogu. Ipak razmislimo. Pa šta, ako je neko nešto rekao. Zar je Bžežinskom teško da slaže. Uopšte nije teško. Naši patrioti su veoma poverljivi. Lako veruju na rečima. A šta dalje? Kako sluganski režim Jeljcina izvršava volju svog gospodara Bžežinskog? Hajde da pogledamo. Jeljcinov režim smišljeno ruši armiju, vojnu industriju, kosmičku industriju, fundamentalna naučna istraživanja i t.d. A šta je sa religijom?

            Jeljcinov režim preporađa i širi hrišćanstvo svim svojim snagama. Ponovo je sagrađen hram Hrista-spasitelja. Od kog novca? U tu svrhu je specijalno formirana posebna banka «izgradnje hrama Hrista-spasitelja». Ko je gospodar banke? Svetska židokratija. Popovima su podavali sve hramove. Crkvi su dali neviđene carinske olakšice, i hrišćanska crkva uvozi u Rusiju neviđenu količinu alkoholnih napitaka, opijajući Ruse, i duvan, šireći pušenje među Rusima. Na tom biznisu crkva je napravila basnoslovan prihod i danas obrće milijarde dolara.

Svi Jeljcinovi moćnici, uključujući samog Jeljcina, od jutra do večeri se ljube sa popovima, šepure se na televiziji sa svećama u rukama. Potajno, ali aktivno se uvodi hrišćanstvo u škole putem predavanja takvih disciplina, kao što su istorija religije, žitija svetaca i druge slične discipline. Zar je to rušenje hrišćanstva? Ne, to je širenje hrišćanstva. Kako je to moguće, Jeljcin sve ruši, a hrišćanstvo oživljava? Veoma lako. Oni shvataju da je oživljavanje hrišćanstva – ustvari rušenje svesti i duša ruskog naroda.

Hoćete demokratiju? Izvoli, - predsednik Jeljcin (otac – Jevrej Eljcin, majka – Čeremiska), žena – Naina Josifovna. Šta mislite, šta je po nacionalnosti žena sa takvim imenom? Ne sviđa Vam se ta antinarodna okupatorska banditska vlast? Molim, pa kod nas je demokratija, glavni oponent – Jevrej Grigorij Javlinski. Ne sviđa Vam se Javlinski? Molim, ruski imperski nacionalista Žirinovski (bivši Ejdeljštejn, majka – Ruskinja. A otac? Ah, da, otac je – pravnik). Primetimo da je Žirinovski, nesumnjivo, najtalentovaniji čovek iz te kompanije. Zauzeo je udobnu poziciju i lako oduzima hleb svim ruskim nacionalistima.

            Raspada se ruska armija? Raspada se sva vojna industrija i propada vojna tehnologija? Molim, - zaštitnik olupina vojne industrije – Jevrej i državljanin Izraela A.Voljski. Potrebna Vam je ekonomska sloboda? Izvoli, - partija ekonomske slobode. Vođa –  Jevrej Kostja Borovoj. Pokret za ekonomske reforme: vođa – bivši mer Moskve grčki Jevrej Gavrila Popov (Nojman).

            Kakvih još ima političkih partija? Kakve god da su, sa bilo kakvim programima, ali važno je da gore budu Jevreji. Tada se, stvarno, može demokratski birati.

            Jevrejska mašta je da osedlaju sve antisemitske organizacije. Stvarno, ako nije moguće izbaviti se od antisemitizma, znači treba ga organizovati, stati mu na čelo i iskoristiti u svoje svrhe. I zar se može Rusima poveriti takva odgovorna stvar, kao što je antisemitizam? Sve upropaste, neozbiljni ljudi, sruše i propiju. Ali ako na čelu svetskog antisemitskog pokreta bude stajao neki Abram Ivanovič Hajmovič, onda će stvar poći i razvijaće se tako kako treba. Čak je bolje ako prvo lice ne bude Hajmovič, već dekorativna figura, nekakav Ivan Petrovič Sidorov, a već za njim Hajmovič. A to, što Hajmovič ne «moze da izgovo`i slovo» «R», ništa strašno, odlično se osećao i vladao Rusijom, i dan danas leži u mauzoleju kao Gospod bog. Uključite danas rusku televiziju – tamo malo ko «moze da izgo`i slovo» «R».

            Dobar primer takvog tandema – jeste pokret Aleksandra Lebeda. Napred na lakom konjiću skaše «veliki ratnik» Saša Lebed (Ivan Petrovič Sidorov), a za njegovim leđima u ulozi Hajmoviča istupa duhovni učitelj Lebeda – Jevrej Ljonja Radzihovskij. Lep pokret, u njega Jevreji mogu smelo da ulažu svoj novac. Ne finansira uzalud Lebeda državljanin Izraela Boris Abramovič Berezovski.

            Vi i Lebed mislite, da Lebed ume da očuva samostalnost ili može da nadigra Jevreje? Pa i ako ih nadigra, postoji li u njegovoj glavi samostalna ideologija? Pa on se kuva u jevrejskom informacionom polju i u njegovoj glavi nema nikakvog drugog informacionog polja. I u njegovom okruženju nema ljudi koji bi mogli da ga drugačije programiraju i pročiste mu glavu. Jevreji su ga i onako previše izmazali.

            Jedan od najboljih scenarija razvoja događaja u Rusiji za svetsku mafiju jeste scenario uspostavljanja dikatature. Kao osnovni kandidat za ulogu diktatora razmatraju se Luškov (Kac), Primakov (Kiršenblat) i Lebed. Ali ne treba zaboravljati da današnji vlastodršci nikada ne idu sa jednom varijantom razvoja događaja. Uvek imaju najmanje 2-3 varijante.

 

            Zahvaljujući «demokratskim reformama» rusko stanovništvo u Rusiji dovedeno je u uslove odumiranja. Stručnjaci Goskomstata (Državnog komiteta statistike – prim.prev.) konstatuju da je od 1992.g. do 1997. broj stanovnika Rusije opao za 3,4 miliona, a da će do 2015.g. Rusa biti manje još za 9-17 miliona. I to pod uslovom ako se nastave migracije u Rusiju iz zemalja ZND i Baltike. Demografi predviđaju da će do sredine sledećeg veka broj stanovništva Rusije biti smanjen dva puta. Naučnici vrše mračnu paralelu: nivo smrtnosti u Rusiji je isti kao u zemljama koje se nalaze u uslovima teškog rata (list «Komersant» 03.12.98.). Ko je taj nevidljivi protivnik koji ratuje protiv ruskog naroda?

            Danas u svesti ruskog naroda vlada haos, sve je ispreturano, istina i laž, veoma je teško snaći se u svemu tome. Ali narod ne samo da ćuti, on i misli. Pokušava da shvati šta se dešava?

            Sada u svesti počinje da se pojavljuje svetlo. Rusi počinju da bivaju svesni svojih nacionalnih interesa. Nacionalizam počinje da prikuplja snagu, i uzalud vrcave duše viču na televiziji: «fašisti, nacisti, antisemite». Narod prestaje da im veruje. I to je dobro. Sada je period kada su se u ruskom narodu pojavile realne šanse da kardinalno promeni svoj život na bolje.

 

Savremeni svet

 

            Savremeni nivo znanja, savremena tehnika i tehnologija dozvoljavaju da se koriste principijelno nova sredstva manipulacije ljudima i upravljanja njihovom svešću. Značaj starih religija, kao sredstava upravljanja, bitno se smanjio. Značaj SMI se povećao. Posebno je porasla uloga «Telavizije» (aluzija na Tel Aviv – prim.prev.), kao najmoćnijeg sredstva od svih SMI za zaglupljivanje ljudi.  Zaglupljivanje se ne vrši na nivou svesti, to malo utiče na ljude koji misle. U televiziji se pojavilo mnogo metoda delovanja na podsvest.

            Naprimer, u televiziji postoji takozvani 25. kadar. Suština toga trika je u tome, što za stvaranje efekta kretanja televizija standardno prenosi 24 kadra u sekundi. A za određene potrebne periode televizija predaje još jedan suvišni 25. kadar. Taj kadar se ne primećuje očima i svest ga ne fiksira, ali vrši delovanje na podsvest. Za vreme poslednje jeljcinovske predizborne kampanje ta metoda je široko korišćena.

            Za rušenje logičkih sposobnosti televizija koristi metod «svetlih bljesaka».

            Ali televizija nije najglavnija. Osim toga nije ni obavezno gledanje televizora.

            Aktivizirano je mnoštvo lažnih proroka. Jedan od karakterističnih primera jeste satanistička škola Drunvalo Meljhizedeka (neohrišćanin). Ta škola daje mnogo znanja i pravilnih i lažnih (meša istinu i laž), ali u celini vodi informacioni napad dosta primitivno. I odmah se vide njeni korenovi: egipatska tradicija od sataniste Ehnatona i njegovih naslednika – drevnih Jeseja i boga satanista – Gora. Drunvalo voli da priča primitivne basne o tome da je sada Lucifer postao drugačiji, dobar i traži puteve ujedinjenja sa Bogovima. Ali iza Drunvala stoje okultne sile, koje umeju da upravljaju i egipatskom Sfingom i da crtaju glifove na žitnim poljima Engleske (43). A šta se crta? Koji simboli? Na tim crtežima nećete videti svastiku i arijske simbole. Na tim glifovima stalno se pojavljuju  peto i šestokrake zvezde. Prema simbolima se odmah i vidi, ko ih crta. To su tuđi simboli i tuđi, nama neprijateljski bogovi. Još uvek oni isti, koje smo već analizirali. Ipak to su satanisti već stvorili priličnu mrežu «spoznaje Hrista» u čitavom svetu. Aktivno se spremaju za rat Bogova.

            Sada će se pojaviti mnoštvo takvih lažnih proroka. Ali u principu nije mnogo teško razlikovati ih. Onaj, ko pažljivo pročita ovu knjigu i shvati je, izaći će na kraj sa tim zadatkom. Ali treba napregnuti i obe moždane hemisfere i dušu. Treba biti nepoverljiv i budan. Kada Vam neko pruža novo znanje, uvek nastojte da razlikujete pravu informaciju od lažne. Jednostavno iz čista mira Vam neće davati samu istinitu informaciju. Istinita informacija i istinita znanja – to je takođe novac, čak i više od novca. Da li Vam poklanjaju mnogo novca? Ne. Znači ni istinitu informaciju jednostavno tako Vam neće pokloniti. Poklanjaće vam samo laž, polazeći od svojih ciljeva. Samo pravi naši nacionalni Bogovi mogu da Vam poklanjaju istinitu informaciju. A za to treba poznavati svoje Bogove, razlikovati ih i voleti.

            Danas je jedno od jakih sredstava «razmekšavanja mozga» «visokofrekventno zračenje» preko globalnog sistema mobilne veze. Današnja mobilna veza radi na supervisokim frekvencijama (decimetarski dijapazon). I ne treba misliti da se negativnom dejstvu podvrgavaju samo valsnici mobilnih telefona. To nije tako. Tom dejstvu se podvrgavaju apsolutno svi, pošto mi sada živimo u totalnom polju zračenja relejnih stanica, koje pokrivaju čitav prostor dejstva mobilne veze.

            To dejstvo je slično dejstvu slabog fona radijacije i, mada njegov uticaj nije veliki, ono ima stalan karakter. Od njega se nemaš kuda sakriti. To nije televizor, koji se može isključuiti. Uskoro na zemlji neće biti mesta koje nije pokriveno mobilnom vezom.

            Supervisoke frekvencije su štetne same po sebi, ali efekat njihovog dejstva se mnogo puta pojačava pod dejstvom narkotika i određenih modnih bioaktivnih prehrambenih dodataka tipa «Herbalife» i modnih jakih vitamina, koji imaju određen narkotički i psihotropni efekat. U kokainovu narkomaniju vodi takođe redovna upotreba koka-kole i pepsi-kole.

            To jest sama sredina počinje da vrši psihotropno i narkotičko dejstvo na čovekovu svest. Čovek počinje da se nalazi pod tihom, ali stalnom narkozom i počinje da ludi.

            Satanističkim vladarima to odgovara, pošto za njih što je narod gluplji, time je lakše njime upravljati.

            Zahvaljujući burnom razvoju psihologije u ruke satanista su dospele snažne psihotropne metode. Jedno od savremenih moćnih sredstava zombiranja ljudi jeste nauka «Dijenetika» i njene organizacione strukture «saentološki centri». Osnivač Dijanetike je Habard (mason 33. stepena), koji je u svoje vreme pažljivo izučio ezotermijsku metodiku čarobnjaka Afrike i Južne Amerike za stvaranje ljudi-robota – zombi. Ali, uzevši za osnovu tu metodiku, Habard je krenuo daleno napred. Njegove metode u principu dozvoljavu da se radi i u korist čoveka, i na njegovu štetu. Uz njihovu pomoć čovek se može i porobljavati i, obrnuto, osvajati metode zaštite i protivdejstva metodama kontrole nad mišljenjem.

            Ali današnja tehnologija rada saentoloških centara dozvoljava da se radi sa emocijama na principijelno novom nivou i kapitalno «ispirati mozgove» ljudima, praveći od njih bezosećajne, neljudske, zavisne i upravljane biorobote. Takvi ljudi se kod njih nazivaju «kliri» (od engleskog clear – čist). U SAD i Evropi seantolozi su već uzeli pod svoju kontrolu veći deo stanovništva. U svim većim gradovima Rusije već postoje seantološki centri. Svi ti centri formiraju hijerarhijsku crkvu. Ta kuga se širi dosta  brzo. O tome, šta ta pojava predstavlja, može se pročitati (48).

            Satanisti se trude da likvidiraju gotovinski novac. Da prisile sve da koriste plastične kartice. Zahvaljujući tome oni dobijaju mogućnost kontrole bogatstva, dohotka i troškova svakog čoveka i da stvore potpuno totalitarno komunističko društvo. A ujedno i dobijaju mogućnost da pokradu sve zahvaljujući upravljanoj «krizi» i havariji kompjuterske mreže. To će biti žešće od američkih i ruskih kriza.

            Na svakom čoveku oni žele da izvrše laserko tetoviranje koje nije moguće oprati. Sada rešavaju gde je najbolje: na čelu ili na desnoj ruci. Zahvaljujući tome oni dobijaju mogućnost potpune kontrole nad čovekom, nad svim njegovim kretanjima.

            Savremena genetika i genetska inženjerija se razvijaju tako burno da, ako se ne ograniči mogućnost korišćenja rezultata tih nauka, sa ljudima će biti moguće raditi takve stvari, da će u poređenju sa njima uspomene na jevrejska obrezivanja izgledati kao dečije igračke.

            Današnje realije su takve, da mi danas živimo u stanju trećeg svetskog rata. Za sad se on odvija tako. Tiho, bez nepotrebne galame. Ali njegova surovost ništa nije manja od prošlih ratova. Ko sa kime ratuje? Tajna svetska vlada ratuje sa čitavim svetom. «Tihi rat» je tiho objavila Bilderberška grupa na zasedanju 1954.g. Njen spoljašnji oblik ispoljavanja je bilo vođenje «hladnog rata» protiv SSSR. Ali to je samo spoljašnji oblik, koji sakriva istinit sadržaj. Na zasedanju Bilderberške grupe 1954.g. bilo je odlučeno da se nacija ili ljudska zajednica, koja ne koristi svoj intelekt, razmatra kao životinje, koje uopšte nemaju intelekt. Takvi ljudi se mogu koristiti kao radne životinje ili materijal u zavisnosti od izbora ili ukusa.

            U interesu «novog svetskog poretka» bilo je odlučeno da se vodi tihi rat sa ciljem premeštanja prirodne ili društvene energije od glupe većine ka mislećoj i dostojnoj manjini.

            Da bi se postigao taj cilj, trebalo je stvoriti zamršeno, neuhvatljivo «bešumno oružje». To je informaciono oružje. Njegovi meci su – bitovi i bajtovi informacije. Njegove granate su – informacione situacije. Njegovi automati – to su kompjuteri. Njegova sredstva – čitav spisak sredstava iz tabele 2.

            Eto takva je današnja situacija.

            Ali ne treba se plašiti apsolutno ničega! Sve se može promeniti na bolje.