@ Ljiljana Savić

Žrtva i žrtvovanje predstavljaju izuzetno važan element svake religije i kulta. Žrtvovanje podrazumeva dobrovoljno odricanje od najdragocenijih stvari ili bića u korist nečeg višeg, svetog, čime se ostvaruje lično izbavljenje. Npr. starica na Badnje veče nad zapaljenim Badnjakom 3 puta podiže hleb (“Božji kolač”) uz reči: “Na ti Bože kolač, a ti meni zdravlje”. Smisao žrtve je u obraćanju dobrim silama (stupanju u kontakt sa njima) radi suprotstavljanja snagama smrti i razaranja, a i radi očišćenja od greha i dobrobiti za sve ljude na zemlji.

U paganskim običajima prinosile su se i krvne žrtve, ne samo životinje, već i rodjena deca, naročito sin-prvenac. To srećemo i u Starom zavetu (kod Jevreja Avram je spreman da žrtvuje sina Isaka). Pagani su žrtvovali sinove-prvence Bogu sunca (Molohu). Jerihon je sazidan na mestu gde je sazidan Aviron, Hilov sin. U temeljima mnogih zgrada u Palestini otkrivena su tela žrtvovanih ljudi. Npr. kod nas- Zidanje Skadra na Bojani, gde je trebalo da bude žrtvovan neko iz kraljevske loze. Radi čvrstih temelja Vila kaže Vukašinu da pronadje Stoju i Stojana, brata i sestru, ali ih ne nadjoše i na kraju biva zazidana žena najmladjeg brata, koja kroz plač moli da je oslobode. Uzidavanje Stoje i Stojana sreće se i u narodnoj pesmi o gradnji mosta u Mostaru. Kasnije se ljudske žrtve zamenjuju životinjama i simboličnim uzidavanjem senki prolaznika. S tim u vezi je i naša poslovica “Prvi mačići se u more bacaju”.

Žrtveni obred, osim prinošenja žrtve, podrazumeva i prateću molitvu. Žrtva se prinosi na odredjenom mestu (ognjištu, polju) i u odredjene dane (praznika ili prigodnih svečanosti). Kod nas npr. u selima postoji običaj šišanja muškog deteta, ili se za Djurdjevdan kolje muško jagnje. U Svetom pismu Bog naredjuje Avramu da mu žrtvu podnese u vidu ovna, umesto voljenog sina Isaka. U Timočkoj krajini pre 70 godina zabeležena je Pesma o sinu Prvanu, koji mora biti žrtvovan na Djurdjevdan, jer otac nema muško jagnje da zakolje. Rat je takodje vrsta rituala u kome obe strane prinose Bogu krvavu žrtvu- herojsku smrt.

Žrtva se prinosi kao kolektivni dar Bogu. Kod Srba žrtvovana životinja ima totemsko značenje- “Djurdjevsko jagnje”, “Božično prase”, “Mratino pile”. Čitavo selo učestvuje u ritualu klanja ispred kamenog krsta i hrasta kao svetog drveta. To zajednicu učvrščuje.

Žrtva ima za cilj da štiti zajednicu od vlastite agresije i da tu agresiju usmerava ka drugima, koji nisu njeni članovi. Žrtva mora ličiti na ljude, ali i da se jasno razlikuje od njih. Prema njoj čovek ima kultni odnos- on životinju gaji i neguje do kultnog obreda. U starim vremenima- deca su jedina čista i nevina, zbog toga i mogu biti žrtvovana božanstvima. Deca, zarobljenici, robovi, bogalji, životinje- lice, ali se i razlikuju od ljudi. Primera žrtvovanja u našoj narodnoj književnosti ima veoma mnogo: “Zidanje Skadra”, pripovetka “Oštar Dan”, pesme “Djakon Stefan i 2 andjela”, “Dragojlo i Smiljana”, “Smrt Cara Dušana”, itd.

Žrtvena mesta:

1. kolektivna- crkve, hramovi, obročišta (mesta u prirodi kraj drveća i kamenog krsta), vode, izvori, raskršća

2. porodična- prag, ognjiste, istočni zid, groblje, u vezi je sa dušama predaka.

Žrtvenik=trebište kod Srba najčešće je na brežuljcima, pored izvora (“Viline vode”, “Vrzino kolo”). Žrtva i treba imaju blisku semantičku vezu. Mnogi toponimi s osnovom “treb” svedoče o teritoriji Starih Slovena pre rasejavanja. Žrtvenik kod svih naroda, koji stignu na novu teritoriju, jeste ono sto se prvo sagradi (primer Indijanaca koji su u svojim pohodima posvećivali svoje žrtvenike Bogu vatre i sunca- Agnjiju i time obeležavali osvojene teritorije kao svoje). Kultna mesta paganskih Slovena nalaze se na brežuljcima i rtovima, okrenuta ka Istoku-radjanju Sunca. u vreme prijema hrišćanstva, oni nisu imali nikakve hramove, već samo hrastove, kamen (osveštan vodom) i izvor, kao svetilišta na kojima su prinosili žrtve bogu Perunu (Sv. Iliji)- petlove. Kod Litvanaca Perkuns je bog groma i munje, čak i kod Kelta postoji bog Perkunu- bog oluje.

Sveta drva za muškarce su bili hrastovi, a za žene lipe, kojima su se prinosile žrtve u čast Peruna. U vreme velikih suša žrtvovane su crne zivotinje- junica, jarac, petao i to duboko u sumi. Opšta žrtva se prinosi nakon obreda i posebnih molitvi u kojima učestvuje cela zajednica. I danas se ovaj obred (na dan Sv. Ilije) sačuvao u nekim selima Makedonije, tj. na obročištu. Celo selo učestvuje u ubijanju vola čije se meso kuva u zajedničkom kotlu i deli svima podjednako.