Muštuluk je pojam persijskog porekla, a na naša područja su ga doneli Turci, tako da pojedini ljudi, ovaj pojam svrstavaju u klasičnu tursku reč. Muštuluk kao pojam je nastao od persijskog izraza mužde (radosna vest) i turske reči – lek. Ovaj pojam se zadržao i u srpskom jeziku, u svom izvornom značenju.
Najjednostavnije objašnjenje je da, muštuluk spada u vrstu običaja, u kome se „radosna vest plaća“. Od davnina su ljudi znali za muštuluk, i pre nego što je i sam izraz nastao, najviše iz razloga što su tada vesti i informacije putovale danima i mesecima, i u takvim uslovima svaka vest je bila dragocena, naročito ona radosna, koje su bile najčešće.
Muštuluk se kao kultni običaj zadržao i do današnjih dana i koristi se u raznim prilikama, kao što su rođenje deteta, prosidba, venčanje,povratak bliske osobe iz rata, vojni uspeh, razni drugi uspesi itd. Običaj obuhvata da, osoba koja donosi vest – muštulugdžija, ide od člana do člana porodice, odnosno do onoga koji najviše želi da čuje vest, i svakom ponaosob naplaćuje, kako bi vest rekao, uzvikujući : „Muštuluk!“. Pored novčanih nagrada, muštulugdžija uzima i nagrade u naturi, kao što su voće, bombone, kolače i slično. Muštulugdžija je među starijim generacijama, uvek bio rado viđena osoba u svakoj kući i domaćinstvu, jer je on sam taj koji donosi lepe vesti. Negde je običaj i da se muštuluk daje „prvoj ruci“, i to usmeno. Uglavnom se muštuluk javljao na vratima domaćinstva, a ređe ulaskom u kuću. Muštulugdžija već na vratima traži domaćina, i u slučaju da on nije tu, vest se pričala nekom drugom članu porodice. Kada su se događala svadbena veselja, muštuluk se uzimao od roditelja mladenaca, a kod rođenja deteta, otac je bio taj koji je darivao muštulugdžiju. Ignorisanje i bežanje od muštuluka, odnosno gest da se muštulugdžija ne daruje, pošto je javio lepu vest, bilo je veliko poniženje i sramota, naročito u našim krajevima.
U području užičkog kraja, u Srbiji, običaj je da kada madoženja sa svatovima krene po mladu, u njenu kuću, muštulugdžija obavezno ide drugim, kraćim putem, da bi pre svatova stigao do mladine kuće i najavio mladoženju. Među frazama, kojima su se muštulugdžije obraćale, najzastupljenije su bile sledeće : „Ima l’ muštuluk“, „Radostan ti aber donosim“, „Radosnoj i od danas srećnoj majci, za muštuluk dolazim“, „Prvi sam mušterija za muštuluk“ itd. Muštuluk se javljao i u našim epskim narodnim pesmama, a u istoriji je poznato da se i od Sultana uzimao muštuluk, tako je po predanju, Njegoš za muštuluk o smrti Smail – age Čengića, skinuo sa sebe zlatni krst i poklonio ga jednom kaluđeru iz župe Nikšićke. Muštuluk je običaj koji nije podlegao uticajima nacionalnih i verskih razlika, već se od svog nastanka, pa sve do danas poštuje kao veliki običaj, i može se reći da je postao univerzalni fenomen. Kaže se – „Dar muštuluka je sam muštuluk“, baš iz razloga što muštuluk svedoči o velikoj želji i pažnji da se drugi učine srećnim, kada čuju neku radosnu vest.
I NEPISANO JE PRAVILO DA SE ZA DOBRU VEST DA NEKAKVA NAGRADA DONODIOCU
|
