Animizam kod Srba

@ Ljiljana Savić

Animizam kod Srba. Religija i kult kamena
Animizam je verovanje u duše pokojnika, dobre i zle duhove, demone, utvare, volšebna bića, koja se češće javljaju noću nego danju, predstavlja osnov religioznosti srpskog naroda, ali i Slovena uopšte.

Animologija je opšta nauka o religiji. Po Turnvaldu postoje 3 grupe animistickih predstava:
1. Predstave o bićima- duhovima, nastanjenim u prirodi, živim i neživim nebeskim pojavama.
2. Predstave o pokojnicima, koji i dalje utiču na druge
3. Predstave o Bogovima- tvorcima sveta

Animistička supstanca je osnov svake vere. Ona se nalazi i u prirodi, i u čoveku. Srpska religija može se pratiti kroz 4 etape i to:
1. Manaizam- vreme kultova prirode i kultova predaka uz magijsku praksu.
2. Demonologiju- nešto viši stepen razvoja svesti, gde se priroda i čovek posmatraju kao inkarnacija demona, bezličnih bića nastanjenih u šumi, vodi, vasioni, kamenu, u životinjama ili poluljudskom obliku vampira, zmaja, vile. Totemizam, zoomorfizam i demonizam su ovde 3 osnovne forme religioznosti.

3. Mitologiju- mitski likovi božanstava i heroja nadljudske snage poprimaju strogo ljudski oblik i osobine. Osnovne forme religioznosti ovde su htonizam (Bogovi Donjeg sveta) i solarna božanstva (Bogovi Gornjeg sveta).

4. Otkrivenu religiju- prelaz od politeizma (mnogoboštva) na monoteizam (verovanje u jednog Boga- Tvorca sveta), u kome duhovno u potpunosti potiskuje čulne predstave božanskog. Hrišćanstvo je taj konačni oblik duhovnosti u kome se božanska sila (Bog) otkrio čoveku, približio mu se postavši deo čovekovog duha, a sam čovek vernik teži da se približi Bogu i dospe u njegovo nebesko carstvo posle ovozemaljskog života.

Srpska religioznost je višeslojna. U njenom pravoslavnom hrišćanstvu sadržani su svi slojevi ranije (niže) religioznosti. Narod dušu doživljava kao sam život, dah, duh, duvati. Kada čovek umre, njegova duša izađe iz tela i neko vreme boravi u blizini. U vezi s tim postoji u narodu više rituala koji “pomažu” da duša izađe iz kuće (npr. skidanje crepa na krovu).

Kult kamena
U verovanju našeg naroda ima mnogo primera inkarnacije duše u kamen, koji inače ima kultni karakter, tj. služi u mnogim obredima i magijskim radnjama i to samo prirodni neobrađeni kamen raznih veličina, ili veliki usamljeni kamen- stanac, hrpa kamenova i probušeni kamen za prizivanje plodnosti životinja i biljaka. U narodnoj pesmi se kaže „9 sina- 9 kamenova, 9 sna’a- 9 ljutih zmija “. Ali i iz belog kamena, okupanog i ljuljanog u kolevci može se roditi dete. Ili Bog šalje Anđele na zemlju da podaju dušu kamenu. Hrpe kamenova su obično na raskršćima i zovu se prokletije (proklinjanje zločinaca kojima se izgubio trag). Stanac ima magijski cilj da se odagna svako zlo i nevolja. Svaka molba sa tog kamena biće uslišena, neprijatelj će biti ubijen, bolesnik izlečen, porodilja dobija mleko, noćne more će nestati. Čak se i strugotine kamena stanca, sa vodom daju bolesnim ljudima i životinjama radi ozdravljenja. Kamen stanac je stanište umrle duše, koja se tu skrasila i više ne luta. Naročito je važno da se umrla duša veže za kamen ako je činila ljudima zla.

Kamen ima funkciju i nadgrobnog spomenika. Ritual bacanja kamena sa desne noge u dalj, pre svanuća, zatvorenih očiju i ušiju (za Mladence i Blagovesti) ima smisao da zaustavi, zakameni zmije i spreči njihov ujed.

Probušeni kamen koristi se u obredima za Đurđevdan (prvi mlaz mleka prilikom muže ovce mora proći kroz kamen) i za Božić, prilikom paljenja Badnjaka, probušeni kamen stavljaju na granu nerodne šljive da bi ubuduće rađala. Sve su to rituali koji simbolično prizivaju plodnost. Bušenje ušiju ženskoj deci ima isti smisao. Kult kamena simbolizuje nešto hladno, mrtvo, htonsko, ali sa potencijalom oživljavanja.

Narod takođe veruje da ljudska duša ima svog dvojnika- sen (senku, sliku, avet, duh). Staništa umrlih su u uglovima kuće (na Badnji dan se bacaju orasi i iveri Badnjaka u sva 4 ugla sobe dušama predaka), kraj ognjišta, u dimnjaku, na pragu, na dovratku. Mnogi rituali su upravo povezani sa ognjištem, dimnjakoma, pragom. Da bi nevesta bila odana novoj kući mora preskočiti prag, 3 puta preći preko ognjišta, pogledati u odžak i sl.

Po narodnom verovanju duše umrlih borave i na grobljima, raskršćima, tavanu, krovu, smetlištima, šumama, planinama, izvorima, vodi, uživotinjama, biljkama- dakle svugde. Zato je opasno piti vodu sa izvora noću, jer neka duša može ući u čoveka. Narod i danas veruje u veštice, vile, vukodlake, dobre i zle duhove, naročito u zaostalim selima. Zato pribegava vračanjima i magijskim ritualima za otklanjanje zla.

Duša povremeno napušta telo kroz usta, u obliku miša, muve, leptira, zmije ili u vidu plamička ili belog goluba prilikom smrti. Takođe se veruje da je duša vezana za telo i to za kosti. Zatim da je duša u kosi ili noktima, npr. žene za bliskim pokojnikom seku kosu, a muškarci u žalosti puštaju bradu. Duša se u narodnom verovanju može reinkarnirati i materijalizovati u nekoj životinji, biljci, čak i kamenu. Zato se ne sme seći drvo na grobljima. Vampir je mrtvo telo, a kasnije duša, koja ustaje iz groba i plaši žive. Slično je i sa vukodlacima, demonskim bićima, u koje mnogi na selima i danas veruju.

Sličan odnos prema duši pokojnika, prisutan je u pravoslavlju, gde se daje pomen na 7, 40 dana, pola godine i godinu dana, a parastosi i dan mrtvih na grobljima obeležavaju se nošenjem hrane i pića za dušu, kako pokojnik ne bi bio gladan na onom svetu.


portalIzlaz na portal         Predhodna stranica         Na pocetak ove stranice