NEKONVENCIONALNA FIZIKA PRIMENJENA NA MODEL VECNO OSCILUJUCEG SVEMIRA

sa namerom da objasni odnose unutar Jedinstva prostor-vreme-materije.

UVOD

   Istrazivanja izvrsena u proteklom stolecu pokazala su da je kvantiranost energije neosporna. Ta cinjenica ukazuje i na mogucnost kvantiranosti gustine energije, sto podrazumeva i neku vrstu kvantiranosti "prostora". Posmatranjem sveukupnog Jedinstva prostor-vreme-materija, na ogromnoj skali velicina, od objekata cija je masa gotovo nistavna, kao sto je to npr. neutrino, pa do citave Vasione, cija je masa procenjena na oko 10⁵⁰ tona, moze se uociti postojanje niza stabilnih objekata, kako u korpuskularnoj, tako i u oblasti zracenja. Izvrsena analiza namece zakljucak da svi stabilni objekti egzistiraju u nekom "rezonantnom" stanju u kojem su kolicina materije, odnosno specificna gustina ili bolje receno gustina energije i deo prostora koji ona ispunjava, u nekom ne proizvoljnom nego sasvim odredjenom odnosu.

   Kvantizaciju, odnosno diskontinuitet energije, kao jednu od osnovnih koncepcija moderne fizike, formulisao je i uneo u fiziku Max Planck, pri cemu brzina svetlosti igra veoma vaznu ulogu. Vrednost ili velicina ove brzine ima ogroman, nesumnjivo najveci i najznacajniji uticaj na sve oblasti prirode. Ova, mozemo slobodno reci "kraljica konstanti", suvereno vlada svetom materije, bez obzira na oblik u kojem ona egzistira.

MAKSIMALNA BRZINA KRETANJA OBJEKATA

   Teorija relativnosti svakako nije jedini pravi put u spoznavanju prirode ali nam ona ipak nudi odgovore na mnoga pitanja. Problem mozda ipak nedovoljne preciznosti teorije izrazene u ekstremnim uslovima, moze se prevladati korekcijom shvatanja i tumacenja Maxwell-Lorentz-ove teorije o stalnosti brzine svetlosti u vakumu, koju je Einstein preuzeo i postulirao kao nepromenjivu i nezavisnu od brzine kretanja izvora svetlosti. Niz problema savremene nauke, neslaganje izmedju broja ocekivanih i "uhvacenih" neutrino cestica, nedovoljna gustinu energije koja se ostvaruje hladnom fuzijom i slicnih, osnovni su motiv iznalazenja mogucih resenja. Zamena eksperimentalno izmerene vrednosti velicine c, koja u Lorentz-ovim transformacijama oznacava brzinu prostiranja svetlosti, njenom teorijskom vrednoscu (hipoteza 3), ne unosi samo kvalitativne nego i znacajne kvantitativne promene narocito izrazene u ekstremnim situacijama. Ova "neznatna" razlika nema gotovo nikakav uticaj pri malim, srednjim pa ni velikim brzinama, sto je verovatno jedan od razloga zbog kojih je Maxwell (i ostali fizicari) u svojim radovima izjednacio i poistovetio ove dve vrednosti. Ipak, ova mala izmena u kvantitativnom smislu, rezultuje izuzetno velikim kvalitativnim promenama. Kao prvo, brzina svetlosti postaje dostizna i korpuskularnim objektima koji imaju realnu masu mirovanja, pa masu cestice mozemo izraziti preko de Broglie-ve jednakosti kao funkciju talasne duzine u opsegu brzina koji obuhvata i brzinu svetlosti. Sada Planckov izraz za energiju iz domena zracenja (E = h*v) postaje potpuno analogan Einsteinovom izrazu za totalnu energiju korpuskularnog objekta (E = m*c²) jer masa ima konacnu vrednost. Cinjenica da su izrazi za energiju identicni, ukazuje na to da su i energetski sadrzaji objekata na koje se obrasci odnose sasvim isti, pa proizilazi da se u osnovi radi o istom objektu. U skladu sa ovim, vise nema potrebe za egzistencijom nekih "kvazi-supstancijalnih" objekata kao sto su npr fotoni, koje je oficijelna nauka "definisala" kao cestice bez mase (?) a sto je sasvim analogno prihvatanju egzistencije nekog elektromagnetnog talasa bez frekvencije (?), sto nam je naprosto nezamislivo dok prethodni postulat (cestica bez mase) prihvatamo kao sasvim ispravan (???). Da pojasnimo.
   Prema postavkama Model-a VOS'a svi objekti korpuskularne (materijalno-cesticne) prirode su sasvim ravnopravni sa objektima talasne (materijalno-nesupstancijalne) prirode, ili preciznije receno svi ti objekti su uzajamno potpuno ekvivalentni, pa i njihov "prostorni" i "vremenski" aspekat. sta vise. Moguce je pokazati da su neki od njih zapravo sasvim identicni (vidi tabelu I: npr. elektron-kosmicko zracenje). Prema Modelu, objektivna stvarnost, ono sto "zaista" jeste, moze biti dozivljeno kao razlicita istina-dogadjaj od strane razlicitih posmatraca, a sto je predefinisano iskljucivo njihovim polozajem u Jedinstvu (prostor-vreme-materije), odnosno, interakcijom njihovog stanja kretanja sa (visedimenzionalnim) Jedinstvom.
   U modelu Vecno Oscilujuceg Svemira, u domenu malih, u stvari "podsvetlosnih" brzina, energija izrazena u obliku mase, zatvorena je u trodimenzionalnom smislu "unutar" odredjene zapremine pa se takav oblik kretanja materije u vidu "diskretnih energetskih paketa" iskazuje kao cestica koja ima svoju masu mirovanja i odgovarajuci poluprecnik. Isti ti "diskretni energetski paketi", odnosno kvanti energije, koji se krecu brzinama manjim od maksimalno moguce ali vecim od brzine prostiranja svetlosti, "otvoreni su u trodimenzionalnom smislu prema van", jer se tada (znatnije) krecu i u pravcu cetvrte dimenzije (vidi: Prostorna ekspanzija). U cetverodimenzionalnom smislu to je opet "unutra", ali sa "druge" strane od "unutra" u trodimenzionalnom smislu. Njih dozivljavamo kao zracenje ili prostiranje energije bez potrebe za korpuskularnom sredinom. Objekti koji se krecu brzinama vrlo bliskim brzini prostiranja svetlosti, iskazuju svojstva i cestice i talasa (Dualisticka priroda svetlosti npr.).

CRVENI I PLAVI POMAK

   Kao sto je poznato, spektralni pomak nekih objekata (ka crvenom delu spektra), uocenih na granici naseg "svemirskog horizonta", su veoma veliki, iz cega proizilazi da se oni krecu brzinama koje, visestruko, premasuju brzinu svetlosti. Abnormalno veliki crveni pomak koji karakterise izvesne objekte na rubnim podrucjima Svemira, ukazuje ili na nuznost izmene Hubble-ovog zakona (po kojem su brzine razilazenja galaksija linearno prororcionalne njihovim udaljenostima), ili na mogucnost egzistencije objekata cije brzine kretanja visestruko premasuju brzinu svetlosti, a sto je u (prividnoj) protivurecnosti sa (klasicno shvacenom) teorijom relativnosti.
   Veoma je interesantan i podatak da izvesni objekti sa rubnih podrucja Vaseljene iskazuju plavi pomak, sto bi uz usvojene zakonitosti i postojece konvencije u fizici, trebalo znaciti da nam se ti objekti priblizavaju. Ova cinjenica, ukoliko ona nije rezultat neke greske ili pogresnog merenja, ozbiljno dovodi u pitanje standardnu teoriju evolucije Svemira, teoriju inflacije i sve druge teorije zasnovane na modelu velikog praska.
   Brzina udaljavanja objekata koji premasuju brzinu svetlosti, dobijena osmatranjem, kao i uoceni plavi pomak, verovatno odgovaraju istini, ali ovo, po modelu VOS-a, ne znaci niti da treba menjati Hubbleov zakon, niti da je teorija relativnosti netacna, nego da visedimenzionalnost svemira nije shvacena dovoljno jasno. Stoga teorija relativnosti nije primenjena na realne prostorno-vremenske odnose, nego na neke, ogranicene, lokalne uslove, pa su i rezultati koje na taj nacin dobijamo u skladu s tim. Oni dakle u osnovi nisu netacni, ali jednostavno nisu dovoljno tacni za ekstremne vrednosti promenjivih, odnosno za krajnja, "rubna" podrucja strukture prostor-vreme.

PROSTORNA-EKSPANZIJA

   Po modelu VOS-a, Svemir je (u sebe) zatvorena (barem) cetvorodimenzionalna struktura prostorvremematerije, koja se trenutno nalazi u stanju prostorne-ekspanzije, a sto je samo jedna faza u stalnom kretanju izmedju dva granicna, krajnje-pocetna stanja, odredjena osobinama crne i bele rupe, pri cemu to kretanje podrazumeva i "unutrasnje" i "vanjsko" kretanje i promene pojedinih, medjusobno uticajnih elemenata. Pojam "unutrasnje" ovde podrazumeva sve sto se nalazi na konkavnoj strani odredjene zatvorene strukture usvojenog broja dimenzija.
   Pojam prostorne-ekspanzije, podrazumeva cetverodimenzionalno kretanje "preslikano" u nas trodimenzionalni svet, i moramo ga strogo razlikovati od pojma klasicne ekspanzije, kao sto je to npr. eksplozija, gde se cestice krecu na sve strane odjednom, ali je to u stvari suma konacnog broja obicnih pravolinijskih kretanja, gde svi vektori brzine pojedinih elemenata objekta koji ekspandira, imaju istu ishodisnu tacku. Kod prostorne-ekspanzije su, za razliku od eksplozije, potpuno ravnopravne sve tacke (dela) zapremine odnosno "prostora", jer se u svakom njegovom delicu delica odvija kretanje od "unutra" prema "van", pri cemu uvek postoji beskonacno mnogo beskonacno malih tacaka kod kojih se unutar svake od njih, sukcesivno sa procesom "bujanja" javlja jos beskonacno mnogo takvih beskonacno malih tacaka. U tom smislu nesto moze biti unutar ili izvan neke sfere odredjenih dimenzija, dok pojmovi: ispod, levo, iznad i slicno, ne mogu definisati "polozaj" objekta u ovoj dimenziji.
   Tvrdnja da se Svemir nalazi u fazi prostorne-ekspanzije, znaci da se on nalazi u stanju kretanja koje podrazumeva da se ne povecava samo razmak izmedju raznih nebeskih tela (Hubbleov zakon), planeta, zvezda, galaksija itd., nego i izmedju atoma elemenata koji cine ta tela i izmedju "delova" tih atoma tj. kvarkova koji cine hadrone, leptone itd. (Model VOS).
   Pomisao da to vazi i za nas, nase telo i sve ono sto nas okruzuje, ne treba da nas zabrinjava. Po predlozenom modelu nase Sunce, za petnaestak milijardi godina, koliko je otprilike star Svemir, "povecalo" bi se, na taj nacin, za samo 0.00001 posto svoje velicine. Razmak izmedju atoma je reda velicine 10^-10 m. Nakon recimo pet hiljada godina, on bi se povecao za svega 10^-22 m. Piramide u Egiptu, koje su otprilike toliko stare, za svo to vreme, povecane su za samo milioniti deo milimetra, sto je u odnosu na njihovu velicinu 10^-9 posto. Ovako malo, relativno povecanje u velicini, nemoguce je izmeriti, pogotovo u tako dugom intervalu vremena. To ne bi mogao ni niz generacija, jer i etaloni za merenje (metri npr.) menjaju svoju "velicinu", pri cemu relativan odnos ostaje isti, sto bi moglo stvoriti "sliku" da se nista ni ne menja. Ipak, iako "miruju", one, kako mi kazemo "stare", pa je "zub vremena" ipak ostavio svoj trag, a to mozemo videti (npr kao promenu strukture, mehanickih osobina...). Vece brzine udaljavanja i znatniji porast udaljenosti u odnosu na nas, privilegija je rubnih oblasti Svemira. Naravno, prema Modelu, u odnosu na njih, mi smo ti koji "bezimo" prema "van"....
   Ako "prostornu-ekspanziju" prihvatimo kao realnost, onda pomenuti "problemi" crvenog i plavog pomaka ne samo da ne protivurece teoriji relativnosti, nego joj, sta vise, idu u prilog, potvrdjujuci pozitivnu zakrivljenost naseg prostora i to u cetvrtoj dimenziji, sto, u stvari, podrazumeva njegovu zatvorenost i u toj dimenziji.
   Zahvaljujuci izlozenom modelu, pitanje: "kada je nastao Svemir ?", postalo je na neki nacin "besmisleno", bas kao i pitanje: "gde je nastao Svemir ?".

VELIKI PRASAK I MODEL VOS-a

   Globalna homogenost vecno oscilujuceg svemira podrazumeva ravnopravnost svih tacaka i u cetverodimenzionalnom smislu. Svemir nije nastao na nekom odredjenom mestu u "prostornom" smislu, pa ni u odredjenom trenutku u "vremenskom" smislu. Veliki prasak nije, niti moze biti vezan za neko vreme t=0, jer bi to zahtevalo nekog "apsolutnog" ("nepokretnog" i "nepromenjivog" npr.) posmatraca. U vecno promenjivom Jedinstvu tesko da postoji ista sto bi u visedimenzionalnom smislu mogli proglasiti apsolutno nepokretnim. To naravno ne znaci da Velikog praska nije bilo, nego da svaki posmatrac ima pravo na "svoj" Veliki prasak, bez obzira gde se nalazio u prostoru i vremenu. Po modelu, Svemir se krece u pravcu cetvrte dimenzije brzinom kojom se prostire svetlost, pri cemu poluprecnik zakrivljenosti u cetvrtoj dimenziji iznosi oko 1.5*10²⁹ metara, i to je razlog sto faza "nase" prostorne-ekspanzije traje oko 25 biliona godina. Nas polozaj u visedimenzionalnom Jedinstvu je takav da mi "svoj veliki prasak" trenutno vidimo na "udaljenosti" od petnaestak milijardi godina (Po savremenim "merenjima" dvanaestak - sto ne utice na osnovnu strukturu i mehanizam modela). Kada bismo uspeli da mu se "vremenski" priblizimo, opet ne bi uspeli da "jasnije" vidimo "pocetak" praska. U stvari taj nulti trenutak vremena nikada ne bi smo nasli, bas kao sto ni srednjevekovni moreplovci nisu uspeli da nadju "kraj sveta". To danas ne bi uspeli ni kosmonauti bez obzira na brzinu i duzinu svog kretanja. Po izlozenom modelu, prikazanom na slici, ni eventualni putnici kroz vreme ne bi mogli naci ni kraj ni pocetak...
   Za fazu razvoja u kojoj se Svemir trenutno nalazi, karakteristicna je transformacija materije iz stanja vakuma u njen korpuskularan oblik (po modelu materija, kroz procese kreacije cestica i njihove anihilacije, "nastaje" sukcesivno sa razvojem i sirenjem Svemira zahvaljujuci nesimetricnosti u raspadu x-bozona), pri cemu je masa te materije proporcionalna predjenom putu u cetvrtoj dimenziji, odnosno povecanju poluprecnika "naseg Svemira". Proces koji se ovde odvija, vezan je za osobine vakuma, a po analogiji podseca na proces kondenzacije kapljica vode iz prezasicene pare pri adijabatskoj ekspanziji (Vilsonova komora). Po jednoj od osnovnih postavki modela, masa stabilnog (u prostornovremenskom smislu) objekta koja ispunjava odgovarajucu "zapreminu" ima vrednost veoma blisku kvadratu poluprecnika tog objekta, i priblizno je isti tokom cele faze prostorne-ekspanzije, pa se kao svojevrstan trag razvoja Svemira ovaj odnos moze uociti kod svih objekata obrazovanih na citavoj skali velicina, kako kod objekata koji sada ispunjavaju mikrosvemir (proton,elektron...), tako i kod objekata makrosvemira (zvezde, galaksije...). Zahvaljujuci tom procesu, unatoc smanjenja prosecne gustine, ovu fazu Svemir zavrsava dolaskom u stanje crne rupe. Taj hipoteticki objekat nam je relativno poznat jer su njegove osobine proistekle iz postavki teorije relativnosti. Prema modelu, sasvim je realno ocekivanje postojanja crne rupe i dolaska Svemira u ovu fazu svog, inace stalnog i neprekidnog kretanja. Crnoj rupi je "priroda" namenila ulogu koju jedino ona, zahvaljujuci svojim osobinama, i moze izvrsiti, a to je da prostornu-ekspanziju "preobrati" u prostorno-sazimanje. Ova faza potpuno je ista, ali su procesi koji se u njoj odvijaju sasvim "reciprocni" procesima u fazi prostorne-ekspanzije. Naravno, to vazi za nas kao posmatrace, jer se mi nalazimo "unutar" naseg Svemira. Klasicnim sazimanjem, Svemir bi zavrsio kao singularitet. Taj cisto apstraktni, matematicki objekat je zadao mnogo glavobolje i Einsteinu, iz cije teorije je i proistekao, i nizu njegovih sledbenika. Na nasu srecu, Prostorno-sazimanje se zavrsava ne kao singularitet, nego kao bela rupa. Ovaj neobicni objekat nije nista manje "egzotican" od singulariteta, ali je ipak "stvarniji", a njegovo postojanje verovatnije jer su i velicine koje ga karakterisu iako izuzetno "male", ipak realne. Na dimenzionoj skali one su jako udaljene od "naseg sveta", ali bez obzira koliko male, ipak su razlicite od nule, pa prema tome i realne velicine. U svakom slucaju, u odnosu na singularitet, i bela rupa je beskonacno velika.(!)
   Bela rupa jeste objekat, ali i stanje kroz koje prolazi Svemir u svom "razvoju", odnosno vecnom kretanju. U fazi bele rupe prostorno-sazimanje se "preobraca" u prostornu-ekspanziju, na nacin "reciprocan" procesu u fazi crne rupe. Koristeci teoriju stabilnih objekata, moze se pokazati da Svemir postaje crna rupa u trenutku kada njegov poluprecnik dostigne vrednost 2.33*10²⁹ metara, sto odgovara "proteklom vremenu" od 2.79*10²⁰ sekundi ili oko 25 biliona godina.
   Analogno tome, faza prostornog-sazimanja traje isto toliko. (U visedimenzionalnom smislu to znaci da podrazumevamo iste predjene puteve). Treba jos da "odredimo" koliko dugo traju faze crne, odnosno bele rupe?
   Osobine ovih objekata proisticu iz odnosa M/R gde je M masa objekta sadrzana unutar njegovog poluprecnika R. Tokom "razvoja" Svemira, kako u sadasnjoj fazi prostorne-ekspanzije, tako i u ostalim fazama, taj odnos se menja na vec opisani nacin, sto znaci da se menja vrednost tzv. druge kosmicke brzine, koja karakterise dati objekat, od brzine bliske nuli do brzine bliske "najvecoj mogucoj brzini" u prirodi. Pocetak faze crne rupe smo odredili na osnovu brzine svetlosti jer je to granicna brzina pri kojoj je odnos M/R takav da gravitaciona energija sadrzana unutar Schwarzschildovog poluprecnika "zatvara prostor", odnosno vise ne dozvoljava udaljavanje objekata koji se krecu tom ili manjom brzinom, cak ni fotonima, pa ona zaista postaje "crna". Inace, ocito je da se mogucnost napustanja objekta kontinuirano menja od neke minimalne brzine kada odnos M/R ima svoju minimalnu vrednost, pa do momenta kada M/R dostigne takvu vrednost da druga kosmicka brzina postane jednaka brzini svetlosti, a zatim vrlo bliska maksimalno mogucoj brzini kretanja u prirodi. Dakle, da kazemo figurativno, nasa crna rupa NIJE UVEK i za SVE objekte (bas sasvim) "crna". Ona se, "preko nijansi sivog" ispreplice sa belom rupom, a vazi naravno i obrnuto (ovo je u asocijativnom smislu IZUZETNO inspirativna recenica). Ocito je da kretanje ili razvoj Svemira iz faze bele rupe i prelazak u fazu crne rupe nije neki "ostar", nagli prelaz, pri kojem se desavaju neke strahovito nagle promene, nego "blago" i lagano promenjiv, ali kontinuiran proces u kojem "razni" objekti imaju "razne" oblike manifestacije. Medjutim, fazu crne rupe i analogno njoj fazu bele rupe, mozemo ipak izdvojiti iz tog kontinuiranog procesa na osnovu "granice" ili bolje receno vrednosti koju (za nas) ima i koju na neki nacin namece brzina prostiranja svetlosti, jer se po njenom dostizanju bitno menja nacin na koji mi dozivljavamo kretanje nekog objekta u "nase tri dimenzije".
   Duzina trajanja ove faze odredjena je na osnovu analogije izmedju kruznice i sfere, odnosno sfere i hipersfere, imajuci na umu da se u fazi crne rupe prvo usporava prostorna-ekspanzija tj. kretanje u pravcu cetvrte dimenzije od brzine koja je jednaka brzini svetlosti do nule, a zatim se kretanje Svemira ubrzava do iste brzine u suprotnom smeru, kada on, za nas, prelazi u fazu prostornog-sazimanja. Proracunom se dobija da faza crne rupe traje priblizno t=2.77*10²⁰ sekundi. Gotovo potpuno jednako vreme dobili smo i za trajanje prostorne-ekspanzije, sto svakako doprinosi lepoti i jednostavnosti predlozenog modela. Postujuci i na ovaj nacin izrazen sklad i globalnu simetriju u prirodi, mozemo pretpostaviti da su faza bele rupe, kao i faza prostornog-sazimanja istog trajanja kao i njihove "suprotnosti". Proizilazi da je ukupno vreme trajanja ciklusa T oko sto biliona godina ili T=3.15*10²¹ sekundi. Za to vreme svetlost bi presla put od s=9.4*10²⁹ metara. Obzirom da je taj put istovetan sa pravcem nase cetvrte dimenzije, ocito je poluprecnik zakrivljenosti u cetvrtoj dimenziji R = s/2p = 1.5*10²⁹ metara, gotovo potpuno jednak poluprecniku koji je dostigao Svemir po dolasku u fazu crne rupe. Iz ovog proizilazi da se on krece u sve cetiri dimenzije u "istoj velicini", naravno imajuci u vidu analogiju sfere i hipersfere, sto definitivno potvrdjuje da je Svemir zatvoren sam u sebe ali ne samo u "klasicnom" trodimenzionalnom ili "prostornom" smislu , nego i u cetvorodimenzionalnom odnosno prostornovremenskom smislu !!!

RELATIVNA RELATIVNOST

   Ovo zapravo znaci da objekte u nasem svetu, koji se ZA NAS nalaze sa "one strane" maksimalnog poluprecnika, dakle koji su konkretno po nasim rezultatima od nas udaljeni vise od oko 1.5*10²⁹ metara, mi bi morali videti kako SE UDALJAVAJU od nas i to brzinom vecom od brzine svetlosti, pri cemu njihova "stvarna" brzina ima proizvoljne vrednosti za razlicite posmatrace, ali posmatrac koji bi se u tom momentu vec nalazio "SA ONE STRANE" , video bi te iste objekte kako mu SE PRIBLIZAVAJU (dakle problem plavog pomaka zapravo i nije problem), i to brzinom manjom od brzine svetlosti, na nas nacin i u smislu naseg prostornog sazimanja. Veoma je vazno uociti da ovo vazi samo za posmatrace koji se priblizno "ISTOVREMENO" nalaze na priblizno "suprotnim" stranama lopte, odnosno u nasem slucaju, za nas svet, u istom trenutku jedan posmatrac se mora nalaziti "unutar" a drugi "izvan" odredjene zapremine koja je analogna kruznici pri cemu su jedan "nasuprot" drugom po istoj analogiji. Pojam "istovremenog - suprotnog" polozaja cetvoro-dimenzionalnog Svemira odgovara "dijametralno" suprotnim tackama hipersfere, analogno severnom i juznom polu nase Zemlje.
   Uocimo jos nesto veoma veoma vazno. Bilo kakvim kretanjem podsvetlosnom brzinom kroz nas prostor, mi cemo se uvek nalaziti "unutra". Cak i ako krecuci se kroz nas svet dodjemo u tacku koja po nasem koordinatnom sistemu odgovara tacki na kojoj se nalazi "suprotni" posmatrac, njega tamo nece biti cak i ako se nije ni pomakao s mesta u trodimenzionalnom smislu, jer smo mi opet "iznutra", i na tom mestu, a on opet izvana, za nas "na drugoj strani". Ovo je malo teze shvatljivo, pa zato prvo razjasnimo sta se desava ako u polaznoj tacki ostavimo posmatraca da miruje a mi obidjemo ceo nas svet, sto mozemo i krecuci se stalno u istom smeru, posto je on prostorno zatvoren. Kada dodjemo na polazne prostorne koordinate, nas posmatrac ce biti tamo gde smo ga ostavili u prostornom smislu, ali on se nece nalaziti na istom mestu u visedimenzionalnom smislu. Ovo mozemo shvatiti i tako da i ako se on nije kretao u tri dimenzije, on se zbog prostorne-ekspanzije ipak nalazi na drugom mestu sa drugacijom koordinatom u cetvrtoj dimenziji. Znaci, mi jesmo dosli na isto mesto u prostornom smislu, ali u cetvorodimenzionalnom smislu nase koordinate nisu iste. Njegova koordinata u cetvrtoj dimenziji je "veca" od nase, posto se "nije" kretao, pa mozemo reci da se nalazi na "vecoj" hipersferi od nase ili , nama lakse shvatljivije, "izvan" nase hipersfere, sto najprostije receno znaci da je on pomeren u vremenu "prem van", odnosno u njegovom koordinatnom sistemu je "proteklo vise vremena" ili najprostije receno, on je ostario vise od nas. Prema tome, jedini nacin da dodjemo "na onu stranu" je da se krecemo brze od brzine kojom se prostire svetlost.
   Dalja objasnjenja nisu potrebna. Relativnost je dosla do punog izrazaja. Brzina kretanja objekta koja je za nas veca od brzine svetlosti, za posmatraca "sa one strane" je manja od te brzine. Dok je svet u kojem zivimo, za nas u stanju prostorne-ekspanzije, za "suprotnog" posmatraca on je u stanju prostornog-sazimanja. Kada se mi nalazimo u stanju crne rupe, on se nalazi u stanju bele rupe. Naravno, vazi i obrnuto.
   Prema tome nas Svemir osciluje, ali na ovde opisani nacin, tako da "istovremeno", dok prostorno-ekspandira njegov, za nas "unutrasnji" deo, dotle se prostorno-sazima njegov, za nas "vanjski" deo. Materija koja je sadrzana unutar iste visedimenzionalne "sfere", sada to sasvim jasno mozemo videti, niti nestaje iz jednog (unutrasnjeg) sveta, niti se pojavljuje niotkud u drugom "vanjskom" svetu. Ona samo menja mesto egzistencije shodno svom obliku i nacinu kretanja, pri cemu crne i bele rupe igraju znacajnu ulogu, delujuci svojim ranije opisanim mehanizmima. Zahvaljujuci nacinu svog kretanja materija biva drugacije vidjena, zavisno od svog relativnog kretanja u odnosu na posmatraca.

PARADOKS BLIZANACA-NOVO TUMACENJE

   Kretanje nadsvetlosnim brzinama podrazumeva kretanje "sa one druge strane" od naseg "iznutra", pri cemu je sve reciprocno nasem Svemiru. Ovaj nacin kretanja takode podrazumeva kretanje u pravcu cetvrte dimenzije, ali sada u suprotnom smeru. Sve ovo je vidljivo u Lorentzovim transformacijama. Kako smo vec napomenuli, razlika izmedju brzine svetlosti i najvece moguce brzine kretanja u prirodi je vrlo mala u apsolutnom iznosu, ali je vazan njihov relativan odnos koji figurise u obrascu, i koji omogucuje ogroman raspon na vremenskoj skali. Iz obrasca vidimo da vreme postaje jednako nuli tek pri dostizanju najvece moguce brzine kretanja u prirodi sto je obzirom na porast mase nemoguce postici. Ono sto je ovde veoma znacajno je to, da zahvaljujuci jednoj od nasih pretpostavki, vreme nije jednako nuli pri dostizanju brzine svetlosti, niti je ono iracionalna velicina, ukoliko je brzina kretanja veca od brzine svetlosti. Naprotiv, ona je realna, a vremenska dilatacija raste tim vise sto se brzina vise povecava i priblizava najvecoj mogucoj brzini. Medjutim, nakon prelaska "svetlosne barijere", odnosno kretanjem objekta brzinom vecom od brzine kojom se prostire elektromagnetski talas (svetlost), ova dilatacija dobija suprotan predznak za posmatraca koji "miruje", pa bi u odnosu na njega casovnik koji bi se nalazio u takvom sistemu poceo da ubrzava. Dakle vremenska dilatacija bi za tog posmatraca postala vremenska kontrakcija. Relativnost ne pravi razliku izmedju posmatraca i objekta koji se krece jer uzima u obzir samo njihovu relativnu brzinu, pa bi se i "nadsvetlosnom kosmonautu" cinilo da posmatracev casovnik ubrzava. (Ovo je tzv cvor paradoksa blizanaca). Medjutim, samo objekat koji se stvarno krece u trodimenzionalnom smislu, ima vektor brzine koji sadrzi i komponenetu u pravcu cetvrte dimenzije, pa je i vremenska dilatacija vezana SAMO ZA NJEGOV SISTEM (ovo je kljucna razlika u mom i objasnjenju klasicno shvacene teorije relativnosti). Objekti koji se krecu "sa one strane", odnosno "tamo gde je trodimenzionalna lopta preokrenuta naopako", tj. "izvan" u odnosu na posmatraca koji se nalazi "iznutra", i zakrivljenost u cetvrtoj dimenziji ima suprotan smer, radijalno ubrzanje takodje, pa u odnosu na nas sa "ove strane", ima komponentu brzine istog smera kao i nase, vec postojece, kretanje u pravcu cetvrte dimenzije. Jednostavnije receno njegovo vreme u odnosu na nas "tece brze" tj. njegov casovnik brze otkucava. Ne zaboravimo ovu rec "u odnosu na nas", jer je ona veoma vazna. Posmatraci koji se vec nalaze "tamo", "izvan" od naseg "unutra", za nas, koji smo u fazi prostorne-ekspanzije, su u fazi prostornog-sazimanja, pa je njima sve brze kretanje u odnosu na nas, u stvari usporavanje, jer se relativna brzina objekta koji u odnosu na "nas" ide sve brze, za "njih" smanjuje. U sustini, zakrivljenost u cetvrtoj dimenziji je ista. Mi smo ti koji ju kao posmatraci, zahvaljujuci svom polozaju i nacinu kretanja, razlicito vidimo.
   Ovo ce nam biti mnogo prihvatljivije ako se podsetimo da npr. svi mi na Zemlji, slobodno padanje nekog tela vidimo kao kretanje u pravcu vertikale sa smerom prema povrsini Zemlje. Ovo isto kretanje, neki drugi posmatrac bi video sasvim drugacije. Za posmatraca koji bi se nalazio na Suncu npr., ova putanja bi imala oblik parabole...
   Kao sto smo videli i ono "unutra" i ono "izvana" u stvari je odraz iste sustine, razlicito vidjene od razlicitih posmatraca. U tom smislu ni "materijalizacija misli" vise nije nemoguca, bas kao i putovanja u razne, prostorno i /ili vremenski razdvojene i udaljene svetove putem misli. U ostalom, zasto da ne? Ljudsko misljenje sasvim sigurno karakterisu elektromagnetne pojave, a one se, prema modelu, prostiru visedimenzionalno. Kako smo videli na nizu primera, ovakav nacin kretanja nema nista zajednicko s nasim klasicnim poimanjem kretanja pri kojem je npr. biciklista za dve sekunde presao pet metara !   J

SVEMIR KAO JEDINSTVO

   Posmatrajuci lcr dijagram stabilnih objekata, moze se videti da je model Vecno oscilujuceg svemira gotovo univerzalan. Na tom dijagramu, Svemir je samo jedan od mnogo mogucih objekata, smestenih u drugom kvadrantu dijagrama, gde su inace smesteni objekti makrosvemira (planete, zvezde, galaksije). U trecem kvadrantu se nalaze objekti mikrosvemira (proton, elektron, neutrino). Covek i njegova okolina su smesteni u "sredini", u oblasti na prelazu iz drugog u treci kvadrant. Oblast cetvrtog kvadranta najverovatnije pripada sferi "duhovnog" aspekta nase stvarnosti.
   Ekskluzivnost modela se ogleda u tome sto su svi ti (stabilni) objekti potpuno ravnopravni u smislu POTPUNE istovetnosti strukturne sustine svih njih, ukljucujuci i "sredinu" kroz koju se krecu, bez obzira dali su oni korpuskularne ili talasne prirode.
   Sve sto se desava u Jedinstvu (prostorvremematerije), desava se kroz medjuodnos delova i celine, jedne iste sustine iskazane gustinom energije, pri cemu princip rezonantnih odnosa uvodi red i harmoniju na citavoj skali velicina. Upravo zbog toga je moguce uociti niz interesantnih "podudarnosti", slicnosti i analogija proisteklih iz "duboke" i opste " isprepletenosti" samih ("pojedinih") objekata i njihovih uticaja jednih na druge. Ilustrujmo sklad i uredjenost ovih inace vrlo slozenih medjuodnosa sa nekoliko najinteresantnijih detalja.

a)   Poredjenjem objekata se moze uociti da svakoj minimalnoj energiji, tj. maksimalnoj talasnoj duzini odredjenog talasnog podrucja, (priblizno) odgovara maksimalna energija neke cestice, odnosno njena minimalna (Compton-ova) talasna duzina. Prema tome, postoji neka, makar i dosta gruba, analogija izmedju (broja) kvalitativno izricito razlicitih vrsta zracenja i broja osnovnih stabilnih cestica.

b)   Zaista je interesantno npr. da vrednost Compton-ove (obrazac L. de Broglia) talasne duzine (hipoteticnog) objekta cije su (fiktivne) dimenzije poluprecnika reda velicine Planckove duzine ima gotovo identicnu vrednost (tabela I) kao i (trenutni) poluprecnik Svemira. Ocito je da Priroda postuje globalnu simetriju, namecuci izvesnu konacnost (ali ne u smislu "krajnosti"), i to na obe strane dimenzione skale "u istoj kolicini".

c)   Jos je neobicnija cinjenica da elektroencefalogram belezi elektricne aktivnosti mozdane kore u vidu krivulja koje izrazavaju mozdane ritmove. Jedan od njih su tzv. alfatalasi. Na osnovu toga moze se definisati neka "alfa-talas-cestica", kojoj se onda moze pridruziti odgovarajuca masa mirovanja m=2.3*10^-50 kg i poluprecnik r=0.2*10^-26 m. Dobijeni rezultat je zaista neobican obzirom da je masa Svemira procenjena na oko 10⁵³ kg, a poluprecnik na oko 10²⁶ metara sto, priblizno, predstavlja reciprocne vrednosti dobijene za "alfa-talas-cesticu". U asocijativnom smislu mozemo reci da su Svemir i Misao podjednako "udaljeni" od nas...

d)   Veoma je interesantno i to da je kod objekata koji ispoljavaju dualizam (u nekim eksperimentima korpuskularna a u nekim talasna svojstva), vrednost njihovog stvarnog ili fiktivnog poluprecnika priblizno jednaka njima odgovarajucoj (komptonovoj) talasnoj duzini. Kod svih drugih objekata ta razlika je znatno veca i to tim vise sto su objekti "udaljeniji". Naravno, kod "izrazito" korpuskularnih objekata pripadajuci poluprecnik ima znatno vecu vrednost od talasne duzine, dok je kod objekata iz domena zracenja obrnuto. Njihov "pripadajuci" poluprecnik je zanemarivo mali, a talasna duzina ("merljivo") velika. Ovo je zaista, ne samo interesantno, nego i veoma inspirativno...

   Navedimo sada podudarnost izmedju pojedinih kvantitativno-kvalitativnih osobina modela i nekih ezoterijskih spoznaja pojedinih religija.

e)   lustracije radi, mozemo podsetiti na veoma visok stepen asocijativne veze izmedju kosmologijsko-kosmogonijskih tumacenja Dzainizma i modela Vecno oscilujuceg svemira. Naime, dzainisti svet tumace kao odnose bozanstava (planina, reka, planeta...) iskazanih preko "tabela boja", odakle se vrlo lako uspostavlja veoma jaka korelativna veza sa nizom talasnih duzina koje pripadaju pojedinim stabilnim objektima, jer je jasno da se pripadajuca talasna duzina pojedinog objekta moze iskazati i kao njegova "boja"...

f)   Najinteresantnija je ipak cinjenica da se model po svojoj sustini u potpunosti poklapa sa prastarim, Vedskim, opisima sveta. Po tekstovima datim u Bhagvad-giti, koja je prihvacena kao sustina Upanishada (citat): "...Radjanjem Brahminog dana, nastaje ovo mnostvo zivih bica, a sa dolaskom Brahmine noci, sva se unistavaju... Prema "ljudskom proracunu", hiljadu doba zajedno cine jedan Brahmin dan, a isto toliko traje i njegova noc. Jedan ciklus yuga traje 4,300,000 godina. Racuna se da dvanaest Brahminih sati iznosi 4,300,000 puta 1000 godina, a isto toliko traje i Brahmina noc. Jedan mesec se sastoji od trideset takvih dana, a jedna godina od dvanaest meseci. Brahma zivi sto takvih godina...Unistenje materijalnog sveta se zbiva na dva nacina. Do delomicnog unistenja sveta dolazi posle svakih 4,300,000*1000 suncevih godina ili na kraju Brahmaloke, koja je najvisi planet u materijalnom svetu. Za vreme tog delomicnog unistenja, najvisi planeti kao sto je Brahmaloka nisu unisteni, ali na kraju svakog perioda od 4,300,000*1000*2*30*12*100 suncevih godina, citava kosmicka manifestacija utone u nematerijalno telo.." (kraj citata). Ovde je moguce uociti da se pojmovi "prostor" i "vreme" tretiraju sasvim ravnopravno, sluzeci, za opis iste realnosti, cemu se mi "zapadnjaci" mozemo samo cuditi (i diviti). Unistenje materijalnog sveta koje se pominje u citatu, ne treba shvatati bukvalno (sto je moguce jer su recenice navedene van konteksta izvornog teksta). Po eshatologiji hinduizma Vaseljena i krug njenog ponovnog stvaranja u potpunosti odgovara individualnom krugu periodicnih seoba duse, pa tako i pri "velikom raspadu" citava Vaseljena biva potpuno ispraznjena, pri cemu ostaje samo Prakrti (prvobitna ravnodusnost i nepokretnost materije), dok prvobitni duh Purusa uvlaci u sebe sve duse. Nakon toga zapocinje novi ciklus. Iz Prakrti se pojavljuje drugi Brahman da nacini novi svet, a prvobitni duh Purusa i sa njom sve duse ponovo vaskrsavaju.(...). Slicnost sa nasim modelom nije samo kvalitativna. Ako izracunamo vreme izmedju jednog "radjanja" i "unistenja" Sveta (4,300,000*1000*2*30*12*100*365*24*60*60) dobijamo vrednost od 9.76*10²¹ sekundi. Gotovo fascinantno zvuci podatak da je vreme jedne periode (ili "oscilacije") Vecno oscilujuceg svemira procenjeno na 100 biliona godina, sto iznosi 3.15*10²¹ sekundi, sto se zapanjujuce precizno slaze sa "trajanjem jednog Brahminog zivota"...

g)   Jedna od mozda najkontroverznijih postavki modela je ona po kojoj svaki posmatrac u Jedinstvu ima pravo na "svoj" Veliki prasak. Medjutim, ova ideja nije nikakva novost u oblasti idealizma. Slicna misljenja se mogu naci npr. u ucenjima velikog savremenog hriscanskog mistika, poznatog pod jednostavnim imenom Daskalos (grc.-ucitelj). Prema navodima P.Vujicina (Svest: naucni izazov 21 veka, D.Rakovic, Đ.Koruga, Beograd, Cigoja stampa,1996.g.), citat: "...Logos izrazava Sebe unutar neke civilizacije, u okviru neke planete, u tacki kada ljudska svest dostigne takav nivo da cini manifestaciju Logosa mogucom i razumljivom. Manifestacija Logosa u svetovima nalazi se unutar statickog stanja Apsoluta. Hristos Logos se vecno radja i razapinje na krst unutar statickog stanja u univerzalnoj memoriji Apsoluta. A ovo staticko stanje se ispoljava unutar vremena i prostora zavisno od nivoa svesti koji poseduju entiteti koji su prosli kroz Ideju Coveka... " (kraj citata). U principu, ovo se moze shvatiti kao jedna "tacka" unutar Jedinstva, sto pruza alternativu sasvim drugacije "realizacije dogadjaja", naravno u nekom drugom "krugu vremena", sto je analogno nasoj ideji da svaki posmatrac ima pravo na "svoj" Veliki prasak...

h)   Predefinisanost nekih "buducih" dogadaja ciklicno ponovljivim rasporedom planeta je osnova astrologije. Zvanicna nauka negira, ili u najboljem slucaju zaobilazi mogucnost, promene smera tzv. "strele vremena" iako za to nema nikakvog razloga jer su svi obrasci klasicne mehanike, teorije relativnosti i kvantne teorije vremenski reverzibilni. Medjutim, obzirom da su po modelu VOS-a "prostorna" i "vremenska" komponenta SASVIM ravnopravne, ciklicno ponovljiv raspored planeta podrazumeva i slican (NIKAKO isti) sled dogadjaja u vlastitom krugu vremena. U tom smislu i sve ono sto nam se povremeno desava i cini jednu celinu-dogadjaj, u nasem tadasnjem "sada", Kosovski boj, prvi i drugi svetski rat, npr., zapravo predstavljaju jedan te isti dogadaj (ciji je lanac pojedinacnih dogadjanja verovatno pokrenut pri slicnoj konstelaciji planeta) razlicito realizovan - dozivljen od razlicitih posmatraca u razlicitim "krugovima" (odvijanja) vremena inace beskrajne spirale (sto je sustina Modela VOS). Dakle, sa aspekta Modela VOS-a i mogucnost medjusobne interakcije "proslo"-"buducih" dogadaja je takodje prihvatljiva. Po saznanjima ezoterije, osnovni princip funkcionisanja "duhovnog sveta" (IV kvadrant) da slicno privlaci slicno, pri cemu tu, po meni, verovatno vaze iste (ili bar veoma slicne) zakonitosti kvantizacije prostorvremematerije kao i u "nasem" svetu, sto pruza mogucnost aktuelizacije (ili prostije receno "zgusnjavanja") razlicitih kvaliteta iste ili slicne sustastvenosti (od "crvenijih" tj. "tvrdih (zemaljskijih)" do onih "plavljih" "meksih, mirnijih (nebeskih)" vibracija, dajuci mogucnost egzistencije (i kreacije) niza astralnih objekata koji se kad tad materijalizuju (posto je realizacija krajnji cilj svake aktuelizacije)... U skladu sa tim sasvim je moguce da se "pozitivnim misljenjem" u asocijativnom smislu moze isprovocirati i realizacija uglavnom pozitivnih dogadaja i na taj nacin direktno uticati na sasvim drugaciji tok i zavrsetak nekih globalno mozda vec definisanih tendencija. Mislim da se cak ni ortodoksna nauka nemoze protiviti ovakvim postavkama jer je i u kvantnoj fizici odavno poznato i visestruko potvrdjeno da naucnik, vrseci neki eksperiment, samim svojim prisustvom utice na njegovu realizaciju...

i)   Iz tabele date u prilogu moze se uociti jos nesto, zaista neobicno, sto govori u prilog lepoti, skladu i harmoniji "naseg" sveta. Veoma je interesantno da se u "sredistu" izmedu sveta cestica i sveta talasa nalazi bas proton, cestica ciji je poluprecnik gotovo potpuno isti kao i pripadajuca comptonova talasna duzina. Poznato je da je proton korpuskula sa najduzim periodom poluraspada, odnosno najstabilnija cestica u prirodi. Imajuci to u vidu, mozemo reci da je on osnovni stub i opeka Svemira, srediste izmedju "naseg" (onog "iznutra") sveta i "onog drugog" (po modelu "onaj sto je izvan u odnosu na nase unutra"), kojem smo u skladu sa osobinama oblasti cetvrtog kvadranta u lcr dijagramu, pripisali duhovni aspekt nase stvarnosti...U skladu sa tim mozemo napomenuti da je i SAM Covek (kao jedan od niza stabilnih objekata) u odnosu na neke delove Jedinstva "unutar", a u odnosu na neke druge "izvan" cime je ljudskoj vrsti dodeljena mnogo znacajnija i odgovornija uloga o vlastitoj i tudjim sudbinama nego sto smo toga (trenutno) svesni. Buducnost ce pokazati da li MI to i zasluzujemo.

UMESTO ZAKLJUCKA

   Na kraju, podsetimo se da je trenutno procenjena vrednost mase Svemira, za razliku od drugih teorija gde ova velicina ima presudan znacaj, i koja se u mnogim drugim modelima (pa cak i u Standardnoj teoriji evolucije svemira, modelu Velikog praska i Teoriji inflacije, npr.) objasnjava prilicno jasnim ali ipak neuverljivim argumentima, u ovom modelu sasvim nebitna za mehanizam modela. Ona (njena velicina i struktura) je i uzrok i rezultat vrlo jednostavnih, izuzetno harmonicnih ili bolje receno "rezonantnih", globalno homogenih procesa, koji se (periodicno, ciklicno...) odvijaju u Jedinstvu prostorvremematerije.
   Kao nesto opste i "umesto pravog" zakljucka, mozemo reci da, prema modelu, sve sto nas okruzuje mozemo videti na vise nacina, shodno nasim zeljama i nasem cilju, ali isto tako i nasim mogucnostima i iskljucivo na nacin primeren nama i nasem polozaju u prostornovremenskom kontinuumu (ova recenica svoj puni smisao dobija tek u visedimenzionalnom smislu). Nas Svemir (a takodje i bilo koji drugi svemir) je "takav kakav jeste", zbog opste harmonije i dijalektickog jedinstva crne i bele rupe, za sada hipoteticnih "generatora" osnovnih, sustinsko-strukturnih faza dimenziono viseg oblika kretanja prostorvremematerije, u modelu opisanih pojmovima prostorne-ekspanzije i prostornog-sazimanja, ciklicno promenjivih perioda razvoja, evolucije i involucije Svemira i, naravno, "vecnog", ili bolje receno, vecno promenjivog Jedinstva.

TABELA I

---

Autorska prava: Goran Marjanovic

---