PRVI DEO - TITOIZAM I OPOZICIJA 

DRUGI DEO - LAŽNA REFORMACIJA 

TREĆI DEO - NACIONALIZAM I RAT 

ČETVRTI DEO - BOMBARDOVANJE I PONIŽENJE 

PETI DEO - 5. OKTOBAR 2000. 

ŠESTI DEO - 6. OKTOBAR 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

PRVI DEO - TITOIZAM I OPOZICIJA 

Potreba za kultom ličnosti ima svoje korene u čovekovoj ličnoj neodgovornosti. Čoveka čine odgovornim razum, savest i volja. Kada razum raskrinka određene motive kao iracionalne (nesvrhovite sopstvenom i tuđem dobru) tada savest tim motivima prida moralnu dimenziju - proglasi ih grehom i traži od čoveka da im se on svojom voljom odupre. Ali, ako se čovek svojom voljom ne odupire svojim slabostima, tada mu smeta upotreba razuma jer raskrinkava iracionalnost njegovih motiva. On tada dolazi u konflikt ne samo sa zdravim razumom, već i sa sopstvenom savešću, koja ga opominje zbog pokoravanja iskušenju. 

Ljudska zajednica, koju odlikuje kolektivna neodgovornost, pokušava da nadomesti problem razuma i savesti kroz potrebu za ideološkim autoritetom koji će da misli i odlučuje umesto nje same. Razumno preispitivanje sopstvenih postupaka i susret sa sopstvenom neispunjenom odgovornošću bi izazvali neželjeni stres. Kako takav princip opšte neodgovornosti vrlo brzo donosi loše posledice, javlja se potreba i za dežurnim krivcima na koje se prebacuje odgovornost za postojeće probleme, a ti krivci se pronalaze u ideološkim, nacionalnim, verskim, ili nekim drugim neprijateljima. Zatim stupa na delo mehanizam projekcije, pa se neprijatelju projektuju sopstvene nepriznate slabosti, što izaziva psihološku satisfakciju sopstvene neodgovorne savesti. 

U vreme komunizma, ideološki autoritet je predstavljala komunistička partija sa Titom na čelu. Njegova ispravnost se slepo podrazumevala, a dovođenje u pitanje njegove odgovornosti smatralo se hulom. Dežurni krivci za probleme u društvu bili su disidenti. Narod se, bilo iz svesnog interesa, bilo zbog svoje zavedenosti, plašio da nekim svojim postupkom neslaganja sa partijskom politikom ne dobije etiketu - disident, pa se na taj način odricao i svake dobronamerne kritike koja bi predstavljala lek za bolesno stanje društva i koja bi sprečila produbljivanje opšte krize. 
 
 

U SREDIŠTU SUKOBA 

(Proširena verzija pamfleta koji je deljen na proslavi desetogodišnjice hapšenja "Grupe 28" - 1994. godine) 

Jednoga dana, prolazeći Terazijama, bacih pogled na novine koje je tada prodavao na svojoj tezgi ulični prodavac novina Dragan Blagojević. Provokativni crteži i naslovi na naslovnoj strani lista “Student” zaintrigirali su me dovoljno da ga kupim. To je bio početak mog prijateljstva sa prodavcem, a ujedno i novinarem jedine opozicione štampe u tadašnjoj Jugoslaviji, krajem te 1981. godine. Uskoro sam se i sam zaposlio kao jedan od njegovih prodavaca na Terazijama. Oduševljen slobodoumnim idejama tadašnjeg “Studenta”, u početku sam od prodaje imao više novčane štete nego koristi, jer sam “Student” više delio nego prodavao. Ono što bi se u Studentu tada moglo pročitati, bilo je možda, prema sadašnjim kriterijumima skromno, ali u ono vreme dovoljno da čovek počne da misli svojom glavom, slobodno od tadašnjeg ideološkog jednoumlja. Samo jedan aforizam, kao na primer, “Štrajk radnika samoupravljača! Vrhunac samokritičnosti radničke klase!” svakoga bi mogao da navede na razmišljanje i preispitivanje. Ako kod nas zaista postoji samoupravljanje, onda je štrajk radnika samoupravljača nemoguć! 

Sredinom sledeće godine pozvan sam na tribine takozvanog “Otvorenog univerziteta”, koje su po privatnim stanovima organizovali “šezdesetosmaši” i profesori Beogradskog univerziteta koji su ‘75. godine izbačeni sa Univerziteta zbog neslaganja sa političkim jednoumljem. Na tribinama su učestvovali viđeniji opozicioni intelektualci: od režisera Lazara Stojanovića do književnika Dobrice Ćosića i drugih. 

Održavane su diskusije različitog sadržaja: političkog, psihološkog, istorijskog i religioznog.  

Jedna od najvećih tribina održana je u kući advokata Srđe Popovića, na temu “Smrtna kazna - za ili protiv”. Bilo je oko 150 prisutnih.  

Kroz skoro sve diskusije provlačila se kritika postojećeg društveno-političkog sistema i autoritarne (staljinističke) svesti na kojoj je taj sistem bio zasnovan. Ta kritika sistema nije bila usiljena ili nametana, već je ona bila prirodna reakcija svakoga ko bi u to vreme imao bar malo hrabrosti da misli i primećuje ono što se u društvu dešava. Na primer, profesorka Zagorka Golubović je upozoravala da “decentralizacija ne znači demokratizaciju društva” i zato je bila proglašena za neprijatelja društva. 

U atmosferi svesnog i svrsishodnog dijaloga shvatio sam kako većina gotovo nikada nije u pravu, kako lako može biti zavedena, i kako čovek mora biti spreman da promeni svoja shvatanja ukoliko ona ne mogu da izdrže ozbiljniju kritiku i preispitivanje. 

Shvatio sam da suština manipulacije nije utemeljena na netačnim informacijama, iako se njima obilato služi, već na slabosti same mase, u njenom autoritarnom načinu razmišljanja. Verovao sam da će naš narod da se otrezni onoga trenutka kada shvati svoje stanje, kada ga neko ohrabri da počne da misli svojom glavom. 

Svi čeznu za srećnijim životom, pa ako postoji rešenje, pitao sam se, zašto je onda istorija sveta prepuna bola, stradanja i smrti? Ako bi neko znao rešenje problema čovečanstva, da li bi svaki pojedinac bio spreman da ga prihvati? Šta učiniti ako on neće da misli, ako je indoktriniran i tako zatvoren za istinu koja bi ga učinila istinski slobodnim?!  

Sa divljenjem sam čitao uvodnik iz prvog broja “Politike” nadajući se da će jednoga dana navedena iskušenja biti prevaziđena i da će se kod nas razviti jedno zdravo društvo: 

“Nigde se tako lako ne zaboravlja da neko može imati protivno uverenje, pa da je ipak to uverenje i pošteno i iskreno. Odmah se podmeću neke zadnje misli i podmukle namere svakome, koji je drugačijeg mišljenja, pa se onda čudimo otkud tolika ogorčenost. ... Zar je neprijatelj onaj koji kudi kad ima šta da kudi, bez zazora, i hvali sve što je za pohvalu? U životu se to obično zove prijatelj. ... Zar je istina manje istina, kad je kaže jedan čovek, nego kad je kažu više njih? Vrednost jedne osude ne leži u količini lica koja je iskazuju, već u opravdanosti njezinoj, kao što je i pohvala samo onda pohvala, kad je razložita pa makar je govorio jedan jedini čovek ili stotinu i hiljadu njih. ... “    (Politika, 12. januar 1904)  

Tada sam odgovornost za autoritarno ljudsko razmišljanje prebacivao na sistem i njegove mehanizme odbrane: na širenje paranoidnog straha od neprijatelja i jednoumlje kojim je vlast držala čoveka u šaci. 

“Kada bi se promenio sistem, promenili bi se i ljudi” tako sam tada mislio. Ni na kraj pameti mi nije bila misao da se ljudima sviđa stanje lične neodgovornosti i da oni svojim htenjem odbacuju susret sa svojom slobodom. Bio sam uveren da su ljudi samo zavedeni, i da će svaki zrak istine koji im daje slobodu uma zahvalno primiti i njom ostvariti slobodu svoje volje i svoga delovanja. 

U to vreme sam shvatio da demokratski principi možda jesu najprihvatljiviji, ali ne i garancija valjanosti onoga što većina izabere. Hitler je demokratskim putem došao na vlast. Većina je često zavedena, uplašena ili potkupljena. Njen izbor gotovo nikada nije bio ispravan. Neko je primetio: 

“Samo 5% ljudi misli, 25% ljudi misli da misli, a ostalih 70% pre bi se ubilo nego da misli.”  

Pošto većina skoro nikada nije u pravu, ona se boji drugačijeg mišljenja i zato od nje treba sačuvati manjinu garantovanjem osnovnih ljudskih prava svakom pojedincu. S obzirom na uobičajenu netoleranciju među našim ljudima, prethodno citirana izjava bi svakako mogla da se prepravi i prilagodi našem podneblju: 

“Samo 5% ljudi misli, 25% ljudi misli da misli, a ostalih 70% pre bi ubilo onu manjinu koja misli.”  

Tradicija mojih predaka je bila vrlo tragična po tom pitanju. Jedan je bio patrijarh i imao je problema zbog svojih zalaganja za nacionalnu i versku toleranciju. Svoj život je završio u nerazjašnjenim tragičnim okolnostima. Najsvežija uspomena je sudbina mog dede, koji je uspeo da izvuče živu glavu iz nemačkog istražnog pritvora u Berlinu. Optužen je što je oslobodio grupu američkih pilota kao oficir granične straže u Nedićevskoj Srbiji ali je i pušten na slobodu zbog nedostatka dokaza. Oslobodio ga je Treći Rajh, a posle rata, pred mojim ocem i mojom bakom odveden je i bez suđenja streljan u dvorištu škole “Vojislav Ilić” u Beogradu, kada je hiljade ljudi stradalo u čistkama “Narodne vlasti” oslobođenog Beograda. Kao što nam otkriva istorija, najveća zla nam nisu uvek donosili strani okupatori. Uglavnom smo ih sami sebi činili, onda kada smo, u raznim kriznim situacijama, imali za to izgovora i povoda. 

“Govore da je bolje pasti direktno Gestapou u šake, nego biti odveden u našu Glavnjaču. Kod Nemaca su u zatvorima bar bolje higijenske prilike, a i sistem mučenja je različit. Nemci pribegavaju više psihološkim metodama, dok se kod naše populacije primenjuju fizička mučenja.” (Kosta Nikolić, Strah u Srbiji 1941, Ogled o fenomenu nacističkog terora) 

POLITIČKA HAPŠENJA I SUĐENJE ŠESTORICI 

Još dok sam bio u Prvoj beogradskoj gimnaziji snašli su me problemi zbog aforizama koje sam ispisao i okačio na zid učionice u okviru uređenja zidnih novina. Aforizmi su glasili: “Narod je krenuo za vođom! Da li će ga uhvatiti?”, “Ako idemo sve brže, brže i brže, to može značiti da idemo nizbrdo!” i “Kad smo god nad provalijom, govore nam da smo na zavidnoj visini!” 

Školom se raširio paranoidan strah od neprijatelja revolucije. Aforizmi su proglašeni neprijateljskim parolama i zaključani u sef gimnazije, a ceo slučaj je prijavljen miliciji. 

Kada sam čuo reakcije, odlučio sam da preduhitrim direktora i da potražim njega pre nego on potraži mene. U susretu sam ga ljubazno zamolio da vrati parole, jer su one bile izraz stava učenika našeg odeljenja. 

Na to je direktor pozvao mog razrednog starešinu i preda mnom mu naredio da me isključi iz gimnazije. Direktoru sam na to odgovorio da time prevazilazi svoja ovlašćenja, na šta je on reagovao tako što je od moje odeljenske zajednice tražio da napiše izjavu o “drskom razgovoru učenika Miloša Bogdanovića sa drugom direktorom”. 

Stvar je iznesena pred odeljensku zajednicu i na razred je izvršen pritisak. Ali, bolje bi bilo da direktor nije tražio nikakav komentar od učenika.  

Mladi neiskvareni srednjoškolci nisu hteli da idu protiv svoje savesti. Još su odlučili: “Neka Miloš sam napiše izjavu. On će to najbolje umeti da uradi, jer on sam najbolje zna šta se desilo! Mi nismo bili svedoci toga razgovora!”  

Napisao sam izjavu i ona je kao predlog stava odeljenske zajednice pročitana pred celim razredom. Jedna rečenica iz te izjave glasi: 

“Odeljenska zajednica IV/7 smatra da drug direktor Mr ... nije smeo tako da razgovara sa učenikom Milošem Bogdanovićem.”  

Odeljenska zajednica je usvojila ceo sadržaj teksta, ispravivši samo jednu jedinu reč. Umesto “nije smeo” stavila je “nije trebao”. 

Za par dana parole su vraćene na zidove učionice. Učionicom se prolomio aplauz, a na licima se videla radost onih koji su odlučili da se odupru autoritarnom načinu razmišljanja i da misle slobodno.  

Stanje je inače u društvu bilo bolesno.  

Bilo je dovoljno na rečima pokazati nepoverenje u zvanično političko rukovodstvo i zvaničnu ideologiju, pa na sebe navući etiketu neprijatelja. 

Dešavalo se da čovek dobije i dve godina zatvora zbog pevanja neke rodoljubive pesme. Znatan deo populacije je živeo u paranoidnom strahu bilo od stranih neprijatelja, bilo u strahu od sopstvenog slobodnog razmišljanja i izražavanja. 

Mi u razredu smo se u nekoj meri oduprli tom bolesnom duhu i žnjeli smo blagoslove slobode uma. 

Reakcije na događaj bile su velike.  

Parole je na svoju ličnu odgovornost iscepala jedna profesorka francuskog iz suprotne smene. 

Gradski komitet SKJ poslao je svoju delegaciju u gimnaziju, pa su profesori morali da potpisuju izjavu da se ograđuju od mog postupka, a služba bezbednosti je među mojim školskim drugovima odmah počela da vrbuje svoje buduće saradnike. 

I opozicionari Otvorenog univerziteta su imali svoj šaljiv komentar na taj događaj: “Kada budemo došli na vlast, postavićemo te za ministra za pamflete i traktate!”  

Moje tada najčešće i najdraže društvo iz opozicije bili su Steva Milovanović, Boris Tadić, Veselinka Zastavniković, Bojana Mladenović, Dragan Blagojević, Milan Nikolić, Dragomir Olujić, Dragutin Spaić, Milan Marković - Markoni, Gordan Jovanović i drugi. 

Hrabrila nas je svest da sistem koji se plaši drugačijeg mišljenja već samim svojim strahom pokazuje svoju nemoć, te smo bili uvereni da ćemo uskoro biti svedoci njegovog pada, a da će na njegovom mestu ubrzo procvetati zdravo i zaista demokratsko društvo. Zapravo, Dobrica Ćosić je tada u svom delu “Stvarno i moguće” napisao veliku istinu da “poredak koji može da bude srušen umetnošću i filozofijom nema istorijskih niti legitimnih razloga da bi trebalo da postoji”. Poredak koji je zasnovan na lažima (uzvišenim idealima koji su izgovor za zlo), ne može da trpi drugačije mišljenje. On nije u stanju da izdrži kritiku, jer je zabluda uvek nemoćna u sukobu sa istinom. 

Ubrzo sam, u proleće 1983, napisao traktat pod naslovom “O SVESNOSTI MIŠLJENJA” gde sam opisao iracionalne mehanizme razmišljanja, koje sam primetio kao odliku zastupnika komunističke ideologije. Kada ne mogu da odbrane svoja shvatanja, oni sa racionalnog prelaze na iracionalno razmišljanje, i počinju da gledaju KO zastupa određenu ideju, ili KOLIKO ljudi je zastupa, a ne sam SMISAO određene ideje. U svojoj nemoći da ospore drugačije mišljenje, oni prelaze sa kritike mišljenja na kritiku ličnosti, kojoj zatim pokušavaju da po svaku cenu pripišu neprijateljske pobude, saradnju sa domaćim i stranim neprijateljima, i sl. Oni nisu bili u stanju da razumnim argumentima odbrane ispravnost svoje komunističke ideologije jednostavno zato što nisu hteli da na sebe preuzmu odgovornost razumevanja i preispitivanja njene ispravnosti. Njihova shvatanja su bila plod slepe vere u ideološke autoritete. Bio sam uveren da će im raskrinkavanje njihovih iracionalnih mehanizama pomoći da ih postanu svesni i da ih prevaziđu. 

Jednom prilikom je Dragomir Olujić izneo shvatanje koje sam tada trenutno i bezrezervno odbio kao najveću moguću besmislicu: 

“Vidite, mi se sada borimo za slobodu misli i govora, ali onoga dana, kada tu slobodu budemo ostvarili, nju će prvo da iskoriste nacionalisti. I kada bukne nacionalizam, državno rukovodstvo će imati izgovora da radi očuvanja integriteta Jugoslavije izvrši državni udar, pa će nastati gora diktatura nego što je to danas!” 

Nisam ni sanjao da će stvarnost biti mnogo gora, da će prvo doći do rascepa Jugoslavije, pa tek onda do formiranja malih totalitarnih država, koje će zatim stupiti u međusobni sukob i teško krvoproliće.  

Olujićeva izjava obezvređivala je sve naše napore, svu našu spremnost da se žrtvujemo radi ideala slobode misli i govora. Ona je, na neki način, u mojim očima predstavljala vređanje našeg naroda, jer ga je predstavljala kao infantilnog, nezrelog i nesposobnog da primi blagoslov slobode. Ja sam tada iskreno verovao i to često javno zastupao: 

“Nije moguće da je naš narod nezreo za slobodu! On je trenutno zaveden, ali kada to shvati, on će ustati protiv diktature i formiraće zdravo društvo! Dokle god bude postojala sloboda misli i govora, svaka zabluda će biti raskrinkana, i ona neće imati nikakvu moć nad istinom!” 

O, zar nisam imao dovoljno iskustava sa onima kojima sam sasvim jasno uspevao da raskrinkam ideološki autoritet komunističke ideologije i vlasti? Zar nisam još tada mogao da primetim njihovo svesno i kukavičko odricanje načela poštenja i pravde, a kod drugih i voljno htenje da ostanu u stanju zavedenosti. Zar nisam bio svestan da sam pojedine “prijatelje” već izgubio, jer su oni, iako su me dobro poznavali, iskreno verovali da sam plaćen iz inostranstva da gazim tekovine revolucije, a drugi su znali da sam u pravu, ali nisu hteli da ugroze svoje lične interese i ugled u društvu iz čistog straha.  

Ko je hteo, mogao je tada u konkretnim životnim iskušenjima da pokaže čvrstinu ispravnog karaktera. Ja nisam hteo da poverujem u to da su ljudi imali slobodu izbora, jer bi u tom slučaju to bila jako neprijatna i poražavajuća istina. Izgovarao sam ljudske slabosti, verujući da uslovi za formiranje ispravnog karaktera još nisu dovoljno ispunjeni, jer mnogi nisu ni bili svesni da su izmanipulisani. Verovao sam u dobronamernost većine, te da će njihovo osvešćivanje rezultovati pravom reformacijom društvenog uređenja i blagoslovima slobode i demokratije.  

Verujući u prirodnu dobronamernost većine ljudi, pokazivao sam spremnost da se žrtvujem za opšte dobro, kao što je takvu spremnost pokazivala većina posetilaca “Otvorenog univerziteta”. Lično nisam verovao u mogućnost bilo kakvog većeg eventualnog hapšenja opozicije, jer sam smatrao da bi takav čin samo još više raskrinkao principe vlasti i doveo je bržem krahu. 

Na “Otvorenom univerzitetu” su se uskoro šalili pred moj odlazak u vojsku: “Samo nemoj da štrajkuješ glađu u vojnom zatvoru, kada te budu uhapsili! Tamo je odlična hrana, za razliku od civilnog! Štrajkuj glađu u civilnom! Ha! Ha!“ 

”Ha! Ha!“ bio je moj odgovor, jer niko, pa ni ja sam nisam verovao da bi postojao razlog da se nađem u zatvoru! 

Na mom ispraćaju u vojsku u oktobru 1983. skupilo se dosta ljudi sa “Otvorenog univerziteta”. Pred kraj slavlja Boris Tadić (tada student psihologije) je predložio da napravimo diskusiju na temu “Seks i politika”, pa smo skoro cele noći diskutovali o Edipovom kompleksu sublimiranom u ljubav prema otadžbini, itd. Ta tribina je posle nekoliko meseci javno izvedena u KST-u. 

I posle šest meseci vojske došao sam na trodnevni dopust kući. Kada sam istog dana, u petak uveče 20. aprila 1984. otišao kod Oluje, prijatelja iz tadašnje opozicije, samo što sam ušao u njegovo dvorište, bio sam uhapšen. U miliciji su me ubeđivali da su svi pohapšeni pola sata pre nego što sam i ja došao na skup. Nisam im verovao, jer bi bila veoma mala verovatnoća da su ih uhapsili baš onda kada sam ja došao na dopust kući. Oni su se sastajali gotovo desetak godina, svakog drugog petka, i to na tri različite adrese u gradu. Bila bi isuviše mala verovatnoća da se sve to potrefi. Ali se, eto, potrefilo. Nisam mogao da verujem u hapšenje, ne samo zbog male verovatnoće da mi se to desi, već i zato što bi takav poduhvat bio čist politički promašaj državnog rukovodstva. I bio je politički promašaj. I bilo je hapšenje.  

Ali ja još nisam znao da je bilo hapšenje, jer nisam čitao novine, pa sam veoma hrabro odgovarao na pokušaje pripadnika Službe državne bezbednosti da me prisile na saradnju. 

Preda mnom su se smenjivale različite osobe koje su različitim tehnikama pokušavale da me privole na saradnju. Na primer, par njih su pretili da će, u suprotnom, moju prijateljicu Katarinu da obaveste da sam ja navodno homoseksualac, te kako će još mnoge druge probleme da mi naprave. 

Oni: “Po izgledu se vidi da je homoseksualac! ... Da li Kaća zna da si ti homoseksualac?”  

Ja: “Ne zna! A ne znam ni ja! ... A pošto vi već sve znate - znate o meni čak i ono što ja sam ne znam, mogu li onda da idem, kada vam već više nisam potreban?”  

Oni: “Ćuti i sedi! I pamet u glavu!” 

Ja: “Pa zar niste rekli da sam zbog pameti i stigao ovde?” 

Oni: “Ćuti! Tišina!” 

Samo saslušavanje nisam shvatio ozbiljno, zato što mi je i sama priča o hapšenju delovala neozbiljno i nerealno. 

Posle 15 sati saslušavanja moj nagradni trodnevni dopust kući je preinačen u trodnevni istražni pritvor koji sam proveo u zgradi Vrhovnog vojnog suda (u Ustaničkoj ulici).  

U priču o hapšenju poverovao sam tek onda, kada sam u “Politici” pročitao vreme i mesto svoga hapšenja. 

Samica u kojoj sam bio smešten bila je u pravom kazamatu. Dozvoljavali su mi da se po 45 minuta dnevno šetam u dvorištu - u krug, u određenom smeru i određenom brzinom. Dvorište su okružavali visoki betonski zidovi i na jednoj terasi naoružani stražar. Sve vreme bio sam potpuno sam. Pored metalnih rešetkastih vrata, drvena vrata samice bi noću ostajala otvorena i stražar bi svakih pola sata proveravao baterijskom lampom da li i kako spavam. Osećao sam se potpuno izgubljenim. I pre toga sam bio izgubljen a sada i ovako.  

Oficiri koji su me saslušavali bili su mnogo ljubazniji od pripadnika obične SDB, ali su mi pretili sa 7 godina robije, kako nikoga neću videti u međuvremenu i kako niko neće znati šta se sa mnom dešava. Spominjali su moju izjavu pred vojnicima - da sam izašao iz partije čim sam se rodio, jer mi je mama bila član partije, itd.  

Pripadnici SB su mi dalje pretili, govoreći kako sve znaju o meni, pa su zloslutnim glasom čak izjavili: “Znamo da si pravio bozu u vojnoj jedinici!” (Boza - ukusan napitak!) To je bila poslednja kap u prepunoj čaši. Pristao sam da dam izjavu o posećivanju tribina, ali nisam hteo da spomenem ko me je na te tribine pozvao. (Među nama govoreći - Boris Tadić.)  

Kada sam nekoliko dana po izlasku iz pritvora saznao da je jedan od uhapšene dvadesetosmorice, Radomir Radović, izgubio je život u “nerazjašnjenim” okolnostima, naljutio sam se na sebe zbog svog kompromisa i odlučio da istinu i pravdu stavim iznad svega, bez obzira na posledice. 

Po izlasku iz trodnevnog istražnog pritvora usledila je moja prekomanda u drugu vojnu jedinicu, gde će služba bezbednosti pokušati da me obradi za svog saradnika. Taj zadatak je dobio i prvoborac potpukovnik Vukota Vuković. Kao u nekom filmu, pripadnici SB su mu vrlo malo rekli o meni i mojoj prošlosti, te je on imao relativno dobre predrasude o meni.  

Posle par meseci gotovo svakodnevnog druženja on je stekao takvo poverenje u mene da mi je ostavljao ključeve od svoje kancelarije i ponašao se prema meni kao prema svom rođenom sinu.  

Ja sam na njegovu ljubav odgovorio ljubavlju i poverenjem. Uvideo sam da ne mogu uspešno da osporavam njegova shvatanja koja su bila tako duboko ukorenjena i da on ne bi ni imao neke velike koristi od toga. On je sa ponosom pokazivao na sliku na kojoj su bili Tito i on zajedno. Slomiti mu ideale, značilo bi slomiti mu srce. A ja nisam imao nikakav bolji sadržaj da mu otkrijem, jer moja umna rešenja nisu doticala problem ljudskog srca, niti sam ih ja razumevao. 

Jedno moje pismo iz juna meseca te godine najbolje opisuje kako sam se tada osećao:  

PISMO PRIJATELJU 

(Sarajevo, krajem juna 1984.god.) 

“Juče smo išli na ekonomiju. Odnosno uništavali korov među kukuruzom. Ja sam lično protiv toga da kukuruz bude privilegovana biljka. Ja sam za demokratiju, da svi imaju ista prava a ne samo kukuruz. Ako sam za travu i ostali korov to ne znači da sam protiv kukuruza. Ne! Ne borim se za vlast, kako bih se tako mogao boriti?! Lako je kukuruzu da se pravi važan i da je u pravu kada ima mene koji iskopavam i sadistički usitnjavam, mrvim i drobim nekukuruz. Lako je pod takvim uslovima etiketirati nekukuruz da je korov. Teško je dokazati kukuruzu da nije možda on korov. Oh, da, ovim dovodim u pitanje već utvrđene stvari, možda pogrešno utvrđene. Trava je sitna, ali idejno jača. Kukuruz štitim od trave samo zbog svojih sebičnih interesa. Bilo je onih koji su tolerisali i travu, ali kako društveni odnosi određuju društvenu nadgradnju, tako su i ti pojedinci ostajali bez kukuruza, bez hrane i bez (sebi sličnih) potomaka. Opstajali su sebični i imali (sebi slično) potomstvo. Možda i zato što se još niko nije, zbog čiste predrasude, usudio da malo popase travu.  

Dakle, juče vrših biljnu diskriminaciju, izvrših genocid nad “korovom” (odsad ga uvek pišem sa navodnicima, da bih bar kroz njih izrazio svoja revolucionarna opredeljenja) i u pola posla poče da pada kiša. I kiša pada, ali ne za vojsku. Jer, ako po svetom Pe Esu (pravilu službe), kiša prestaje da pada 15. maja i onda nastupa lepo vreme, pa vojska nosi košulje, onda je to tako. Možda će neko zbog ove kiše pokrenuti postupak protiv vojnika dežurnog na meteorološkoj stanici, zbog navodne zloupotrebe svog položaja. To je tako ovde. I to retko kome ovde može izgledati neobično, odnosno nelogično.  

Zamisli, skoro svaki dan po par sati provedem sa kapetanom iz službe bezbednosti ovde. Približno na mojoj dobrovoljnoj osnovi (dosadno mi je). Sigurno se pitaš šta se onda dešava. Pa, on me svojim nepravilnim stavovima zavodi ili se bar trudi da to izvede. Verovatno ima tako te ciljeve da on i ja budemo istomišljenici. To mu je posao. Treba ga razumeti. Samo da iz toga posla on ne izađe sa mojim stavovima.  

Ima da ga uhapse onda, a ja lično nemam ništa protiv njega, pa ću da malo porazmislim da li da ga i dalje zavodim. Ustvari, ja ga ni do sada nisam zavodio. Nisam koristio nikakve iracionalne metode koje bi trebalo da utiču na njegovu podsvest.  

On je vrlo zanimljiva ličnost. Veruje u ono što misli, a više veruje nego što misli. Upoznao sam ga u sredu 13. 6. ‘84. kada je došao ovde istražni sudija sa tužiocem, iz Beograda, a u vezi Olujića i ostalih. Naravno, odbio sam svedočenje. Odbio sam da dam odgovore na postavljena pitanja, kao i na pitanje zbog čega odbijam da dam odgovor na postavljena pitanja, kao i na pitanje zbog čega odbijam da dam odgovor na pitanje zbog čega... itd. Istražni sudija je rekao da zbog mog odbijanja svedočenja može da primeni protiv mene sankcije, pa je to izgleda odmah i počeo - hteo je da me uguši.  

Rekao je da je naš zakon jedan od najhumanijih zakona na svetu - hteo je da me uguši smehom. Onda je posle još jedno deset puta zatražio da svedočim na šta sam ja počeo da dovodim u pitanje njegovu kompetentnost u vršenju svoga posla kada nikako ne može da ukapira da ja stvarno neću da dam svedočenje protiv svih ovih (šestorice). Onda su oni spakovali kofere i otputovali za Beograd, a ja ostadoh sa ovim kapetanom iz SB. Nešto smo pričali o razlikama sarajevske i beogradske sredine. On: “Pa i Sarajevo ima svoju inteligenciju!” Ja: “Da! Samo što se beogradska inteligencija nalazi u javnosti, dok se vaša nalazi po zatvorima!” Dakle, brzo smo se razumeli. ...” 

Sa kapetanom Maslešom iz Službe bezbednosti sam se sastajao skoro svaki dan i vodio višečasovne razgovore. Razgovori sa njim su mi bili najsrećniji trenuci tokom služenja vojnog roka. On je jedina osoba sa kojom sam mogao da otvoreno razgovaram, bez straha da bi to što pričamo moglo biti protiv mene zloupotrebljeno. Osećao sam kao svoju odgovornost da raskrinkavam njegove zablude, a on je tu priliku hteo da iskoristi da mene indoktrinira. 

U vojnoj jedinici sam jedno vreme veoma strpljivo slušao drugove vojnike kako indoktrinirani političkom propagandom govore kako bi tu “grupu 28” trebalo sve postreljati mitraljezom. Nisu znali da sam ja uhapšen samo pola sata posle ostalih. Istina o mom hapšenju i mojoj ”političkoj“ prošlosti je čuvana kao najstrožija tajna.  

Nju nisu znali ni viši oficiri (niko sem kapetana Masleše), te su mi poverene odgovorne dužnosti u jedinici. Čak mi je dozvoljeno da organizujem tribine. Pošto nisam mogao otvoreno da kritikujem ideologiju tadašnjeg režima, predavanje sam održao na temu religija i indoktrinacija. Primetio sam da su mehanizmi religiozne zavedenosti najbliži mehanizmima tadašnje ideologije.  

Na predavanju sam govorio o tome kako je čovek sklon idolatriji prema nekom autoritetu, te kako je odgovorno razmišljanje i preispitivanje dogmi isključeno i da umesto toga postoji slepa vera u vrhovni autoritet koji misli i odlučuje umesto samog čoveka. Takođe sam objašnjavao kako je takvom autoritarnom načinu razmišljanja potreban i dežurni krivac na koga se prebacuje odgovornost za krizu u društvu. 

Naglašavao sam principe da bi ih vojnici primenili i na zvaničnu ideologiju. Ono što nisam mogao otvoreno da govorim na predavanju, da ne bih otišao u zatvor, govorio sam drugovima vojnicima posle predavanja, u četiri oka, bez svedoka: “Znaš, kada sam govorio o bogu, tada sam mislio na Josipa Broza. A kada sam govorio o jereticima, tada sam mislio na disidente kao na dežurne krivce!”  

Da ne bih otišao u zatvor izbegavao sam da javno i otvoreno osuđujem režim. Umesto toga sam javno postavljao pitanja na osnovu kojih bi svako razuman mogao da sam zaključi stvarno stanje stvari. Tako su i pripadnici službe bezbednosti na osnovu tih mojih pitanja došli do određenih zaključaka koje su utkali u naredbu za moje kažnjavanje.  

Ona me optužuje zato što sam “u više navrata i pred više vojnika istupao protiv samoupravnog socijalističkog sistema SFRJ, govoreći da u Jugoslaviji nema socijalizma i samoupravljanja, da je kod nas jedna forma staljinističkog društveno-političkog sistema, .... da su narod i radnička klasa zavedeni od političara na vlasti, da je drug Tito bio staljinista i borio se za svoje lične interese, da kod nas nema slobode, a da je na Zapadu veća sloboda i demokratija”.  

Istinitost onoga što sam govorio su odmah potvrdili time što su me kaznili sa mesec dana zatvora, i tako pokazali da sloboda misli i govora kod nas zaista ne postoji.  

Iako sam se trudio da bez drugih svedoka kritikujem tadašnji režim razgovorom u četiri oka, pojavilo se previše svedoka sa kojima sam u četiri oka govorio iste stvari. Izabrali su šest svedoka, iz svake republike po jednog. 

U zatvoru su hteli da me ucenjuju eventualnim daljim krivičnim gonjenjem ukoliko ne prihvatim saradnju sa SB, ali su me pustili posle samo šest dana štrajka glađu (zatvor Ali-pašin most u Sarajevu). Naime, uspeo sam da preko kuvara pošaljem pismo u Beograd, kojim sam obavestio opoziciju šta mi se desilo. Ovi su simulirali u prisluškivanim telefonskim razgovorima kako će dati novinarima na uvid poverljive spise o tome kako su me maltretirali pripadnici SDB-a. Usput su preneli novinarima ono malo informacija što sam uspeo da im pošaljem iz zatvora.  

To je pomoglo jer se JNA plašila za ugled u svetu. Na jednom sastanku povodom toga, Branko Mamula je intervenisao, i ja sam oslobođen iz zatvora sa vrlo ljubaznim rečima: “Ko je još u ovako lepim belim kolima izašao odavde?!”  

Pripadnici SB su me odvezli do železničke stanice i tako ispratili na voz za Beograd. Zamolili su me da nikom ništa ne pričam, međutim strana štampa je već pisala:  

JUGOSLOVENSKI STUDENT ŠTRAJKUJE GLAĐU ZBOG “POLITIČKOG” HAPŠENJA 

IZVEŠTAJ AFP I AP 

Beograd, 26. septembra (DTS) - Dvadesetogodišnji student Miloš Bogdanović već skoro nedelju dana štrajkuje glađu u znak protesta zbog zatvorske kazne od 30 dana koju mu je izrekao Vojni sud u Sarajevu, javljaju AFP i AP.  

Agencije preciziraju da je Bogdanović osuđen zbog “neprijateljskih (neprihvatljivih) političkih izjava”.  

Pozivajući se na disidentske krugove u Beogradu, Frans pres navodi da je Bogdanović osuđen kako bi bio sprečen da svedoči (na strani odbrane) u predstojećem suđenju šestorici disidenata intelektualaca.  

AFP navodi da je Bogdanović priveden i 15 sati ispitivan od strane “političke policije” zajedno s grupom od 28 disidenata, među kojima je bio i Milovan Đilas, 20. aprila ove godine.  

AP takođe navodi da je Bogdanović bio sa grupom ljudi koja je prisustvovala “predavanju” Milovana Đilasa, ali ocenjuje da je njegovo prisustvo u privatnom stanu, po svemu sudeći, bilo slučajno. (Izveštaj Republičkog komiteta za informacije poverljive sadržine, 1984.god.)  

Zaista je interesantno koliko je savest tadašnje javnosti bila osetljiva. Sada se niko ne osvrće na ubistva onako kako se tada i domaća i strana javnost osvrtala čak na obično saslušavanje. 

Uskoro su izvršene pripreme za suđenje šestorici intelektualaca sa “Otvorenog univerziteta”. Optužnica ih tereti za delo udruživanja radi neprijateljske delatnosti, što je bilo kažnjivo sa 5 do 15 godina robije. Svoje tvrdnje da su sastanci bili usmereni na svrgavanje režima, tužilac pokušava da potvrdi više psihološkim efektima, nego pravnim dokazima. On koristi tvrdnje: “Sastanci su se zakazivali unapred. Imali su dobro pripremljena uvodna izlaganja. Na njih su mogli da dolaze samo oni koji su bili pozvani i za koje je ocenjeno da treba i žele da budu prisutni.” Video sam kako nedefinisane paranoične optužbe više deluju na ljudsko srce nego što bi delovali stvarni dokazi kada bi postojali - o navodnim zlim delima opozicije.  

Takođe sam shvatio koliko ideološki autoriteti primenjuju projekciju u svojim kritikama opozicije. Borba za moć, ili sebičan interes koji su pridavani disidentima, gotovo su sasvim tačno otkrivali ličnost i karakterne sklonosti samih komunističkih ideologa. 

Ko je više dobijao finansijsku pomoć iz inostranstva raznim kreditima, i ko ih je više zloupotrebljavao nego oni koji su najviše optuživali opoziciju za navodnu finansijsku spregu sa inostranstvom?! Ljudi u strukturi vlasti su do te mere prošli kroz negativnu karakternu selekciju da im je bilo sasvim neshvatljivo da neko može da kritikuje rukovodstvo zemlje a da to radi iz plemenitih motiva. Kako je njih same odlikovala želja za moć, a prema realnoj dobrobiti društva su pokazivali nezainteresovanost ili kukavičluk da išta preduzmu, oni su kroz sopstvene karakterne principe tumačili postupke i onih kojima uopšte nije bilo stalo do vlasti, a koji su iz iskrenih i poštenih namera čeznuli za društvenim i moralnim reformama. 

Onaj ko je tada zaista želeo vlast, svakako ne bi dolazio u sukob sa tom vlašću, jer bi time rizikovao da izgubi i svoja osnovna građanska i ljudska prava, pa i sam svoj život. 

Pokrenut zgražavanjem nad takvim bezumljem, još pre vojske pisao sam aforizme. A sada, inspirisan kampanjom protiv “šestočlane bande” dobio sam novo nadahnuće: 

“Traži da pogledamo istini u oči. To je zavođenje u četiri oka, novi vid neprijateljske propagande.” 

“Zabranjuje se razmišljanje zbog mogućih alarmantnih zaključaka koji mogu da dovedu do zlonamernog samouznemiravanja.”  

“Možda je nas sve više i možda se mi borimo za vlast, ali to ne znači da smo indoktrinirani. Mi smo radnici i borimo se za vlast radničke klase.”  

“Možda njegovo istupanje ne izgleda kao poziv na rušenje, ali kada se dobro porazmisli to je jedina realna alternativa.” 

“To što nijedan svedok ne može da potvrdi njihove ilegalne delatnosti upravo potvrđuje da su njihove delatnosti vešto prikrivene, dakle - ilegalne.”  

U istrazi je saslušano 117 svedoka. I svi smo bili iznenađeni i zbunjeni što nijedan svedok tužilaštva nije pristao da lažno svedoči protiv optužene šestorice. To je bio povod paranoji i međusobnom sumnjičenju opozicionara, jer je sve izgledalo isuviše lepo da bi bilo stvarno.  

Prvooptuženi Vlada Mijanović, zvani Vlada Revolucija, vođa studentskih demonstracija ‘68. u Beogradu, uputio je apel javnosti kojim je pozvao sve zainteresovane da prisustvuju zakazanom suđenju i da se tamo lično uvere da nije kriv. 

Potresen lažima koje su o šestorici izašle u novinama, otišao sam na PMF, na sastanak SSO fakulteta i predložio da se javno pročita pomenuti apel javnosti. Apel je pročitao kandidat za predsednika univerzitetske omladine Beograda.  

Posle par dana, ujutru, upala su mi u stan tri pripadnika milicije u civilu, sa pištoljima. Posle kratkog pretresa moje sobe, odveli su me u republičku stanicu milicije, gde su me devet sati maltretirali, tražeći da im samo kažem ime i prezime onoga ko mi je dao neke tekstove poverljive prirode (o pisanju strane štampe povodom predstojećeg suđenja), koje su našli u mom stanu. 

Između ostalih stvari koje su našli među mojim spisima, nalazile su se mnogobrojne stranice teksta ispisane proizvoljno poređanim slovima, koje je izbacivao elektronski uređaj za vežbanje prijema telegrafskih signala, kojim sam pre vojske, kao radioamater, vežbao telegrafiju. Kako pripadnici SDB nisu mogli da nađu nikakvu logiku u tekstovima koje su našli, bili su veoma zbunjeni. 

Pretećim glasom uputili su mi reči: 

“Mi dobro znamo šta ovo znači, ali je bolje po tebe da nam ti kažeš!” Međutim, elektronski uređaj za vežbanje telegrafije je upravo tako i programiran da izbacuje znakove nasumce, bez ikakvog smisla. 

Da sam pristao na saradnju imao bih tešku muku da im objasnim logiku po kojoj te stranice predstavljaju šifru za rušenje stabilnog sistema SFRJ. 

Pošto sam definitivno odbio saradnju, poveli su me iz sobe gde sam saslušavan, govoreći: “Junački si se držao, ali ćeš zato sada u zatvor!” Bio sam uveren da je to njihov poslednji psihološki trik kojim će pokušati da me uplaše, pre nego što me otprate kući. Opet nisam mogao da im verujem, dok me nisu doveli pred sudiju za prekršaje. Tu se nalazila i moja “žrtva”, budući predsednik omladine Beograda, koga sam navodno “indoktrinirao” da pročita apel javnosti. Zatim su me ucenjivali govoreći kako od moje saradnje sa njima zavisi moja dalja sudbina. Kako sam odbio saradnju, dobio sam 15 dana zatvora zbog “indoktrinacije” predsednika omladine Beograda. 

Dok sam bio u Padinskoj Skeli dolazili su i pretili mi krivičnim gonjenjem i godinama robije ukoliko ne kažem ko mi je dao spomenute spise. To im je, ustvari, najmanje bilo važno da saznaju. Ako bih popustio samo malo, nikada me ne bi ostavili na miru. (Važno je to razumeti kao životni princip u upotrebi volje u odupiranju iskušenjima.) U međuvremenu je izdata lažna informacija u listu “Komunist” i u dnevniku televizije o “neuspelim provokacijama na Beogradskom univerzitetu”. Kako može da bude neuspešna akcija kada je sam budući predsednik omladine pročitao apel?! On je, na svoje veliko poniženje, morao u znak pokajanja da ide od fakulteta do fakulteta i da se “iskupljuje” za svoj čin, držeći govore protiv apela javnosti koji je sam čitao, naravno, krijući da je apel uopšte pročitan. Na jednom fakultetu je sin slikara Miće Popovića, Jovan Popović, ustao i rekao u lice predsedniku omladine: “Ti nas sve otvoreno lažeš! Znam čoveka, upravo je izašao iz zatvora zbog apela javnosti!” Na partijskom sastanku na Filozofskom fakultetu student filozofije Đorđe Savić je u znak protesta zbog toga što sam otišao u zatvor, iscepao i bacio partijsku knjižicu.  

Dirnula me je samopožrtvovanost i pravičnost tih ljudi, koje sam jedva poznavao, ili koje ću tek upoznati. Na Građevinskom fakultetu studenti su napravili pamflet u vezi ovog događaja. Na naslovnoj stranici nemačkog časopisa Di Velte izašao je tekst o ovom slučaju pod nazivom “Uhapšen svedok”. 

Rešenje o mom kažnjavanju, koje sam poneo sa sobom u zatvor, sadržalo je ceo tekst apela javnosti, tako da ga je veći broj osoba pročitao u zatvoru nego što ga je čuo na sastanku UKSSO na fakultetu.  

Zatvorski milicajci su prepoznali u apelu javnosti imena svojih ranijih zatvorenika, koji su 1982. godine kažnjeni zbog manifestacija podrške poljskoj “Solidarnošći” na mitingu solidarnosti sa narodom Palestine, kao i onih zatvorenika koji su otišli u zatvor zato što su na istom mestu protestvovali dve sedmice kasnije, zbog ovih prvih što su bili uhapšeni. 

Zašto su ovi milicajci bili toliko ljuti na njih? 

Ti opozicionari sa “Otvorenog univerziteta” su tada pobunili veći deo zatvorenika da ne rade nedeljom. Zatvorski pravilnik je garantovao sedmični dan od odmora, koji zatvorske vlasti nisu poštovale.  

Opozicionarima se pridružio veći deo zatvorenika, te je uprava zatvora morala da popusti.  

Kada su zbog svega toga poslali opozicionare u samice, oni su stupili u štrajk glađu jer u samicama nije bilo dušeka nego se spavalo na daskama. To je bila još jedna pobeda samopožrtvovanosti i zajedništva. Od tada se u samicama nalaze dušeci, a nedelja je i dalje neradni dan. 

Ti opozicionari, što su dve godine ranije pobunili deo zatvorenika, i “uveli red” u zatvor, bili su: Dragan Blagojević, Boris Tadić, Dragomir Olujić, Dušan Gamser, Jovica Mihailović, Branislava Katić, Radmila Karajović, Veselinka Zastavniković, Pavluško Imširović, Milan Nikolić, dr Nebojša Popov, i drugi koje nisam lično poznavao sa “Otvorenog univerziteta”. 

Kada je u sadržaju apela javnosti prepoznao pojedina od tih imena, jedan milicajac me je udario pesnicom tako da sam pao. Međutim, kasnije su bili ljubazni prema meni. Jedan milicajac mi je objasnio zašto: “Rekli su nam da ne smemo da te tučemo, jer ćeš onda da štrajkuješ glađu!” Vlast je želela da se predstavi svetu kao humana i tolerantna. 

Na suđenju šestorici, koje je već bilo u toku, svedoci su se jako dobro držali. Odbrana je svedocima tužilaštva postavljala pitanja koja bi tužilac trebalo da postavi, kao na primer: “Da li se na tim sastancima nešto prećutno podrazumevalo protiv režima?” Svedoci tužilaštva su zatim izražavali negodovanje zbog takvih optužbi protiv “Otvorenog univerziteta”, kao da su oni svedoci odbrane. A advokati odbrane bi odgovarali da oni moraju da postavljaju takva pitanja, jer sam tužilac odbija da ih postavi.  

Zašto je odbijao da postavlja takva pitanja? 

Zato što mu je bilo neprijatno da sluša kritike svoje optužnice upravo od onih osoba koje je u toj istoj optužnici naveo kao svedoke protiv šestorice. Na primer, jedna devojka koja je bila jedan od tih 117 svedoka, izjavila je na sudu: “Ti sastanci petkom uveče bili su najsrećniji trenuci u mom životu!”. 

Ipak bi se nekada začuo i glas tužioca koji bi sumnjičavim tonom postavio pitanje tipa: “Da li su se sastanci zakazivali unapred?”  

Na pitanje “Kada ste prvi put čuli za ove ilegalne sastanke?” jedan svedok je odgovorio “Onda kada sam o njima pročitao u novinama!”. 

Tako sjajni odgovori svedoka bili su sakriveni od očiju javnosti, jer su novine, radio i TV bili pod jakim uticajem autocenzure. Objaviti objektivnu, ali politički nepovoljnu informaciju moglo bi da znači gubitak posla, zatvaranje novinske kuće, i ko zna kakve sve reperkusije. 

Da bi javnosti bila obelodanjena informacija da je jedan od optuženih - Miodrag Milić pretučen u kafani, moralo se postupiti na neobičan način: Miodrag Milić je na sudu odrekao punomoćje svom advokatu Nikoli Baroviću, a objašnjenje nije moglo da ne bude objavljeno u novinama. 

Objašnjenje je glasilo da advokat Barović nije uspeo da sačuva Milića kada je fizički napadnut u kafani. Tako je ta informacija ipak otišla u novine.  

A zatim, posle samo par dana, Miodrag Milić je opet tražio nazad svog advokata Barovića, sa obrazloženjem da ovaj novi advokat, postavljen po službenoj dužnosti, radi po nalozima SDB, jer ga je na sudu branio pokušajem da dokaže da je ovaj lud. 

Na taj način je i ovo obrazloženje izašlo u štampi i pružilo narodu priliku da razbije svoje iluzije o našem pravnom sistemu i političkom rukovodstvu koje je sudstvo držalo u svojoj šaci. 

Na žalost, u štampi se nije obelodanilo da je par puta tužilac Nanović vikao i pokušavao da ućutka optužene i advokate odbrane optužbom:  

“Neprijateljska propaganda na sudu!!!” 

To znači - ako pokušaš da se na sudu odbraniš iznošenjem razumnih argumenata, samom tom odbranom možeš da učiniš još jedno krivično delo pored onoga za koje si optužen. A to krivično delo, tj. neprijateljska propaganda, bila je kažnjiva od jedne do deset godina zatvora. I tim krivičnim delom je javni tužilac optužio jednog od branjenika šestorice, kada je ovaj izneo tvrdnje o korumpiranom stanju našeg sudstva. 

Ono što je izazvalo reakcije, bilo je to što tužilac nije znao da branilac optužene šestorice samo citira predsednika ustavnog suda Srbije. Dakle, ako bi neko trebalo da odgovara za delo neprijateljske propagande, onda bi trebalo da odgovara sam predsednik ustavnog suda Srbije Najdan Pašić, koji je tu izjavu par dana ranije izneo otvoreno u štampi. 

Mnogo, mnogo divnih dešavanja sa suđenja je ostalo potpuno nepoznato javnosti. 

Imali smo običaj da svako veče nakupujemo izdanja raznih novina za sutra, da sednemo u kafanu i da se radujemo za ono malo što je neko uspeo da objektivno objavi, i da mnogo više kukamo i da se nerviramo zbog netačnih interpretacija toka suđenja, i prećutkivanja važnih istinitih događaja sa suđenja. 

Zato je moje društvo jednog trenutka došlo na ideju da napravim prisluškivač (bavio sam se elektronikom već osam godina), kojim bismo snimili ta istorijska dešavanja i demaskirali zabludu koja se o optuženoj šestorici širi u javnosti. Predlog je iznesen za stolom u kafani, upravo pošto smo bili zgranuti iskrivljenim interpretacijama suđenja, kako je ono te večeri bilo predstavljeno u novinama za sutra. Jedan iz našeg društva je tihim glasom rekao svima okupljenima za stolom: “Da li mislite ono što i ja mislim?” I tako sam napravio mali prisluškivač čiji se signal mogao slušati na svakom UKT FM prijemniku udaljenom ne više od oko 250 metara. 

Postavilo se pitanje - kako sada uneti prisluškivač u sudnicu, kada je obezbeđenje vrlo pedantno na ulazu kontrolisalo elektronskim uređajima da li možda neko unosi kasetofon ili bilo koji drugi nepoželjni predmet. 

Dragutin Spaić - Spaja, koji je i predložio da napravim prisluškivač, uneo je minijaturni prisluškivač u sudnicu u rukavu, a pri tome je podigao ruke pokazujući ironično da nema ništa sakriveno ispod pazuha. Obezbeđenju nije palo na pamet da svojim uređajem ispita šta se krije iza njegovih visoko podignutih rukava. 

Naš zajednički prijatelj Rajko Bukvić je zatim elegantno uneo kasetofon sa prijemnikom u toalet u samu zgradu palate nepravde, kako smo je mi tada zvali. 

Kasete za kasetofon nam je preko Bojane Mladenović obezbedio Miloš Arsenijević. 

Prve reči koje smo snimili za istoriju, glasile su: 

“Pošto se javni tužilac razboleo, suđenje se odlaže za sutra!” 

Zbog straha da ne budemo primećeni, morali smo sada sve da menjamo. 

Bilo bi sumnjivo da Spaja svaki put drži podignute ruke visoko u vazduhu, kao narodni heroji kada su na vešalima klicali partiji. Zato, da sam Spaja ne bi postao sumnjiv, odlučili smo da svaki put druga osoba diže ruke u vazduh i tako unosi prisluškivač u rukavu.  

Međutim, ubrzo smo shvatili da bi to postalo još sumnjivije. SDB bi čak mogao da napravi ceo spisak našeg tima, time što bi jednostavno zabeležio imena svih onih koji su dizali obe ruke na ulazu. 

Pitali smo se kako da bezbedno unesemo prisluškivač u sudnicu.  

A onda nam je pala na pamet neverovatna ideja. 

Postoji samo nekoliko osoba koje oni nisu pretresali na ulazu u sudnicu. A među njima su upravo optužena šestorica. I obezbeđenju sudnice je očigledno bilo sasvim jasno da su oni u celom procesu najmanje sumnjivi. 

Iako su optuženi za teško krivično delo, posle dugotrajnog štrajka glađu, šestorici je dozvoljeno da se brane sa slobode. Tako sam otišao kod jednog od njih, Pavluška Imširovića, i on se složio da unese prisluškivač i ovekoveči istorijske trenutke. 

Ceo dan je predajnik minijaturnog prisluškivača slao veoma kvalitetan prenos suđenja na par stotina metara okoline. Jedino se Pavluško žalio da nije bilo mudro što sam ugradio signalnu led diodu u prisluškivač, koja je sve vreme svetlela. Pavluško se plašio da sudija Zoran Stojković ne primeti svetlost iz njegovog džepa. Rekao je: “Samo fali da nas sada uhvate u snimanju! Konačno bi našli legitiman razlog da nas strpaju u zatvor!” 

Ja sam samo želeo da budem siguran da uređaj radi, ali ko je još video minijaturni prisluškivač u obliku pauka ili cveta kako sa strane ima kontrolnu lampicu?! 

Kada sam se uveče našao sa Spajom da poslušam snimak, jako sam se naljutio. On se prethodno veče toliko radovao zbog našeg plana, da se zbog toga napio i uspavao. 

Pavluško je potom zaključio: “Ako sam mogao da unesem prisluškivač, pošto me ne pretresaju, mogu da unesem i kasetofon u sudnicu!” Njegov kasetofon nije bio mali, ali je sakrivenog u torbu uspeo da ga unese bez ikakvih problema. Snimio je završnu reč tužioca Nanovića, i odmah prebacio taj tekst u pisanu formu, bez ikakvih ispravki.  

Tekst je odmah podeljen stranim novinarima kao i prijateljima optuženih. 

Završna reč tužioca imala je argumente sledećeg tipa:  

“Optuženi Nikolić je kriv zato što u tako obimnom radu ... nigde ne spominje Josipa Broza Tita. ... A optuženi Milić je kriv zato što spominje Tita ali za njega kaže ...” 

U završnoj reči tužilac je i mene tri puta spomenuo, svaki put sa mnogo emocija, a jedno spominjanje zabeleženo u tom tekstu glasi ovako: “Bogdanović za vreme izbornog saslušav...khm sastanka SSO na Prirodnomatematičkom fakultetu čita apel javnosti Vlade Mijanovića.” 

Svaka negativna konotacija koju bi bilo kome pridao tužilac, imala je pozitivnu konotaciju na drugoj strani, u samoj opoziciji. Tako mi je Vlada Mijanović zvani Revolucija čestitao na hrabrosti u vezi apela javnosti i mog odlaska u zatvor, ali sam mu objasnio da apel nisam ja pročitao, već predsednik omladine Beograda i da njemu treba da zahvali za to čitanje. 

Od svih svedoka na sudu, samo je jedan od njih, moj stari i dobri prijatelj, stalno bežao sa suđenja da bi izbegao svedočenje. I jednog dana sud je doneo odluku da se on privede. Sačekao sam večernje izdanje Večernjih novosti za sutra, gde je izašla odluka suda da se on privede. Zatim sam otišao kod njega da bi tako on tu informaciju saznao direktno iz novina, a ne od milicije. Zatekao sam samo njegovu devojku i rekao joj: “Čega se boji ako će da govori istinu?” U sutrašnjem izdanju Večernjih novosti pisalo je: “Bogdanović me je i sinoć tražio ali sam i ovaj susret izbegao!”  

To je, najzad, bio krunski svedok. U “Osmici” je o tome izašao tekst, sa jednim od podnaslova koji je glasio “Odveo me je Bogdanović”. To mi je bio težak udarac od nekoga od koga to nikada ne bih očekivao. On je tvrdio da sam ja svedoke tužilaštva dovodio na konsultacije kod optuženih i da su zato svi svedočili u prilog optuženih. Za vreme istrage ja sam bio u vojsci i nikako nisam mogao uticati na ostalih 116 svedoka. Ali je to od naše domaće javnosti bilo sakriveno i ja sam se osećao potpuno nemoćno. Nisam znao šta da uradim. Prvi put sam doživeo tako užasan osećaj beznađa, jer sam bio izložen besmislenim i lažnim optužbama bez ikakve moći da ih osporim. 

Na samom procesu je advokat Nikola Barović predložio da se ja kao svedok pozovem da ispričam da li sam zaista vršio pritisak na svedoke da lažno svedoče, na šta je tužilac pobesneo i počela je takva rasprava da je sudija morao da je prekine viknuvši “Tišina!”. Taj događaj je čak izašao i u Večernjim Novostima, i naravno, u inostranoj štampi.  

I posle tri dana gnjavaže od strane odbrane krunski svedok je “korigovao” (priznao da je slagao) neke elemente svoje izjave. Promenjena je optužnica u delo neprijateljske propagande i proces je nastavljen samo protiv Miodraga Milića, Milana Nikolića i Dragomira Olujića, dok su Vlada Mijanović, Gordan Jovanović i Pavluško Imširović oslobođeni. Čim je čuo da je oslobođen optužbi, Pavluško je odmah zakazao nastavak tribina “Otvorenog univerziteta” u svom stanu.  

Prvog zakazanog petka došlo nas je oko 40. Negde oko pola osam počeli su da zvone telefoni. Novinari su zvali da pitaju da li je bilo hapšenje.  

Jedan od uvaženih pravoslavnih sveštenika je, dirnut hrabrošću i samopožrtvovanošću opozicionara sa ovoga procesa, izjavio:  “Siguran sam da će na nebu biti mnogo onih koji u crkvu nikada nisu kročili!”  

Pravoslavna crkva se držala po strani u vezi suđenja šestorici, izuzev par sveštenika čija su se imena mogla naći na nekim našim peticijama, a koji su smatrali hrišćanskom i na kraju svakako i ljudskom dužnošću da podignu glas protiv ljudskog bezumlja i kršenja osnovnih ljudskih prava. To su bili Amfilohije Radović i Atanasije Jevtić. 

Ubrzo se suđenje završilo sa jednom kaznom od godinu i po dana, i dve uslovne. Opozicija je pobedila, uz pomoć jakog pritiska strane i domaće javnosti. Protestna pisma protiv suđenja šestorici pisali su Noam Čomski, Hajnrih Bel, Ginter Gras, Edvard Kenedi, Simon de Bovoar, pevačica Džoan Baez, i mnogi drugi. Petra Keli je posebno dolazila u Beograd povodom toga. Kada je prvi put došla, novinari su jako lepo pisali o njoj, zato što su uspeli da sakriju od javnosti zašto je došla. Sledeći put su jako loše pisali, jer se u javnosti obelodanilo zašto je dolazila. Protestne govore protiv suđenja “šestočlanoj bandi” držali su i Regan i Tačerka. 

Jednom prilikom, u poseti Olujiću (jednom od šestorice optuženih), izjavio sam ozbiljnim i svečanim glasom: “A moj procenat?” Na Olujićev zbunjen pogled nastavio sam: “Misliš da nisam čitao novine i da ne znam da smo dobro plaćeni iz inostranstva?!” Naravno, to je bila samo šala. 

Ono što smo sredinom osamdesetih godina očekivali da će sloboda misli doneti našem narodu, pred našim očima se preobrazilo u nešto iznenađujuće i neočekivano. 

Okončanje suđenja šestorici jeste značilo početak jedne nove epohe slobode misli i govora u Jugoslaviji. Mi smo se nadali da će sloboda misli i govora rezultovati idejnim otrežnjenjem i napuštanjem principa staljinističke svesti. Radovali smo se budućnosti. Međutim, desilo se ono čega smo se samo pribojavali. 

Naime, profesorka Nedović sa Pravnog fakulteta mi je još krajem 1989. godine predočila rezultate najnovijih socioloških istraživanja, koja su otkrila porast autoritarne svesti u društvu i to upravo kod novoformiranih antikomunista. To je za nas stare opozicionare sa Otvorenog univerziteta bilo neshvatljivo, jer smo bili uvereni da će sloboda misli i govora, kao i razumno preispitivanje, da dovedu da odbacivanja autoritarnih principa razmišljanja. Međutim, masa je samo promenila formu, a zadržala stare principe razmišljanja.  

Masa se nije pokajala za svoje prethodne slabosti, pa je tako jedno jednoumlje samo zamenjeno drugim jednoumljem, ili, preciznije rečeno, mnoštvom različitih jednoumlja. U ljudskoj svesti narodne heroje sada su samo zamenili hrišćanski sveci, a pojam disident, zamenjen je pojmom nacionalnog i verskog neprijatelja, koji je takođe “finansiran iz inostranstva”. Ortodoksni komunisti postali su u međuvremenu ortodoksni hrišćani. Ista isključivost i fanatizam koji su ranije pratili komunističke ideologe, sada su, bez ikakvog pokajanja, samo zavijeni u nove ideološke forme. Novoformirani opozicionari su sada svojom brojnošću potisli opozicionare sa Otvorenog univerziteta, tako da se glas razumne opozicije u njima sasvim istopio. 

Niko od nas nije ni sanjao da socijalni faktori ne mogu da promene pobude čovečjeg srca, već samo formu, ali to se pokazalo kao poražavajuća istina. Spoljni faktori deluju samo spolja i ne mogu da nadomeste ličnu odgovornost svakog pojedinca. 

Nije mi jasno kako nisam mogao da shvatim da je tekst o netoleranciji prema neistomišljenicima izašao u Politici znatno pre pojave komunizma na našim prostorima, što znači da je autoritarna svest postojala u našem narodu daleko pre pojave komunizma. 

Tek kasnije sam počeo da shvatam da suštinski problem nije u ideologiji, već u ljudskom srcu. Ideologija samo ima za cilj da opravda ljudske grehe pred čovekovom savešću. Nije ona sama zla, već su ljudi zli, a ona je samo teorija kojom se umiruje savest. Opet, postoji razlika između teorije (istine) koja svojim idealima čuva čoveka od zla, i teorije (zablude) koja svojim idealima samo opravdava čovekove grehe pred njegovom savešću. Ideali zablude nikada moralno i duhovno ne obavezuju. Oni su tako površni da nikada ne zahtevaju reformu srca i karaktera, već svojim marginalnim zahtevima samo umiruju savest onoga ko ih se pridržava. 

RAZMIŠLJANJE O SVEMU I DOBRE ODLUKE 

Nekoliko meseci posle okončanja suđenja došlo je vreme tihog razmišljanja o svemu. Iako smo formalno bili pobednici, u dubini svoje duše ni malo nisam bio zadovoljan.  

Bez obzira na sve primere ljudskog junaštva koje sam video za vreme ovog dramatičnog procesa, moja vera u čoveka se potpuno poljuljala. Iz vrlo različitih pobuda mi smo se borili i žrtvovali za istu “pravednu stvar”. Bio sam svedok međusobnog razmimoilaženja i sukobljavanja same šestorice.  

Moji idoli i ideali počeli su da se klate.  

Uvideo sam da sam i sam bio pokrenut mržnjom prema nepravdi, umesto ljubavlju prema pravdi. 

U glavi mi je lebdela stara narodna izreka “Ko se sto godina bori protiv aždaje i sam postaje aždaja!”, i opominjala me na moje srce otrovano mržnjom zbog raznih nepravdi. 

Video sam je u nekom ruskom filmu, i od tada nikako nije htela da mi izađe iz glave. 

Jedno veče počeo sam da mislim. Kao da nikada do tada nisam mislio. Pitao sam se: 

“Zašto živim? Radi koga živim? O, kada bih našao bar samo jednu osobu koja je normalna, dobra i pravedna, živeo bih i umro za nju ako treba. Ali, svako je na svoju ruku. Niko nije normalan. Niko nije stvarno dobar. Svi smo ludi. Svi smo prljavi. ... Nije vredan truda ovakav život. Gde je ta sreća u životu? Zar je išta vredno truda? Nije vredno disati. Nije vredno ni buditi se ujutru. ... Ako bih sada izgubio život, ništa ne bih izgubio, jer ništa nisam imao. Nikakvu sreću! Neću više ni da je tražim.” 

Svest o tome da ću kad tad svakako umreti, te da prema tome nemam šta da izgubim, dala mi je neverovatnu slobodu i hrabrost za radikalnu i novu odluku: 

“Pošto nemam šta da izgubim, potpuno sam slobodan. Mogu da radim šta god hoću. ... Zato ću staviti na prvo mesto u životu ISTINU, DOBROTU I PRAVDU! Žrtvovaću se za to. Ne bojim se da odem ponovo u zatvor. I onako ću kad tad sve izgubiti. ISTINA, DOBROTA I PRAVDA. To je jedino što me hrabri da živim. Radi dobrote, istine i pravde. Makar sve opet bilo protiv mene, biću im veran, jer su toga dostojne. ...”  

Posle nekoliko dana, u stanu Olujića (gde je bilo hapšenje “grupe 28”), čuo sam ”Pesmu proleću“ od Mendelsona. Slušajući tu divnu bezazlenu melodiju, pomislio sam: 

“Da li je moguće da negde zaista postoji svet dobrote i pravde, a da je ova melodija samo njegova senka? To je ono za šta ja hoću da živim: za ono o čemu govori ova divna melodija. Kako je moguće da postoji senka nečega što ne postoji?! Moram da pronađem šta je to i gde je to!”  

Osećao sam se kao gladan čovek, koji oseća miris hrane, ali ne zna gde da uperi pogled, ne zna gde je hrana. Osećao sam miris DOBROTE I PRAVDE, ali to nije bilo dovoljno. Želeo sam da je “pojedem”. Divno osećanje blaženstva dok sam slušao muziku, nije moglo da zadovolji čežnju moje duše, već ju je samo još više pobuđivalo. Kao moj mačak, kada mu pokažem prstom i kažem: “Eno, tamo sam ti stavio hranu!” on ne gleda u onom smeru u kojem mu ja pokazujem da se nalazi hrana, već zbunjeno gleda u sam prst. Tako sam i ja zbunjeno primetio da ova melodija ukazuje na Onoga ili Ono što mi treba, ali nisam znao gde da pogledam, jer sam svojom ateističkom dogmom zatvorio vrata svoga uma i srca dubljem zadovoljenju svoje velike potrebe. 

Uprkos tome što sam u vreme svojih dobrih odluka bio ateista, sada znam da mi se tada kroz uzvišena načela dobrote i pravde otkrivao sam Bog. Preko savesti i razuma Bog mi je otkrio svoj karakter i ja sam doneo odluku da u skladu sa tim karakterom živim. Na taj način, nesvesno ali voljno, doneo sam odluku za Njega. Ali, kao što se to uvek desi kada neko donese dobre odluke, dolazi vreme probe u kojem čovek praktično pokazuje da li zaista hoće da bude dosledan svojim dobrim odlukama, ili postoje stvari koje su mu od toga važnije a koje se, po hrišćanskoj terminologiji, nazivaju - idolima. 

Naišao je period od oko godinu dana teških iskušenja u kojima sam odstupio od većine svojih dobrih odluka. Zbog stanja moga duha savest mi nije davala mira, a ja sam se od njenog glasa branio pozivanjem na svoju formalnu ispravnost i svoja dobra dela. U toj samopravednoj funkciji sam i postao religiozan. Iako sam u svojim formalnim postupcima postao mnogo bolji nego ranije, ja sam u svom srcu pao u veći duhovni mrak nego što sam bio ikada ranije. A zatim se desilo nešto što je u korenu promenilo moj život. 

Jednoga dana dok sam čitao Bibliju (a čitao sam je već više meseci) spustilo se na mene takvo nadahnuće da sam postao užasnut sobom. Postao sam svestan sve izobličenosti svog sopstvenog karaktera. Sva moja dobrota se raskrinkala kao smesa ponositosti, sujete, raznih kompleksa, a takođe i sentimentalnih osećanja kojima sam se opijao, kao što se neko opija alkoholom ili atmosferom disko kluba da bi zaboravio na svoje nerešene unutrašnje probleme. Moja dotadašnja religiozna osećanja su mi postala gadna i ljigava u svetlosti novootkrivenog Božjeg karaktera. Osećao sam gnušanje nad sobom, svojim pobudama i svojim mislima. Vapio sam Bogu da me očisti, da me oslobodi od pokvarenosti, da mi oprosti moje grehe. 

Bog me je zapravo pozvao svojim Duhom, a onda povukao svoje jako osvedočenje, i ostavio me sa vrlo blagim razumnim osvedočenjem, na osnovu koga ću mesecima da vodim duhovnu borbu da Mu se sasvim pokorim. 

U periodu teške duhovne borbe nisam imao nikakva prijatna osećanja kada sam se molio Bogu. Štaviše, osećao sam kako se sva moja priroda buni protiv Boga, a najviše moja sopstvena oholost, koja me je posebno sputavala u samoj molitvi Onome ko je Najviši. Osećao sam se kao najveći grešnik, svestan svoje pokvarenosti, oholosti i ostalih greha, ali sam istovremeno imao neko neverovatno poverenje da me Bog uprkos svemu voli, i to mi je davalo snagu da istrajem do kraja u toj borbi. Sve istrajnije molio sam se Bogu da očisti moje srce od greha, i ništa se nije dešavalo više meseci dok se nisam sasvim ponizio (vidi objašnjenje u dodatku na kraju knjige) pred Njime. A onda je proba prošla i došlo oslobođenje. 

U roku od nekoliko minuta kao da mi je sa duše sklonjen teret težak stotine tona, koji je kidao moje srce i mučio moju dušu. Grč koji je stezao moje telo od kada znam za sebe, izašao je iz mene. Osećao sam takvo olakšanje kao da mogu da poletim. Bog me je probudio iz noćne more koja je trajala čitavog života. Sa suzama zahvalnosti obećao sam: 

“Za ovih pet minuta Gospode, što si mi otkrio svoje lice, slaviću te za sva vremena! Ti si onaj ko se krio iza pojmova dobrote i pravde. Ti si onaj o kome je govorila ona lepa melodija. Ti si onaj za koga sam odlučio da živim i umrem ako treba.” 

Tih pet minuta rasterećenja se nije tada završilo, i ako budem ostao dosledan principima koje sam tada izabrao, znam da će se to rasterećenje od more greha nastaviti u večnost. 

“Bezumnici stradaše za nevaljale puteve svoje, i za nepravde svoje. Svako se jelo gadilo duši njihovoj, i dođoše do vrata smrtnih. Ali zavikaše ka Gospodu u tuzi svojoj i izbavi ih iz nevolje njihove. Posla reč svoju i isceli ih, i izbavi ih iz groba njihova.” (Psalam 107,17-20) 

“Nije bilo nikoga da mi pomogne; pogledom sam pomoć ljudi tražio, ali uzalud. Tada se setih milosrđa tvojeg, o Gospode, i dela tvojih još odiskona, kako izbavljaš one koji te strpljivo čekaju i spasavaš ih iz ruku neprijateljskih.” (Sirah) 

“Tako bih te ugledao u svetinji da bih video silu tvoju i slavu tvoju. Jer je dobrota tvoja bolja od života. Usta bi moja hvalila tebe. ... U ime tvoje podigao bih ruke svoje.”                
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

DRUGI DEO 
 
 
 

LAŽNA REFORMACIJA 
 

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina dolazi do lažnog otrežnjenja ogromnog dela naroda koji je ranije bio zastupnik komunističke ideologije. Mnogi odbacuju svoju iskompromitovanu ideologiju, ali ne i same životne principe koje su tom ideologijom izgovarali. Zato su sociološka istraživanja u Jugoslaviji još krajem 1989. godine otkrila porast autoritarne (staljinističke) svesti, koja više nije imala komunističku, već antikomunističku formu. I tako su jedni idoli samo zamenjeni drugim idolima. Narodni heroji su u ljudskoj svesti zamenjeni hrišćanskim svecima. Dežurni krivci optuživani za probleme u društvu, neprijatelji revolucije - disidenti, sada su samo zamenjeni nacionalnim i verskim neprijateljima. Ljudima je i dalje važnije ko govori, a ne smisao onoga šta se govori. Zlo se i dalje čini, samo ne više u ime partije i radnog naroda, već u ime u ime vere i nacije, i u ime raznih drugih ideoloških izgovora. Kako se narod nije pokajao za zlo koje je činio pod uticajem komunističke ideologije, nego je tu odgovornost prebacio na komunističke vođe, to zlo je ostalo u srcu nacije, i otuda je danas stanje u društvu gore nego u vreme komunizma. 
 
 
 
 
 
 

OSNOV SVAKOG TOTALITARIZMA JE U MANIPULISANJU LJUDSKIM SLABOSTIMA 

Izjava na meiling listi “Ljudska prava”: 

“Mi smo ih slušali zato što smo morali, bili smo zaplašeni, za najmanju reč se stradalo, i to ne samo zatvor, nego saobraćajka, bolest, stradanje dece, smetnje na svim nivoima. Povrh toga postojala je i indoktrinacija.” 

Replika: 

Ako su kriminalci oni koji su vas primoravali na poslušnost, a vi ste na to pristajali, vi onda niste ništa drugo nego saučesnici.  

Vašim izgovorom su se branili i oni koji su činili zločine pod Hitlerom. 

Onaj ko se pod pritiskom odricao načela pravde, ko kaže da je kao punoletna osoba morao da čini zlo jer je “bio prisiljen”, pokazao je ljigav karakter koji će pokazati i sutra kada se za to ukaže prilika. 

Strašno je čitati, posebno o zlodelima pod Staljinom, kako je rođeni brat brata izdavao pod pritiskom, kako su pod pritiskom jedni drugima činili najužasnija zla. 

Zašto se nisu pobunili protiv zla?  

Zašto su na njega pristajali? 

Zašto je iko morao da pristane na zlo? 

Ruski emigrant i disident Aleksandar Solženjicin u jednom svom delu opisuje kako su žene disidenata prognanih u Sibir bile anatemisane u društvu, od strane svojih kolega na poslu, i sl, tako da su se mnoge, ne mogavši izdržati pritisak, razvodile od svojih muževa. Oni koji su ih šikanirali nisu bili ljudi na vlasti, već obični ljudi. 

Ali i samu vlast takođe su činili obični ljudi. Ceo sistem nije činio niko drugi nego takođe ljudi.  

Zlo nije izvršavala neka mistična nevidljiva sila, već sam narod koji je pristajao na tu silu. 

Postoje uvek dva testa kojim se svaki čovek kuša da li će da pristane na zlo: jedni su spremni da zarad svojih interesa otvoreno žrtvuju načela pravde, a drugi su savesni, i ne mogu da tako otvoreno idu protiv svoje savesti. Njima se pruža izgovor za zlo kojim će umiriti svoju savest - da je to zlo potrebno iz viših interesa i da zato zlo nije zlo.  

U Bibliji se kaže da će nepravedni primiti žig zveri bilo na ruku bilo na čelo. Oni koji svesno žrtvuju načela pravde radi svojih interesa, dobijaju žig na ruku. Oni koji žrtvuju načela pravde zbog neodgovornosti uma, zato što ne žele da odgovorno misle svojom glavom, dobiće žig na čelo. 

Religiozno politička institucija ZVER je ta sila zla koja će svojim zakonom jedne primorati da žrtvuju načela pravde zarad svojih interesa, a druge će raznim čudima i znacima da prevari. Bez obzira na to da li će na zlo da pristanu svesno ili će biti zavedeni, oni će na zlo pristati voljno, i zato će ih snaći najveće prokletstvo koje je za bilo koga ikada prorečeno u Svetom pismu: 

“Ko se god pokloni zveri i ikoni njezinoj, i primi žig na čelo svoje ili ruku svoju, i on će piti od vina gneva Božjega, koje je nepomešano utočeno u čašu gneva njegova, i biće mučen ognjem i sumporom pred anđelima svetima i pred jagnjetom.  

I dim mučenja njihova izlaziće va vek veka; i neće imati mira dan i noć koji se poklanjaju zveri i ikoni njenoj, i koji primaju žig imena njena. Ovde je trpljenje svetih koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu.” (Otkrivenje 14,6-12) 

Oni koji su se odricali principa istine i pravde u vreme komunizma, koji se za to ne kaju, nego to izgovaraju, šta će tek da rade onda kada ZVER bude zaista stupila na političku scenu?! Biće progonitelji i mučitelji svih onih koji budu hteli da ostanu pošteni, kao što su to bili i u vreme komunizma. 

Isus kaže: 

“A čuvajte se od ljudi; jer će vas oni predati sudovima, i po zbornicama svojim biće vas. I pred vlastele i careve vodiće vas mene radi za svedočanstvo njima i neznabošcima. A kad vas predadu, ne brinite se kako ćete ili šta ćete govoriti; jer će vam se u onaj čas dati šta ćete kazati. Jer vi nećete govoriti, nego Duh Oca vašeg govoriće iz vas. A predaće brat brata na smrt i otac sina; i ustaće deca na roditelje i pobiće ih. I svi će mrzeti na vas imena mog radi; ali koji pretrpi do kraja blago njemu. I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti; nego se bojte onog koji može i dušu i telo pogubiti u paklu. Ne prodaju li se dva vrapca za jedan dinar? Pa nijedan od njih ne može pasti na zemlju bez oca vašeg. A vama je i kosa na glavi sva izbrojana. Ne bojte se, dakle; vi ste bolji od mnogo vrabaca. A koji god prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. 

A ko se odrekne mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. ... I koji ne uzme krsta svog i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Koji čuva dušu svoju, izgubiće je; a koji izgubi dušu svoju mene radi, naći će je.” (Matej 10,17-39) 

KO JE KRIV? 

Adam je rekao “kriva je žena”, Eva je rekla “kriva je zmija”, a vi tvrdite “kriv je komunizam”, “kriv je Zapad” i “krive su sekte” za moralnu i duhovnu degradaciju društva. 

Koliko je Eva opasna za Adama?  

Koliku moć ima zmija nad Evom?  

Koliko su opasni komunizam i verske sekte?  

Samo onoliko koliko je čovek duhovno slab, koliko u njihovoj teoriji nalazi izgovor za sopstvene grehe! 

Zabluda nema sama u sebi silu zla. Ona je samo teorija, kojom čovek umiruje svoju savest.  

Sila zablude je greh ljudskog srca. 

Ako smatrate da niste odgovorni za svoje postupke, već da je neko drugi umesto vas odgovoran, onda onaj ko je kriv za vaše stanje je više čovek nego vi sami. 

Kako je to moguće? 

Samo čovek koji ima slobodu izbora može biti kriv. A kako smatrate da vi niste imali slobodu izbora jer ste bili zavedeni, a da je neko drugi imao slobodu izbora pa je kriv što vas je zaveo, vi time pravite razliku između sebe i drugih na fundamentalnom nivou. 

Smatrate da sami niste imali vlast nad svojim postupcima, a da je drugi imao vlast i nad samim sobom i nad vama. 

Ima rasizma u vašem razmišljanju, jer se predstavljate kao da niste čovek, nego neko niže biće koje nema moć da se iskušenjima odupre, koje nema odgovornost za sopstvene postupke. Vi sebe ponižavate ispod onoga koga smatrate krivim za vaše stanje, jer u sebi ne prepoznajete čoveka odgovornog za svoje postupke, a u drugima prepoznajete. 

Samo duševni bolesnici i mala deca nisu odgovorni za svoje postupke. Kome vi pripadate? 

Iz vaših stavova sledi da je onaj ko je kriv za vašu nesreću veći čovek od vas, a da vi svakako niste normalan čovek, jer normalan čovek jeste odgovoran za svoje postupke, a vi sami tvrdite za sebe da niste odgovorni. Pa ako je tako, onda se pomirite sa svojom sudbinom. Kako niste odgovorni za svoje postupke, pomirite se da će vama uvek da manipulišu oni koji tu odgovornost imaju i za sebe i nad vama. Vlast koja će i u budućnosti da zloupotrebljava svoju moć nad vama, svakako će za tako nešto biti kriva, ali to vam neće pomoći. Kako ste neodgovorni za svoje postupke, niste ni dostojni da sami upravljate sobom, pa je opravdana svaka vlast nad vama, bez obzira na njene zloupotrebe. Kako sami priznajete da niste odgovorni za svoje postupke, time priznajete i da je opravdana potreba za vlašću koja će vama da upravlja. Kao što se za decu staraju njihovi roditelji, kao što se za duševne bolesnike staraju posebne ustanove, tako je opravdano da se i za vas stara neko drugi. 

Samo, pitam se, otkuda vama predstava o odgovornosti, bilo čijoj, ako kategoriju odgovornosti sami ne poznajete u svom iskustvu? Bojim se da je vaša potreba za osuđivanjem drugih u srazmeri sa nepriznatom sopstvenom (ne)odgovornošću za vaše postupke! 

Postoji sjajna prilika da povratite sopstvenu odgovornost u svoje ruke i da postanete čovek. A to su upravo iskušenja koja vas stalno snalaze. Ona vas navode na počnete da mislite, da odgovorno preispitujete pobude sopstvenog srca, i da se zatim lošim pobudama svoje prirode svom snagom svoje volje oduprete. Međutim, kako vi postupate u tim blagoslovenim iskušenjima koja vam zapravo pomažu da uključite razum, da razlikujete dobro od zla, i da se svojom voljom oduprete iskušenju? 

Vi tada odbacujete svoju odgovornost, pokoravate svoju volju sili iskušenja, i pravdate se da niste mogli drugačije. Ako niste mogli, onda nemojte ni tražiti ono čega niste dostojni. Ko nije dostojan slobode izbora, nije dostojan ni njenog blagoslova.  

DA LI SU OKOLNOSTI KRIVE ILI SU ONE TEST NAŠEG REALNOG STANJA? 

Mnogi pokušavaju da odgovornost za svoje neuspehe, kao i za svoje karakterne mane, prebace na uticaj spoljnih faktora. Ali ako čovek po svojoj prirodi nije u stanju da na okolnosti odgovori svrhovitim motivima, onda sa njegovom prirodom očigledno nešto nije u redu. Prirodna selekcija u borbi za opstanak nikada ne bi favorizovala iracionalne motive ponašanja, već bi kod čoveka formirala motive svrhovite njegovom opstanku, motive kojim će da nadvlada svoja životna iskušenja. Međutim, sebičnost, kukavičluk, mržnja i zabrinutost, koji odlikuju ljudsku prirodu, ne pružaju čoveku nikakvu evolutivnu prednost u borbi za opstanak, već ga upravo ugrožavaju u egzistenciji. Sebičnost će nas navesti da žrtvujemo svoju egzistenciju radi svoga užitka, kukavičluk će nas navesti da se obeshrabrimo i odustanemo od suprotstavljanja opasnosti, mržnja će nas navesti da nepotrebno provociramo svoga protivnika, a briga će nam nepotrebno oduzeti životnu snagu i navesti da se bavimo simptomima problema, a ne njihovim uzrokom. 

Prirodna selekcija i evolucija nikada ne bi formirale motive ponašanja koji su destruktivni i koji čoveka navode da se ponaša iracionalno u vreme životnog stresa, kada je najvažnije da razumno reaguje. Okrenimo se zato od teorije evolucije ka teoriji stvaranja, i postavimo pitanje koje nam se samo nameće: Ako je Bog stvorio čoveka, On svakako ne bi stvorio čoveka sa grešnim sklonostima. Kako onda objasniti ljudsko zlo, prirodu njegove iracionalnosti? 

Greh i zlo mogu biti jedino posledica čovekovog izbora. 

Kada se čovek mimo svoje nekada savršene prirode uzjogunio i pobunio protiv načela dobrote, došlo je do otključavanja gena u skladu sa njegovim izborom, te su greh i zlo postali ne samo njegova snaga i smisao života, već i nasledna sklonost njegove od tada grešne prirode. Različiti ljudi su padali u različite grehe i svoje sklonosti su prenosili na svoje potomstvo. Otuda na kraju vidimo da se većina stanovništva naše planete ponaša iracionalno. A kako je čovek odgovoran za svoje postupke, on nije samo iracionalan već i grešan tj. kriv što se svojim iracionalnim motivima ne odupire. 

Uveravajući sebe da je izvor zla u određenim okolnostima a ne u njegovoj prirodi, čovek prebacuje težište sa rada na sebi na rad na promeni okolnosti. Međutim, ukoliko ne shvatimo da je problem u našoj prirodi, mi se nećemo ni boriti protiv njega.  

Onaj ko problem vidi u sebi, u svom sopstvenom srcu, on će raditi na tome da to svoje srce promeni. Onaj ko misli da su okolnosti i drugi ljudi krivi za njegovo nesrećno stanje, pokušavaće da promeni svet oko sebe, umesto da promeni samog sebe. Za to vreme nepobeđeno zlo će i dalje ostati u njegovoj prirodi, čekajući u sledećoj (ne)prilici novi povod za svoju manifestaciju. 

STRES U FUNKCIJI OSTVARENJA UNUTRAŠNJEG MIRA I BLAŽENSTVA 

Čovek je svesno biće koje ima sposobnost da na osnovu svojih čula i razuma shvati potrebe života.  

Čovek je takođe i odgovorno biće koga savest navodi da na potrebe života odgovori određenom akcijom.  

Čovek je i slobodno biće koje ima slobodu da izabere kojim će motivima da odgovori na svoja životna iskušenja, da li dobrim ili lošim. 

Svaki čovek, bio on vernik ili nevernik, dobar ili zao, ima u svom životu iskušenja koja ga primoravaju da zauzme svoj stav u velikom sukobu između dobra i zla. Iako principi koji nas rukovode u svakodnevnom životu takođe predstavljaju posledicu našeg izbora u tom sukobu, stresne situacije predstavljaju posebne povode da još više učvrstimo svoj postojeći izbor, ili da ga radikalno promenimo. 

Stres je stanje koje nastaje kada se suočavamo sa iskušenjem u svom odgovoru na stvarne ili pretpostavljene životne teškoće.  

Pojmom stresa se nazivaju i same okolnosti koje izazivaju čovekovu stresnu reakciju kao i sama čovekova reakcija na stresne okolnosti. 

Da bismo shvatili suštinu problema stresa analiziraćemo sve elemente čovekovog odnosa sa stvarnošću.  

Na osnovu čula i razuma shvatamo stvarnost, osećanjima je osećamo, a motiva (kojima pokorimo volju) na nju reagujemo. 

STVARNOST -> UM -> OSEĆANJA -> MOTIVI -> STVARNOST 

Kada umom razumemo da nam okolnosti pružaju blagostanje, tada je sasvim normalno da osećamo radost. Kada su okolnosti takve da za nas predstavljaju opasnost, realno je da tada osećamo strah. Kada smo svedoci nepravde, adekvatno stvarnosti je da osećamo gnev. Kada smo svedoci nevolje i gubitka prirodno je da osećamo tugu. Osećanja treba da budu adekvatna stvarnosti, i ona sama ne mogu da snose odgovornost za našu stresnu reakciju. Problem stresne reakcije nije u našim prijatnim ili neprijatnim osećanjima, već u karakteru motiva kojima na stres odgovaramo (u pobudama našeg srca).  
 
 

Nezrela (stresna) reakcija na stresne okolnosti pojavljuje se upravo onda kada svoju volju pokoravamo destruktivnim motivima svoje prirode, a ne onim motivima koji su zaista svrhoviti našem dobru. To se dešava onda kada prema izvoru naše radosti reagujemo sebičnošću umesto zahvalnošću, kada u opasnosti reagujemo kukavičlukom umesto hrabrošću, kada na nepravdu reagujemo mržnjom umesto krotošću, kada na nevolju reagujemo brigom umesto starateljstvom. 

Zapazimo da okolnosti deluju isključivo na karakter naših osećanja, ali ne i na karakter naših motiva. Kako na iste okolnosti, na istu predstavu o stvarnosti u našem umu, i na ista osećanja možemo da reagujemo sasvim suprotnim motivima (zahvalnost umesto sebičnosti, hrabrost umesto kukavičluka, krotost umesto mržnje, ...), otpada besmisleni izgovor da su za nerazumno (zlo) ponašanje ljudi krive određene životne (ne)prilike. Šema zrele i nezrele reakcije na životna iskušenja pokazuje da motivi (pobude) kojima odgovaramo na naša osećanja, zavise isključivo od našeg htenja. 

Razum i savest nam pružaju slobodu da se u odnosu prema određenoj predstavi o stvarnosti u našem umu i u odnosu prema izazvanim osećanjima uzdignemo iznad naše biološke prirode i da reagujemo slobodno, onako kako hoćemo.  

U tome je suštinska razlika između životinje i čoveka. Dok je životinja u svojim reakcijama i postupcima determinisana genetikom puta spoljnim uticajima, čovek ima slobodu, a samim tim i odgovornost da postupa slobodno od svoje prirode i spoljnih uticaja, i to onako kako on to sam hoće. Životna iskušenja od nas zahtevaju našu reakciju, a do nas stoji kojim motivima ćemo na njih da odgovorimo. Sloboda naše volje je omogućena zahvaljujući našem razumu i savesti. Za razliku od životinje, čovek je biće koje je razumno i odgovorno za svoje postupke. 

Kako je čovek razumno i odgovorno biće, nameće nam se pitanje - kakva je funkcija našeg razuma i naše savesti u susretu sa prethodno pomenutim iraionalnim motivima?  

Razum nas čuva od destruktivnih motiva, raskrinkavajući njihov besmisao, dok nas savest čini odgovornima da svoju volju odupremo tim motivima, proglašavajući ih moralno lošim motivima. Zrela reakcija na iskušenje zahteva upotrebu razuma i savesnu odgovornost naše volje. 

Ukoliko, ipak, po svaku cenu odlučimo da se pokorimo destruktivnim motivima, tada otupljujemo glas savesti i dolazimo u sukob sa zdravim razumom. Naime, tada razum više nema zadatak da RAZLIKUJE dobre motive od loših, već da pred našom savešću loše motive OPRAVDA kao dobre motive. Kako je zaista nemoguće zdravorazumskim argumentima opravdati destruktivne motive pred svojom svojom savešću kao svrhovite čovekovom dobru, mi se pozivamo na iracionalne argumente (svoja osećanja, mnoštvo koje nešto zastupa, izabrane autoritete poverenja, ...) zbog kojih gubimo zdrav razum. Iracionalnim izgovorima mi možemo prividno izgovoriti svoju ličnu neodgovornost, ugušiti osećanje krivice, ali će sama krivica ostati i nastaviti da se manifestuje na razne načine, često kroz naš pokušaj da svoju odgovornost prebacimo na druge, kroz opterećenost sopstvenim osećanjem pravednosti, i sl. 

Bez zdravog razuma i zdrave savesti mi našoj volji uskraćujemo slobodu izbora, zato što je sloboda našeg dela uslovljena slobodom našeg uma.  

Kao što razum više nema zdravu funkciju da razlikuje dobro od zla, već da tu razliku poništi, tako i volja više nema funkciju slobodnog izbora, već dobija funkciju samokontrole. Svojom voljom čovek samo sputava izražavanje svog problema, ali ga ne rešava u svom korenu.  

Dakle, svojom nezrelom reakcijom na stres života gubimo osnovne atribute čovečnosti: razum, odgovornost i slobodnu volju. Ideologija zablude ima funkciju da višim ciljevima opravda takvu našu neodgovornost i da odgovornost upravljanja našim životom preuzme na sebe. 

Kako objasniti prisustvo pomenutih destruktivnih motiva u našoj prirodi? 

Oni su izraz našeg unutrašnjeg nezadovoljstva, za koje religiozni ljudi smatraju da je duhovnog porekla, posledica naše nezavisnosti od Boga (posledica našeg oholog pokušaja da sreću i smisao nađemo nezavisno od Boga). Nerešen problem unutrašnjeg nezadovoljstva nas opterećuje i oduzima nam snagu volje koju bismo inače posvetili aktivnostima koje su svrhovite našem stvarnom dobru. Umesto da odgovaramo na potrebe života, mi odgovaramo na potrebe našeg velikog Ja (Ega), koje je nastalo kao plod unutrašnjeg nezadovoljstva, i koje grešan čovek sada stavlja na mesto Boga. 
 
 

Unutrašnje nezadovoljstvo čoveka opterećuje sa dve grupe motiva. Prve bi mogli da nazovemo motivima “opijanja” a druge motivima “psihičkog pražnjenja”.  

Kroz opijanje sebičnim zadovoljstvima čovek pokušava da uguši svest o svom nezadovoljstvu koje teži da izbije u njegova osećanja. Kroz druge motive, koji predstavljaju potrebu za “psihičkim pražnjenjem”, on ima potrebu da svim svojim bićem izrazi svoje unutrašnje nezadovoljstvo, inače bi se osećao psihički napetim. 

Sa neprijatnošću stresa se suočavamo onda kada stresne okolnosti nadvladavaju kontrolu naše volje nad izražavanjem našeg unutrašnjeg nezadovoljstva. Dakle, stres je samo povod koji nas suočava sa stvarnim sadržajem našeg bića. Kakva je razlika između zrele i nezrele reakcije na stres? Zrela reakcija na stres zahteva naše priznanje da je problem u našem karakteru, u pobudama našeg srca, te da one same treba da se menjaju. Nezrela reakcija predstavlja pokušaj da problem stresa rešimo na nekom od nivoa našeg odnosa sa stvarnošću: 1) Pokušavamo da promenimo svet oko sebe da bi uklonili spoljne izvore stresa, ili 2) pokušavamo da promenimo predstavu o stvarnosti u svom umu tako da ona za nas više ne predstavlja izvor stresa, ili 3) pokušavamo da izgradimo osećanja koja su neadekvatna stvarnosti i kojima ćemo ukloniti iz svesti svaki povod koji bi mogao da isprovocira izražavanje stvarnih (ali loših) motiva našeg srca. 

MIR ZASNOVAN NA PROMENI OKOLNOSTI 

Umesto da promeni sebe, čovek pokušava da promeni svet oko sebe. To su uglavnom osobe koje misle da je sreća i blagostanje čoveka u ostvarenju visokog standarda življenja, te da je uzrok svih nevolja i nesreće čovečanstva u neodgovarajućim životnim okolnostima ili nedovoljnim čovekovim sposobnostima, a ne u njegovom neispravnom karakteru.  

Naravno da čovek treba da bude kreator života a ne njegova publika; međutim, on treba da bude pokrenut na kreaciju ne traženjem sreće koju nema u sebi, već izražavanjem sreće koju već nosi u svom srcu.  

Dakle, on prethodno mora biti duhovno rasterećen, da bi životu pristupio pokrenut nesebičnim motivima, a ne opterećenošću koja ima svoj izvor u njegovom velikom Ja. U suprotnom, ma koliko bio uspešan u svom delu, čovek ne samo da nije kreator, već postaje žrtva života i rob njegovih prilika i neprilika, jer živi i radi DA BI BIO srećan a ne jer je VEĆ SREĆAN (ZADOVOLJEN). 

* * * 

Uklanjanjem neprijatnih okolnosti ne može se popraviti duhovno stanje nacije. Čovek koji reaguje nezrelo u krizi, neće reagovati bolje ni u blagostanju. 

“Od troga se potresa zemlja, i četvrtog ne može podneti: Od sluge, kad postane car, od bezumnika, kad se najede hleba. Od puštenice, kad se uda, od sluškinje kad nasledi gospođu svoju.” (Priče Solomunove 30,21-23) 

Čovek koji reaguje nezahvalnošću i sebičnošću u iskušenju siromaštva, reagovaće još grešnije u vreme obilja i blagostanja. Ako pak ima zahvalnost za ono minimalno dobra koje ima u siromaštvu, imaće još veću zahvalnost u vreme svog potencijalnog bogatstva. 
 

MIR ZASNOVAN NA ZABLUDI 

Čovek pokušava da promeni predstavu o stvarnosti u svom umu umesto svoj karakter. To su najčešće ljudi koji misle da je glavni problem čovečanstva u nedovoljno razvijenoj svesti (neznanju). Oni misle da kada bi čovek imao svest da je nešto zlo, da on tada to ne bi ni radio. Naravno da nije dovoljno samo imati svest o dobru, već treba imati i silu dobra u svom srcu (motiv ljubavi). Na primer, mnogi imaju svest da njihov izbor hrane koju jedu nije zdrav, ali i dalje prave loš izbor, zato što imaju problem, ne sa svojom svešću, već sa svojim pobudama (proždrljivošću). Promenom svesti (takozvanim osvešćivanjem) tj. uklanjanjem nepoželjnih misli iz sopstvenog uma, mi ne uklanjamo sam loš motiv (lošu pobudu), već samo povod za manifestaciju tog motiva koji i dalje ostaje u našem srcu. Takođe, pod promenom svesti se često misli i na razne trikove kojima motivišemo postojeće (nepreporođene) motive sopstvene prirode da bismo iz njih bili dobri. Na primer, svest o posledicama našeg neodgovornog ponašanja može da nas navede na formalno ispravno ponašanje, zato što nas opterećuje krivicom. Pokušaj da u ljudima vidimo neke vrednosti (koje oni možda oni realno i nemaju), da bi zbog tih vrednosti njima činili dobro, takođe predstavlja samo jedan psihološki trik (karakterističan za nacionalizam).  

Ni samo razumevanje drugih ljudi nije dovoljno da bismo mogli da ih volimo pravom ljubavlju. Mi ljude treba da razumemo, ali ne zato da bismo mogli da ih volimo, već zato što ih već volimo.  

MIR ZASNOVAN NA PROMENI OSEĆANJA 

Čovek pokušava da promeni svoja osećanja umesto da promeni pobude koje ga pokreću. Osobe koje odlikuje taj mehanizam često jedna drugu pitaju “Kako se osećaš?”, kao da je to važnije od toga kako čovek zaista jeste. Osećaji i osećanja nisu pouzdan kriterijum stanja. Kao što tableta protiv bolova ne uklanja sam problem, tako ni izazvana prijatna osećanja ne mogu promeniti stvarno činjenično stanje. Nije isto osećati se zdravim i biti zdrav. Nije isto osećati sreću i biti zadovoljen. Nije isto osećati ljubav i biti dobar. Postoji razlika između psiholoških i duhovnih potreba. Psihološka potreba ima za cilj promenu osećanja, dok duhovna potreba ima za cilj promenu pobuda i karaktera. Psihološka potreba ima za cilj da suzbije posledice greha i krivice (neprijatna osećanja krivice, anksioznosti, napetosti, nervoze...) dok duhovna potreba čoveka navodi na pokajanje i oslobođenje od samog greha i krivice. Psihološka potreba je izraz čovekovog velikog Ja (njegovih sebičnih i samopravednih motiva), dok je duhovna potreba, kao što se vidi iz njenog samog naziva, posledica božanske inspiracije i zasnovana je na pravoj nesebičnoj ljubavi. Zadovoljenje psihološke potrebe ne zahteva odgovornu upotrebu razuma, savesti i volje, već upravo zahteva odricanje od odgovornog preispitivanja motiva, ugušivanje glasa savesti i prepuštanje volje liniji manjeg otpora. Zadovoljavanje duhovne potrebe zahteva sposobnost razuma da razlikuje dobro od zla, pokoravanje volje uzvišenim motivima i odupiranje zlu. 

REZIME 

Nezrela reakcija na stres nas navodi da svoj mir i sigurnost gradimo na principima materijalizma, da mir uma ostvarujemo zabludom, a da mir osećanja da ostvarujemo raznim sistemima opijanja. 

Tražeći mir na pogrešnom mestu postajemo žrtve životnih prilika i neprilika, žrtve laskavih zabluda i izazvanih osećanja.  

Ali, ako odlučimo da vodimo borbu protiv stresa tamo gde je njegov izvor, ako se suočimo sa sopstvenom odgovornošću za svoju reakciju na stres života, tada ćemo imati slobodu da u iskušenju svoju volju pokorimo plemenitim motivima. Oni će nas posle stresa ostaviti sa većim mirom, jačom voljom, zdravijim duševnim stanjem pa čak i boljim fizičkim zdravljem nego pre stresa.  

Tada ćemo biti kreativni u promeni i izgradnji životne stvarnosti, ali ne da bismo tom promenom okolnosti ostvarili satisfakciju i svoju sreću, već da bismo svoju sreću time izrazili. Mi ćemo tada produbljivati predstavu o stvarnosti u našem umu, razumećemo druge ljude, ali ne zato da bismo mogli da ih volimo, već zato što ih volimo. Mi ćemo tada imati osećanja, ali ne adekvatna našim sebičnim željama, već adekvatna stvarnosti i potrebama života. 

Potreba da se lična ili kolektivna neodgovornost prebaci na nekog drugog, nije jedina posledica čovekove nečiste savesti. Teorija opšte zavere, kao i razni strahovi takođe imaju svoj koren u čovekovoj nečistoj savesti. 

O PRISLUŠKIVAČIMA I PRISLUŠKIVANJU 

Pismo sa meiling liste “Ljudska prava”: 

“Ukloniti instalacije iz stanova naših aktivista. Pokret za zaštitu ljudskih prava zahteva od MUP-a da ukloni iz stanova njegovih čelnika različite nadzorne aparate i instalacije.” 

Odgovor: 

Zašto ometati ljude da rade svoj posao, za koji ih svi mi plaćamo? 

Šta imamo da krijemo? Imamo čistu savest i čisto srce! 

A možda im tako i dođe k svesti ono što zastupamo, ako to stalno budu slušali i pratili! 

Zašto prezreti toliki trud od onih koji žele da nas čuju i da to čak zabeleže? 

To je jedinstvena prilika da mnoge naše reči budu ovekovečene i da uđu u istoriju! 

Zato ja predlažem ne da se uklone prislušni uređaji, već da se sa njih lepo obriše prašina, i da im se zamene baterije. Zamenimo dotrajalu paučinu ali ostavimo lažnog pauka da visi na istom mestu. Prospimo vodu iz vazne, ali onaj veštački cvet što nam se smeši ostavimo na istom mestu i usmerimo ga prema našim sagovornicima. 

I zašto uopšte da širimo duh nezadovoljstva? 

Gradimo prijatelje najpre od onih koji NAJVIŠE posvećuju pažnju našim rečima! 

Nisu li oni u koje smo toliko verovali pokazali tako malo interesovanja za naše ideje? 

I zašto da razgovaramo sami sa sobom? Nije li to nastrano? 

Zar nije divno što uvek možemo reći ono što mislimo nekome ko će to sa pažnjom saslušati i zabeležiti? 

NE OSEĆATI KRIVICU I NE BITI KRIV NIJE ISTO 

Mnogi koriste razne tehnike da bi se oslobodili neprijatnog osećanja krivice, ili iz istog razloga koriste tablete koje im preporučuju psihijatri. Hoće li takva simptomatska rešenja da ih oslobode same krivice? Pretpostavimo da se na sudu pojavi ubica, za koga je očigledno da je kriv za svoje zločine. On može iskreno da odgovori na reči tužitelja: “Ja se ne osećam krivim! ... Uzimam tablete koje mi je preporučio moj psihijatar i zaista me ne pritiska nikakvo osećanje krivice!” On može da iskreno izgovori i sledeće reči: “Znate, ja sam pobožan. Ispovest kod sveštenika me potpuno rasterećuje osećanja krivice!” On može čak da izjavi da smatra da je zločin počinio iz plemenitih motiva, i da zato za svoja zla dela uopšte ne oseća krivicu. 

Dakle, osećanje krivice nije isto što i sama krivica. Ako neko ne oseća krivicu, ne znači da nije kriv. Iako čovek ne mora biti svestan svoje krivice, ona će se često manifestovati na ovaj ili onaj način, pričinjavajući mu probleme za koje on ni ne sanja da imaju svoj izvor u njegovim nezrelim i pogrešnim reakcijama na životna iskušenja. 

EUFEMIZMI 

Neodgovorne ličnosti su sklone da u svom izražavanju upotrebljavaju eufemizme.  

Eufemizmi su pojmovi koji ne sadrže kategoriju odgovornosti u svom značenju. Njihova upotreba otkriva čovekovu nezrelost za susret sa svojom ličnom odgovornošću. Na primer, lopovi umesto pojma “krađa” koriste eufemizam “pozajmica”. Neodgovorni političari umesto pojma “štrajk” koriste pojam “obustava rada”, a umesto “kriza” - “složeno stanje”, itd.  

Kada se upotreba eufemizama manifestuje na duhovnom planu, ona otkriva duhovnu problematiku. Takve osobe, posebno ako su još prožete samopravednošću, ustručavaju se od upotrebe pojma greha i umesto njega kažu “greška”. Umesto izgubljen upotrebljavaju pojam “nesavršen”; umesto spasenje -”prosvetljenje“ ili ”viši stupanj duhovnog razvoja“. A umesto krivice koji pojam upotrebljavaju? Nijedan! To je upravo ono od čega i pokušavaju da pobegnu. 

O problemu krivice oni uglavnom ćute, ali se zato taj problem na njima vidi. 

Nečista savest je jedan od najčešćih motiva iz kojih ljudi čine svoja dobra dela, bili oni religiozni ili ne. Religiozne osobe tu imaju posebno iskušenje. Lozinka kojom često otkrivaju ropski duh svoje nečiste savesti počinje rečima “MORAM ovo” ili “MORAM ono”. Kada neko odbije da se povinuje njihovoj ropskoj religioznosti, oni se odmah potrude da ga ubede kako on MORA da misli i postupa kao i oni sami.  

Tako oni otkrivaju da njihova dobrota nije njihov izbor, već da su na nju primorani onim istim razlozima koje drugima nude kao preporuku svog ličnog iskustva. 

KAJINOV SINDROM 

Nečista savest, sebičnost i ponositost čoveka čine osetljivim, ugroženim i opterećenim. Čovek je sklon da projektuje svoj iskvaren karakter drugim ljudima, a zbog krivice je sklon da strepi će ga drugi povrediti onim što sam nesvesno zna da je zaslužio. Nečista savest zbog greha rezultuje time da čovek nesvesno vidi Sud pravde u svakoj nesreći, porazu, gubitku, pa i u svakoj kritici koja mu dolazi od drugih ljudi, bilo od stvarnih neprijatelja, bilo od dobronamernih prijatelja. 

“Čoveka nekad bez ikakvog vidljivog povoda obuzima stanje straha ili uznemirenosti. Nekad se ovaj oblik anksioznosti opisuje kao plašljivo iščekivanje; ima osoba koje kao da stalno čekaju i predviđaju da će se desiti nešto ružno i neprijatno; ako treba da putuju avionom, boje se avionske nesreće, uznemirava ih odlazak i dolazak deteta iz škole, beznačajan simptom tumače kao mogući znak teške bolesti, kao studenti se boje ispita i očekuju da će loše proći iako su spremni itd. Ovakve osobe neki psiholozi i psihijatri nazivaju anksioznim osobama. Obično takve osobe već od ranog detinjstva pokazuju strašljivost i razne telesne simptome, kao što su lupanje srca, lako crvenjenje, preznojavanje, nesvestice, itd. Otuda se smatra da je ovo svojstvo ličnosti verovatno genetski uslovljeno.” (Dr Nikola Rot, Dr Slavoljub Radonjić, Psihologija za II razred gimnazije, 1992) 

U Bibliji prvi primer takvog straha srećemo kod Kajina.  

Prvi ubica se plašio da će biti ubijen. Svoj karakter je projektovao drugima. 

A evo kako Biblija opisuje stanje čoveka neizmirenog sa Bogom i njegov strah od ugroženosti: 

“Nego će ti Gospod dati srce plašljivo, oči iščiljele i dušu iznemoglu. I život će tvoj biti kao da visi prema tebi, i plašićeš se noću i danju, i nećeš biti miran životom svojim.” (5.Mojsijeva 28,65-66) 

* * * 

"Šizofrenija. ... Poremećen odnos ličnosti prema okolini stvara kod bolesnika posebnu nesigurnost u određivanju granica između subjektivnog i objektivnog sveta. Tako često neki subjektivno prouzrokovan čin ili doživljaj bolesnik oseća kao nasilno uzrokovan uticajem neke spoljne kosmičke natprirodne ili političke sile, na pr. neke internacionalne organizacije, zavereničke skupine, koja hipnotičkom sugestijom ili nekim aparatima utiče na njega, nameće mu svoje misli, otima njegove vlastite, i pokreće njegove akcije. ... U paranoidnoj šizofreniji preovlađuju delirijumi, ideje veličine (megalomanija), manija progona i halucinacije." (Enciklopedija leksikografskog zavoda, V, 697)  

POTREBA ZA ZAVEDENOŠĆU I STRAH OD DRUGAČIJEG MIŠLJENJA 

U ljudskoj prirodi prepoznajemo motive koji su nesvrhoviti čovekovom dobru i njegovoj egzistenciji. Sebičan čovek je spreman da žrtvuje i svoje zdravlje i svoju egzistenciju radi užitka. Proždrljivac će žrtvovati svoj želudac radi hrane, kao što će samoljubiv čovek biti sklon da izvrši samoubistvo zbog povređene sujete. Nacionalista će žrtvovati naciju radi svojih nacionalnih vrednosti, kao da čovek postoji radi svojih vrednosti, a ne one radi njega. 

Kada bi grešni motivi mogli razumno da opravdaju svoje postojanje, tada oni više ne bi bili grešni, greh više ne bi bio greh. Zato, dokle god se voljno pokoravamo svojim slabostima, mi se bojimo da mislimo, jer bismo razumnim preispitivanjem smisla svojih postupaka došli u opasnost da raskrinkamo sopstvene motive kao grešne. Od mudrosti bežimo u površnost. U nama se javlja potreba da budemo zavedeni, bilo mišljenjem nekog autoriteta, bilo mišljenjem većine, bilo sopstvenom zabludom.  

Bez nečiste savesti niko ne bi bio sklon da poveruje u zabludu, kao što niko, bez duhovne praznine u srcu, ne bi bio sklon da padne u greh. Kao što je uživanje telesna potreba naše grešne prirode, tako je zabluda intelektualna potreba naše nečiste savesti. 
 

Kada smo zastupnici zablude, tada se plašimo drugačijeg mišljenja, jer nismo u stanju da razumnim argumentima odbranimo sopstveno mišljenje. Strah od tuđe kritike rezultuje formiranjem tabua u koje ne sme da se dira, kao i sklonošću da se ne poštuje sloboda drugog čoveka da odgovorno misli i da se slobodno izražava.. 

Osoba koja ne želi da odgovorno proveri ispravnost sopstvenih uverenja, plaši se svakoga ko svoja uverenja odgovorno preispituje, kao što se često oseća ugroženom i od onoga ko ima drugačije mišljenje od nje same. 

DISKUSIJA IZMEĐU PROTIVNIKA I POBORNIKA SLOBODE SAVESTI 

G: “Dovoditi u pitanje ono što Partija (Crkva...) zastupa znači dolaziti u sukob sa onim što je već utvrđeno da je istina i što se podrazumeva!” 

P: “Svaki čovek je odgovoran, ne da se kocka sa potencijalnom ispravnošću svoga verovanja, već da razumno preispita da li je njegovo verovanje ispravno. Za to je odgovoran i pred drugim ljudima, da ne bi promovisao zabludu, a i pred Bogom koji mu je dao razum i ličnu odgovornost za sopstveno mišljenje i postupanje!” 

G: “Dozvoliti da svako misli i veruje slobodno po svojoj savesti svakako znači dozvoliti izraz i pojavu ljudskog nesavršenstva i izopačenosti! Na primer, dozvoliti svakome da sam utvrđuje šta je istina, znači dozvoliti mu da pogreši u njenom razumevanju!” 

P: “Sloboda upravo i postoji zato da bi čoveku pružila mogućnost da izabere nesavršenstvo i izopačenost, inače ne bi bila sloboda. Takođe, ni ljubav ne bi bila ljubav kada bi uskraćivala slobodu izbora. U pravoj ljubavi nema prinude. Ljubav koja se nameće nije ljubav. 

Sam Bog je posadio drvo poznanja dobra i zla da bi čoveku pružio slobodu izbora. Iako će svako da odgovara pred Bogom za svoj izbor, sam Bog nikada ne lomi ničiju volju da bi ga primorao da ide pravim putem. Carstvo ljubavi ne priznaje prinudu. Prinuda je atribut carstva tame. 

G: “Bolje je da manjini budu uskraćena njena prava, nego da zbog njenog štetnog uticaja propadne većina!” 

P: “I Kajafa je rekao, misleći na Hrista, da je bolje da jedan pravednik propadne, nego da većina prihvati njegovo učenje i doživi nacionalnu katastrofu! Narod je uskoro zavikao ”krv njegova na nas i našu decu“ i ubrzo požnjeo tragične posledice svoje tobožnje borbe za očuvanje nacionalnog bića! Onaj ko žrtvuje načela pravde misleći da će time zadovoljiti interese svoje zajednice, podmeće nepravdu kao gradivno tkivo u same temelje svoje zajednice. Takva zajednica nosi svoje prokletstvo u samim svojim temeljima: ”Teško onome koji gradi grad krvlju i osniva ga nepravdom.” (Avakum 2,12)”.  

G: “Sloboda savesti dozvoljava čoveku da bude zaveden i da druge zavede! Zar potreba za duhovnom sigurnošću ne opravdava vlast prosvećenog apsolutizma koji bi političkim sredstvima čuvao narod od duhovnog zastranjenja?!” 

P: “Ako većina voljno odlučuje da ne razmišlja i pristaje na uticaj pogrešne ideologije ili religije, ona sama treba da snosi posledice za svoj izbor. Većina je većina odraslih, a ne maloletnih i ona je sama odgovorna za svoj izbor i za posledice svoga izbora. 

Dopustimo ljudima da sami misle i odlučuju. Neka na sebi ponesu odgovornost za svoj izbor, pa niko nikada u budućnosti neće moći da kaže kako je zlo došlo jer je on navodno bio primoran na njegov izbor.  

Dakle, kada vladar apsolutista pogreši - a pogrešiti mora jer nema bezgrešnoga - njegovu grešku plaćaju njegovi podanici. Zar nije bolje da podanici greše na svoju odgovornost? Bar znaju da im niko drugi nije kriv: sami su zakuvali, sami neka kušaju.” 

G: “Ali zar prirodno pravo na slobodu izražavanja neće biti zloupotrebljeno radi širenja duhovne devijacije i zastranjenja?!” 

P: “Postoji još opasnija bojazan da će u ime zaštite od duhovne devijacije i zastranjenja doći do zloupotrebe političke moći, koja uzima na sebe odgovornost da prosuđuje šta je devijantno a šta nije, i koja uzima ne sebe pravo da devijantna i duhovna zastranjenja sankcioniše!” 

G: “Pokazalo se toliko puta da je čovek daleko od savršenog bića koje bi moglo samo da određuje svoj put kroz život bez opasnosti da zastrani!” 

P: “Ako je čovek daleko od savršenstva da sam određuje sopstveni životni put, koliko li je tek bezumno prepuštati mu u ruke da određuje životni put drugog čoveka?! Ako su ljudi skloni da zloupotrebe svoje osnovno pravo da sami odgovorno misle i odlučuju, koliko će tek više biti skloni da zloupotrebe apsolutističku moć - pravo da misle i odlučuju umesto drugog čoveka? Odgovor na to pitanje dobro vidimo u ljudskoj istoriji. Uvek isuviše kasno narod sebi priznaje da je bio prevaren, i da je one koji su ga u pravo vreme opominjali - brzopleto proglašavao neprijateljima i izdajnicima. 

G: “Priznajem čak da verovatno opserviram o jednom utopijskom projektu!”  

P: “Zamisao o vladavini ”prosvećenog apsolutizma“ ili nekog drugog autoriteta političke i ideološke moći, koji nas čuva od ideološkog ili duhovnog zastranjenja - to je zaista utopija. Međutim, zloupotreba političke moći u ime određenih ideoloških ili religioznih ideala, na žalost, nije utopija već istorijska činjenica!“ 

G: “Prosvećeni apsolutizam ne podrazumeva tiraniju, već samo pozitivnu sugestiju!” 

P: “Radi pozitivne sugestije nije potrebno imati vlast u svojim rukama, već osnovno ljudsko pravo na slobodu mišljenja i njegovog izražavanja. Ko ima sugestiju, neka je iznese, pa će svako moći sam slobodno da prosudi da li da je prihvati ili ne!” 

G: “Pitanje je, međutim, sledeće: koja će greška biti veća - ona koju emituje ”elita“ (duhovna ili intelektualna) ili ona koja potiče od naroda?” 

P: “Uzrok grešenja nije u ljudskoj nesposobnosti, već u lošim motivima. Elita će zloupotrebiti svoje intelektualne moći, ne zato što nema sposobnosti, već zato što je pokreću loši motivi. Narod će biti zaveden i prevaren, ne zbog svog neobrazovanja, već zbog svojih nepobeđenih karakternih nedostataka: sujete, gnevljivosti, sumnjičavosti, sebičnosti i drugih slabosti.” 

G: “Da li treba opravdati slobodom savesti čak i zastranjenja kao što su pozivanje na linč?” 

P: “Poštovanje prava jedne osobe podrazumeva da ona svojim pravom ne ugrožava prava druge osobe! Građanski zakon svake države treba da osigura i zaštiti prava svakog pojedinca!” 

G: “Ali, duhovni linč je isto toliko opasan koliko i fizički linč! Zar ćemo ravnodušno gledati kako neko seje smrt duše, dok ćemo reagovati samo ako neko ugrožava nečiji fizički život?” 

P: “Radi zaštite od fizičke ugroženosti čovekovog života koriste se fizička sredstva! Protiv duhovnog ugrožavanja koriste se duhovna sredstva! Ideja se idejom pobija! Zabluda se istinom osporava!  

Samo onaj ko zastupa i brani zabludu, nije zadovoljan idejom kao oružjem. Istina je uvek jača od zablude! A da li će čovek u tom sukobu da bude pošten ili nepošten, to je stvar njegovog slobodnog izbora! Ko izabira zabludu, pravedno je i da trpi posledice!“ 

G: “Što čovek ima veću slobodu mišljenja to je i veća njegova sloboda da pogreši! Zar sloboda misli i govora ne predstavlja prevelik rizik?” 

P: “Razmislimo da li je sposobnost čoveka da slobodno misli i odlučuje - ”greška“ u Božjem stvaranju čoveka?! 

Svet je prepun osoba koje žele tu “grešku” da isprave i da nametnu drugima šta i kako treba da misle, pozivajući se na strah od “zloupotrebe” slobode misli. Nije li najveća zloupotreba slobode upravo u preuzimanju na sebe slobode da se misli i odlučuje umesto drugoga?! Nije li najgora stvar koju nekome možemo učiniti - da mu oduzmemo ličnu odgovornost za njegovo mišljenje i postupanje?! Čovek je čovek za razliku od životinje zato što je odgovoran za svoje postupke, što ima razum, savest i volju koji ga čine odgovornim u sopstvenom mišljenju i odlučivanju. 

Činjenica je i da se sloboda misli zloupotrebljava, kao što se sve drugo može zloupotrebiti. Čovek zloupotrebljava svoje moći i talente, svoje vreme i mogućnosti, svoj um, osećanja, reči, svoju sferu uticaja pa i sam svoj život. Da li to znači da čovek ne bi trebalo da misli, oseća, govori i živi zato što postoji rizik da svojom voljom zloupotrebi vrednosti koje su mu date?! Da li je Bog pogrešio što je čoveku dao slobodnu volju?! Da li mi treba da mu tu slobodu oduzmemo da je on sam ne bi zloupotrebio? Ko smo mi da to učinimo, kada sam Bog poštuje pravo koje je čoveku dao? Ko smo mi da to učinimo, kada smo i sami grešnici? 

G: “A šta onda treba da uradimo da bismo umanjili zlo? Zar da njegovu eskalaciju samo ravnodušno posmatramo?!” 

P: “A zar treba da se zlom borimo protiv zla? Koje bismo dobro postigli prisilom, nego takođe zlo? Ako nismo pozvani da zabranimo drugome loš izbor, pozvani smo da mu pružimo slobodu na ispravan izbor. Treba da mu pružimo bolju nadu od one koju mu pruža njegovo zastranjenje. To znači da mu svojim životom pokažemo one duhovne atribute koji će ga ohrabriti da se uzdigne iznad svoje izopačenosti; da mu ulijemo snagu da živi radi Istine, Dobrote i Pravde, a da samim argumentima Istine rasvetlimo mrak puta kojim je pošao. 
 
 
 

TREĆI DEO 
 

NACIONALIZAM I RAT 
 

Zaboravivši na iskustvo ranijih generacija, jedan deo naše populacije se pokrenuo na pothranjivanje lične sujete - kroz formu širenja nacionalne svesti. Ali kako sujeta ljude čini lako osetljivim i uvredljivim, nacionalna svest je uskoro ljude navela na agresivnu odbranu ugroženih nacionalnih prava. 

Promovisanje nacionalne svesti utemeljeno je na osvešćivanju u međuvremenu zapostavljenih nacionalnih vrednosti - srpskog jezika, pisma, vere, tradicije, zemlje, svetinja, porekla i karaktera. 

Pothranjivanje Ega, utemeljeno je, igrom slučaja, na samim zabludama: jezik kojim govorimo izmenjen je mediteranizacijom pod uticajem starosedelaca Balkana. Samo ćirilično pismo je semitskog porekla (Grci su alfabet dobili od Feničana). Svoje izvorne slovenske vere naš narod se odrekao pod uticajem tri nove vere koje su se na našem tlu pojavile pod uticajem grčkog, rimskog i turskog političkog i kulturnog uticaja. Izvorno slovensko genetsko poreklo nam je sačuvalo svega oko desetak procenata stanovništva zemlje. Zemlja je zemlja starosedelaca, dok smo našu prapostojbinu ostavili negde iza Karpata, ili još dalje u prošlosti - negde između Irana i Indije. Svetinje - što god proglasimo svojom svetinjom, to ubrzo izgubimo, pa se može reći da su naše svetinje jedan od najvećih izvora naših nevolja. Čak i naš karakter nije izvornog slovenskog porekla, već smo ga formirali pod velikim uticajem zatečenih starosedelaca Balkana. 
 
 

Hrvatski "praksisovac", profesor Milan Kangrga, objašnjava pozadinu nacionalizma: 

"Kada bi nacionalisti rezonovali racionalno (što oni ne mogu baš kao takvi!), onda bi morali uvidjeti tu bitnu razliku, ali kada bi bili racionalni, prestali bi biti - nacionalisti (a to je tzv. circulus vitiosus), pa se tu krug nužno zatvara. Nacionalizam, naime, počiva, i to isključivo počiva na - sentimentu, blago rečeno, pa taj sentiment vjerojatno proizilazi iz genetski naslijeđene i naknadno u obitelji ili okolini odnjegovane, i tako duboko u podsvijesti sačuvane jezgre tog atavističkog sindroma. ... Grubo, ali pogođeno rečeno, takav se tip pojedinca bori u samome sebi protiv samog jezgra ljudskosti, pa krećući se linijom manjeg otpora istraje na svojoj pukoj prirodnosti. Linija manjeg otpora u ovome se slučaju sastoji upravo u tome, što biti čovjek nije nešto naprosto dano ili na-rođeno (nitko se nije naprosto rodio čovjekom, jer to je bitna karakteristika životinje, kojoj je dostatno da se izlegne i da od mladunčeta izraste u svoju punu zrelost, i to u skladu sa svojom unaprijed danom i zadanom vrstom kao vlastitom prirodom, ona jeste ta priroda, i bitno ostaje njoj primjerena). Čovjeku to jednostavno - nije dano. Ali je, naravno, vrlo komotno i ne zahtijeva mnogo truda da se bude i ostane to što bez napora - naprosto jesi! čista priroda! Kada iz sebe ne možeš - doslovno rečeno - napraviti čovjeka (to se naziva i: raditi na samome sebi da bi postao to i to, kako bi svojim vlastitim djelom, trudom, mukom, "u znoju lica svoga", kao što kaže već Biblija, stvaralaštvom - da bi dakle postao konkretno društveno i prije svega posebno ljudsko biće, sa svim svojim, tek tom djelatnošću razigranim i manifestiranim sposobnostima i talentima, koji te tako čine individualnošću i osobenošću), onda ti još preostaje samo da se pozoveš na jedinu moguću općost u smislu generalnosti, za razliku od univerzalnosti, to jest na - hrvatstvo. Kako ne bi "svisnuo od muke u svojoj neoblikovanoj usamljenosti", ti se prikloniš, baš tako: prikloniš se ili prisloniš (da ne padneš u ništavilo) drugima sličnim sebi, koji su takođe ostali to ljudski prazno ništa ili čista (rodovsko-plemenska) - prirodnost. Pa si onda "bar nešto" - Hrvat!, pa se time onda možeš čak i "ponositi", jer ti ništa drugo ne preostaje. Dakle, kada nisi u sebi imao dostatne snage da postaješ čovjekom (jer to je mukotrpan proces koji traje čitava života!), pa je dospijeti k sebi kao čovjeku jedini istinski zadatak, onda si i ostao puko ništa. Taj se zadatak naime uvijek iznova postavlja pred tebe na putu k sebi kao oblikovanoj i oplemenjenoj ljudskoj jedinki, te upravo to sačinjava jedinu istinsku radost čovjekovu, koji se onda slobodno može pogledati u zrcalo, a da se ne stidi pred samim sobom. Mogli bismo dakle kazati: Nacionalist je nezreli čovjek. ... A taj nacionalistički, ustaški nihilizam, obnovljen nakon pola stoljeća, svojom je ideologijskom indoktrinacijom u hrvatskom narodu pomutio i ono malo sabranosti i jedva probuđene građanske svijesti, tako da su Hrvati najvećim dijelom ostali posve ošamućeni od jedne politike, koja to nije ni bila, iz jednostavnog razloga što nacionalnost ili nacionalna pripadnost ne može biti politički program ili politička osnova društvena života, osim u nacizmu i fašizmu, gdje je na djelu zvjerinjak, a ne politika!" (Dr Milan Kangrga, Šverceri vlastitog života, "Republika", Beograd, 2001.) 
 
 
 
 
 

ISTORIJSKI I TRANSISTORIJSKI IMPERATIV 
 

“Mirno, objektivno i savesno ispitivanje karakterologije srpskog naroda, odavno nam se postavilo kao imperativ, zapoved i božanska i ljudska, i istorijska i transistorijska, koju uporno, još od 1918. godine ne želimo da čujemo, i pored izvanrednih tema ponuđenih za razgovor od strane velikog Jovana Cvijića i njegovog dostojnog učenika Vladimira Dvornikovića. Poslednja tragična zbivanja sa srpskim narodom, nisu li još jedna i možda poslednja opomena, šansa i izazov da na stoletna pitanja o karakteru srpskog naroda progovorimo otvorenu reč, kao konzilijum lekara nad bolesnikom, jer će od postavljene dijagnoze zavisiti i lečenje. ... 

Ne treba se bojati iznošenja istine! Dugogodišnja laž duboko je iskvarila ovaj narod zadržavajući ga na stupnju deteta koje to više nije. Istina uvek čisti i pomaže sazrevanju i pojedinca i naroda.  

Moramo biti spremni da saslušamo istinu o sebi, a posle toga – ne svetiti se, niti dozvoliti u sebi mesta anarhičnoj obesti.  

Samo u tome slučaju istina će delovati katarzično!“  

(Beseda prof. dr Vladete Jerotića ”O tragičnom optimizmu Srba“ u Udruženju književnika Srbije, 30.6.1999.) 
 
 
 
 
 
 

BALKANIZACIJA I BALKANIZAM 

U “Maloj Enciklopediji” čitamo definiciju pojma balkanizacije: 

“Pežorativan izraz kojim se u međunarodnim odnosima označava stanje rascepkanosti i zaoštrenosti sukoba interesa u jednom regionu s malim izgledima da dođe do sporazumnog rešenja spornih pitanja između zainteresovanih strana. Izraz je nastao da označi stanje na Balkanu početkom XX veka, a kasnije je dobio širu primenu u publicistici tako da se danas piše o ”opasnosti balkanizacije Afrike“. (Mala Enciklopedija ”Prosveta“, Beograd 1978, str. 145) 

U Vujaklijinom leksikonu iz 1954. godine čitamo definiciju pojma balkanizma kao: 

“Beznačelnost, borba nedopuštenim sredstvima, podvala, politička ubistva, podmićivanje, strast za bogaćenjem, puzavost prema višim a grubost prema nižim od sebe.” 

Mnogi smatraju da je pedeset godina komunizma odgovorno za našu moralnu i duhovnu degradaciju, međutim, još pre komunističke vladavine, godine 1939. antropolog Vladimir Dvorniković je napisao u svojoj “Karakterologiji Jugoslovena”: 

“Ko u takvoj sredini ma šta prima ”za gotovo“ ispada budala. Jedan naš čovek izjavio je u novinama da su po njegovom mišljenju Englezi ”najdetinjastiji narod na svetu“. Zašto? Zato što ”veruju prosto sve što im se priča“. Pri tom je zaboravio samo jednu sitnu okolnost: da Englez očekuje od svakog čoveka istinu, sve dok se ne uveri o protivnom. U nas se ugnezdila sasvim druga shema i mnogi je otvoreno ispovedaju: Svakog čoveka treba dotle smatrati nepoštenim dok se ne uveriš da je pošten. Ljude uopšte, treba susretati sa najvećim nepoverenjem; jedne zato što ih još ne poznaješ, a druge zato što ih dobro poznaješ. U sredini gde se podvala smatra receptom životne mudrosti i najuspešnijim putem do svih mogućih uspeha, nakuplja se lako humus i za izraziti, katkad neobično drski i rafinirani kriminal prevare, malverzacije i svih mogućih zloupotreba tuđeg poverenja.” (826) 

Opet, mnogi veruju da su nas Turci iskvarili za vreme petovekovnog ropstva. Međutim, zar nismo učili da nas je crkva sačuvala od Turaka?! Da ironija bude veća, i Turci koriste pojam balkanizam kao sinonim za međusobne sukobe.  

Dovoljno je pogledati istorijske izvore o međusobnoj borbi za vlast, zločinima i ubistvima unutar vlastele srednjevekovne Srbije, pa će nam biti jasno da smo takvi bili i pre Turaka. 

“Za vlastelu pod carem Dušanom vladalo je već u ono doba mišljenje da je pokvarena i nepatriotična. ...  

Naročito pada u oči kod više vlastele, nezajažljiva pohlepa za imanjem i vladanjem i to u tolikoj meri da često ni porodica ni vera (iako su se Boga bojali i obično pred smrt pokušavali da ga podmite zadužbinama), država pogotovu, za njih nisu predstavljale nikakve moralne kočnice. ...  

Feudalac je često osećao kao svoje staleško pravo i to da unižava i čovečje dostojanstvo u svome podaniku (”pravo prve noći“, sramotne telesne kazne itd.), da ga tretira kao roba, iako je ”pobožno“ dizao crkve i znao za hrišćanski nauk da su ”svi ljudi stvoreni na sliku i priliku Božju“ i da su ”pred Bogom svi jednaki“.  

Nije tek Osmanlija iz našeg naroda stvorio raju i čifčiju; sav taj društveni red od koga su postradale naše srednjevekovne države, zatekli su Turci gotov i izgrađen u našim zemljama. ...  

Naš srednji vek poznavao je i instituciju ropstva. Robovi u Srbiji ”otroci“, bili su ili ratni zarobljenici ili raznim drugim načinima (otimanjem ili trgovinom) stečeni ljudski inventar kojim je gospodar mogao neograničeno da raspolaže. Dešavalo se da su i sami roditelji prodavali svoju decu.” (Vladimir Dvorniković, Karakterologija Jugoslovena 714-716) 

Daleko pre pojave Turaka na našem tlu, antički istoričari opisuju buntovne starosedeoce Balkana prožete plemenskim sukobima i ratovima: 

“Tvrde za njih da su bili visokog rasta, jaki, dobri ratnici, odani piću, da nisu mnogo pazili na čistoću, ... itd. Živeli su u patrijarhalnim zajednicama, politički razjedinjeni, u međusobnim borbama i neprijateljstvu s grčkim kolonistima i Makedoncima, a posle i s Rimljanima. Živeli su delimično u utvrđenim gradinama, a bavili su se poljoprivredom, lovom i (u primorju) gusarenjem.” (Enciklopedija leksikografskog zavoda 3, 126-127) 

Genetska istraživanja otkrivaju da su balkanski starosedeoci dominantni i u našoj današnjoj populaciji Srbije i Crne Gore. 

KARAKTER I GENETSKO POREKLO DANAŠNJIH SRBA 

Da li se naš čovek koji se toliko ponosi svojim srpskim i slovenskim poreklom ikada zapita zašto po svom izgledu i karakteru toliko odstupa od ostalih Slovena, kao na primer Rusa, Čeha i Slovaka koje odlikuju izražene plave oči, plava kosa, i što se tiče karaktera - gotovo potpuno odsustvo sujete i ratobornog duha?! 

Istorijski izvori i arheološki nalazi opisuju Slovene ranog srednjeg veka na Balkanu kao tipične predstavnike nordijskog rasnog tipa, dakle drugačijeg izgleda od prosečnog izgleda naše populacije. 

U delu “U vrtlogu života - prilozi etničkoj i istorijskoj antropologiji” prof. dr Petra Vlahovića čitamo: 

“Po Pseudo-Cesariju, odnosno 525. godine nove ere, po dolasku u Norik, Panoniju i Ilirik, Sloveni su visokog rasta, dolihoidni (po Županiću oko 60%), svetle kompleksije. Kožu je odlikovao, kako kaže Županić, jači roze inkarnat a kosu crvenkast sjaj. Ovaj opis potkrepljuju i podaci arapskih pisaca VII-XII veka, kao i podaci vizantijskog istoriografa Prokopija iz 562. godine nove ere.” 

Poznati antropolog Vladimir Dvorniković u svom delu “Karakterologija Jugoslovena” takođe kaže:  

“Jugosloveni ranog srednjeg veka pokazuju još pretežno nordijski karakter. Lobanje najstarijih jugoslovenskih grobova većinom su dolihoidne (85,7%). Jugosloveni u prvoj polovini srednjeg veka bili su narod snažna i visoka uzrasta, izdužena oblika lobanje i svetle kompleksije. Boja kože pokazivala je ružičast inkarnat, a plava ili otvorena smeđa kosa crvenkasti sjaj. Prema tome se rasno obeležje starih Jugoslovena u glavnim crtama podudara sa spoljašnošću keltskih i germanskih plemena u vreme njihove seobe na jug. Jugosloveni ranog srednjeg veka zastupali su prilično čistu arijevsku rasu (ksantodolihokefaliju), kako je još i danas nalazimo u Švedskoj i Engleskoj.”  

Posle ovih citata, nameće nam se pitanje: 

Ako su Sloveni plavi i imaju izduženu i pozadi zabačenu lobanju, zašto mi izgledamo drugačije? Zašto smo tako tamnoputi i ravno isečenog temena? 

Često se čuje misao da smo takvi zbog mešanja sa Turcima. Turci su pre mešanja sa starosedeocima Male Azije bili narod uglavnom mongolskog porekla, pa ako smo izmešani sa njima, trebalo bi da prepoznamo među nama znatan broj ljudi sa njihovim tipičnim prćastim nosem, uskim očima i crnom čekinjastom kosom. Ali, to svakako nije naš prosečan izgled. 
 

NEKADAŠNJI IZGLED TURAKA OSMANLIJA 

Obratimo pažnju gde su se u našoj zemlji plavokosi ljudi slovenskog izgleda najviše sačuvali? Na jugu i jugoistoku Srbije, i upravo u onim područjima gde su se najviše zadržali Turci, i gde je islam najviše zastupljen, a to su područja Sandžaka i muslimanskih gradova u Bosni. U tim područjima srećemo ljude najsvetlije puti, koji najviše odgovaraju izgledu tipičnih Slovena, kakvi su danas, na primer, Rusi. 

Takođe, obratimo pažnju na ona područja naše zemlje koja su gotovo sasvim čista od mešanja sa Turcima, kao što su pojedina planinska područja Crne Gore. Da li tu nailazimo na plave Slovene, ili upravo na najtamnoputije stanovništvo na Balkanu? 

Očigledno je da naša tamnoputost nema veze sa Turcima, niti bilo kojim drugim mongolima (Avarima i dr.), već sa starosedeocima Balkana koje antropolozi svrstavaju uglavnom u dinarce i mediterance. 

Po doseljavanju na Balkan, Sloveni su izazvali migraciju starosedelaca u više brdovite i planinske krajeve, pa su u vreme turske okupacije Sloveni prvi bili izloženi odvođenju u ropstvo, turskim osvetama povodom čestih buna i jakom uticaju islama. U opustošene krajeve zemlje su se zatim spuštali starosedeoci sa viših planinskih područja, i tako se genetski sastav stanovništva naše zemlje vrlo brzo promenio u dominaciju dinarskih i mediteranskih starosedelaca. Oni Sloveni koji su primili Islam, a to je bilo uglavnom gradsko stanovništvo, najviše su sačuvali svoj izvorni genetski entitet. Njih je muslimanska vera najviše sačuvala od mešanja sa gordim i ratobornim starosedeocima Balkana. 

ISTORIJA I GENETIKA O NAŠEM POREKLU 

O samim starosedeocima Balkana istorija vrlo malo govori. Istorija dosta govori o osvajačima Balkana, koji su istog nordijskog porekla kao Sloveni. Antički Grci, zatim Iliri, Tračani, Dačani, Kelti i Germani su isto tako plavi kao i Sloveni, a takođe, sve ih odlikuje zajednička indoevropska jezička grupa, što znači da dele zajednički fond korena reči, što otkriva njihovo dalje zajedničko poreklo. Svi ti narodi su u različitim istorijskim razdobljima vladali delovima Balkana, a zatim bi se stapali sa tamnoputim starosedeocima o kojima istorija gotovo ništa ne govori. Međutim, savremena saznanja iz genetike nam pružaju metodologiju kojom možemo mnogo egzaktnije od same istorije da utvrdimo poreklo i kretanje naroda kroz vreme i prostor. Analiza genetičkih markera tipičnih za određenu populaciju, koji se nasleđuju i koji se mogu analizirati i u živoj populaciji i u skeletima starim hiljadama godina, mogu nam često mnogo više reći od uvek nesigurnih istorijskih izvora. Genetika nam neće mnogo reći o poreklu samog srpskog imena, ali nam može mnogo toga reći o poreklu same srpske populacije. 

ŠTA KRVNE GRUPE OTKRIVAJU O NAŠEM POREKLU 

Razlike između krvnih grupa nastale su mutacijama, a kako se krvne grupe nasleđuju, mogu nam poslužiti kao genetički markeri na osnovu kojih možemo da odgovorimo na mnoga pitanja o poreklu čoveka i naroda. 

Iako se nekada verovalo drugačije, savremena saznanja iz genetike su otkrila da je krvna grupa A izvorna krvna grupa ABO sistema a da su od nje mutacijama nastale krvne grupe O i B.  

Kako je A krvna grupa izvorna, ona je odlika naroda različitog porekla, pa je imaju Eskimi, Ugrofinci, pripadnici nordijskog rasnog tipa u koje spadaju izvorni Sloveni, Germani i Kelti i razni drugi narodi. (U našoj zemlji je odlika slovenske, semitske i ugrofinske populacije.) Krvna grupa B se prvi put pojavila kod jednog mongola, pa je danas odlika mongolske populacije. Nulta krvna grupa je u svetu najzastupljenija kod američkih Indijanaca i afričkih naroda, dok je u Evropi odlika pet starosedelačkih populacija, koje su između sebe antropološki slične, a to su: kromanjonci (Dalarna u Švedskoj, ostrva u Dalmaciji, mnogi Albanci Gege, Grdelica u jugoistočnoj Srbiji), dinarci (Crna Gora, Hercegovina, zapadna Srbija), i mediteranci: istočni (severna Dalmacija, jugozapadna Grčka), zapadni mediteranci (Sicilija, Sardinija, južna Italija, crnogorsko primorje, jugoistočna Srbija, južna Rumunija), i atlantski mediteranci (starosedeoci Irske i Škotske, Baskijci, srednja Dalmacija, Hercegovina...). Nulta krvna grupa je najzastupljenija na zemljinoj kugli, ali je recesivna u svom ispoljavanju, pa mnoge osobe koje imaju A ili B grupu, takođe imaju i gen za nultu krvnu grupu nasleđen od jednog roditelja, ali se on ne primećuje u serumskoj, već samo u genetskoj analizi. Zbog toga, u fenotipskoj analizi uže Srbije, nultu krvnu grupu ima svega 33% stanovništva, u Crnoj Gori 35%, a na Kosovu 42%. Ako želimo da saznamo realnu zastupljenost gena za nultu grupu, onda treba da izračunamo verovatnoću za njenu realnu zastupljenost, koristeći posebnu formulu. Ta verovatnoća za realnu zastupljenost gena za nultu krvnu grupu iznosi za Srbiju 58%, za Crnu Goru 59%, a za Kosovo 64%. U skeletima srpske srednjovekovne prestonice Rasa nulta krvna grupa je zastupljena svega kod 13,9% skeleta, što je drastično manje od 42% koliko je srećemo u populaciji Kosova polovinom XX veka. To znači da su u devetom i desetom veku Srbi bili veoma malo izmešani sa dinarcima i mediterancima koje odlikuje nulta krvna grupa, dok su bili veoma izmešani sa Avarima. Naime, skoro svaki drugi skelet nađen u Rasu, imao je gen za B krvnu grupu, nasleđen bilo samo od jednog, bilo od oba roditelja. Tamo gde su se na Balkanu potomci nekadašnjih Avara i drugih mongola najviše zadržali, tu i danas vidimo veliku koncentraciju B krvne grupe (Bihać i okolina, Kninska krajina...). 
 

Najveća koncentracija B krvne grupe u Srbiji (bez Kosova), je u opštinama: Stari Grad (26%), Osečina (25%), Bela Crkva, Petrovac na Mlavi (23%), Veliko Gradište, Koceljevo, Žarkovo (22%), Banja Luka (21%), itd, a najmanja je u opštinama: Mionica (9%), Nova Varoš, G. Milanovac, Topola, Vršac (11%), itd. Najveća koncentracija krvne grupe A je u opštinama: Vršac (50%), Padina, Niš, Kosjerić (49%), Vranje, Topola, Leskovac (48%), itd, a najmanja je u opštinama: Sombor (27%), Kikinda (28%), Varvarin (30%), itd. I najveća koncentracija nulte krvne grupe je u opštinama: Varvarin (49%), Soko Banja (48%), Sombor (47%), Sremska Mitrovica, Ljubovija (42%), Lajkovac (41%), Opovo (40%), Inđija, Kragujevac, Novi Sad, Novi Pazar, Užice, Smederevska Palanka (39%), itd, a najmanja u opštinama: Jagodina (29%), Ćuprija (30%), Vranje, Niš, Kladovo (31%), itd. 
 

ZASTUPLJENOST KRVNIH GRUPA (ABO) U SVETU 
 

KRVNE GRUPE I KARAKTER 

Same krvne grupe ne determinišu čovekov karakter, ali kako se nasleđuju kao nekakav beleg one prate populaciju određenog porekla, pa se samim tim nasleđuju zajedno sa onim karakternim sklonostima koje su tipične za određenu populaciju. 

Zbog izražene savesti, narodi sa A i B grupom su skloni bilo zrelom nadvladavanju svojih iskušenja, bilo licemerstvu, dok narode sa nultom krvnom grupom, zbog nedostatka svesti o ličnoj odgovornosti, odlikuje iskreno i otvoreno izražavanje unutrašnjih poriva, kao i sklonost da za svoje neuspehe okrivljuju druge. 

Nedostatak odgovornosti kod naroda sa nultom krvnom grupom posledica je njihove izražene sujete. Da bi čovek bio odgovoran, neophodno je da poseduje jednu elementarnu dozu samokritičnosti, spremnosti da preispita svoje pobude i postupke i da im se odupre kada ustanovi da su oni neispravni. Međutim, sujetna osoba nije u stanju da bude samokritična, dokle god volju pokorava sujeti, zato što bi svojom samokritičnošću ugrozila svoje lažno samopoštovanje, povredila bi svoj Ego. Zapravo, sujetna osoba bi tada otkrila da nije u stanju da sebe voli takvu kakva jeste i zato, odričući se samokritičnosti i preispitivanja, ona izbegava stres susreta sa nedostatkom prave ljubavi i poštovanja prema sebi. Sujeta je, dakle, produkt nepoštovanja čoveka (sebe i drugih). Kada sujetna osoba ne bi imala uobraženu i preuveličanu sliku o sopstvenoj veličini, ona bi sebe mrzela. Kako nema prave ljubavi prema sebi, njena odbrana od sopstvenog samoprezira je da nađe razlog (interes) za ljubav prema sebi u svojim realnim ili umišljenim vrednostima. Kako na sopstvenim vrednostima temelji svoju ljubav prema sebi, objektivno i samokritično preispitivanje njenih motiva i postupaka bi dovelo u pitanje njene vrednosti i samim tim bi je dovelo u neželjeni stres gubitka "poštovanja" prema samoj sebi. 

Za razliku od naroda sa nultom krvnom grupom, koji autoritetom svoga sujetnog Ega potiskuju i odbacuju glas sopstvene savesti, narode sa A i B grupom odlikuje odsustvo sujete i izražena savesnost, ali i iskušenje da pod pritiskom savesti potiskuje i ugušuje izražavanje sopstvenog Ega. Drugim rečima, dok narode sa nultom krvnom grupom odlikuje iskušenje "divljaštva", narode sa A i B krvnom grupom odlikuje sklonost da se opterećuju osećanjem krivice, a zbog osećanja krivice - sklonost ka formalizmu i licemerstvu. 

Osećanje krivice većinu naroda sa A i B grupom navodi na ugušivanje Ega i zato na zatvorenost i introvertnost, dok su narodi sa nultom grupom, zbog izraženog i ispoljenog sujetnog Ega, skloni otvorenosti i ekstravertnosti. Prve, zbog izražene introvertnosti, odlikuje traženje spoljnjeg izvora zadovoljstva kojim će se ugušiti svaka svest o unutrašnjem nezadovoljstvu, što se manifestuje kroz njihovu izraženu sebičnost. Druge, zbog ekstravertnosti, odlikuje otvoreno izražavanje unutrašnjeg nezadovoljstva, najčešće kroz međusobne sukobe, ili neke druge mehanizme psihičkog pražnjenja. Ta razlika između ove dve grupe ljudi primećuje se i u njihovoj muzici. Narodi sa A i B krvnom grupom, ukoliko nisu u stresnom stanju,  skloni su da slušaju veselu muziku sa muzičkim ukrasima, kojom će se opiti i zaboraviti na unutrašnje nezadovoljstvo, dok su narodi sa nultom grupom skloni da slušaju muziku da bi se psihički praznili, pa njihovu muziku odlikuje veoma izražen ritam i ponekad vrlo depresivan duh. 

Za razliku od naroda sa A i B grupom koje odlikuje izražena sebičnost i plašljivost, narode sa nultom grupom odlikuje ponositost, a zbog ponositosti - uvredljivost i sklonost međusobnim sukobima. Možemo primetiti da narode koje odlikuje izražena nulta grupa odlikuje i epika - priče o junacima iz prošlosti, što nije odlika naroda sa A i B krvnom grupom koji nemaju izraženu ponositost i sujetu, pa im epske priče nisu interesantne. Ponositost, sujeta, a često i buntovni karakter naroda sa nultom grupom rezultuju njihovim stalnim separatisanjem i formiranjem plemenskih zajednica. Mapa svetske zastupljenosti nulte krvne grupe pokazuje izraženu prisutnost plemenskih odnosa na onim područjima gde je ona najviše zastupljena, na primer, kod američkih Indijanaca i većine afričkih naroda. Populaciji sa nultom grupom često nedostaje njen izvorni Y hromozom (nasleđuju ga samo muškarci), što znači da su zbog ratobornog duha i duha međusobne nesloge često gubili svoje muško stanovništvo, i zatim dobijali sa muške strane Y hromozom okupatora. Narodi sa A i B grupom često drže potčinjenim narode sa O grupom, koristeći slabost njihovog međusobnog trvenja i nesloge. 
 

KORELACIJA IZMEĐU KRVNIH GRUPA I DRUGIH ANTROPOLOŠKIH ATRIBUTA 

Od 123 anketirana studenta Beogradskog univerziteta krvnu grupu A je imalo 56 studenata, nultu - 40, B - 19 i AB - 8 studenata. Anketa je pokazala sledeću korelaciju između krvnih grupa ispitanika i njihovih psihofizičkih antropoloških atributa: 

BOJA KOSE 

Crna kosa je najzastupljenija kod krvne grupe AB (37,5%), zatim kod krvne grupe A (28,6%) i kod grupe B (26,3%), a najmanje kod nulte krvne grupe (22,5%). Smeđa kosa je najzastupljenija kod nulte grupe (72,5%) zatim kod B grupe (57,9%), potom kod A i AB grupe (po 50%). Svetla kosa je najzastupljenija kod A krvne grupe (19,6%) a najmanje kod nulte grupe (5%). (Objašnjenje: crna kosa je odlika semićana i alpida koji imaju A grupu a takođe i mongola koji imaju B grupu. Svetla kosa je odlika nordida - Slovena koji imaju A grupu, a smeđa kosa je odlika dinaraca i mediteranaca koji imaju nultu krvnu grupu.) 

OBLIK NOSA 

Prćasti (mongolski) oblik nosa je najzastupljeniji kod osoba sa B krvnom grupom (21,1%), a najređi je kod osoba sa nultom grupom (10%). Grbast (semitski) oblik nosa je najzastupljeniji kod A krvne grupe (8,9%), a zatim kod nulte (2,5%), dok među 123 ispitanika, nijedan student sa B ili AB krvnom grupom nije imao grbast oblik nosa. 

SPOJENA ILI ODVOJENA JAGODICA USNE ŠKOLJKE 

Spojena jagodica usne školjke je najzastupljenija kod osoba sa A (32,1%), dok je najređa kod osoba sa nultom krvnom grupom (15%). 
 

PODNOŠENJE NEPRAVDE 

Nepravdu najlakše mogu da podnesu nosioci B krvne grupe (5,3%) i zatim A grupe (3,6%), a najteže podnose nosioci nulte krvne grupe (2,5%). 

UREDNOST 

Na pitanje da li si po prirodi uredan, negativan odgovor je dalo 5,3% ispitanika koji imaju B krvnu, grupu, zatim 5,4% onih koji imaju A grupu, i 10% ispitanika sa nultom krvnom grupom. 

GADLJIVOST 

Najizraženiju gadljivost pokazuju ljudi sa B krvnom grupom (26,3%), a najmanju sa nultom (15%) i A grupom (17,9%). 

NACIONALNI JUNACI ILI RATNI ZLOČINCI 

Ukupno 39,3% ispitanika sa A krvnom grupom i 36,8% sa B grupom smatra da su ličnosti sa haških poternica zločinci, dok se sa tim mišljenjem slaže 27,5% ispitanika sa nultom krvnom grupom. 

DA LI OSEĆANJA SREĆE MOGU DA ZADOVOLJE ŽEĐ DUŠE? 

Na pitanje: "Da li ostvarenje osećanja sreće i ljubavi može da zadovolji žeđ tvoje duše?" dalo je negativan odgovor 36,8% ispitanika sa B krvnom grupom, 26,8% sa A grupom, i samo 12,5% sa nultom grupom. 

GORDOST I PONOSITOST - VRLINE ILI MANE 

Da su gordost i ponositost karakterne mane (bez obzira na to da li čovek njima drugoga ugrožava ili ne), smatra 31,6% osoba sa B krvnom grupom, 21,4% osoba sa A grupom i 12,5% osoba sa nultom krvnom grupom. 
 
 

KOJI MOTIVI TE POKREĆU 

Osećanje krivice najviše pokreće na dobra dela nosioce B krvne grupe (31,6%), zatim A krvne grupe (26,8%) a potom tek nulte (20%). Ponositost najviše pokreće nosioce nulte krvne grupe (45%), a najmanje nosioce grupe A (25%) i B (26,3%). Osećanje sažaljenja najviše pokreće nosioce B krvne grupe (36,8%) i A grupe (26,8%), a najmanje nosioce nulte grupe (12,5%). Da ih pokreću drugačiji motivi od navedenih, odgovorilo je 22,5% osoba sa nultom krvnom grupom, 21,4% sa A, i 5,3% sa B grupom. 

KRITERIJUM ISPRAVNOSTI 

Na pitanje "Šta ti je najvažnije kada prosuđuješ ispravnost nečijeg mišljenja?", odgovor da je najvažnije ko je i kakav onaj ko nešto govori, zaokružilo je najviše 36,8% ispitanika sa B krvnom grupom, 35% sa nultom grupom, i 32% sa A grupom. Odgovor da im je najvažnije koliko ljudi potvrđuje to mišljenje je zaokružilo 10,5% osoba sa B krvnom grupom, 7,5% sa nultom, i 3,6% sa A grupom. Sopstvena osećanja kao kriterijum istinitosti zastupa 25% osoba sa A grupom, zatim 17,5% sa nultom, i 15,8% osoba sa B grupom. Smisao onoga šta je rečeno, je kao relevantnu stvar u prosuđivanju ispravnosti zaokružilo 40% osoba sa nultom grupom, 39,3% osoba sa A grupom, i 36,8% sa B grupom. 

REŠENJE KRIZE 

Na pitanje šta bi našem narodu pomoglo da iskusi potreban preporod, navedena su četiri odgovora:  

1) Promena političkog sistema (promena okolnosti i uslova u kojima narod živi);  

2) Promena ideologije (promena ljudske svesti, načina razmišljanja);  

3) Promena osećanja (mistično iskustvo, emocije koje gajimo jedni prema drugima); i  

4) Promena čovekovih motiva i karaktera (voljno pokoravanje uzvišenijim motivima, a odupiranje sebičnosti, mržnji, nepoštenju, krađi).  

Odgovor 1 (promena okolnosti) je kao rešenje najzastupljeniji kod B grupe (52,6%), zatim kod nulte (40%) i kod A (33,9%). Odgovor 2 (promena svesti) je najzastupljeniji kod nulte krvne grupe (28,6%) i kod A (28,6%) i zatim kod B (21,1%). Odgovor 3 (promena osećanja) je podjednako zastupljena i kod A i kod B grupe (po 5,4%), a najmanje kod nulte (2,5%). Odgovor 4 (promena suštinskih čovekovih motiva i karaktera) je najzastupljeniji kao rešenje kod krvne grupe A (28,6%), zatim kod nulte grupe (22,5%), i najmanje kod B grupe (15,8%). 

SKLONOST KA HIMNIČNOJ MUZICI 

U jednoj posebnoj anketi, 94 anketirana studenta u Beogradu, imali su sledeću zastupljenost krvnih grupa: A - 45 studenata, nultu grupu 28, B - 12, i AB - 7 studenata. Od 94 studenta svega 15 je obeležilo odgovor da veoma voli da sluša duhovne ili državne himne. Od tih 15 studenata čak 11 ima krvnu grupu A, samo jedan ima nultu grupu, dok dvoje imaju grupu AB. Od 94 studenta samo dva su zaokružila da im smetaju himne, i oboje imaju nultu krvnu grupu. 

NAPOMENA 

Rezultati bi pokazali još veću korelaciju da smo imali genotipsku metodu utvrćivanja krvnih grupa. Ovako znamo da je oko polovina osoba sa A grupom imala zapravo gene AO a ne AA, što znači da je oko polovina anketiranih sa A grupom imala od jednog roditelja genetski uticaj populacije sa O grupom pa samim tim i upliv njihovih psihofizičkih atributa. 

BOJA KOSE KAO GENETIČKI MARKER 

Pitanja sa krvnim grupama nam nisu omogućila da razlikujemo rasne tipove unutar A krvne grupe, koje, bez obzira na neke zajedničke osobine, odlikuju i razlike u karakteru. Ugrofince (kod nas - alpski rasni tip), semićane i nordide odlikuje A krvna grupa, ali dok ugrofince i semićane odlikuje crna, nordide odlikuje svetla kosa. Smeđa kosa prati isključivo dinarce i nesemitizovane mediterance. To znači da boja kose može da napravi razliku i da nam pomogne u analizi karakternih posebnosti tamo gde to krvne grupe nisu u stanju da markiraju razliku. 

RADNE NAVIKE 

Na pitanje o radnim navikama, odgovor da ne vole da rade je zaokružilo svega 6,1% osoba sa crnom kosom, dok je isti odgovor zaokružilo 27% smeđokosih i 23,5% svetlokosih. 

PODNOŠENJE NEPRAVDE 

Na pitanje o podnošenju nepravde, svetlokose i crnokose osobe su približno u sličnom procentu zaokružile: 5,9% i 6,1% da lako podnose nepravdu, dok je isti odgovor zaokružilo 4,2% osoba sa smeđom kosom. 

NACIONALNI JUNACI ILI RATNI ZLOČINCI 

Na pitanje da li su ličnosti sa haških poternica 1) ratni zločinci, 2) nevini ili 3) nacionalni junaci (bez obzira na to da li su ubice), odgovor da su oni nevini je zaokružilo 30,6% smeđokosih, 17,2% svetlokosih i 15,2% crnokosih. Međutim, crnokosi su bili dominantni - 36,4% - u zaokruživanju odgovora da su ličnosti sa poternica nacionalni junaci bez obzira na to da li su ubice ili nisu, dok su svetlokosi takvu mogućnost uglavnom odbacili tj. usvojili samo u 17,6% svojih odgovora. Da su ličnosti sa haških poternica ratni zločinci zaokružilo je ukupno 52,9% svetlokosih, 42,4% crnokosih, i 29,2% smeđokosih.

ŠTA JE GREH 

Na pitanje šta je greh, ponuđena su tri odgovora po svojoj oštrini: 1) da greh nije greh ukoliko ne ugrožava drugoga, 2) da je greh ukoliko se propusti prilika da se učini dobro delo, i 3) da je greh i učiniti dobro delo, ali iz pobuda kao što su krivica, sebični sentiment i sujeta. Odgovor koji otkriva da su pobude najvažnije zaokružilo je 36,% crnokosih, 29,4% svetlokosih, i 25% smeđokosih.  

KOJI MOTIVI TE POKREĆU 

Na pitanje o motivima, krivica najviše pokreće crnokose osobe (33,3%), zatim svetlokose (29,4%), a najmanje smeđokose (20,8%). Ponositost najviše pokreće smeđokose (36,1%), manje crnokose (24,2%), a najmanje svetlokose (17,6%). Sebični sentiment najviše pokreće svetlokose (35,3%), zatim smeđokose (22,2%) i crnokose (21,2%).  

KRITERIJUM ISPRAVNOSTI 

Na pitanje o kriterijumu ispravnosti nečijeg mišljenja, crnokosima je isto toliko važno kakav je onaj ko govori (42,4%), koliko i smisao onoga šta se govori (42,4%), dok im broj ljudi koji nešto zastupa (6,1%) kao i glas sopstvenog srca (9,1%) nisu toliko važni. Za razliku od njih, smeđokosima je izražen kriterijum istinitosti u glasu sopstvenog srca (26,4%), dok im je smisao onoga šta je rečeno manje važan (37,5%), nego svetlokosima (41,2%) i crnokosima (42,4%). Itd. 
 

ŠTA DRUGI GENETIČKI MARKERI OTKRIVAJU O NAŠEM POREKLU? 

Geni zaduženi za krvne grupe belih krvnih zrnaca pokazuju mnogo veću varijabilnost od gena ABO sistema, pa nam mogu pomoći da preciznije definišemo određene populacije. Na primer, antigen HLA-A1 prati izvorne Slovene, Germane, Kelte, Indo-Irance i ostale narode koji su pripadnici nordijskog rasnog tipa.  
 
 
 
 
 
 

Zastupljenost antigena HLA-A1 se podudara sa zastupljenošću indoevropske grupe jezika što je potvrda za zajedničko genetsko poreklo svih izvornih nosilaca indoevropske grupe jezika. 

* * * 

Većinu ostalog stanovništva Jugoslavije čine starosedeoci Balkana: dinarci i razni mediteranci. U Jugoslaviji su takođe prilično zastupljeni ugrofinci, bilo preko Mađara, bilo preko starosedelaca nekada zaleđene Evrope, a koji su se sa Alpa spustili u Panoniju. Mongoli su se sa Slovenima najviše izmešali preko Avara a manje preko Turaka. 

Na osnovu zastupljenosti markera HLA-B gena u Jugoslaviji, analizirajući genetsko poreklo bar od strane jednog roditelja, 29,02% stanovništva ima dinarski antigen HLA-B5; drugi po redu zastupljenosti su potomci starih Pelazga - istočni mediteranci, čiji antigen HLA-B35 ima 24,09%. 

Zapadnomediteranski antigen HLA-B18 ima 17,76% stanovništva, a atlantskomediteranski antigen HLA-B12 ima 16,03% stanovništva. Zatim su na redu mongoli čiji antigen HLA-B16 ima 13,69% stanovništva, pa odmah zatim izvorni Sloveni, čiji antigen HLA-B8 ima 13,43% stanovništva. Semićana ima 11,78 procenata, Ugrofinaca 10,65%. U stanovništvu bivše Jugoslavije sledi još oko desetak malobrojnih populacija sa svojim tipičnim antigenima, koji ovde neće biti predmet našeg istraživanja. 

DINARCI 

Dinarski genetički markeri (HLA-B5, Hg-J) pokazuju strukturalnu bliskost sa ostalim rasnim tipovima koje odlikuje nulta krvna grupa - raznim mediterancima i kromanjonskim tipom. Oni takođe otkrivaju i veliku genetičku udaljenost od nordijskog rasnog tipa, kao i od mongola i semićana, iako je sa semićanima dinarski tip prilično izmešan, verovatno još u svojoj prapostojbini.  

U svetu su dinarci najzastupljeniji na Kavkazu kod Gruzina, na području Saudijske Arabije, Iraka, i Avganistana i Pakistana među Paštunima (Talibanima). 
 
 
 

Kod nas je dinarski tip najzastupljeniji u Crnoj Gori, Hercegovini i zapadnoj Srbiji, kao i u kolonizovanom stanovništvu Vojvodine.  

Analiza haplogrupe J na Y hromozomu (koji nasleđuju samo muškarci), otkriva nam nekoliko grana porodica u okviru same dinarske populacije (M172, M102, M67, M267 i M92). 
 
 
 

Majka Tereza, Albanka iz Makedonije, tipičan je predstavnik dinarskog rasnog tipa 

I pre nego što su analize zastupljenosti antigena HLA-B5 potvrdile da su dinarci dominantan tip kod pojedinih plemena američkih Indijanaca (makročibčanske i muskogean jezičke grupe), antropolog Čarls Kun je do tog zaključka došao na osnovu analize njihovih vidljivih fizičkih atributa, specifičnog oblika dinarske lobanje, nosa, itd. 
 

“Lica koja bi izražavala oplemenjenu energiju, bez ijedne kapi žuči ili bar gordosti i sujete, prilično su retka među dinarcima.” (Vladimir Dvorniković, Karakterologija Jugoslovena, str. 202) 

Celu populaciju koja je nasledila antigen HLA-B5, od Evrope do Amerike, odlikuje izražena gordost, buntovnost prema autoritetima i ratobornost. Na primer, Paštuni kažu za sebe: “Mi rado podnosimo nerede, sukobe, svađe, ali ne možemo da trpimo nikakvu vlast nad nama”. Za Seminole, Indijance koji imaju dinarski antigen HLA-B5, poznato je da su dugo vremena živeli u nepristupačnim još neokupiranim područjima Amerike, da su poslednji Indijanci koji su pružali oružani otpor američkom porobljavanju, te da su ponosan narod koji čvrsto drži svoju tradiciju i veoma poštuje svoje umrle pretke. 

DINARCI- GRUZINI 

Svoj izvorni jezik dinarci su sačuvali jedino kod Gruzina koji pripadaju takozvanoj kartvelijanskoj jezičkoj grupi na Kavkazu. Iako su naši dinarci na Balkanu sačuvali možda samo nekoliko reči iz svog izvornog jezika (pura - hrana, ...), akcentuacija naših crnogorskih dinaraca se jedva razlikuje od, na primer, akcentuacije gruzijskog plemena Lazi. Gruzijska muzika i danas pokazuje istovetnost sa crnogorskom, hercegovačkom i dalmatinskom muzikom. Antropolog Špiro Kulišić je pisao o sličnosti gruzijske igre Lekuri sa crnogorskim kolom Oro, i zajedničkim običajima. Vladimir Tkalčić je pisao da ornamentika jugoslovenskih seljačkih ćilimova pokazuje upadljivu srodnost sa kavkaskom. Vladimir Dvorniković piše o tome kako “brdski Gruzini nose meanderski išarane košulje sa gotovo jugoslovenskim varijacijama rompskih motiva”, itd. Istorija gruzijskog naroda takođe pokazuje veliku sličnost sa našom istorijom: neprestani sukobi sa domaćom i stranom vlašću, međusobni sukobi, pobune i ratovi.  

Vizantijski istoričar VI veka Agatia Sholastik hvali darežljivost i hrabrost gruzijskog plemena Lazi (V, 50-51). Još ranije, grčki pisac Plutarh (45-125) opisuje vekovnu nepokornost i nezavistan duh gruzijskih plemena:  

"Nikad Iberijci nisu bili poslušni, niti Miđanima, niti su ikad bili potčinjeni Persijancima, i kada je došlo doba Makedonske uprave, opet su oni uspeli da izbegnu ponižavajuću potčinjenost osvajačkoj sili." (V, 330)  

Strabon (63-19) piše o gruzijskom plememenu Svani:  

"Svani ... su najbolji u hrabrosti i snazi. ... Imaju svoju "Vrhovnu Pravdu" i "Muški savet" od 300 članova, i kada zatreba - vojsku od 200 000 vojnika koja je uvek spremna - dokaz borbenog duha i odlika cele nacije." (III, 125-126)  

Bunt protiv nepravednih autoriteta prati gruzijske dinarce sve do naših dana. Od pada komunizma krajem osamdesetih godina, prepoznajemo gotovo identičan scenario međunacionalnih sukoba i građanskog rata, kakav smo imali ovde kod nas na Balkanu.  

Dok je sama bila deo SSSR-a, Gruzija je u svom sastavu imala tri autonomne teritorije: dve autonomne republike - Abhaziju i Adžariju, i autonomnu oblast - Južnu Osetiju. Dok je adžarska autonomija bila za SSSR neuobičajena, jer se zasnivala na religiji, a ne na izvornoj nacionalnoj posebnosti (činili su je Gruzini muslimani), Abhazija i Južna Osetija su osnovane na etničkom principu. Dok se borila za sopstveni suverenitet u odnosu na SSSR, Gruzija nije priznala isto pravo na samoopredeljenje republikama koje su se nalazile unutar njenog sastava. Južnu Osetiju mnogi Gruzini ne priznaju pod tim nazivom, već za nju koriste naziv “Sida Kartli”, kojim se ta drevna gruzijska oblast zvala pre dolaska Oseta, koji na njenom području žive već nekoliko vekova. Za razliku od Južne Osetije gde su Oseti potisnuli Gruzine, u Abhaziji su Gruzini potisnuli Abhaze i postali većinska populacija. Takva situacija je izazvala međunacionalne sukobe i građanski rat. Gruzini ne žele da izgube Južnu Osetiju jer je to njihova istorijska zemlja, a Abhaziju ne žele da izgube jer se brinu za nacionalna prava svog većinskog stanovništva. Primećujemo situaciju istovetnu sa srpskim pitanjem na Balkanu, gde su Srbi u Hrvatskoj tražili pravo na otcepljenje i suverenitet u područjima u kojima čine većinu stanovništva (zarad očuvanja svojih nacionalnih prava), dok to isto pravo ne priznaju Albancima na Kosovu (jer je reč o svetoj zemlji koja istorijski pripada srpskom narodu). Populacije koje odlikuju zajedničke slabosti snalaze ista iskušenja, ne bi li kroz njih stekli pouku i zatim svoja iskušenja pobedili. 

POREKLO DINARACA 

Kada grčki istoričar Herodot u V veku pre n.e. opisuje izgled Gruzina, koji su se pre primanja hrišćanstva zvali Kolhidi, tada za njih kaže: 

“Nema nikakve sumnje da Kolhidi pripadaju egipatskoj rasi. Pre nego što sam čuo bilo kakvo pominjanje te činjenice od drugih, to sam i sam primetio. ...  Moji sopstveni zaključci zasnivali su se kao prvo na činjenici da su imali crnu kožu i kovrdžavu kosu ...” (Istorija II) 

Ukoliko želimo da utvrdimo kako su izgledali Egipćani iz antičkog vremena, dovoljno je da potražimo slike iz nalazišta Fajum (u Egiptu), koje je staro oko dve hiljade godina, i gde se na mrtvačkim pokrovima nalaze crteži pokojnika koji otkrivaju tipične dinarce i mediterance.  

EGIPATSKO NALAZIŠTE FAYUM OTKRIVA DINARIZOVANE MEDITERANCE

U delu “The people of Lerna; analysis of a prehistoric Aegean population” (J. Lawrence Angel, Princeton, N.J., American School of Classical Studies at Athens, 1971, pp. 36-38) čitamo da su dinarizovani mediteranci odlika skeleta donjeg Egipta. I dinarci i mediteranci (istočni i zapadni) su narodi egipatskog porekla, koji se između sebe razlikuju samo po tome što su mediteranci adaptirani za mediteransku klimu, a dinarci za oštru planinsku klimu koju odlikuje hladna noć a topao dan, hladna zima a toplo leto. 

IZGLED GRUZIJSKIH DINARACA

PSALAM 13. NA GRUZIJSKOM JEZIKU JEDINSTVENE JUŽNOKAVKASKE JEZIČKE GRUPE: 

1.Vidremdis, Upalo, damivicqeb me sruliad? Vidremdis gare-miikcev pirsa shensa chemgan?  

1. Dokle ćeš me, Gospode, sasvim zaboravljati? Dokle ćeš odvraćati lice svoje od mene?  

2. Vidre vistys davisxne zraxvani sulsa chemsa da salmobani gulsa chemsa dge da game? Vidremdis amagldebodis mteri chemi chem zeda?  

2. Dokle ću se domišljati u duši svojoj, mutiti se u srcu svom dan i noć? Dokle će se neprijatelj moj podizati nada mnom?  

3. Moixile, shegesemin chemi, Upalo Gmerto chemo, gananatlen tualni chemni, nuukue davizino me sikudid.  

3. Pogledaj, usliši me, Gospode, Bože moj! Prosvetli oči moje da ne zaspim na smrt.  

4. Nusada tkuas mterman chemman: mzle veqav mas; macirvebelni chemni ixarebden, she-tu-vizra.  

4. Da ne reče neprijatelj moj: Nadvladao sam ga; da se ne raduju koji me gone, ako posrnem.  

5. Xolo me cqalobasa shensa vesav; ixarebdes guli chemi macxovarebita shenita.  

5. A ja se uzdam u milost tvoju; radovaće se srce moje za spasenje tvoje.  

6. Ugalobde Upalsa, ketilis mqopelsa chemsa da vakebde saxelsa uplisa maglisasa.  

6. Pevaću Gospodu, koji mi dobro čini. 

ISTOČNI MEDITERANCI 

Istočni mediteranci ili Pelazgi, koje odlikuje antigen HLA-B35 su najzastupljeniji u Jadranskom primorju, posebno severnoj Dalmaciji i na Peloponezu u Grčkoj. Današnje Palestince (bib. Filisteje) takođe odlikuje izražena distribucija antigena HLA-B35. Oni zapravo predstavljaju potomke nekadašnjih predstavnika minojske tj. pelaške kulture, koji su pre nešto manje od 4 milenijuma doživeli egzodus sa Krita na obale današnje Palestine. Isto genetsko poreklo ima jedan deo izvornih Egipćana, kao i deo starosedelaca Indije - Dravida, koji predstavljaju genetski i lingvistički semitizovane istočne mediterance. 
 
 

Današnje potomke Asteka i Maja, kao i pojedina područja Južne Amerike, takođe odlikuje HLA-B35, i samim tim blisko genetsko poreklo sa istočnim mediterancima. Još krajem krajem XIX veka francuski antropolog Jan Deniker je zapazio da drevne Egipćane, Palestince, Induse i Asteke odlikuje igra koju mi danas zovemo “Čoveče, ne ljuti se”. U centralnoj Evropi, istočni mediteranci su u korenu genetski izmešani sa ugrofinskim starosedeocima nekadašnje zaleđene Evrope, pa sa njima čine takozvani alpski rasni tip (mešavina se vidi u njihovom haplotipu HLA-A3B35, gde HLA-A3 otkriva ugrofinski genetski uticaj). Celu populaciju koja nosi antigen HLA-B35 po svetu (latinoameričke Indijance, Induse...) zajedno sa alpskim rasnim tipom u Evropi (Panonija, Austrija, Bavarska, Savoja...) odlikuje u muzici i govoru karakteristična melodija kakvu srećemo kod naših Lala (Vojvođana). Latinoameričke pesme, kao što su, na primer, "Mama Huanita" i druge, pokazuju veliku sličnost sa grčkom muzikom, a odlikuje ih melodija i ritam koji odgovara govoru naših Lala.

Njihova melodija i ritam govora i muzike otkriva njihovo najveće iskušenje, depresivan karakter, sklonost da se mazohistički odaju osećanju tuge,  samosažaljenja i prebacivanju odgovornosti za svoje stanje na drugoga. Severno dalmatinske pesme, pored tipične muzike, često imaju vrlo depresivne reči, kao na primer, "Nije što ja patim, već što moja mama plače što si me ostavila!".

Po biblijskoj genealogiji naroda Istočni mediteranci spadaju u potomke Hamovog sina Misraima. Naime, po Bibliji, Filisteji (Palestinci) vode poreklo od Pelašta, potomka Misraimovog sina Kašluha. Antigen HLA-B35, koji je posebno zastupljen kod današnjih Palestinaca, pokazuje veliku strukturalnu bliskost sa dinarskim HLA-B5 i antigenima HLA-B15, B17, B18 i B78, koji predstaljaju genetičke markere ostalih Misraimovih potomaka.

ZAPADNI MEDITERANCI 

Zapadni mediteranci su najzastupljeniji u Španiji, na Siciliji i Sardiniji, u južnoj Italiji, a takođe i na crnogorskom primorju (sa područjem Podgorice), jugu Srbije, i posebno na Kosovu (najviše kod Albanaca Gega). Takođe su zastupljeni i na jugu Rumunije i kod banatskih Rumuna. Uglavnom naseljavaju područje romanske grupe jezika i mediteranskog primorja. Mnogi antropolozi tvrde da mediteranci spadaju u najlepše ljude na zemlji. Na njihovim korzoima možemo primetiti njihovu sklonost ka poziranju kroz njihova “nameštena” lica. Da bi se drugima svideli, skloni su da daju obećanja koja nisu u stanju da ispune. Zbog jake sujete robovi su javnog mnjenja. U strahu da ne izgube odobravanje svojih bližnjih, lako žrtvuju načela pravičnosti. Onaj ko u njihovoj zajednici postupa po pravdi, a ne po srodstvu ili kakvoj drugoj bliskosti, lako biva proglašen izdajnikom. Artur de Gobino (XIX vek), se o njima preterano loše izrazio: “Bezočan, podao, neznalica, lupež, razvratnik, spreman je da proda sestru, ženu, svoju zemlju i svoga gospodara, a u vlasti je od besprimernog straha od siromaštva, patnje, ubistva i smrti.” Za razliku od dinaraca, zapadni mediteranci su plašljivi i sebični, te zato veoma pogodni za formiranje mafijaške hijerarhije. Zastupljenost njihovog antigena HLA-B18 prati izražena zastupljenost mafije, krvne osvete i svakog oblika neodgovornog ponašanja (kriminal, korupcija...). Sve njihove aktivnosti (studiranje, posao, međusobni odnosi...) prožete su velikom dozom sujete i dokazivanja, zbog čega često studiraju fakultete koji ih iskreno ne zanimaju, rade poslove koje u suštini ne vole, jer imaju za cilj samo jedno - da se istaknu, dokažu i na taj način zadovolje svoju sujetu. Možda nijedan drugi rasni tip na Balkanu ne odlikuje toliko izopačena predstava o pravom prijateljstvu, koliko zapadne mediterance. Pod prijateljstvom se podrazumeva međusobno zadoljavanje sebičnosti i laskanje sujeti. Mogu se čuti izjave: "Kako sam mogao da mu kažem da ga žena vara, kada mi je on prijatelj?" Dela prave ljubavi, na primer, saveti o ispravnom životu i zdravoj ishrani se shvataju kao drsko mešanje u nešto što je sasvim lično i što ugrožava prijateljstvo. Štaviše, pojam prijateljstva podrazumeva saučesništvo u svim nepravičnim postupcima. Sudija koji sudi po pravdi, a ne po "prijateljskoj" naklonosti, smatra se izdajicom prijateljstva. Osoba koja ne pomaže u prepisivanju na času ili na ispitu, smatra se da nije pravi prijatelj, bez obzira što bi takvim lažnim prijateljstvom učinila zlo i po sopstvenu savest i svoj karakter, nanela zlo samom prijatelju i učinila nesreću po društvo.

Zapadne mediterance odlikuje izražena gestikulacija i mimika. Takođe, svi oni govore sličnom akcentuacijom, bilo da žive na Siciliji, bilo da žive u južnoj i jugoistočnoj Srbiji, Kosovu ili na Crnogorskom primorju. Njihov govor ima melodiju i ritam sličan motivima sicilijanske nacionalne pesme Tarantele. Njihova akcentuacija i intonacija govora i muzike otkriva njihov karakter ponosnog isticanja i zavođenja. Genetički i antropološki su bliski istočnim mediterancima, a najviše su izmešani sa semićanima sa kojima zajedno žive na jugu Evrope. 

ATLANTSKI MEDITERANCI 

Atlantski mediteranci su nosioci nekadašnje megalitske kulture zapadne Evrope (Stonehenge, i sl.). U našoj zemlji su najzastupljeniji na području Crne Gore (Nikšićke Župe) i Hercegovine, a takođe i u vlaškom stanovništvu. Veoma su zastupljeni u centralnoj Dalmaciji (Split i okolina) kao i na dalmatinskim ostrvima. U Evropi su najzastupljeniji na području Irske, Škotske, Velsa, zatim na tlu zapadne Francuske, kod Baskijaca (uglavnom narodi koji imaju problema sa formiranjem samostalnih država), a takođe i na području južne Poljske i Ukrajine (kod Kozaka). U belačkom stanovništvu Australije oni predstavljaju najzastupljeniju populaciju na osnovu distribucije njihovog tipičnog antigena HLA-B12. Antropolozi smatraju da su Vikinzi bili uglavnom tog rasnog tipa, naravno, kasnije izmešani i sa Germanima tj. nordijskim rasnim tipom. Atlantski mediteranci spadaju među najviše ljude na svetu, pa antropološka sličnost visokih Nikšićana sa potomcima visokih prekeltskih starosedelaca Irske, Škotske i Norveške ima zajedničko genetsko objašnjenje. Atlantske mediterance odlikuje izražena nesebičnost, srdačnost i otvorenost, ali i jaka želja za moć i agresivan, ratoboran duh, koji su od njih u Evropi mešanjem poprimila i mnoga germanska plemena. Želju za moć i ratoboran duh prepoznajemo i kod nekadašnjih Vikinga, i kod današnjih Iraca i Škotlanđana, kao i kod južnih Poljaka, pa i kod naših Nikšićana i mnogih Hercegovaca. Skloni su agresivnim sportovima; najbolji ragbi timovi su iz zemalja koje pokazuju najveću koncentraciju atlantskog antigena HLA-B12 u svetu: Irska, Velika Britanija (Škotska i Vels) i Australija. Atlantsko-mediteranski antigen HLA-B12 nalazimo u ogromnoj meri zastupljen i na Uskršnjim ostrvima (Rapa Nui, “Dugouhi”), kao i u centralnoj Africi, na primer, među visokim Tutsima. 
 
 
 

Bliska genetska braća atlantskih mediteranaca su sinidi (HLA-B13) - izvorni Kinezi (narod Hana, zastupljen na severu Kine) i veći deo Korejaca. Naziv sinidi u nauci vodi poreklo iz biblijske tradicije. Naime, imenom Hananovog sina Sina, nazvana je u Svetom pismu jedna daleka zemlja, koju jevrejsko predanje poistovećuje sa Kinom. Interesantno je da i Korejci imaju sačuvano predanje da vode poreklo od svog praoca Hanina. Naziv Han na kineskom znači “nasilnik”. I atlantske mediterance u Evropi (HLA-B12) i sinide u Aziji (HLA-B13) odlikuje izražena visina i zajednički antigen HLA-DR7, što dokazuje njihovo zajedničko poreklo.  
 

I po fizičkom izgledu, i po lingvističkim atributima, kao i po karakternim sklonostima, oni se između sebe gotovo uopšte ne razlikuju. Jaka želja za moć, koja pritiska njihovu volju i oskrnavljuje gotovo sve njihove aktivnosti, stvara privid njihove tobožnje nesalomive volje.

Notnu lestvicu atlantskih mediteranaca u Evropi i sinida u Aziji odlikuje anhemitonska pentatonika (crne dirke na klavijaturi), pa je to razlog zašto su keltska i kineska muzika tako međusobno slične. Anhemitonska pentatonika izražava duh pobede i nadmoći. Međusobna bliskost naših Nikšićana sa Poljacima, Ircima, severnim Kinezima i Korejcima može se primetiti i u njihovim zajedničkim lingvističkim atributima. Odlikuje ih podizanje melodije rečenice i upotreba frikativa (šušteće izgovaranje glasova, - na primer, “šj” u “šjekira” kod Crnogoraca). I naše vlaško stanovništvo je u određenoj meri izmešano sa atlantskim mediterancima, pa zato pokazuje sličnost sa njima u muzici i nekim drugim antropološkim atributima. Transilvanijski grof Vlad Drakula je tipičan predstavnik tog tipa kod Rumuna. 

NORDIDI 

Posle dinaraca i raznih mediteranaca, po procentulnoj zastupljenosti u našoj zemlji dolaze na red mongoli, a odmah zatim predstavnici nordijskog rasnog tipa, od kojih Sloveni svakako predstavljaju njihovu većinu na ovim područjima, posebno u jugoistočnoj Srbiji, Sandžaku i muslimanskim gradovima.  

Slovene, kao i ostale nordide odlikuje dinamička akcentuacija - posebno naglašen jedan slog u reči, dok se ostali glasovi brzo izgovaraju i jedva čuju. Svaka reč u rečenici deluje kao udarac, pa se dinamična akcentuacija naziva i udarnom akcentuacijom. Obratimo pažnju na izgovor reči u engleskoj rečenici “What do you think?” ili na izgovor ruske reči “djevuška” u odnosu na mediteranizovan izgovor naše reči “devojka”. Za razliku od dinamičke koja odlikuje nordide, melodična akcentuacija odlikuje dinarske i mediteranske starosedeoce Balkana (kao i sve druge narode sveta koje odlikuje nulta krvna grupa). U melodičnoj akcentuaciji svaki glas ima izraženo trajanje i jasno razumljivu melodiju. Otuda, kod nas samo na jugoistoku Srbije i u muslimanskim gradovima nailazimo na dinamičku akcentuaciju: trčal, gledal, ... slan‘na, itd, dok u mediteranizovanim i dinarizovanim područjima srećemo transformaciju izgovora u smeru melodične akcentuacije: tračaja (mediteranci), trčao (dinarci, ...), itd. 
 
 

NORDIJSKI TIP KOD SLOVENA I GERMANA 

Sve nordide (u Evropi: Slovene, Germane i Kelte) odlikuje antigen HLA-B8 koga u svojoj krvi ima 13,43% stanovništva Jugoslavije. Tek u analizi genetičkih markera Y hromozoma naučnici su zapazili malu genetsku razliku između zapadne i istočne grane nordida. Dakle, izvorna porodica od koje su poreklom svi nordidi, podelila se u svom potomstvu na dve velike grane. U zapadnu granu spadaju Kelti i Germani, a u istočnu Sloveni, Balti i Indo-Iranci. Svaka od tih grana doživela je jedinstvene transformacije nekada zajedničkog protoindoevropskog jezika, pa se dve novonastale grane jezika danas zovu “kentum” i “satem” jezici. “Kentum” i “satem” su zapravo različiti nazivi nekadašnjeg naziva za broj “sto” a koji otkrivaju opšti princip obe grane indoevropskih jezika. U istočnoj - “satem” grani, došlo je do transformacije izvornih palatalnih (mekih) glasova “K” i “Kh” u glas “S”, dok je u zapadnoj - “kentum” grani došlo do pretvaranja tih glasova u glas “K”. Takođe, u istočnoj grani je došlo do promene palatala “G” i “Gh” u “Z”, a u zapadnoj u običan glas “G”: zlato (gold), znanje (gnosis), zrno (grain), ja(z) (ego), itd. 

Po svom razdvajanju istočni nordidi su se prilično izmešali sa mongolima, a zapadni nordidi sa atlantskim mediterancima, pa je to formiralo naknadne razlike u njihovim karakterima. Atlantski mediteranci su zapadnim nordidima dali agresivan duh i želju za moć, a mongoli istočnim nordidima konzervativnost i sebičnu sentimentalnost (koja je inače prirodna odlika i samih nordida). 

Slovenska i norveška mitologija otkrivaju priče o istim junacima. Ali se u norveškoj mitologiji primećuje veća nota agresivnosti zbog mešanja Germana sa starosedeocima Skandinavije - atlantskim mediterancima. Sličnu transformaciju je doživela i slovenska mitologija u kontaktu sa dinarskim starosedeocima Balkana. 
 

NORDIJSKI TIP KOD SRBA (SA BLAGIM DINARSKIM PRIMESAMA) 

Tamo gde su u našoj zemlji Sloveni najmanje izmešani sa starosedeocima dinarskog i mediteranskog porekla, otkrivaju se elementi njihovog izvornog nordijskog karaktera.  

Pored određene doze škrtosti i plašljivosti, Slovene odlikuje i veliki skup karakternih vrlina: blagost, izbegavanje sukoba, skromnost i stidljivost, vrednoća u poslu čak i ako se od njega nema lične koristi, veselost i vedrina, poverenje i odanost, itd. Takav karakter Jovan Cvijić opisuje kao odliku stanovništva takozvanog “centralnog tipa” (danas - jugoistočna Srbija i deo Makedonije): 

“Realistične crte. Ovo je najizrazitija osobina centralnog tipa. ... Pravi predstavnici ovoga temperamenta u centralnom tipu, oni što vrlo malo govore i u govoru kratko seku, čisto se dusnu kad ih pitate o pričama i pesmama, i tim kažu kako su to besposlice i zaludnice, jer to nije „rabota”, pravo zanimanje čovekovo. ... 

Ređe nego ljudi dinarskog tipa teže da je njihova kuća najlepša i najbolje snabdevena, da su njihovi zadrugari bolje odeveni, osim što, izuzetno, poneka žena uspe da nametne svoj ukus; naprotiv su bogati često rđavo obučeni, katkad su kod kuće čak i u dronjcima. Malo ili gotovo nimalo ne cene lepoga i dobro opremljenoga konja i ne osećaju kao dinarski ljudi potrebu za spoljašnim sjajem. ... I pored ovih realističkih crta kod ljudi ovoga tipa nema one sirove i surove gramzljivosti koja se često javlja kod istočno-balkanskog tipa. U njihovu životu ima manje prostaštva.  

Protivno geografskom položaju, prema kome bi centralni tip trebao biti južnjački i ekspanzivan, on u celom psihičkom životu pokazuje nečega zavezanog i skučenoga. Nikad ne ume svoje psihičke vrednosti onako potpuno da razvije i onako snažno i plastički da izrazi kao dinarski tip. ... Zbog toga je teško uvideti pravu duhovnu i moralnu vrednost ljudi centralnog tipa. Još je teže razaznati njihova prava unutrašnja osećanja. Međutim se jasno vidi, da imaju mnogo pasivne hrabrosti, hrabrosti da podnose i da istraju: povuku se u sebe, te izgledaju nemarni, ravnodušni i neosetljivi prema zlu koje ih snalazi. Imaju takođe vrlo razvijeno psihološko osećanje: umeju da procene ljude, njihove osobine i strasti; ali dok ljudi dinarskog tipa često iskazuju svoja opažanja, ovi to čine samo izuzetno. Teško je zadobiti njihovo poverenje. Ali im duša odmekne i čisto procveta pod uticajem slobodnog života za koji su vekovima čeznuli. ... Takođe se kod njih zapaža neka naročita srdačnost, topla i dirljiva, koja izgleda uvek kao zbunjena i neuka. ... Imaju više dara za lirske no za epske pesme. Epske su pesme ređe no u dinarskoj oblasti. 

Ljudi centralnog tipa imaju mnogo takta i obazrivosti. Retko se gde u južnoslovenskim zemljama ljudi manje vređaju rečima nego u ovoj oblasti i retko se gde uvrede rečima mirnije snose no ovde.  

Štede mane i slabosti drugih i često krupnim moralnim pogreškama lako progledaju kroz prste, kad se one tiču „rabote“.  

Umeju da vladaju sobom: mogu da zaustave osećanja i želje, da se predomisle i razmisle; retko ima prenagljenosti; gotovo su uvek smotreni i obazrivi. 

Otuda je u centralnom tipu relativno manje onih violentnih, odlučnih i snažnih temperamenata, koji ne mogu da trpe nepravdu. Njih ima u mnogo većem broju u zapadnomakedonskom i u kosovsko-metohijskom varijetetu. 

Nesumnjivo je da su ljudi centralnog tipa bistri i brze shvatljivosti. Uvek imaju pri sebi sva svoja čula i duh; gotovo su uvek pribrani. Nema kod njih duhovno tromih, izuzevši pojedince u šopskom varijetetu. Ali je njihova inteligencija najčešće upravljena na materijalne obzire i na lični interes. 

Ljudi centralnog tipa lako se prilagode najrazličnijim društvenim sredinama. I to je jamačno u vezi sa realističkim crtama njihove duše i sa brzinom shvatanja praktičnih stvari; možda, takođe, kod njih nema one otporne snage koja dolazi od starih narodnih tradicija. Vrlo brzo primaju tekovine materijalne kulture i spoljne znake civilizacije. ... Odobravaju i usvajaju materijalne, moralne i duhovne novine, koje olakšavaju život i donose koristi.” (Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i Južnoslovenske zemlje 78-81) 

“U običnom svakodnevnom životu se odnose Južnosrbijanci sa retkom blagošću i međusobnom simpatijom. Obično se oslovljavaju ”kako rodnina“ nazivima ”čičko, strina, tetka, sestro, svat, svaća, itd. Ova njihova psihička crta međusobne simpatije i čini da je među njima sukob najveća retkost i da su oni najmirniji deo našeg naroda. Sa saosećanjem u svojoj osnovi njihov život je sav od samih kompromisa, uopšte pomirljivih postavljenja i rešavanja životnih problema. ... Simpatizirati sa svakim i svačim je jedino životno celishodno, jer tako se neće nikome ni za šta zameriti, tako će se ostati rezervisan i u svome životu miran. ...  

U životu je skroman; glavna mu je briga da “pomina” da njegova “živejačka” proteče tiho i bez nepredviđenih potresa i muka. No u ovom svom “risjanskom”, u stvari rajinskom, mentalitetu sušte skromnosti dostojanstven je Južnosrbijanac na svoj način. Njegovo dostojanstvo se manifestuje u dubokoj rezervi prema svemu što nije njegovo, što nije on sam. ... Sa naročitom dostojanstvenošću on sam rešava svoj intimni životni problem. ... Sam rad, samo stvaranje po sebi (i ako je) bez ikakve koristi nešto je lepo i uzvišeno, dostojno samo sobom ljudskih napora i muka. ... Život mora da bude pun i jedar, mora da bude ispunjen ljubavlju, delanjem, herojskim radom, stvaranjem.” (dr Dušan Nedeljković, O psihičkom tipu Južnosrbijanaca, 6-7, 49-50) 

Karakter koji smo primetili kod naših Slovena je zapravo odlika čitavog nordijskog rasnog tipa, pa ga možemo prepoznati ne samo kod ostalih Slovena (Rusa, Čeha, Slovenaca), već i kod Germana i Kelta severne i severozapadne Evrope (južni Norvežani i Šveđani, severni Nemci, Holanđani, Danci, Englezi, itd).  

Kao i u onim područjima naše zemlje gde su izvorni Sloveni najzastupljeniji, tako i u nordijskim zemljama Evrope primećujemo najmanju procentualnu zastupljenost kriminala. Naravno, samo ako se analizira kriminal učinjen od strane domaćeg stanovništva. Dok nisu otvorene granice Jugoslavije, u Švedskoj, Norveškoj, Holandiji i drugim zemljama severne Evrope mnogi proizvodi su se prodavali na ulici bez prodavaca. Mnogi stanovi nisu zaključavani. Pojava stranaca iz južne Evrope, drastično je povećala kriminal. Najskuplju i najluksuzniju robu u nordijskim zemljama kupuju uglavnom stranci, dok starosedelačko stanovništvo pokazuje izraženu skromnost. Autoritarnost kao psihička odlika nordijskog tipa je gotovo nepoznata. Demokratski način razmišljanja i demokratska svest su u nordijskim zemljama najrazvijeniji. Međusobno poštovanje, poštenje i tolerancija su karakterna odlika čitavog nordijskog rasnog tipa. 

Kako zbog odgovorne upotrebe razuma nordijske narode odlikuje visoka svest o ličnoj odgovornosti, autoritarne idelogije i totalitarni režimi kod njih najteže uspevaju. Autoritarne ideologije se formiraju kod ljudi koji se plaše susreta sa sopstvenom odgovornošću, i koji zato imaju potrebu da odgovorno razmišljanje i odlučivanje prebace na autoritet koji će da misli i odlučuje umesto njih samih. Kada ljudi ne preuzimaju na sebe odgovornost za sopstvene postupke, za njih tada mora da se stara država, pa je totalitarnost režima uvek u srazmeri sa ljudskom iskvarenošću.  

Pogledajmo kakvo je stanje u zemljama južne Evrope. Zbog odsustva lične odgovornosti tamo najbolje uspevaju totalitarni režimi. Pokušaj sprovođenja demokratskih uređenja teži da pređe u “anarhiju” jer se svaka lična sloboda zloupotrebljava. Zbog opšte neodgovornosti stanovništva i njegove sklonosti ka mitu i korupciji, demokratije zemalja južne Evrope izgledaju kao pozorišta od demokratije. Opšta iskvarenost rezultuje time da se gotovo svaka vlada zloupotrebom svojih funkcija ubrzo iskompromituje. Kako vladu čine ljudi koji u svojim postupcima nisu odgovorni, one nisu stabilne već često padaju. 

“Gospodin Desimir Tošić iz Demokratskog centra, za ”Politiku“ (našem saradniku Aleksandru Cvetkoviću) odgovara na pitanje: ”Da li su podele posebno srpska osobina?” “Izvesna sličnost među mediteranskim narodima postoji, sličnost koja se ogleda pre svega u impulsivnosti i strastvenom zastupanju svojih uverenja, dok se tako nešto ne može naći kod naroda na severu Evrope - Engleza, Finaca, Norvežana... Uglavnom, po ovoj osobini Srbima su najsličniji Francuzi”. (Milorad Ćirilović, “Kuda vode naše podele?”, Politika 26. II 2003.)  

Dok se u nordijskim zemljama severne Evrope iza različitih političkih stranaka uglavnom kriju sukobi različitih ekonomskih rešenja, u južnoj Evropi, i posebno kod nas na Balkanu, kriju se sukobi lične sujete, međusobne mržnje i borbe za vlast. Ostrašćenim navijačima jedne stranke manje je važno kakva ekonomska rešenja njihova stranka nudi od toga da li svojim programom zadovoljava njihovu sujetu, gordost ili druge slabosti. Iracionalni principi razmišljanja rezultuju svojim iracionalnim posledicama.  

Demokratsko uređenje zahteva ljude demokrate u onom najpozitivnijem smislu značenja tog pojma. Sam sistem ne može biti bolji od ljudi koji ga čine. On ne može da učini nikakvo čudo ako sami ljudi na sebe ne preuzmu svest o ličnoj odgovornosti. 

Dobre genetske karakterne predispozicije ništa ne znače ako se čovek u svojim konkrentim životnim iskušenjima odriče načela pravde, kao što su i urođene slabosti karaktera sasvim obezvređene i nadvladane čovekovom ispravnom reakcijom volje u vreme životnih kriza i ispita. Čovek se ne postaje samim rođenjem, već se čovek postaje zrelim i odgovornim pobeđivanjem životnih iskušenja.  

PARALELA IZMEĐU NORDIJSKE “HLADNOĆE” I

DINARSKO-MEDITERANSKE “VELIKODUŠNOSTI” 

One ljudske populacije koje su na dobra dela pokrenute sujetom i krivicom, teško mogu da shvate “nordijsku dobrotu” zato što je ona možda više nego i jedna druga očišćena od lične sujete i drugih surogata prave dobrote. Bogdan Popović, u svojoj raspravi “Šta Srbi imaju da nauče od Engleza”, upoređujući nas i Engleze, od svih engleskih osobina najviše je preporučio englesku dobrotu. Pri tom je imao u vidu da je “Srbin za onoga koga voli u stanju učiniti više od Engleza, ali da Englez čini dobro i za onoga koga ne voli, kada ga vidi u nevolji”. Zapravo, prosečan Srbin, kao tipični predstavnik dinarskog i mediteranskog rasnog tipa, ima potrebu da učini dobro delo drugome da bi ostavio utisak, i, stekavši tako odobravanje i hvalu, zadovoljio svoju sujetu. Nordid, bez obzira da li je Englez, ili Sloven jugoistočne Srbije, učiniće dobro delo i osobi čije postupke i stavove inače ne odobrava, što predstavlja pravo poštovanje drugog čoveka. Kako postoji razlika u pobudama postoji razlika i u funkciji dobrote.  

Razmišljajući o tome kako da osobu što više šarmiraju, dinarac i mediteranac će da zanemare stvarni smisao dobrog dela, pa će osobi koju “vole” da pruže i ono ugađanje koje ne samo da joj nije potrebno, već koje predstavlja iskušenje za slabosti njenog karaktera. Nordid će u svom dobročinstvu razmišljati o realnim potrebama druge osobe, pa će joj dati samo ono što njoj zaista treba. Kako nema za cilj da svojim postupkom pokrene kod drugih bilo kakve slabosti karaktera, nordid svojom dobrotom deluje hladno. Zato nordijska interpretacija religije nije u stanju nikoga da zavede: umesto da pokreće ljudske slabosti, ona upravo čoveka osvedočava o njegovu ličnu odgovornost. Posledica takve religije je vrlo štura dobrota, ali zato očišćena od svih manipulantskih i fanatičnih dodataka. Dinarac najteže podnosi upravo taj razuman i svrhovit stvarnim potrebama elemenat prave dobrote, jer ponižava njegovo veliko Ja, dok istovremeno širokog srca prihvata “dobrotu” koja podrazumeva ugađanje njegovim slabostima, dobrotu koja je prožeta laskanjem i pobuđivanjem lične sujete. Dinarac će sa velikom zahvalnošću da prima čašćavanje pićem od svojih poznanika, ali će sa priličnom nelagodošću da prihvati svaku nepovratnu pomoć u hrani i novcu koja ima za cilj da zadovolji njegove realne egzistencijalne potrebe. Njega ugrožava sama pomisao da ga neko voli nesebičnom ljubavlju, koja nije zasnovana na posebnom utisku koje je on svojim vrednostima izazvao kod drugoga. Zbog toga on ima potrebu da karakter takve dobrote obezvredi. Samim pokušajem da kroz svoje srce shvati karakter nesebične dobrote, on dolazi do zaključka da je dotična osoba dobra iz dužnosti - silom licemerne samokontrole, zato što bi on sam bio u stanju da jedino iz takvih motiva učini dobro onome ko mu se lično ne dopada. 

SEMIĆANI 

Posle nordida, po procentulnoj zastupljenosti u našoj zemlji dolaze na red semićani, koji su najviše izmešani sa raznim starosedeocima Balkana, posebno dinarcima i raznim mediterancima.  

Semićane odlikuje izražena telesnost (sklonost ka uživanja u čulnim zadovoljstvima), i izražena savesnost (koja rezultuje sklonošću ka formnalizmu i fanatizmu svih onih populacija koje su sa semićanima posebno izmešane), kao i skup naslednih talenata koji dolaze do posebnog izražaja u trgovini (sposobnost ubeđivanja). 

Kao i svi drugi starosedeoci našeg podneblja, i semićani na našim prostorima su još odavno izgubili svoj izvorni jezik i svest o svom poreklu.  

Određen procenat semitske populacije je kod nas došao preko Turaka, i to ne od onih originalnih Turaka koji su mongolskog porekla, već preko starosedelaca Male Azije - hetitskog porekla, koji su ovde dolazili pod turskim entitetom. Celo područje Bliskog Istoka i Mediterana je naseljeno semićanima, uglavnom arapskog porekla. 

U našoj zemlji su svoj nacionalni entitet sačuvali jedino malobrojni semićani jevrejskog porekla, kojih u Srbiji i Crnoj Gori ima svega oko 3200, a u svetu svega oko 14 miliona. Uprkos njihovoj malobrojnosti, možemo ih zapaziti kao mnogobrojne među vrhunskim svetskim naučnicima, književnicima, umetnicima i ideolozima. Njihove izvanredne sposobnosti su kroz čitavu istoriju izazivale stalnu zavist i mržnju ostalih populacija. Kod dinaraca izazivaju zavist zbog uspeha i moći, a kod alpida zavist zbog bogatstva i uticaja. 
 

TIPIČNI PREDSTAVNIK SEMIĆANA 

Sami Jevreji antropološki ne predstavljaju više tipične predstavnike semitskog rasnog tipa, iako se oni među njima mogu još uvek naći. Njihova muzika pored semitske lestvice otkriva i istočnomediteranske elemente, a genetika otkriva da su istočni mediteranci (bilo od izvornih Egipćana, bilo od Filisteja) kod današnjih Jevreja nešto zastupljeniji u odnosu na izvorne Jevreje semićane. Genetika otkriva da postoji razlika i između Jevreja aškenaza i Jevreja sefarda, gde se kod aškenaza nalazi prilična zastupljenost mongolskog antigena HLA-B16. 

Po samom Svetom pismu, genetska čistoća nije relevantna za stvari od duhovnog značaja niti za Božji blagoslov, jer “Bog ne gleda ko je ko”. Verom u Boga, čovek se više ne oslanja na svoje grešno Ja, pa ono sa svojim sklonostima više nema vlast nad čovekovom posvećenom voljom. Kako pred Bogom svako ima slobodu da potpuno nadvlada svoje nasleđene slabosti, nejevrejsko genetsko poreklo nije ni u starom Izrailju bila prepreka da neko bude prihvaćen sa istim pravima kao da je genetski Jevrejin. Među Solomunovim precima (a samim tim i precima Isusa Hrista) nalaze se na spisku i kurva Rava, koja je bila Hananejka, i Ruta - Moavka. 

Kada su Jovanu Krstitelju dolazili mnogi fariseji i sadukeji želeći da budu kršteni, dobili su od njega ukor koji je prozreo njihovo neiskreno pokajanje. Oni su svoju duhovnu sigurnost temeljili ne na ličnom duhovnom iskustvu, već na svom nacionalnom i verskom pedigreu - na genetskom poreklu od oca Avrama. Jovan im je rekao:  

“Porodi aspidini! Ko kaza vama da bežite od gneva koji ide? Rodite dakle rod dostojan pokajanja. I ne mislite i ne govorite u sebi: Imamo oca Avrama; jer vam kažem da može Bog i od kamenja ovog podignuti decu Avramu.” (Marko 3,7-9) 

Iako jevrejska starozavetna i novozavetna istorija opisuje učestalo Božje proklinjanje Jevreja zbog njihovog neverstva, njihovo prokletstvo je pomešano sa blagoslovom zbog mestimičnih perioda iskrenog pokajanja i obraćanja Bogu. Pomešanost blagoslova sa prokletstvom možda najbolje otkrivaju Mojsijeve proročke reči:  

“I bićeš čudo i priča i podsmeh svim narodima, u koje te odvede Gospod. Mnogo ćeš semena izneti u polje, a malo ćeš sabrati jer će ga izjesti skakavci. Imaćeš maslina po svim krajevima svojim, ali se nećeš uljem namazati, jer će opasti masline tvoje. Rodićeš sinove i kćeri, ali neće biti tvoji; jer će otići u ropstvo. Sve voće tvoje i rod zemlje tvoje izješće bube.” (5. Mojsijeva 28)  

Odbacivanje prorečenog Mesije - Isusa Hrista, spustilo je na Jevreje novo prokletstvo - dvehiljadugodišnje “potucanje po svetu” - prorečeno kao opomena još ranije u njihovim Svetim spisima. 

Prokletstvo Jevreja je trebalo da posluži kao opomena i novoformiranim hrišćanima, ali oni su ubrzo pali u iskušenje da prema Jevrejima, zbog njihovog odbacivanja Hrista, gaje oholost, mržnju i netrpeljivost. Samim duhom oholosti, mržnje i netrpeljivosti, i oni sami su se odrekli Hrista, pokazavši da su hrišćani samo po imenu, a ne i po Hristovom duhu. Time je hrišćanska civilizacija izgubila veliki blagoslov hiljadugodišnjeg jevrejskog iskustva, i ubrzo počela da pada u onim iskušenjima koje su Jevreji vekovima ranije sasvim prevazišli. Da bi suzbio oholost novoformiranih hrišćana nad Jevrejima, apostol Pavle je napisao: 

“Ako li se neke od grana odlomiše, i ti, koji si divlja maslina, pricepio si se na njih i postao si zajedničar u korenu i u masti od masline, ne hvali se granama; ako se pak hvališ, ne nosiš ti korena nego koren tebe. Reći ćeš: Odlomiše se grane, da se ja pricepim. Dobro! Neverstvom odlomiše se, a ti verom stojiš; ne ponosi se, nego se boj. Jer kad Bog rođenih grana ne poštede, neće možda ni tebe poštedeti.  

Gledaj dakle, dobrotu i nepošteđenje Božije: nepošteđenje na onima što otpadoše, a na sebi dobrotu Božiju, ako ostaneš u dobroti; ako li pak ne, i ti ćeš biti odsečen.  

A i oni, ako ne ostanu u neverstvu, pricepiće se, jer ih je Bog kadar opet pricepiti. Jer kad si ti odsečen od rođene divlje masline, i pricepio si se na nerođenu pitomu maslinu; a kamo li ovi koji će se pricepiti na rođenu svoju maslinu?” (Rimljanima 11,17-24) 

Ipak, u hrišćanskoj crkvi se ubrzo raširio snažan antisemitizam. Jovan Hrizostom, zvani Zlatousti (344-407) piše: 

“Jevreji su pali u stanje niže od najgadnijih životinja. Razvrat i pijanstvo ih je dovelo do nivoa pohotne koze i svinje. Oni znaju samo za jedno: da zadovolje svoje stomake, da se napiju, da ubiju i da isprebijaju jedni druge kao što to čine pozorišni zlikovci i kočijaši.” (“Homilies Against the Jews”, Patrologia Graeca, Paris: Garnier, str. 843-942) 

KAKO BISMO MI POSTUPILI DA SMO BILI NA MESTU JEVREJA? 

Mnogi prema Jevrejima gaje prezir zbog njihovog odbacivanja Hrista. Međutim, zapitajmo se - kako bismo mi reagovali da je Isus Hristos došao među nas danas kao nekada među Jevreje. Zamislimo da smo, kao Jevreji pod vlašću Rimljana, i mi danas pod, na primer, okupacijom Albanaca (kao na primer, Srbi koji žive na Kosovu). Zatim zamislimo da od naših sveštenika, kao nekada Jevreji od svojih, slušamo kako će se pojaviti Mesija koji će nas osloboditi od stranog okupatora. A onda se jednoga trenutka pojavljuje među nama Mesija - Hristos, ali koji propoveda drugačiju nauku od naših verskih poglavara, i kritikuje ljudske običaje i religiozni formalizam, a umesto oslobađanja od albanskih osvajača propoveda carstvo nebesko: neodupiranje zlu i nepravdama, ljubav i praštanje prema Albancima. Pretpostavimo kako među našim ljudima ima izdajica koji rade za okupatora uzimajući od naroda porez, i koji se zovu carinici, te da Isus pravi paralele između njih i sveštenika, govoreći kako će pre ti izdajnici Njegovom ljubavlju biti dovedeni do pokajanja i spasenja, nego naši sveštenici. Zamislimo kako samo sveštenstvo optužuje Hrista da otpada narod od vere i zakona, te ga proglašava izdajicom vere i nacije i na kraju ga predaje okupatorskoj vlasti da se pogubi. A zatim nam okupatorske vlasti pružaju priliku da oslobodimo jednog od dva osuđenika na smrt; prvi je Hristos koji je propovedao carstvo nebesko, a drugi je Varava, koji je ubio vojnika okupatora boreći se za carstvo zemaljsko.  

Kako bismo mi postupili kada bi naš narod prošao kroz iskušenje koje je pre dve hiljade godina imao jevrejski narod?  

Da li bismo ustali u odbranu nevino optuženog Hrista, ili bismo radije tražili da se oslobodi Varava koji je ubica, ali koji je u očima većine naroda nacionalni junak?! 

PREDSTAVNICI ŽUTE RASE U NAŠEM STANOVNIŠTVU 

Posle semićana, po procentualnoj zastupljenosti u našoj zemlji su na redu ugrofinci koji su, zajedno sa mongolima, bliskog genetskog porekla sa nordidima, i sa njima sličnog karaktera, ali se od njih fizički razlikuju zbog adaptacije na polarnu klimu: udovi su im kraći i telo zdepasto radi smanjenja aspiracije toplote i vlage. Odlikuju ih jake mesnate jagodice i pojačana cirkulacija krvi u licu, sklonost gojaznosti, okruglasta lobanja (brahikefalija) sitne i uske oči, kao i smanjeno prisustvo znojnih žlezda. Odlikuje ih i instinktivan strah od ulaska u vodu, kao i potreba za pravljenjem zaliha; koja se manifestuje kroz njihovu sklonost ka skupljanju znački, marki, salveta, starih nepotrebnih stvari i sl.  

Mongoli predstavljaju žutu rasu u Aziji, a Ugrofinci u Evropi. 

MONGOLI 

Mongole odlikuje B krvna grupa i antigen HLA-B16 koga u našoj zemlji ima 13,69% stanovništva. Dominanti su kod Avara i nekadašnjih Turaka, pa i kod malobrojnih indijanskih plemena, posebno kod potomaka nekadašnjih Inka u Južnoj Americi. 
 
 

SRPKINJA IZ KNINA SA IZRAŽENIM MONGOLSKIM ATRIBUTIMA 

Mongoli su veoma vredni i pedantni. Odlikuje ih sklonost matrijarhatu. Njihove slabosti su paranodinost, slepo držanje pravila, i sklonost da se iz kukavičluka pokoravaju autoritetima. Strah od odgovorne upotrebe razuma i preispitivanja smisla sopstvenog ponašanja se kod njih takođe manifestuje i kroz potrebu za “receptima” tj. formalnim principima prema kojima se upravljaju u raznim životnim situacijama. Njihove karakterne posebnosti u odnosu na druge populacije jesu vedrina i srdačnost, ali i izražena upotreba odbrambenog mehanizma racionalizacije, koja je izraz njihove detinje nezrelosti u susretu sa životnim iskušenjima. Otuda su veoma skloni budizmu. Sklonost da se opterećuju krivicom rezultuje samokontrolom izražavanja unutrašnjih poriva, koja opet rezultuje snažnom inhibicijom kreativnosti, rigidnošću mišljenja, a i psihosomatskim oboljenjima. Od krivice se brane pobuđivanjem sentimentalnih osećanja, koja onda koriste kao pokretačku snagu za svoju dobrotu, što u drastičnim slučajevima može da rezultuje simptomima manijačno depresivne psihoze. 

U našoj populaciji mongoli vode poreklo od Avara i Turaka. Sudeći po krvnim grupama skeleta Rasa (IX-X vek), a i po drugim genetičkim markerima, Sloveni su se više izmešali sa mongolima kroz susret sa Avarima, nego kasnije pod turskim uticajem. Međutim, ono što je za arheologe i istoričare prava misterija, je to što su skeleti sa njihovom tipičnom B krvnom grupom veoma zastupljeni i u kulturi Lepenskog Vira, koja je hiljadama godina starija od istorijski poznatog vremena pojave mongola na Balkanu. 

UGROFINCI 

Ugrofinci pripadaju uralskoj jezičkoj grupi. Oni su naseljavali nekada zaleđena područja Evrope: Alpe i Skandinaviju, gde su se do danas zadržali, posebno među Laponcima, Fincima, Slovencima, Austrijancima, Bavarcima i Savojcima. Ona grana Ugrofinaca koja živi na Alpima zove se alpski rasni tip. Ona se sa Alpa spustila u Panoniju, pa su danas alpidi veoma zastupljeni u starosedelačkom stanovništvu Banata i Hrvatskog Zagorja. Pre više hiljada godina oni su se izmešali sa jednom granom istočnih mediteranaca, a pre oko hiljadu godina njima dolaze u susret njihova braća Mađari (Ugri) sa istoka (Urala). Druga grana Ugrofinaca koja živi na tlu Skandinavije, istočnog Baltika i Rusije, veoma se malo razlikuje od alpskog rasnog tipa, i nosi naziv istočno-baltički rasni tip. Oba rasna tipa odlikuje zajednički ugrofinski blok gena HLA-A3,B7, krvna grupa A2 i haplotipovi Eu13 i Eu14 na Y hromozomu (TAT mutacija). Njihovu mešavinu sa jednog granom Istočnih mediteranaca odlikuje blok gena HLA-A3B35. Visoka zastupljenost HLA-B7 među Škotlanđanima i Jermenima otkriva da su i oni veoma izmešani sa ugrofinskom populacijom. 

Ugrofinci su psihološki veoma bliski mongolima, izuzev mehanizma racionalizacije kome nisu toliko skloni i sebičnog sentimenta, koji je kod mongola mnogo više izražen. Koliko se "toplota" i sentimentalnost Rusa može objasniti njihovim mešanjem sa mongolima, toliko se hladnoća Nemaca može objasniti njihovim mešanjem sa Ugrofincima. 

Ugrofince odlikuje karakter potpuno suprotan karakteru dinaraca. Ugrofinci su bez sujete i želje za moć, veoma savesni i vredni, pokorni autoritetima, ali i veoma sebični.

Veća razvijenost severa Nemačke u odnosu na njen jug, objašnjava se činjenicom da stanovništvo severne Nemačke mnogo radije ulaže zarađen kapital u dalju proizvodnju, dok bavarsko stanovništvo juga Nemačke  "novac slaže u slamaricu" tj. pravi od njega nekorisne zalihe, što izražava karakternu škrtost alpskog rasnog tipa. Dešava se da mladić i devojka (Bavarci) zarađuju novac da bi zajedno otišli na letovanje, ali kako devojka nije zaradila dovoljno, mladić odlazi na letovanje bez nje. U Austriji postoje recepti za spremanje hrane od hleba koji je star nekoliko dana, da se ne bi morao baciti. U Hrvatskom Zagorju, Banatu, Mačvi i severozapadanoj Srbiji, gde je alpski rasni tip takođe prilično zastupljen, često se podižu krivične prijave zbog narušene privatne svojine, i to često oko sasvim marginalnih stvari (grana nekog drveta koje prelazi na drugu stranu ograde...) traju i po više decenija. 

Ugrofinci su svakako najveći nosioci autoritarne svesti u Evropi. 

Nacizam u Nemačkoj je imao najviše uspeha kod Bavaraca, a komunizam kod sovjetskih naroda koji su veoma izmešani sa ugrofinskim starosedeocima. I nacizam i komunizam su laskali ugrofinskoj sebičnosti, proklamujući smanjenje socijalnih razlika tj. obećavajući materijalnu sigurnost i blagostanje. 

Pored sebičnosti, druga izražena slabost ugrofinske populacije koja predstavlja temelj njihove autoritarnosti jeeste njen kukavičluk i slepo pristajanje na svaku nepravdu ukoliko je ona nametnuta autoritetom političke ili ideološke moći. Antropolozi su još krajem XIX veka okarakterisali pripadnike alpskog tipa u Francuskoj kao jako konzervativne i politički najposlušnije građane koji vlastima dopuštaju svaku zloupotrebu moći. 

SUKOB IZMEĐU SRBA I HRVATA 

Sukob između Srba i Hrvata je zapravo sukob između dva starosedelačka rasna tipa na Balkanu, sa kojima pravi Sloveni, kao vrlo razumna populacija, nemaju gotovo nikakve veze. 

Kada Srbi kritikuju Hrvate, tada uglavnom kritikuju karakter alpskog rasnog tipa, koji je dominantan u Hrvatskom Zagorju, ali i u starosedelačkom stanovništvu naše Vojvodine, posebno Banata. Kada Hrvati kritikuju Srbe, tada uglavnom kritikuju karakter dinarskih starosedelaca, koji su dominantni u Crnoj Gori, Hercegovini i zapadnoj Srbiji, ali i u Dalmaciji. Naravno da su Hrvati dinarskog porekla istog karaktera kao i Srbi dinarskog porekla. Kao što su i Srbi alpskog tipa u Vojvodini istog karaktera kao Hrvati Hrvatskog Zagorja. 

Dinarski i alpski rasni tip imaju potpuno različito genetsko poreklo. Dinarce odlikuje nulta krvna grupa, a alpide izražena A grupa. Dinarci su narod proto-egipatskog porekla, genetski blizak mediterancima i mnogim afričkim i indijanskim plemenima, dok su alpidi ugrofinskog porekla, starosedeoci nekada zaleđene Evrope, genetski bliski mongolima i nordidima. 

Iako su obe populacije sklone sukobima i autoritarnoj svesti, one imaju potpuno različite motive koji ih navode na sukobe. Njihov karakter je potpuno suprotan i zbog slabosti podložan manipulaciji. Dinarcem se lako manipuliše pobuđivanjem i zadovoljavanjem njegove sujete, a alpidom pobuđivanjem i zadovoljavanjem njegove sebičnosti, kao i buđenjem osećanja krivice. 

O alpskom rasnom tipu su antropolozi, konkretno govoreći o njemu u Francuskoj, pisali još krajem XIX veka sledeće: 

“Homo alpinus. Niskog rasta, smeđ, okrugle glave i lica, on je brahikefalni tip kakvog predstavlja stanovnik Overnje... Privržen je tradiciji, spor u radu, i daleko od toga da bi pokušavao da bude prvi, nastoji da se sakrije iza svog suseda. U političkom pogledu on je savršen rob, savršen kmet ... a u republikama kao što je naša najbolje viđen građanin, jer dopušta sve zloupotrebe. Katolik je, voli osrednjost i boji se napretka.” (Vaše de Lapuž) 

Jovan Cvijić opisuje takav karakter kod Hrvata, nazivajući ga takođe alpskim tipom: 

“Vrlo su marljivi, trezveni i izdržljivi u radu. ... Ali ovi seljaci imaju odbojni duh, duh podvajanja i odstranjivanja. Jedino sebe smatraju pravim Hrvatima („Horvati”). Onoga koji ne govori njihovim dijalektom, gotovo smatraju za stranca; svoje neposredne susede, stanovnike Žumberka i Karlovca, nazivaju „Vlasima“. Svakog stranca koji nosi evropsko odelo smatraju za „Kraljca”, za Slovenca. ... Često su nepoverljivi. Sasvim su im nepoznata hrvatska istorijska predanja. Znaju samo nekoliko šturih priča o Kraljeviću Marku (npr. kako je Kraljević Marko mogao da pojede 50 kg. mesa, kako ga je jedan grof otrovao, itd.). ... Prigorci smatraju da samo vlasti i plemstvo treba da se bave državnim poslovima: oni su, vele, upućeniji nego seljaci, muži; plemstvo treba da naređuje, muži da slušaju; bez gospode ne bi bilo nikakvog reda. ... Ovo je stanovništvo poslušno, disciplinovano i potpuno se pokorava svojim starešinama.” 

Alpski rasni tip se pronalazi i u skeletima praistorije i u današnjem stanovništvu naše Vojvodine. Kada Jovan Cvijić opisuje karakter gradskog stanovništva u Banatu tada piše da ga odlikuje “veština da se prikriju intimna osećanja, pretvaranje da se odobravaju dela koja se iz dna duše osuđuju i neka izveštačena, otužna uglađenost, koja je često prelazila u odsutnost dostojanstva” (Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i Južnoslovenske zemlje, god. 1922). 

Dinarski tip nije u stanju da shvati takvo licemerstvo. Jedna devojka, tipičan predstavnik dinarskog karaktera, veoma je uzbuđeno kritikovala karakter licemera. Rekla je da zna da ona sama nije zlato, ali da sebe ne laže da je pravednik, i da sve ono što radi radi iskreno i otvoreno, te da zato njih uopšte na može da razume. 

Odgovorio sam joj da ona nije u stanju da razume njihov karakter zato što gotovo uopšte nema svoju savest, dok je oni imaju.