Reč ''veštica'' u našoj kulturi ispunjena je brojnim negativnim značenjima, u kojima se može iščitati duboki strah i otpor patrijarhalnog vaspitanja da prihvati i unutar svojih sistema integriša arhetip snažne, kreativne i inteligentne žene, koja samosvesno i ravnopravno, poput muških '' stvoritelja '' kreira magične duhovne svetove, po svojoj slobodnoj volji i shvatanju.

Da bismo mogli da razumjemo prauzroke tog straha, moramo se vratiti malo dublje u prošlost, u stare, predhrišćanske kulture, u kojima su bila poštovana ženska božanstva, često puta u liku trojne boginje koja je simbolisala tri aspekta žene i prirode, sa kojom je žena bila izjednačena: prvi aspekt odnosi se na nevinost mlade devojke, zaštitnice šuma, divljih životinja i slobodnog, iskonskog življenja u suživotu sa prirodom. Taj prvi aspekt simbolisan je i fazom mladog meseca, te izražen u likovima grčke boginje Artemide i rimske boginje Diane - zaštitnica lova i vegetacije.

Drugi aspekt drevnih boginja otelotvoren je u boginjama ljubavi i plodnosti ( sumeranska Innana, feničanska Ishtar, grčka Afrodita, rimska Venus, itd. ), koje simbolišu pun mesec kao načelo zrele, u punom potencijalu realizirane ženskosti, gde žena nije samo svedena na ulogu majke i pasivne domaćice, već je ona i seksualna i kreativna, i često puta, poput sumeranske boginje Innane, ali i grčke Atene, zaštitnica ratničke veštine, kao i " gospodarica divljih zveri ", kako su u staroj Grčkoj nazivali boginju Afroditu. Dakle, žena u tim kulturama nikako nije bila podložna i kastrirana u svojim nagonima, u svojoj seksualnosti i prirodnoj agresivnosti, kao što će kasnije to postati unutar velikih monoteističkih religija.

Treće načelo ili aspekt trojne boginje kao padajući mesec jeste mudra stara žena, veštica, šamanka, iscelitelj. Dok su u našoj kulturi stare žene obezvređene u svojoj društvenoj ulozi onog trenutka kad uđu u klimakterijum, i izgube fizičku mladost i lepotu, kod pagana su one bile poštovane zbog svoga iskustva i mudrosti, i imale su ravnopravnu ulogu u zajednicama isto kao i stari, mudri muškarci, kao napr. u zajednicama starih Slovena i Kelta.

Savremene veštice ponovo otkrivaju lik i paradigmu trojne boginje u želji da afirmišu neka načela duhovne ravnoteže i ravnopravnosti, koja su izgubljena uspostavom hijerarhije muških bogova i njihovih sinova, kao i njihovih proroka. U duhovnom smislu, za moderne žene, kao i za sledbenice različitih strujanja nove spiritualnosti, sasvim je neprihvatljivo da žene budu izbačene iz prostora duhovnosti, i da ne mogu biti ni svećenice, ni biskupinje, ni papise, ali se zato od njih, dakako, očekuje da kao vernice daju dobrovoljne priloge za crkvu, koja ih još uvek želi održati u stanju slepe pokornosti i poslušnosti ! Iako je institucija Inkvizicije odavno ukinuta, još i danas se u nekim društvima sa velikim zazorom gleda na sve pokušaje ženskog spiritualnog osamostaljivanja, u smislu da žene same preispitaju koliko su zadovoljne sa onim što im pruža službena crkva, koja je svojevremeno u 16. i 17. veku spalila milione žena, te i dan danas insistira na tome da nadzire žensku kontrolu rađanja, kao i da se meša u žensko pravo na slobodan izbor !

U tom smislu se može reći da današnjem svetu nedostaje boginja, kao simbol potisnutog ženskog načela prirode i života, jer je muško načelo moći i sveopšte konkurentske borbe dovelo svet na rub trećeg svetskog rata, te do velike bede i gladi koja vlada u zemljama trećeg sveta, ali i u mnogim razvijenim državama. Zbog muških bogova već vekovima se vode bespoštedni, krvavi ratovi, a načelo " ljubi bližnjeg svoga " postalo je tek puka fraza, do koje niko više ozbiljno ne drži. Gubitkom arhetipa boginje svet je izgubio mudru i saosećajnu majku, koja aktivno štiti svoju decu, kao sto je grčka boginja Demetra štitila svoju božansku ćerku Perzefonu, kada ju je mračni Had oteo i poželio zadržati u podzemlju.

Takav arhetip majke iz paganskih mitova nema mnogo zajedničkog sa devicom Marijom, Isusovom majkom, koja je u društvenom i kreativnom smislu sasvim neaktivna, a za moderne i osveštene žene problematičan je i način njenog začeća - nijedna normalna zemaljska žena ne može začeti bez seksualnog odnosa sa zemaljskim muškarcem, osim ako nije u pitanju neki vid umetničke oplodnje ili genetske manipulacije. Isticanje ideala '' bezgrešne '' majke od strane patrijarhalne kulture zapravo je pokušaj da se obezvredi ženska seksualnost, koja je u likovima paganskih boginja bila snažan izvor radosti i osobne moći. Zbog tog surovog, nedostižnog ideala ženske " čistoće " koji je nametnut od strane crkve kao simbol kastrirane seksualnosti, žene često pate od brojnih frustracija i seksualnih neuroza, naročito one koje su odgojene u kulturama gde se snažno poštuje ideal device i '' bezgrešnog '' začeća.

Takođe, gubitkom boginje u našoj civilizaciji dolazi do ekološkog debalansa: žensko načelo celokupne prirode biva degradisano, ozloglašeno kao nečisto, primitivno i nerazumno, u suprotnosti sa " uzvišenim duhom ". Sve životinjsko, instinktivno, lunarno i arhetipsko u čoveku biva podvrgnuto kritici i torturi inkvizicije, a posledice tog direktno se uočavaju u načinu na koji danas tretiramo našu planetu - bez imalo poštovanja - istrebljuju se brojne životinjske i biljne vrste, voda i vayduh se zagađuju, u svetu vladaju glad i bolesti, dok sa druge strane crkva muškog sveštenskva gomila ogromna materijalna bogatstva, te istovremeno licemerno propoveda svojim vernicima potrebu za skromnošću i poniznošću...

Pokret savremenih veštica kao reakcija na religije patrijarhata počeo je otkrivati i redefinisati duhovnost starih kultura, koje su poštovale boginju i unutar kojih je žena i sveukupno žensko načelo bilo poštovano mnogo više, nego sto je to slučaj u današnjim vremenima. Ne radi se tu ni o kakvim " zlokobnim crnomagijašicama ", već su u većini slučajeva u pitanju kreativne, pametne žene, pretežito nastrojene levičarski, a koje su snažno razočarane službenim, tradicionalnim verskim sistemima, koji se nisu na pravi način uhvatili u koštac sa problemima savremenog sveta. Moderne veštice neguju načelo nenasilja, kao i poštovanje sveukupnog života, posebno čovekovog. One veruju da ni jedna ideologija i nikakva religiozna ideja ne smeju biti opravdanje u ime kojega će se ubijati druga ljudska bića: svaki izraz nasilja zapravo je prikriveni vid nesposobnosti da se konflikti razreše mirnim, inteligentnim putem, kroz žensku asertivnost, umesto kroz mušku agresivnost. Takođe se zalažu za toleranciju i suživot svih živih bića koja žive na planeti, jer su sva živa bića zapravo manifestacija metaforičke planetarne boginje i njena deca.

One ne veruju u " transcendentalnog " boga koji je nevidljiv, nespoznatljiv i odvojen od svojih tvorevina, kao što ne veruju ni u boga koji surovo kažnjava svoju decu, već insistiraju na načelu lične odgovornosti: energija koju si odaslao, biće ti vraćena - dobro sa dobrim, a loše sa lošim ! U tom svetlu, čovek je sam odgovoran za posledice svojih dela, boginja mu neće " oprostiti grehe ", niti će mu iko obećavati raj na nebu, nakon što je tako bezobzirno i surovo uništio raj na zemlji ! Boginju pre svega moramo pronaći u sebi, u svojim srcima i uverenjima, kao princip neuništive i preobražavajuće majčinske duše sveta, unutar koje smo na višim nivoima svesti svi ipak povezani nevidljivom mrežom međuodnosa, u kojima se stalno stvaraju i razaraju novi svetovi i tvorevine.

Kada to konačno uspemo spoznati, tada će simbolička '' svrgnuta boginja '' postati svetla i blistava duša planete, a '' veštice '' će biti njene razigrane i magične, vilenjačke svećenice, vesnice novog doba i svetlijih vremena na zemlji.

Napisala: Krešimira Gojanović