Poremećaj u ishrani najčešce nastaje kao posledica držanja restriktivnih dijeta i to kod osoba koje su emocionalno i psihički osetljive, odnosno onih koje rade na samouništenju sopstvenog zdravlja, praktikujući držanje nepravilnih dijeta, uzimanjem neproverenih dijetetskih preparata i određivanjem sopstvene idealne težine koja je najčešće ispod adekvatne.

Poremećaj u ishrani je širok pojam koji obuhvata stanje od bulimije (kompulzivnog prejedanja) do anoreksije

ANOREKSIJA - odbijanje hrane

BULIMIJA - preterano uzimanje hrane

ANOREKSIJA

Intenzitet anoreksije je različit - od neradog (mrljavog) uzimanja hrane do prave fobije od hrane. Zavisno od uzrasta na kome se javlja razlikujemo anoreksiju novorođenčeta, anoreksiju malog deteta i anoreksiju mladalačkog doba, ali i stariji. Prava anoreksija podrazumeva da se objektivno ne unosi dovoljna količina hrane. Anoreksija prati gotovo sva hroničniq oboljenja digestivnog trakta. Najčešći vandigestivni uzroci anoreksije su sistemske bolesti. Karakteristična je psihogena anoreksija odojčeta i malog deteta uzrokovana je psihičkim faktorima. Obično je izraz pnosa u odnosu majka-dete. Majka može biti neiskusna, napeta ili prosto nezainteresovana te nije u stanju da prepozna potrebe svoga deteta i da odgovori na njih. U situacijama kada hrani dete majka je nestrpljiva, nesigurna ili agresivna, što prenosi na dete, pa ono reaguje sličnim ali sebi svojstvenim simptomima - aktivnim ili pasivnim odbijanjem hrane. A svaki krut režim nametanja uzimanja hrane kod deteta će stvoriti otporU ovakvim slučajevima ključno je raditi na poboljšanju odnosa dete-okolina.

Anoreksija nervoza je poremećaj ishrane koji se karakteriše namernim gubitkom težine. Javlja se kod emocionalno labilnih devojaka (mada je zapažen i kod mladića).

Opsednutost strahom od debljanja je takva da se takvi boje svake hrane, koju doživljavaju lošom i opasnom.

U nastajanju anoreksije učestvuje više faktora. Čini se da su presudni faktori oni, koji određuju ličnost. Pod povećanim rizikom od razvoja ove bolesti su osobe koje su doživele težu traumu ili emocionalni stres za vreme puberteta ili prepuberteta; koje su bile izložene seksualnom zlostavljanju; koje su pod pritiskom okoline koja previše ističe važnost vitke linije i telesnog izgleda kao jedinu vrednost savremene žene.

Dijeta počinje izbegavanjem hrane koja goji (slatkiši, hleb, testo...), potom smanjivanjem obroka, redukcijom obroka i biranjem hrane. To dovodi do značajnog gubitka telesne težine, ali i ekstremna mršavost koja ugrožava život i nema veze sa lepotom nije dovoljna da bi bolesnica bila zadovoljna. Dijeta je obično praćena preteranim telesnim iscrpljivanjem i vežbanjem (aerobik, fitness, jogging, hodanje), a često se namerno izaziva povraćanje ili upotrebljavaju sredstva za ubrzano varenje ili izlučivanje vode iz tela.

Mnoge osobe koje pate od anoreksije pokazuju pridružene psihičke poremećaje: depresivno raspoloženje, razdražljivost, nesanicu, povlačenje iz društva. Ove osobe pate od osećaja neadekvatnosti i jake potrebe da nadziru okolinu, a nedostaje im spontanost, inicijativa i teško izražavaju osećanja.

Lečenje anoreksije nervoze spada u visoko specijalistički domen, a najčešće se sprovodi u bolničkim uslovima. Lečenje obuhvata kombinaciju rsznih terapijskih pristupa koji uključuju: individualnu psihoterapiju, porodičnu terapiju i medikamente (najčešće antidepresive).

Bulimija

"Uh, gladan sam da bih vola mogao pojesti˝) je poremećaj vezan za ishranu koji je, kao i anoreksija nervoza, psihološkog porekla, a može imati strašne telesne posledice. Dok se anoreksičari jednostavno izgladnjuju, bulimičari se prejedaju, a zatim se čiste povraćanjem koje su sami izazvali. Oboleli od bulimije često koriste pilule za mršavljenje, laksative i diuretike da bi smanjili telesnu težinu. Čišćenje može imati dve svrhe: sprečavanje dobijanja na težini, a i privremeno ublažavanje depresije i ostalih negativnih osećanja.

Smatra se da su pritisci i sukobi unutar porodice prvobitni uzrok bulimije. Bulimičarka je obično osoba koja želi previše da postigne i teži savršenstvu, a oseća da ne može da zadovolji očekivanja svojih roditelja. Njeno samopoštovanje je na niskom nivou i pati od depresije. Možda je kao dete bila fizički ili seksualno zlostavljana; oko polovine svih obolelih od bulimije ima u prošlosti iskustvo zlostavljanja.

Bulimija, poput anoreksije, pogađa uglavnom mlade žene. Bulimija se može javiti sama za sebe ili naizmenično sa anoreksijom. U tom naizmeničnom toku - koji se javlja otprilike u svakom petom slučaju - devojka neko vreme ne želi da jede, pripremajući se za prejedanje, moguće je da u fazi nejedenja upotrebljava i sredstva za smanjenje apetita. Zatim slede: konzumiranje hrane u preteranim količinama, tajno konzumiranje hrane, preokupacija mislima o hrani, nedostatak kontrole u blizini hrane.

Iako se preklapaju, ova dva poremećaja povezuju se s različitim crtama ličnosti: anoreksičari su skloni potiskivanju svojih nagona, dok oboleli od bulimije s druge strane udovoljavaju svojim žudnjama, prenagljujući, upadajući u nevolje s drogom, promiskuitetnim ponašanjem, krađom ili nekontrolisanim kupovanjem.

Opšte zdravstveno stanje osobe obolele od bulimije zavisi od toga koliko se često prejeda i čisti. Takva osoba može povraćati povremeno (jednom nedeljno) ili jako često (više puta na dan). Telesne posledice postoje. Čestim povraćanjem se troše voda i kalijum iz telesnih tečnosti što izaziva poremećeni ritam srca, grčenje mišića, pa čak i oduzetost. U težim slučajevima, neki od ovih telesnih problema mogu dovesti do smrti. Još jedna opasnost je samoubilačka depresija.

Bulimija je prava bolest i osobe obolele od nje obično je ne mogu voljno kontrolisati bez stručne pomoći. Opomene porodice i prijatelja da prestanu sa takvim ponašanjem u najboljem su slučaju beskorisne, a u najgorem imaju upravo suprotan efekat.

Psihološko lečenje bulimije podrazumeva terapiju koja se usredsređuje na menjanje navika, seanse se obično posvećuju analiziranju ponašanja i smišljanju načina da se to promeni, a između seansi bolesnica poštuje tačno određena pravila ponašanja.
Psihoterapija - često kombnovana sa antidepresivima - prvobitni je način lečenja, zajedno sa savetovanjem o ishrani, terapija se takođe usredsređuje na uobičajeno ponašanje, cilj je da istraži i suprotstavi se negativnim mislima koje se nalaze u pozadini destruktivnih navika. Pojedinačna ili grupna psihoterapija usmerava se na emocionalna iskustva i odnose koji su stvarni uzrok bulimije.

Kraj prvog dela

piše: 🐉