Stanje zaljubljenosti ne usmerava se na naš lični razvoj niti na razvoj i napredovanje drugog bića. Umesto toga daje nam osećaj da smo stigli do cilja.

Pre venčanja maštamo o bračnoj sreći: "Biće nam prelepo. Drugi parovi se svađaju, ali mi nećemo. Mi se volimo." Naravno, nismo skroz naskroz naivni. Razum nam govori da će iskrsnuti različitosti, ali smo uvereni da ćemo o tim razlikama raspravljati otvoreno. Jedno od nas će uvek biti spremno na ustupke pa ćemo postići sporazum. Kad je čovek zaljubljen, teško je poverovati u bilo što drugo.

Na svom vrhuncu stanje "zaljubljenosti" je euforično. Jedno s drugim smo emocionalno opsednuti. Idemo na spavanje razmišljajući jedno o drugome. Kad se budimo ta osoba nam je prva u mislima. Žudimo da budemo zajedno. Kad smo zajedno, kao da smo u raju. Kad se držimo za ruke, osećamo da nam se krv stapa u jednoj žili. Mogli bismo se ljubiti bez kraja kad se ne bi moralo ići u školu ili posao. Grljenje potiče snove o braku i oduševljenje.

Navedeni smo na verovanje da će prava ljubav potrajati večno. Uvek će nas opijati prekrasni osećaji koje imamo u ovom trenutku. Ništa se ne može isprečiti između nas. Ništa ne može nadjačati našu uzajamnu ljubav. Zaljubljeni smo i uhvaćeni u mrežu lepote i šarma druge osobnosti. Naša ljubav je najlepša stvar koju smo ikada iskusili. Primećujemo da su neki bračni parovi izgubili taj osećaj, ali nama se to nikada neće dogoditi. "Možda njihova ljubav nije bila prava", zaključujemo.

Nažalost, večnost stanja zaljubljenosti je izmišljotina, a ne činjenica. Po nekim istraživanjima zaključeno je da prosečno stanje zaljubljenosti traje dve godine, a ako je po sredi tajna ljubav može potrajati i nešto duže. Naposletku se svi spustimo iz oblaka i ponovno stanemo na zemlju. Oči su nam otvorene pa vidimo nedostatke u drugoj osobi. Otkrivamo da neke od njegovih/njenih karakternih crta ustvari idu na živce. Njeno ponašanje nam smeta. On je u stanju povrediti i razbesneti se, čak možda govoriti grube reči i kritičke osvrte. Te sitne karakterne crte, koje smo prevideli u fazi zaljubljenosti postaju sada velika brda. Prisećamo se majčinih upozorenja i pitamo se: "Kako sam mogao biti toliko blesav?"

Dobro došli u bračnu stvarnost gdje u slivniku uvek ima dlaka, a ogledalo je umrljano malim belim tačkama, gde se svađe vrte oko toga na koju stranu treba staviti rolu WC papira i treba li poklopac školjke biti spušten ili podignut. To je svet u kojem cipele ne šeću do ormarića, a ladice se na zatvaraju same, gdje kaputi ne vole vešalice, a sokne se u pranju rastežu. U tom svetu pogled može povrediti, a reč satrti. Intimni ljubavnici mogu postati smrtni neprijatelji, a brak bojno polje.

Što se dogodilo? jesmo li zaista imali pravu stvar? Mislim da jesmo. Problem je loša informacija. Loša informacija bila je pomisao da će zaljubljenost potrajati večno.

Kad stanje zaljubljenosti poprimi svoj prirodan tok (setite se da prosečna faza zaljubljenosti traje dve godine), vraćamo se u svet stvarnosti i počinjemo tražiti svoje. On će izražavati svoje želje, ali njegove želje su drukčije od njenih. On želi seks, a ona je previše umorna. Ona želi posetiti roditelje, ali on veli: "Ne želim provoditi toliko vremena s tvojom familijom." On želi da učestvuje na fudbalskom turniru, a ona kaže: "Ti više voliš fudbal nego mene." Malo po malo, privid bliskosti se rasplinjuje, a na površinu izbijaju različite želje, osećaji, razmišljanja i način ponašanja. Dve su osobe. Njihove misli se nisu stopile, a njihovi osećaji su se pomešali samo nakratko u okeanu ljubavi. Sada ih talasi stvarnosti počinju razdvajati. Nisu više zaljubljeni pa se u toj fazi povlače, odvajaju, razvode, i kreću u potragu za novim doživljajem zaljubljenosti, ili pak počinju ozbiljno da rade na tome da nauče voleti jedno drugo bez euforije opsednutosti ljubavlju.

Dr. Peck zaključuje da stanje zaljubljenosti nije prava ljubav iz tri razloga:

1. Zaljubljivanje nije čin volje ili svesnog odabira. Bez obzira koliko se željeli zaljubiti, ne možemo to postići na silu. S druge strane, možda ne tražimo to stanje, a preuzme nas iznenada. Često se zaljubljujemo u neprikladno vreme i u nepodobne ljude.
2. Zaljubljivanje nije prava ljubav stoga što je nenaporno. Ma što činili u stanju zaljubljenosti, to zahteva vrlo malo discipline ili svesnog napora s naše strane. Dugi, skupi telefonski razgovori koje obavljamo, pokloni koje izmenjujemo, stvari koje obavljamo nisu vredne spomena. Kao što nagonska priroda ptice nalaže izgradnju gnezda, tako i nas nagonska priroda stanja zljubljenosti tera da jedno drugome činimo neobične i neprirodne stvari.
3. Zaljubljena osoba nije istinski zainteresovana za potsticanje ličnog razvoja drugog bića. Ako na pameti imamo ikakav cilj, onda je to da skončamo usamljenost i možda uspeh ovekovečimo brakom. Stanje zaljubljenosti ne usmerava se na naš lični razvoj niti na razvoj i napredovanje drugog bića. Umesto toga daje nam osećaj da smo stigli do cilja i da nam ne treba daljnje napredovanje. Na vrhuncu smo životne sreće i jedina nam je želja da tu i ostanemo. Naša ljubljena se zasigurno ne treba dalje razvijati jer je savršena. Jednostavno se nadamo da će ostati savršena.

Stanje zaljubljenosti možemo prepoznati i odrediti kao privremeni emocionalni uzlet, a potom nastavljamo pravu ljubav sa svojim bračnim drugom. Ta vrsta ljubavi jeste u suštini emocionalna, ali nije opsednutost, To je ljubav koja ujedinjuje razum i emocije. Ona uključuje čin volje i zahteva disciplinu, ali prepoznaje potrebu za ličnim razvojem. Naša najosnovnija emocionalna potreba nije zaljubljivanje, nego potreba da nas neko voli, da spoznamo ljubav koja proizlazi iz razuma i odabira, a ne nagona. Potrebno mi je da me voli netko ko je odabrao da me voli, koji u meni vidi nešto vredno življenja.

Takva vrsta ljubavi zahteva napor i disciplinu i prepoznaje potrebu za ličnim razvojem. To je odabir da se utroši energija u nastojanju da se pripomogne drugoj osobi znajući da, ako je njegov ili njen život obogaćen vašim nastojanjem, i vi ćete pronaći osećaj zadovoljstva - zadovoljstva iskrene ljubavi prema drugome. Tu nije potrebna euforija stanja zaljubljenosti. Ustvari, prava ljubav ne može ni početi dok ne prođe stanje zaljubljenosti.

Ovo je dobra vest za bračne parove koji su izgubili svoje zaljubljene osećaje. Ako je ljubav odabir, onda oni imaju mogućnost voleti i kad se jednom ugasi opsednutost zaljubljenosti, a oni se vrate u svet stvarnosti. Ta vrsta ljubavi započinje s određenim stajalištem - načinom razmišljanja. Ljubav je stajalište koje govori: "Oženjen sam s tobom i odabirem da brinem za tvoju dobrobit." U tom slučaju onaj koji bira da voli, naći će odgovarajuće načine da izrazi svoju odluku. Ako to uspemo naučiti i odaberemo da to sprovedemu u delo, onda će ljubav koju delimo biti uzbudljivija negoli bilo što što smo ikada osetili dok smo bili slepo zaljubljeni.

Gary Chapman