Prema mom iskustvu, čini mi se da žene češće i otvorenije kritikuju muškarce nego obrnuto. Zapravo, mnogi muškarci koje poznajem govore lepše o ženama nego o muškarcima. Doduše, s obzirom na prirodu mog posla nije verovatno da je to stav 'prosečnog' muškarca, i kad bih imala više kontakta s prosečno emocionalno zrelim muškarcima možda bih imala drugačiji utisak.

Sve u svemu, kritikovanje muškaraca je stav žrtve, a ne konstruktivno ponašanje. Od mnogih muškaraca ne može se očekivati da budu motivisani da poštuju žene jer takav stav potiče iz dečjih osećaja kojima kriticizam neće pomoći. Dečaci odgojeni u društvima koja diskriminišu žene nalaze duboko olakšanje u shvatanju kojeg su sami pola, pa se pokušavaju ponašati što je muževnije moguće kako bi 'zaslužili' slobodu i poštovanje koje vide da drugi muškarci dobivaju. Čak i kad to ne bi činili, društvo bi ih na to prisililo, kroz odbacivanje i ponižavanje ako bi pokazali imalo 'ženskasto' ponašanje. Ponekad njihove majke i sestre podržavaju takvo stanje jednako koliko i očevi i braća.

Neke majke još uvek manje podstiču i ohrabruju svoje ćerke (i sestre, snaje, susede...) nego sinove, očekuju manje od njih i manje ih cene. Nesvesno, takav stav proizlazi iz stava koji ta žena ima o sebi i o vlastitom polu.

Majka ima mnogo dublji uticaj nego otac na temeljne utiske koje će dete od samog početka stvarati o sebi i svetu koji ga okružuje. Što je dete mlađe, to su dublji i temeljniji ti utisci, a u prvih nekoliko meseci, ponekad i godina, majka je u pravilu ta koja je daleko najbliža detetu. Ne izostavimo niti prenatalni period, za kojeg verujem da je barem jednako tako važan. Ne umanjujem ulogu oca u odgoju, no on obično ipak nema toliko dubok uticaj na temelje detetovog emocionalnog sklopa koliki ima majka.

Kad radim s ljudima, obično otkrivam da je osobama čija je majka bila emocionalno nezrelija od oca, obično mnogo teže i zahteva više vremena i truda promeniti sliku o sebi, nego osobama čiji je otac bio onaj manje zreo. Otac utiče na oblikovanje ličnosti i uverenja, i na mnoge obrasce koji kasnije osobi mogu stvarati probleme, ali ipak manje utiče nego majka na onaj najdublji, najosnovniji doživljaj sebe.

Preuzimanje odgovornosti za promenu znači u prvom redu učiniti vlastiti život sretnim, stvoriti atmosferu poštovanja za sebe i svoje kćeri i ne prihvaćati ništa što podržava predrasude (primer, slanje malih devojčica na dečje izbore za Miss).

Promena se ne može nametnuti agresivno. Žena treba biti nežna, ali ustrajna. Promenu će najbolje podstaknuti vlastitim ponašanjem kao primerom. Deca najviše uče na temelju promatranja ponašanja drugih, a i mnogi odrasli nastavljaju delimično da uče na taj način. Same reči, pogotovo kritične, retko išta znače.