EKSPRES ZA SEVER - Miroslav Antić

Možda niko nije umeo da te želi ovako 
kao ja noćas. 

Tvoje ruke bele kao samoća. 
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća. 
Tvoj malo šuštavi glas. 

Sa nosom dečačkim prilepljenim 
uz okno vagona, 

nejasan samom sebi 
kao oproštajno pismo padavičara, 

i čudno uznemiren toplinom 
kao razmažen pas, 

putujem, evo, putujem 
da natrpam u glavu još neslućene predele, 
da drveću poželim najlepšu laku noć 
na svetu, 

da se vrtim kao lišće, 
kao vetar po travnjacima, 
kao zvezde i ptice. 

Da malo nemam plan. 

Da imitiram klavijature, 
liftove 
i okean. 

Da zaboravim ruku na tvom struku. 
I lice uz tvoje lice.