Teško. Ali, ako je dete bilo normalno, a onda se odjednom izmenilo, duže spava, oči su mu krvave, beži iz škole, svađa se, postaje agresivno, povlači se u sebe ili postaje ljutito, besno, to je znak da se nešto događa. Ako roditelji to primete, trebalo bi da razgovaraju sa svojom decom. Deca u najvećem broju slučajeva u drogu ulaze iz radoznalosti ili prihvataju i poštuju zakone grupe (ako je većina iz grupe probala drogu, i oni će je probati, ako većina nije probala, neće ni oni).

Drogu, ipak, prati taj moralistički stav da oni koji se drogiraju nisu dobri. Deca to znaju i zato, ako su počela da se drogiraju, šalju roditeljima tzv. poluvidljive poruke. Na primer, iza njih ostane rizla, malo trunčica od marihuane, celofan ili staniol u koji je bila zavijena, ili ostane presečena boca, pocrnela kašičica. Uvek nešto može da se vidi. Roditelji misle da je to slučajno, ali nije. To deca šalju poruku: "Pomozite mi!"

U takvoj situaciji ne treba mnogo filozofirati, nego treba kazati: "U redu, s tobom se nešto događa, da vidimo šta je to?" Deca neće hteti da priznaju. Zašto? Zato što je manipulacija glavni simptom bolesti zavisnosti. Dete manipuliše, brani se, a roditelji se osećaju povređeni, napadaju, prete, što nije dobro. Sada ima na tržištu dosta testova za detekciju i trebalo bi, bez ikakvih napada, reći detetu: "Da se ne bismo svađali, da se ne bismo osećali loše, izvoli, piški."

I ako je test pozitivan, ne treba praviti galamu, nego treba otići kod stručnjaka i pustiti ga da proceni da li je reč samo o "probatorstvu" ili o narkofiliji, ili o zavisnosti. Ti testovi su nam pomogli da prestanemo da se igramo one uzaludne igre žandara i lopova.

Ko je ko?

Probatori - to su početnici koji s vremena na vreme uzimaju drogu, nikada ne stvaraju situacije da bi je uzeli, čak i kada mogu da je uzmu - ne uzimaju je uvek; ako su umorni, onda malo "dunu" da ih "podigne". Oni nisu zavisnici. Naravno, probatorstvo ne može dugo da traje, jer je droga takva kakva jeste, traži sve više i više, jer ona deluje na biohemijskom nivou.

Narkofili - to su osobe koje iskoriste svaku situaciji u kojoj mogu da uzmu drogu. Ali, neće juriti dilere, neće stvarati situaciju sami.

Zavisnici - oni koji ne mogu bez droge. Ali, to ne mora da bude svaki dan, može i na tri ili pet dana. Međutim, kada im dođe glad za drogom, oni je moraju uzeti.

Genetska predispozicija za bolesti zavisnosti; istraživanje genskih predispozicija za bolesti zavisnosti koje je sprovedeno s početka devedesetih utvrdilo je postojanje gena zaslužnog za ove bolesti. Ovaj gen se ne prenosi na svaku generaciju. Da bi se bolest razvila, potrebno je da se steknu određeni spoljašnji faktori. Kada imate roditelje alkoholičare, sad već imate i roditelje adolescenata; narkomane, kaže im se da deca ne smeju uopšte da probaju alkohol, jer mogu brzo da ulete u zavisnost.

Droga ne ubija, ali šta čini?

Droga nije smrt! Od 25.000 do 30.000 narkomana, što čini 12% mladih koji su u problemu sa drogom, godišnje od predoziranosti, trovanja, lošijeg stanja organizma, umre oko 50 do 70 osoba, što je statistički zanemarljiv broj. Zbog toga ne može da se kaže da je droga smrt.

Ona je nešto što, faktički, zaustavlja onaj uobičajeni psihički, fizički i socijalni razvoj, a tamo gde je taj razvoj donekle i postignut, ona ga vraća unazad. Droga, na fizičkom planu, smanjuje otpornost organizma, pa je organizam prijemčiviji za bolesti. Zavisnici su sve vreme okrenuti ka tome kako nabaviti drogu, kako prevazići psihičku krizu, koja je mnogo teža od fizičke. Na socijalnom planu, oni nikada ne dostignu nivo miljea iz kojeg potiču, čak idu i niže na toj lestvici. Moglo bi zato da se kaže da je droga invalidnost.

Istine i zablude

Ne postoje lake i teške droge. To je najveća zabluda. To je, od strane dilera, namerno loše prevedeno soft and hard, tj. meka i čvrsta droga. Soft, tj. meka odnosi se na marihuanu, koja je meka kao duvan, a čvrsta se odnosi na heroin, koji se pakuje kao kamen, žućkasto-braonkaste boje, a posle se prerađuje, melje, dodaju mu se druge supstance.

Jednom narkoman, uvek narkoman. Iz toga logično proizlazi pitanje: "Pa zašto bi se lečio?" Ali, ovde se radi o vešto presečenoj rečenici jednog američkog stručnjaka koji se bavio bolestima zavisnosti. Cela rečenica glasi: "Jednom narkoman - uvek narkoman, ako želi da ostane narkoman i ako njegova porodica želi da on ostane narkoman."

Jednom uzeta droga ne mora, ali i može, da znači da će osoba postati zavisnik.

Narkomani nisu zapušteni, prljavi, iscepani i teško ih je prepoznati na ulici.