@ dr. ljiljana Vujotic

       Lako. Previše lako. Neosetno. Sklizne se lagano bez svesti o težini pada. Iz radoznalosti, želje da se bude kao drugi, da se ne razlijuje, da se ne odskace. Drugi ostavljaju utisak takve slobode da sami sebi izgledate ništavni i neslobodni. Tako obicni, tako željni svega, tako nemoci. Potrebno vam je da se bar za trenutak osetite dobro, da nekome pripadate, makar njima. Ucinilo vam se da vas kod kuce ne razumeju, da za vas nemaju vremena, ucinilo vam se da je svet surov i bezosecajan (neka je sve istina, ali sigurno ništa nece biti bolje, osim za trenutak u svesti jednog narkomana više). Ko su ti ljudi, cija su to deca što se drogiraju? (Naša nisu, ne, naša sigurno nisu.) Kakvi su njihovi roditelji i da li zaista oni (kažu, više majke) proizvode narkomane svojom tako nerazumnom i bolesnom ljubavlju u kojoj nema ni pouke ni vaspitanja ni saveta, vec samo popustljivosti, i poricanja neprijatne istine?
       Da li je narkomanija bolest? Ako jeste, gde je tu krivica roditelja? Ili su narkomani izopacene beskarakterne osobe koje su same krive za svoju sudbinu? Savremena nauka kaže da narkomanije jeste bolest, bolest mozga. Jer kada se jednom uzme droga, mozak ce odreagovati procesima koji su za njega normalni, koji su predvidivi i koji vode u zavisnost. Grada ljudskog mozga je takva da je njegova reakcija i stvaranje zavisnosti na drogu predvidiva. Ona se može ocekivati. Zašto je to tako?
       U mozgu svih životinja, pa i ljudskom, postoje centri koji prepoznaju i nagraduju ponašanja jedinke koja su korisna za opstanak. Prijatna osecanja osmišljena su kao nagrada koja obezbeduje ponavljanje ispravnog ponašanja. Tako je sve ono što doprinosi opstanku povezano sa osecajem prijatnosti. Zadovoljenje gladi, žedi, seksualnog nagona, maženja, akcije sa ciljem opstanka, mozak nagraduje prijatnošcu. Isti mehanizmi nagradivanja iskorišceni su za ucenje, vaspitanje, dresuru životinja. Prirodnim putem izazvano osecanje prijatnosti, posledica je aktivacije nervnih puteva u sistemu za nagradivanje u mozgu. Kako to mozak radi? Tako što proizvodi sopstvene supstance, slicne opijatima, ali strogo kontroliše kolicinu proizvedenog užitka i odsustva bola. Ove supstance nazvane su endorfini. Sve je uredeno, izbalansirano, svrsishodno. Endorfini se vezuju za receptore na celijama mozga i aktiviraju centre za zadovoljstvo, oslobadanjem neurotransmitera dopamina, u odredenim delovima mozga (nucleus accumbens i prefrontalni korteks). Pri tom se ima snažan doživljaj prijatnosti. Endorfin se zakljucava u receptor kao kljuc u bravu.
       Priroda veruje da je bezbedna, ima kljuc koji otkljucava zadovoljstvo. Kontroliše ga i dozira. Samo za važne stvari, samo za održanje vrste. Droga je kao provalnik sa kalauzom, koji otkljucava sve naše sigurnosne brave. Nema ukljucenja alarma, nema odbrane, nema intervencije obezbedenja. Deluje da je sve u redu. Kao da je priroda licno otkljucala mehanizme nagradivanja. A onda, odjednom, sve odbrane padaju. Kontrole više nema. Provalnik je unutra i jasno nam je da nas ne ceka ništa dobro.
       Droga se vezala umesto endorfina za receptore koji su namenjeni višem cilju, opstanku, i privremeno izaziva isto zadovoljstvo. Pri tom radi upravo suprotno od onoga za šta postoji. Jer vodi u propadanje i smrt, a ne služi opstanku. Sve je velika prevara mozga. Na racun njegovog sopstvenog sistema obezbedenja. Sve je toliko pogrešno, da ce pacovi, kojima je jednom ubrizgana droga, u situaciji kada mogu da biraju, izabrati polugu za drogu umesto hrane i vode, i do smrti stimulisati moždane centre koji pružaju nezasluženu nagradu.
       Isto tako narkomani žrtvuju sve što im je važno, posao, porodicu, dom u potrazi za drogom. Kada se dospe u stanje zavisnosti to je sigurno bolest. Zavisnost je bolest koja menja mozak, izaziva promenu ponašanja, prisilno uzimanje droge, brisanje svih drugih prioriteta, svih pravila, svih obecanja. Ovaj stav ne znaci da zavisnici nisu u stanju da prestanu sa uzimanjem, vec samo da je to teško, da zahteva lecenje i krupne promene u nacinu života i navikama.
       Jedan od vodecih americkih strucnjaka za lecenje zavisnosti, poredi je sa srcanim bolestima, koje takode zahtevaju velike promene u nacinu života. Sa zavisnicima je slicno. Ne treba da ih krivimo zbog njihove bolesti, ali moramo da postavima nova pravila i da im nametnemo odgovornost u procesu lecenja. Za one koji su vec u zacaranom krugu. Ali naše najvažnije delovanje treba usmeriti na korak pre. Na sprecavanje nastanka zavisnosti, a ne samo lecenje narkomana. Kako? E, to vec nije tako lako kao skliznuti u narkomaniju. Treba da volimo i vaspitavamo svoju decu, da postavljamo granice, da pružamo primere. Treba da sa našom decom razgovaramo. O svemu pa i o narkomaniji. Oni treba da znaju, da je skoro nemoguce da se snagom volje odupru hemiji mozga. Kada se krug uspostavi dalje je predvidivo. Ne treba poceti, ili treba što pre prestati. Sve ostalo je pogrešno i pretvara nas u pacove koji pritiskaju polugicu za još droge.