Manastirska „Kuća živih", poslednja nada za narkomane

Uništio sam porodicu, izgubio prijatelje, ovde uz rad i disciplinu već se odupirem zlu koje me je spopalo, kaže Vladimir Filipović

Novi Sad - U nemedicinskoj borbi protiv bolesti narkomanije, od kojih je najteža heroinska zavisnost, na području Vojvodine, najdalje je otišla Eparhija bačka. Bratstvo manastira Kovilj godinama pruža utočište mladima koji traže pomoć da bi se izvukli iz pakla u koji su zapali. Monasi na čelu sa Vladikom jagarskim dr Porfirijem prihvataju ih otvorena srca i hrabre na putu izbavljenja. Pre više od tri godine Vladika Porfirije blagoslovio je otvaranje centra „Kuća živih" u Čeneju, nadomak manastira.
U ovoj kući četrdesetak mladića, odvikavajući se od droge, živi i radi pod nadzorom sveštenika, ali i drugih stručnih lica.

- Ova zajednica prvi je veći centar koji je formirala Srpska Pravoslavna Crkva. Članovi zajednice ovde borave neprekidno od jedne do tri godine, obavljajući različite poslove i druge aktivnosti. Postoji vreme za molitvu, pošto je naš rad sa ovim ljudima zasnovan prvenstveno na učenju Crkve. Ukazujemo im na smisao postojanja, da je život radost, da ljubav postoji i da uvek postoji neko ko ih ovakve kakvi jesu voli, a to je Bog- ispričao je za „Politiku" domaćin u ovoj zajednici, sabrat manastira Kovilj, otac Jelisej.

Kompletan program odvikavanja koji se ovde realizuje prošlo je više desetina mladića i svi su izlečeni od zavisnosti.

- Kada su dolazili tvrdili su da su prethodno sve pokušali da se „skinu" sa opijata, pa - ako je to tako - ispada da im je naš manastir poslednja nada. Zato smo osmislili nekoliko etapa u čitavom projektu, koje traju nekoliko meseci i prethode njihovom useljenju u čenejski centar. U tome nam pomažu dr Branka Bjelica, iz Novog Sada, i profesor Branislav Pantić iz Vojnomedicinske akademije. Potom ih polako uvodimo u život u zajednici, tako što jednom nedeljno dolaze da rade, a kada tu etapu uspešno prođu, sledi useljenje u zajednicu. Značajnu pomoć imamo i od onih koji su prošli ili znaju kako funkcionišu slične zajednice koje deluju pod okriljem Rimokatoličke i Protestantske crkve - nastavlja Jelisej i dodaje da je iz ove zajednice moguć izlazak samo uz blagoslov. U zajednici su se našli ljudi iz različitih krajeva. Dobar glas daleko se čuje, pa se tako javljaju ljudi iz čitave Evrope, Amerike i Australije.

Ovaj problem, misle koviljski monasi, ne može se rešavati samo lekovima. Jer, kako ističe Vladika Porfirije, iguman manastira, zavisnicima je potrebno pružiti nešto više pošto njihov problem nije hemijske već duhovne prirode.

- Mi u manastiru pokušavamo da im pružimo ono elementarno, da razumemo njihove muke i ono što ih je dovelo do toga da potraže utehu u drogama i u bekstvu od realnosti. Onda im pomažemo da pronađu smisao postojanja kako bi imali motivaciju da se bore sa svojim problemima - kaže Vladika Porfirije.

Psihijatar dr Branka Bjelica smatra da „metadon" ne leči i da predstavlja nadoknadu opijata izražavajući sumnju u socijalizaciju ličnosti koja se „navuče" na ovaj sintetički opijat. Mnogi aktivisti u ovoj zajednici, saznajemo iz razgovora sa njima, i sami su prošli kroz pakao droge. Posle rehabilitacije osposobili su se da na najbolji način priđu i pomognu oboleloj osobi. Mada se mnogi stide i ustežu da pričaju o tome, jedan mladić, iz Sarajeva, kaže da je pre dolaska u manastir bio „na dnu najcrnjeg pakla".

- Za desetak godina, koliko sam bio zavisnik, prošao sam sve terapije, bolnice, metadonske centre i druge ustanove, ali ništa mi nije pomoglo. Uništio sam porodicu, izgubio prijatelje. Ovde sam došao i uz rad, red i disciplinu već drugu godinu odupirem se zlu koje me je spopalo - kaže nam tridesetogodišnjak Vladimir Filipović insistirajući da mu se objavi ime kako bi, kako veli, „podstakao i druge osobe koje se leče da izdrže, a one koje zbog stida oklevaju, konačno da krenu putem spasenja".

Izvor: Politika (23. decembar 2007.) - Milan Laketić


crkva na Klisi (Novi Sad) sveštenik otac Branko Ćurčin:
021/414-456

manastir Kovilj:
021/899-699
021/880-020

II deo, ispovest zavisnika

U manastiru Ilinje kod Šapca, gde se svake druge subote održava jelej osvećenja, specifična molitva za isceljenje bolesnih
Sedam pomazanja protiv đavola
Služba počinje u 18 sati i traje dugo. Malo ko je ovde prvi put. LJudi se prepoznaju i pozdravljaju. Otac Gerasim kaže da mnogi nastave da dolaze i kada ozdrave. Sveti Duh priziva se na ulje kojim se pomazuje čelo vernika. Krajni cilj je ozdravljenje, spasenje bolesnih i oproštaj grehova

Ilinje je mlad manastir smešten na putu od Šapca prema Loznici u mačvanskom selu Odžage. Manastirska crkva posvećena svetom Iliji podignuta je zahvaljujući Staniji i Iliji Lacković 1983. godine. Oni su porodično imanje zaveštali Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Pre dve godine na mesto igumana manastira Ilinje dolazi otac Isaija, monah sa Fruške gore, koji se svetovnog života odrekao pre dvadeset godina, kada je napustio rodno Skoplje. Od njegovog dolaska svake druge subote u Ilinju služi se jelej osvećenja, velika molitva za isceljenje, kada se ljudi sedam puta svetim uljem pomazuju protiv napada đavola. Istovremeno, ovaj manastir je postao i mesto gde se ljudi leče od bolesti zavisnosti.

Manastir je, govori otac Isaija, lečilište, a vernici iz svih krajeva Srbije dobro razumeju njegove reči. Na dan jeleja osvećenja, svake druge subote, dvorište manastira već od ranog jutra počinje da liči na veliki parking. Polako, nižu se registracije oznaka NS, RU, ŠA, KG...

- Došla sam sa tri prijateljice. Možemo li da spavamo u salonu? - gospođa iz Ugljevika obratila se ocu Gerasimu, jednom od trojice monaha koji služe u Ilinju.

Iako je bilo tek malo iza podneva, a sveta večernja služba počinje u 18 sati, mesta za spavanje niti u salonu, niti u sobama na spratu izgleda da više nije bilo. Sve već zauzeto, svuda stvari, a ljudi još pristižu. Malo ko je ovde prvi put. LJudi se prepoznaju i pozdravljaju. Otac Gerasim kaže da ljudi nastave da dolaze i kada ozdrave.
Jelej osvećenja počinje predveče, a završava se u kasnim večernjim časovima. Traje dugo, naporno je, iziskuje duboku koncentraciju, zbog toga se ne praktikuje često. Uprošćeno objašnjenje ove svete tajne je da se tada sveti Duh priziva na ulje kojim se pomazuje čelo vernika. Ima za krajnji cilj ozdravljenje, spasenje bolesnih i oproštaj grehova.

Pred početak velike molitve zatičemo monahe u svakodnevnim aktivnostima. Otac Serafim i otac Stefan po odelu ne razlikuju se tada od drugih vrednih mačvanskih seljaka. Rade na manastirskom dobru, koje se prostire na dvadeset hektara i gde se gaji oko šest hiljada pilića, nešto ovaca i koza. Ovde se proizvode i autentični manastirski liker od višanja, posni parizer i viršle od soje.

Otac Gerasim prima goste. Razgovaramo o blagoslovu, molitvi i postu. Iguman je pošao u nabavku. Radili su tako, kažu, nešto s manje naprezanja i prvih dana uskršnjeg posta, iako su tri dana živeli u molitvi bez hrane i vode. Nešto pre šest skidaju radna odela, preoblače se u mantije i jelej počinje. Otac Isaija čita jevanđelja, pomazuje vernike ucrtavajući im krst na čelo svetim uljem. Vernici zajedno, pevaju „Gospodi pomiluj“...

Jedan momak je, reklo bi se, duševno bolestan ili, kako kažu sveštenici - posednut. Došao je s porodicom. Sedi na stepenicama crkve, zavaljen kao da je na klupi u parku. Gleda sa strane, smeje se, nervozno vrti brojanicu koja mu je u rukama. Drugi se mole. Posle nekog vremena momak više nije na stepenicama. Ustao je i prišao pevnici. Uozbiljio se, izraz lica mu je drugačiji i njegov pogled je postao smireniji i topliji. Dve žene zapisuju imena ljudi u crkvi za koje se treba moliti. Jedan čovek nabraja čitavu familiju s kojom je došao na službu.

Gospođa iz Beograda, iako trenutno živi u inostranstvu, dolazi na jelej osvećenje kad god može. Ostaće da prenoći. Kaže da joj jako prija razgovor koji se ujutro vodi u trpezariji konaka kada svi zajedno doručkuju.

Nemanja je avgusta 2006. godine došao u Ilinje kako bi se skinuo sa heroina. Iz Vrbasa je i sedam godina je bio narkoman.
- Sedam godina, svakog dana na dva grama heroina. Možeš li to da zamisliš? A sada sam čist jedanaest i po meseci. Moji su me vodali po klinikama. Pet godina prolazili su sa mnom kroz sve i svašta. Namučili su se - govori dvadesetčetvorogodišnji Nemanja, koji se u manastiru Ilinje lečio od heroinske zavisnosti.

Kada su ga roditelji doveli, jer su čuli za program odvikavanja od narkomanije koji postoji u ovom mačvanskom manastiru, Nemanja se ponašao bezobrazno i nadao se da ga neće primiti. Ipak ostaje. Prvo menja svoje navike. Ustaje svakog jutra oko četiri, pet ili šest. Pridružuje se monasima u svakodnevnim aktivnostima. Hrani piliće, radi s njima na zemlji, odlazi u nabavku. Molio se sa monasima, a kada ga je nešto bolelo, govori, mazao je osveštano ulje, od koga bi mu bol prolazio istog časa.

- Nisam prvo verovao kada mi je otac Isaija dao sveto ulje i rekao da kada me nešto zaboli, samo namažem to mesto uljem. Međutim, posle manje od dva minuta bol bi iščezao. Ako bi se posle opet pojavio, ponovo bih ga namazao. Nije moglo da mi pomogne samo protiv nesanice, ali to je psiha, i nesanica je prošla kad sam se umirio.
- Danas mogu da kažem da mi je godina dana koju sam proveo ovde najlepše iskustvo koje imam. Živim sa roditeljima, vratio sam se kući i radim kod oca. Staro društvo ne viđam. Jedan bivši drug me zvao i ja sam mu rekao: „Molim te, nemoj više da me zoveš, više se ne drogiram“ i stvarno, iako nisam promenio telefonski broj, što mnogi urade, on me nije zvao.

Otac Isaija kaže da je ovaj program pokrenut jer žele da se bore sa zlom i da pomognu ljudima da žive lepše, zdravije, da formiraju nov način mišljenja i života uz koje će im period zavisnosti izgledati kao ružan san. Trenutno su u programu tri mladića, pošto manastir i nema mogućnosti da primi mnogo više. Nemanjina priča svakako je podstrek onima koji žele da se izleče, međutim, nema svaka priča srećan kraj, jer, kako govore monasi, volja zavisnika ipak je presudna.