Dugo vremena sam verovao da je moje 'pomaganje' drugima zapravo bila moja karta za raj. Nekakva karmička obaveza, jer kako bi astrolozi rekli da mi to proističe iz položaja Mesečevog čvora. Zaista jesam se posvetio pomaganju drugima, zdušno i bez foliranja. Eto, produkt vaspitanja i repovi vunenih vremena u kojima smo stasavali. Vremena zabluda. Pokušavao sam biti što je moguće bolji prijatelj, kako muškima a tako i ženama. Razumevanje tužnih i njihovih problema?
Pa, dobrodošli, na pravoj ste adresi. Noću, danju, besplatno ili s plaćanjem. Idi, dođi, pomozi...
Postarao sam se da ne zaboravim ničiji rođendan. Bio sam rame za plakanje, što izgubljenih partnera, ljubavi, rođaka, mačaka i pasa, a i jednom kanarincu smo bili posvetili veče. Verovao sam, ako to napravim, da će mi se adekvatno vratiti, i da će mi se ljudi naći pri ruci, jednog dana, kada mi to zaista bude trebalo. Da će to biti moja nagrada za humanost, što sam tako “dobra” osoba. Ne, nisam ja poput psa, kupovao ljubav ničiju, samo sam smatrao da je moj rad ustvari zalog onome što sledi u budućnosti. Tako me učila ova civilizacija. A ja, smatrao sam da tako svako treba da se ponaša.
Život me gorko demantovao. Nisam bio u pravu!
Nije mi još uvek neophodna ničija pomoć, a li sam jako brzo shvatio svoju zabludu.
Ljudi padaju na čaši vode...
Ovo ne znači da ne treba pomagati drugima ili da drugi ljudi neće biti uz tebe kada ti to bude najpotrebnije, već da se treba fokusirati na ono što ti zapravo želiš. Treba se okrenuti malo i prema sebi i čvrsto definisati šta želiš. Koje su ti namere? Ugrubo. Generalno. A onda sve ljude smestiš po životnim fijokama. Tačno, svakog u svoju fijoku. Naravno, što po zasluzi, što po prirodi sopstvenih želja.
Taj odnos mora biti definisan što pre. Ne smeš dozvoliti da dočekaš starost i da se pitaš: koja sam ja bio budala! Ne, to ne. Ali možeš i moraš da imaš svest o svojim potrebama. Imati svest o sebi i svojim vrednostima, kao čoveka, kao inteligentnog bića. Moraš se izboriti za svoja prava, kako u odnosu na druge, tako i u odnosu na samog sebe. U ime ljudskog dostojanstva. Moraš adekvatno i pošteno vrednovati sebe. Zato sam i rekao: svest! Svest o svojim potrebama kao čoveka. Kako?
Ne možeš istinski voleti druge ako prvo ne zavoliš sebe i ne zadovoljiš sebe. Takođe i, ako se ti dobro ne osećaš u svoj ovoj životnoj priči o odnosima s drugima. Tek potom možeš stvarati kvalitetne veze i adekvatno, s merom, pomagati drugima. I biti zadovoljan sobom. S pravom merom i u odnosu prema sebi.
Jer ti si sebi najvažniji. Svako je sebi najvažniji i to nije stvar sebičnosti. To je stvar pravednosti. Ne možeš besciljno davati sebe, i kako kome zatreba. A da ne govorimo o preterivanju.
Ti si sebi najvažniji! Ne smeš biti ničija žrtva, ničiji sluga ili neko ko se po prirodi stvari podrazumeva. To nikako ne smeš dozvoliti.
Poštuj sebe, da bi te i drugi poštovali.
Eto, kao humanom biću, nažalost, trebalo mi je tako dugo da to shvatim... i primenim!
A to valjda ide s iskustvom. A s iskustvom menjaš životni stav. Ideš prema mudrosti. Sve više shvataš, ako te um pravilno vodi, da život nije ono što si mislio. Ali da li imam prava i da kažem potom da sve ono što sam radio nije bilo korektno, barem prema meni? Ali koga da pitam? Ko meni diktira moje ponašanje? Um? Ne, um samo prati potrebe ega.
Znate, direktno sam pitao svoj život Pitao sam ga zašto mi to radi? A odgovorio mi je ćutanjem. Život jje odćutao moje pitanje.
Shvatio sam. Znajući za restart, promenio sam ceo svoj stav prema životu i prema ljudima. A život je i dalje ćutao. Pa i kada sam sveo desetine i stotine ljudi na samo desetak.
Pa i kada više nisam osećao obavezu ni prema kome, niti se smatrao odgovornim ili obaveznim da se nađem bilo kome život je i dalje ćutao. Ne preispitujući se, nastavio sam, jer sam shvatio da sve u životu ima svoju cenu.
Da i moj život ima svoju cenu.
I tvoj život ima tvoju cenu.
Ma nakupi ti se toliko toga jednog trenutka da prosto svest počne da zvoni i vrišti, upozoravajući te da prilazi granici izdržljivosti i smisla. Probudiš se i ti od te zvonjave. Shvatiš. I ne pitaš više život. Ne pitaš koliko košta jer tu cenu mi određujemo našim životnim stavom.
Jer cenom tih stavova gradimo svoj život.
Cena koju u suštini - sami plaćamo.
Jedini način da osvestimo svoje zablude, napravimo korak više na svom životnom putu pravednika, menjajući svesno svoju sudbinu.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---