Mnogo se reči troši svakog dana. Vesti, izveštaji, tračevi, društvene mreže… Niko više ne prestaje da priča. Prazne priče. I nije samo tišina životno ugrožena, već nestaje i mnogo toga zbog čega je jezik i nastao. Pre svega komunikacija koja obezbeđuje jasnu poruku i međusobno razumevanje sagovornika.
Da, mi smo često toliko opsednuti svojom sposobnošću da koristimo reči za opise događaja i ljudi, ili za obavljanje zadataka koji zahtevaju razmišljanje, planiranje, predviđanje, da zaboravljamo prvu funkciju jezika: komunikaciju. Jer kroz komunikaciju dolazi do razmene glasovne i emotivne.
Život se u velikoj meri zasniva na razmeni osećanja, na tome da znamo kako drugi reaguju na naše potrebe i osećanja, te da naučimo da sami adekvatno reagujemo na tuđe. Jezik je tu samo način da se prepoznavanje olakša i ubrza. Ponekad radi odlično, a ponekad sve pokvari.
Za veliki broj ljudi je teško da govore o svojim osećanjima. Ili nemaju naviku, ili kao deca nisu naučili kako se to radi, ili ne znaju koje reči treba upotrebiti da bi to bilo moguće. Kada im osećanja navru, oni ih mogu slobodno ispoljavati, ali ne rečima koliko suzama, smehom, lomljenjem predmeta, vrištanjem, drhtavicom…
Neki drugi misle da je govoriti o osećanjima potpuno besmisleno, neozbiljno, gubljenje vremena. Ili tvrde da ništa zapravo i ne osećaju, ili uvek imaju neka preča posla nego da se bave osećanjima – karijeru, novac, političku situaciju, sport, popravku ili rešavanje nekog problema…
Ja sam za otvorenu priču ili ne pričam.
Ispoljavanje osećanja i razgovor o njima blagotvorni su za duševno zdravlje svakog čoveka.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---