Ако се бира између здравог разума и инстинкта, инстинкт је у праву у 90% случајева.
Већина људи се удаје за некога због лепоте, али немају појма у шта се упуштају док се оно што се крије „испод хаубе“ не почне манифестовати.
Не знаш заправо ко су људи док их не натераш да „изгубе живце“.
Непрестано стварате живот какав желите да живите сутра начином на који програмирате свој мозак данас.
Када остајеш на једном месту предуго, једног дана ће бити торнадо прејак да би твоја кућа остала на месту.
Многи људи умиру прерано не зато што је дошло њихово одређено време, већ зато што су живели опасније него што је брзина живота.
Не почињеш никоме веровати пре него што неко почне да заслужује твоје поверење.
Кад год људи занемаре сву опрезност, људи увек настрадају. Таква је игра живота, јер се играју са нечим што не зна да игра, и плешу са нечим што не зна да плеше.
Ако можеш да силујеш некога ко умире да ти добровољно да оно што желиш, без икакве присиле или силе, онда си очигледно веома, веома болестан и једина терапија која ти је потребна је електрична столица.
Нема ништа тако несрећно, чудно и апсурдно као борба да освојиш срце некога ко те је већ одбацио.
Нема ништа тако обесхрабрујуће и несрећно као гледати како исти људи упадају у исту јаму много пута као што су упадали раније.
Баш као што не знаш вредност онога што добијаш док то не пробаш, тако не знаш вредност нечега док је не изгубиш.
Заправо, већина људи је ментално болесна. Они једноставно не знају до које мере су болесни.
Зар није иронично да се људи буде сваког дана, обављају своје свакодневне активности попут робота, прате исте рутине и обрасце, а онда очекују да исход буде другачији?
Главни разлог зашто везе пропадају и умиру је тај што се једна особа заљубљује до ушију, док је друга особа само посматрач.
Не воли никога сваком ћелијом свог бића. Сачувај ћелије за себе. Зашто жртвовати свој живот за некога ко не може учинити исто за тебе?
Тешко је, ако не и немогуће, затварати или држати некога са поремећеним мозгом на неодређено време, а да ваш сопствени мозак не полуди.
Без обзира колико се трудите, или колико напорно радите, колико труда улажете, колико вас људи воли, или колико напредујете, или колико богатства акумулирате, и даље ћете оставити више од 90% посла недовршеним када умрете.
Боље је бити срећан и захвалан за мало што сада имаш, него бити тужан и жалосан до краја живота због бројних ствари које немаш.
Без обзира колико богатства акумулирате, увек ће бити више него довољно људи да га потроше.
Најусамљенији људи су најљубазнији, најтужнији људи се најсјајније осмехују, а најповређенији људи су најмудрији. Све зато што не желе да виде било кога другог како пати онако како они пати.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---