Rešio sam da se ne nerviram više u životu, ali to ne ide samo tako po želji. Rešio sam samo to jedno - da se ne nerviram, a podrazumeva se sve ono što prati moj život da se usaglasi sa tom mojom željom. Sve što se ne usaglesi neće mu biti mesto pored mene. Ne interesuje me više ništa što unosi i donosi nemir. Ne interesuje me više ništa od onog što tangira većinu. Šta me briga što Rusi ratuju! Šta me briga za Vučića. Ma kakava politika? U njoj sam bio u najbioljim godinama. Sve ladoleži.
Eto, nisam vam pričao da sve činim da bude tako - da se ne nerviram. Jednostavno- distanciranjem! Jednom drugom prilikom ću objasniti kao je do toga došlo?
Sve one koji su mi "dizali tlak" sam uklonio. Ustvari, nisam uklonio, nego sam samo poželeo da ih više nema. I oni su jednostavno nestali. Nema ih više. Ima jedan izraz za takve: "zgubidani" (besposličari)!
Ostalo je par njih, tih starih, s kojima ne znam šta ću. Pustio sam ih da po istom principu nađu neko drugo utočište, žao mi da ikoga teram, jer ja više ne pripadam njihovoj sekti, ne glumim u filmu, niti su oni više deo moje priče. Nemamo više zajedničkih tema.
Nestali su tako mnogi "prijatelji" i poznanici. Tamo su gde im je lepše, jer ja se više nisam trudio da ih zabavljam, i sve ono što prati tu temu. A ni oni meni više nisu godili. Nije mi bilo lepo sa njima. I eto, samo poželiš da nestanu - i njih nema. Nekom tajnom rukom odneseni. Više nemam volje nikoga iz prošlosti da zovem.
Mada nemam niti želje da zovem ove iz sadašnjosti. Ako nam se poklope energije srešćemo se. Ako im odgovaram, zvaće me. I rečiće tu čarobnu prijateljsku reč, ili učiniti dostojan gest.
Više se ne trudim nikoga da dozovem, niti ikoga očekujem. Nemam više tih želja. Ta želja je jednostavno nestala kada sam video neke face da su mi se pojavile u životu, koje uopšte nisma poznavao i koje nisam svesno dozvao. To kako funkcioniše na nesvesnom nivou stvarno ne znam. Ma, pisao sam vam nešto slično. A i piše se po netu da čim počneš o nečemu da razmišljaš, odjednom se tema aktuelizuje. Znate na šta mislim?!
I eto, pojavili su se. Komunikacija je krajnje otvorena i priča se o svemu. Nema nijedne zabranjene, niti tabu teme. Dva su muškarca i sve ostalo žene. Žene su otvorenije po svim pitanjima i to mi odgovara. Ne mogu više da se natežem i igram igrice.
Nema više onih beskonačnih tipkanja na mesingeru. Samo kratki dogovori za viđenje. I nema beskrajnih besmislenih telefonskih razgovora. Svako ko ima potrebu da pričamo samo se najavi i dogovorimo mesto i vreme. I ako treba, "do ujutru". Jer ostali su samo oni koji vrede i koji te poštuju, a i ti njih. Sve ostalo je u besmislu.
Nema više "kako si?", "dosadno mi", "smaram se" i slično. Ne znam stvarno gde su? A nešto me ni ne interesuje.
Sa mnogima već više nisam znao o čemu da pričam. Odnos je bio u zraku po klišeu: nastavnik - učenik. Jednosmeran tok informacija. Dosadi to...celog života nekoga učiš i poželiš promenu. I , eto promene!
Da se razumemo, ja volim da se družim, da pričam s ljudima i nebitno mi je ko je kakvog statusa, nacije ili obrazovanja.
Neki će biti stoga jednom a neki ostanu.
Tako mi se i javila Magdolna iz Novog Sada. Ja je od milja zovem Megi. Eto nas nekoliko dana i tražimo se. Oboje smo se zadržali na jednoj životnoj temi i pokušavamo da dotaknemo suštinu. Iako je mlađa, ima stabilan stav, i "krade deo po deo kolača". "Zna igru!" Super, puštam je (sad će i saznati) ali znam da se neće ljutiti. Moram da je pustim da pogreši, jer će se kod nje probuditi želja da me nadiđe i zapeće. Mora to da joj se desi da bi npravila važan korak u životu. Zato je puštam da sama sebe saplete. I da onda poželi da joj se to više ne desi, i sve ono što prati temu tipa duhovnosti. Jarac je to... vredno jeu nju/njega ulagati.
A za priču ti treba mir, koji smo imali na Adi protekle dane. Danas smo otišli oko 8h i već oko 9h smo bili "kod Peđe". Lep sunčan dan je obećavao.
A kako se bližilo podne tako su ljudi prosto hrlili. U restoranu gde je uvek polovina stolova prazna, danas je sve bilo popunjeno.
Dece je bilo podosta. Vriske, cike, plači. Lajanje pasa, dozivanje pasa, neposlušni psi na plaži za ljude gde je zabranjeno da se uvode, jer ima ljudi koji su alergični na njihovu dlaku. To je zakonski regulisanio. No komunalne policije nema. Muzika sa razglasa se trudi da nadjača žamor koji polako prerasta u buku u glavi. Ne u ušima.
Prošla je Dragana sa Neta sa dečkom na rolerima i javila se, isto i Slavica i Neda. Mahnuo sam faci koja ima svaki dan 250 lajkova, a ova sa 300 me nije primetila. Kafu smo jutros čekali punih pola sata. Klopu smo poneli. Druga tura pića je nemoguće da stigne, jer nema kelnera. Konobar se izgubio ili napio. Miriše i roštilj i prija miris za promenu. Jestivo ulje negde gori! Ljudi veseli svi nešto zadovoljno pričaju. U Srbiji blagostanje. Tigrovi i tigrići.
...Gde sam ja ovo zalutao?
Trgao sam se kada je žena iza mene koja je upravo stigla i našla stolicu, počela tako glasno da govori da sam se okrenuo i "samo je pogledao". Primetila je to, i odmah je spustila ton. Ali i dalje se čula aktuelna tematika RTS-a i Pinka: korona, vakcine, "ko mi je kriv što je umro jer nio hteo da s evakciniše" i slično. Gospođa je bila tu negde oko 1965. a sluša je mlađa, tu je negde oko 1972.
- Megi, a da mi malo prošetamo, ili odšetamo u šumu ili promenimo mesto?
- Gde? Imaš ideju, jasam ovde nova.
- Hajdemo prema taložniku jer suprotno je još gore. A možda i završimo kod sestre na splavu kod dalekovoda. Koja nije prodala spalav aja sam svoj prodao kada sam se preselio u Pariz.
Putem smo prošli poslednji reni-bunar i kafić "Kraj sveta" i stigli do naturista.
Nismo se dvoumili. Bez reči smo se pogledali i shvatiuli smo kako nam je odluka da promenimo mesto bila ispravna. Ispod jednog drveta u hladu bilo je taman mesto da se opružimo u miru i tišini i da se posvetimo jedno drugom.
Eto, danas smo promenili mesto na istoj plaži. Ako treba promeniću grad. Šts ami teško? Otići ću u nedođiju, u planinu, u neku zabit ili selo. Ili ću promeniti državu, a živeo sam u četiri različlitih. A ako treba, promeniću i planetu. Št ami teško!
Ima tu još mnogo interesantnih tema, alkisamo još ovo. Znam gde će Megi da pogreši. Uspeće da me dostigne u nekoj tački - i tu će da stane, jer neće znati kako i šta dalje. Na tom primeru se uči velika lekcioja da ne namećeš ništa svoje kako bi se nešto dogodilo u životu. Ništa ne zavisi od nas. Samo treba pratiti signale i prepoznavati promene stanja. Jer sve, pa i mi smo samo ovde u ovom trenutku jer to postojanje očekuje od nas.
I tako... 😃
Eto, hoću da mi bude lepo, da mi bude prijatno, da se lepo osećam, da se smejem, da se radujem, da mogu s tobom otvoreno o svemu da pričam, o životu u najširem smislu, u svemu onome što je pred nama i mi u njemu. Budućnost uvek nosi izazove. I ako pratiš taj put u životu... šta da ti kažem...?
Na pravom si putu!
Podigni pogled.
Jer samo kada veruješ u budućnost, nikada nećeš pogrešiti!

   I Z L A Z   

@ Lazar

---