I tog trena, kada te izda osoba kojoj si najviše verovao... možda baš i ne priznaš sebi, niti ikome drugom... Ali u tebi se nešto preokrene. Poželiš da nisi započeo ama baš ništa s njom. Zanemiš. Nikoga ne kriviš. Ali prestaneš da veruješ. Prestaneš da veruješ u verovanje, u istinu, u pravdu, u život, u smisao susretanja, u ljude, u sebe. Ne veruješ više nikome. Zaključaš se u sobu. Gledaš u prazno, a glavom ti se motaju svi neidentiteti ovog postojanja i stvari za koje se nadaš da ih niko nikada neće čuti ili pomisliti na njih. Ne zaključaš se zapravo samo u sobu, već u sebe. Zaćutiš nasmrt. U neverici čovek zanemi. To je najgori deo svega. Jednostavno, nikome više ne veruješ. Pitaš život šta ti to radi? I naravno, bez odgovora, jer nema nikoga drugog oko tebe osim tišine. Muk nadjačava misli i odgovore. Nemaš više potrebu da nikome ispričaš sve do zadnjeg detalja i stinice, kao toj osobi. Kao što si s njom pričao. Jer, s njom si definisao kriterijume, život, granice...sve. I sve se, kao s uzdahom poruši i nestane. I kako. dalje...?
Preokrene se nešto u čoveku.
Zanemi do nepostojanja
Izbledi i skupi se... jer
Izdaja baš razara.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---