Juli _120 +1 +10 +50
Морате престати да покушавате да се осећате боље, покушавате да превазиђете своје емоционалне ране или покушавате да будете било где друго осим тамо где сте. Морате прихватити дан какав јесте. И морате себи дати најсветију дозволу од свих: Да се разбије. Да разбијем. Да буде ружан неред. Ослонити се на место крајње понизности и немоћи у себи. Да завапим до небеса: „Не могу то да урадим!“ Да признате потпуни пораз у губитку живота који сте замислили. Срушити се на земљу, усамљена и безнадежна и дубоко уништена. Чак и желети да умрем. И тамо, на најмрачнијим местима, у тами подземног света, можда ћете почети да откривате... живот. И научите да волите почетке. Свето поновно покретање: Један дах. Начин на који ти сунце греје лице. Звук малене птице која пева на дрвету тамо. Сирова једноставност једног тренутка људског постојања. Пакао је претворен кроз љубав и стрпљење. Открили сте целину у својој сломљености. Одустали сте од своје идеје о 'исцељењу' и открили сте нешто бесконачно исцелитељско: Ваше аутентично ја. |
