Sept _146 +1 +10 +50
Чујем да ми распродајеш дедовину, И оно парче земље костима омеђену, Цркву и црквену имовину, И бунар и воду расхлађену. И житна поља, што ме хлебом хране, Планину, реку, стадо и опанке, Иконе што ме од зла бране, И сунцем окупане пропланке. Чујем да ми продајеш светиње, Метохијска брда и косовску равницу, Пећки трон, Зочиште, Дечане, Љевишку, Архангеле, Грачаницу... Причају да си тапију оверио, На колевку српске постојбине, Да си ми децу убицама поверио Да о њима убица брине. И све баш као да је твоје, Као коцкар кад губи очевину, Поклањаш моје, Мој праг и моју дедовину. Кажу имаш план, Да планове у белом свету кројиш, Чујем да ми продајеш Газиместан, Да се Лазареве клетве не бојиш. Тражиш да пристанем и предам тапију, Да благогословим што си наумио, Да спасим тебе и твоју братију, Од оних којима си моје понудио. Не дам!!! Не дам!!! Не дам! Нека ме убију и кости посаде, Крај огњишта, где ми се прадеда родио, Они којима продајеш моје ливаде, И они са којима си продају водио, Нек’ зна српство да је српкиња родила плод Који је продао српски род. |
